PALUBA
February 21, 2024, 03:19:28 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 314 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 [326] 327 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 700088 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4875 on: October 09, 2023, 02:16:03 pm »

Вујичине трупе биле су за време опсаде смештене десно од Чарапића, на простору између Цариградског друма и Дунава, тамо негде где су данас гробља или на Хаџи-Поповцу. И ове су трупе за комуникацију са Београдом имале само Цариградски друм. Отуда би и Вујица своју трупу морао провести Цариградским друмом, па се тек код Таш-мајдана одвојити у десно и поћи у правцу Видин капије, кроз коју је ишао пут за хришћанско насеље у Палилули. Али тако није било. Анта Протић, који је у то доба био ађутант (писар) Вујичин вели да су газећи преко баретина дошли код Видин капије 'пре других' (то јест, пре него што су друге трупе стигле до бедема) и да су и јуришали одмах тако да нису дали Турцима 'ни топа избацити'.
Ово показује да Вујица није ишао Цариградским друмом, јер у том случају не би могао стићи до Видин капије пре других. Тај пут је заобилазан и далек. Значи да се Вујица са својом групом спустио Дунаву низ брдо, на коме су данас циглане, доспео до путање која је из Палилуле водила за Вишњицу и која је већим делом имала правац данашње кнез Милетине улице. Ту дуж те путање, Вујица је и своју трупу морао развити у стрељачки строј и тако, преко баруштина које су захватале цео онај терен испод данашње Бајлонове Пиваре, између општинске електричне фабрике и фабрике платна Владе Илића, прићи Видин капији, напасти је и освојити.
Да ли му је био такав задатак? То је тешко рећи, јер се из извора не може ништа више видети. Ипак има се утисак, да су Вујици од стране врховнога вођства дате прилично одрешене руке и да се, за случај неуспеха Кондина, рачунало на њега. Према томе и врховни вожд је можда Вујици рекао само толико да гледа што пре и брже да заузме Видин капију и уђе у варош, и ту сачека даљи развој ствари.
Очигледно је, међутим, да Вујици није било одређено да, по заузећу Капије, настави продирање. Јер он је ту стао. То изводимо из казивања Протићева, које гласи: 'но овде наши ударе по пљачки и не ухвативши бусије'. Вујица је, дакле, по освојењу Капије зауставио трупу и наредио да се хватају бусије, а недисциплинована му трупа, рачунајући да јој бусије не требају, растурила се у пљачку. Други малер догодио се Вујици на његову леву крилу, које се повукло из борбе за Карађорђевом гардом и отишло у свој логор.
Овај неред код Вујице Турци су брзо уочили и пред зору извршили контра напад на њега. Тај контранапад је успео и Видин капија повраћена. Али тај успех Турака имао је само локални значај а Србе је погодио у толико што им је тада погинуло 18 устаника. Судбина Београда за тај мах била је дефинитивно решена у корист Срба. Вујица, прикупивши своје људе, пребацио се 30. новембра на Варош капију, кроз њу ушао у варош и помогао њено освајање са тога краја. Видин капија пала је потом у руке устаника без борбе, јер су они, који су је бранили, морали благовремено бежати у тврђаву.
Брига Карађорђева да војска не гине узалуд опажа се и у даљој операцији кроз варош Београд. Као што смо већ напоменули, устаничка војска, пошто је савладала стражарећа одељења и заузела бедем и капије, наишла је на отпор из самих кућа. По војној системи, коју је царевина турска у то доба имала, сви здрави и способни грађани (ерлије) били су војници. Сви су били и наоружани и између себе имали су своје непосредне старешине. Дужност им је била у сваком случају бранити царевину. Отуда су се они сада одупрли и Карађорђу. Природно је да тај отпор није био несавладљив, али је Карађорђе хтео избећи непотребне губитке и зато је надирање у варош зауставио чим је војска продрла мало дубље унутра. Вероватно је да је он тада ерлијама поручио да се умире и да иду у тврђаву, јер када је дан свануо, варош је готово опустела и Срби су већ око десет сати пре подне, на дан Св. Андреје, 30. новембра имали у рукама целу варош сем Дунавског краја, према коме се водила борба до после подне са Гушанчевим трупама. Губици Срба у овом налету на Београд износили су око 50 мртвих и око 60 рањених. Највећи су губици били код Вујице: осамнаест мртвих.
Од погинулих, осим оних које смо поменули у овој студији, зна се још једино за име Томе Бистодерца, који је погинуо код Видин капије за време турског контра напада.
Осим војводе Васе Чарапића, који је сахрањен код цркве манастира Раковице, сви остали који су погинули при заузећу Београда сахрањени су у заједнички гроб и то на месту где се данас у Карађорђеву Парку налази онај стари споменик (пирамида).
Тако је била узета варош. Београдска тврђава добијена је неколико недеља доцније. Око ње је једва и било борбе. Гушанац се са Карађорђем измирио и његове су трупе отишле Дунавом. Убрзо за њим капитулирао је и легитимни султанов представник, мухафис града, Сулејман Паша, коме је дозвољено да са харемом и свитом оде Цариградским друмом за Ниш.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4876 on: October 10, 2023, 08:00:44 am »

IV.
Раније је већ поменуто да се у потомству Кондину налази сачувано предање о заузећу Сава капије. Та верзија је у многоме другојачија од свију које су до сада познате. Али како она потиче баш од главнога јунака из догађаја, и како је мање повољна по Конду, мислим да јој се мора поклонити пажња. Зато ћу је овде изложити онако како је записана од стране већ поменутога Јоце Кондића.
'И тако Конда пробави неко време с крџалијама у Београду. И осећаше жељу и чежњу Србима пребећи. Беше му тешко противу једноверне браће борити се, јер и сам беше Хришћанин. Смисли једном из Београда побећи и Србима се предати, јер поодавна је се са друговима за бег договарао и спремао.
Једне лепе ноћи летњега доба чисто, ведро бијаше. Чују се гајде где Шумадинци играју. То је све већма и већма Конду узбуђивало на бегство. Он, Конда, имађаше обичај у тамбуру ударати код његове карауле, с ниже садање митрополије. Ово вече споразуме се с друговима шанац прескочити, што другови одмах и учинише, а Конда оста с Исмајилом, јер му дођоше на каву и разговор Ахмет, Осман и Јузер-бег, браћа Корчалије, па се врло дуго задржаше. А Конди онога вечера не беше до седења већ до бегања, јер су његови другови шанац прескочили и у ћерамиџиницу отишли да га чекају. У неко доба одоше му гости. Конда једва дочека, па и он са његовим верним Исмајилом прескочи преко шанца и к 'Венецији бари' (садашњој) где су се договорили наћи, одоше и онде се са својим друговима састаде и к логору на Шабачком друму Милоју Петровићу, бећару, отиду и предаду се.
Мало је прошло а Турци дознаше да је Конда побегао са друговима, па га почну довикивати. И тако наста велика врева и забуна међу Турке. Сутра дан Конда оде код Кнез Симе у логор, кога логор беше где је садања докторова кула. Овај га пошље у логор код Карађорђа, на Крагујевачки друм. Карађорђе га прими, саслуша и врати га Кнез Сими у логор.
Трећи дан по бегству Кондину ударише Турци на логор Кнеза Симе. Њих предвођаше неки Чанак Барјактар, који изазва Конду и овај му и дође на мегдан онде где је сада Државни Савет, те ту богме Конда са одељењем Кнеза Симе разбије крџалије и убије лично Чанак Барјактара. За ово јунаштво Карађорђе учини Конду бимбашом, коме даде барјак и тевабију своју да има.
1806. год. провео је Конда са пребеглим друговима код Срба лепо, и цењен и вољен као јунак. Тако лето прође и зима дође. Конда је више пута проговарао да би он могао ма коју капију на шанцу београдском отворити, само нека му Карађорђе дозволи. Једном даде Карађорђе дозвати Конду. И то један дан пре Св. Андреје. Конда дође, а Карађорђе му рече:
- Е, које-куда, ти си више пута поговарао да би могао коју хоћеш капију на шанцу отворити. Дед, сада, да те видим!
Конда рече:
- Хоћу, Господару. Сутра ако Бог да! И то Сава капију.
Карађорђе даде Конди до 200 људи да поведе, између којих Конда 9 својих другова издвоји. На Св. Андреју оду по магли до Дикичине куће те друштво иза камења склони (сакрије) а он са 9 другова и то: Зука, Петар Вез, Михалом, Младеном, Петком, Узун-Мирком, Стамболија, Поп-Циганин и његов Исмајил дођу полагано на Сава капију. И ту Конда својом вештином и дозивајући на турском језику Смајил-буљукбашу, те овај мислећи да им се Конда враћа, капију отвори. Ови уђу и Конда први опали на Смајила и убије га, а остали навале на стражу. У том дотрчи (у исто доба) прикривено друштво, уђу унутра и пођу цркви. Но их Турци из плотуна са карауле, која беше на ћошку до басамака, дочекају. Неки изгину, неки рана допадоше. И Конда рана задоби и једна му беше тешка, јер се прескачући шанац набоде на палисаду (колац).'
То је, ето, верзија која потиче од самога Конде. Она је исто толико вероватна, као и Узун-Миркова. Али је тешко одредити, за сада бар, која је од њих две ближа истини.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4877 on: October 10, 2023, 08:02:44 am »

V.
Излажући напред цео догађај, ми смо изложили и сав рад Карађорђев, онакав какав је стварно био. Али и о томе има другојачијих бележака. Константин Ненадовић, на пример, бележи како је Карађорђе ишао на челу трупа које су иза Конде продрле кроз Сава капију. То тврђење је сасвим произвољно и не заслужује никакву пажњу. Писцима, од којих је Ненадовић узео овај детаљ, изгледало је да израда плана за напад и главна команда при извођењу тога плана не даје довољно славе Врховноме Вожду па су, шетајући Карађорђа с једног краја бедема на други и увлачећи га у окршај, сваки према своме укусу желели увеличати му славу. Данас, међутим, свако увиђа да то нимало није било потребно чинити и свако зна да главни командант има своје одређене дужности и своје одређено место и да он не сме и не може бити истовремено и главни командант и обичан борац.
Али се на једноме извору, који се на први поглед не слаже са излагањем у овој расправи, морамо мало задржати.
Анта Протић, ађутант војводе Вујице Вуличевића, команданта деснокрилне колоне, саопштавајући у својој 'Повесници' о распореду трупа за напад, вели како је Карађорђе пошао 'сам собом на Варош капију'. И ако је Протић врло поуздан, ово му трвђење није тачно, али неће бити ни измишљено.
Да Карађорђе није командовао колоном која је нападала Варош капију, каже нам и Петар Јокић, који је, као старешина Вождове гарде, боље могао и морао знати шта је тада Вожд радио. Али и један детаљ, који сам Протић саопштава, приказује Карађорђа у улози главнога команданта. Јер Протић каже: 'У том дође шести час и налог од Карађорђа да је време да се полази'.
И други један детаљ, код Јокића, показује да је Карађорђе за време напада био главни командант и на месту које та команда изискује. Тај детаљ то је оно место где Јокић описује како му је дошао ордонанс од Карађорђа (Тодор Чупић) са заповешћу да гарду извуче из борбе. Јокић још вели: 'Кад ја стигох Господару, а од Варош капије чује се како Милосав Чамџија из Борка пева'. Јасно је из ове реченице да Карађорђе, ако би командовао трупама пред Варош капијом, не би могао бити на Таш-мајдану.
Али је и Протић несумњиво морао видети Карађорђа на Варош капији и отуда закључити да је он командовао колоном која је ту нападала. Ако се сетимо пораза Вујичиног на Видин капији, због чега се он са својим трупама морао у свануће, 30. новембра, пребацити са десног крила на Варош капију, биће нам одмах јасно од куда код Протића ова забелешка.
Карађорђе је, с обзиром на развој борбе, свакако, у зору 30. новембра, преместио свој штаб (своје место) на Варош капију. Јер у свануће и током целога дана 30. новембра централни положај за нападаче био је на Варош капији, одакле се улазило у варош и продирало у њу, вршило постепено освајање. Због такве ситуације на бојишту, врховни командант је доиста имао потребу да се примакне ближе томе центру догађаја. Отуда је Протић, када је са Вујичиним трупама пролазио кроз Варош капију, могао ту видети и Карађорђа и мислити да је он ту био командант нападне колоне.
Али има још једна чињеница која нама даје за право. По ондашњем уобичајеном правилу, војском једне нахије командовао је њен војвода. Карађорђева је била Јасеничка Нахија и он је обично њене војнике водио са собом, али су у то доба том војском непосредно командовали час Младен Миловановић, час Вуле Илић-Коларац или који мање знатни кнез. Осим тога Карађорђе је имао и своју гарду (око 60 до 80 људи). У распореду трупа за напад видели смо, међутим, да су и Јасеничани (војска Јасеничке Нахије) и Карађорђева Гарда били стављени у центар, под команду Васе Чарапића.
С обзиром на све ово, јасно је да би Карађорђе, ако би већ узимао непосредног учашћа у борби, командовао војском своје нахије и својом гардом, а не би ишао на Варош капију, коју је нападала војска Београдске Нахије, нити на Сава капију, која је додељена Милоју Трнавцу и његову корпусу бећара (добровољаца). Јер треба знати и то да су војводе имале претежан удео у ратноме плену који заплени војска њихове нахије, те нису допуштале да ко други узме под непосредну команду њихове трупе. Чак ни Карађорђу. Нити би Карађорђе, који је знао то осетљиво место код својих војвода, тако што и тражио од њих.

Војноисториска студија резервног пешад. капетана I класе, Светолика М. Гребенца (1931)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4878 on: October 16, 2023, 08:50:56 am »

Кад јe Карађорђе изабран за вожда?


Г. Стојан Новаковић дотакао се први пут тога питања у својој књизи: 'Васкрс државе српске', која је прештампана из 'Летописа Матице Српске', а за тим поправљена и поново штампана у издању Срп. Књижев. Задруге. На стр. 12 првога издања г. Новаковић вели: '
Пошто је сва земља насиљем већ била до крајње мере и огорчена и раздражена — устанак се заиста одмах и почне у свима крајевима Београдског Пашалука. То је било у првој половини фебруара, а око 14 — 21. фебруара 1804. збор шумадијских четовођа и одличнијих људи у Орашцу (на граници Београдскога и Крагујевачкога Округа) избере устанку за врховнога вођа — Карађорђа Петровића из Тополе.'
По други пут г. Новаковић је детаљније расправљао то питање у својој књизи: 'Устанак на Дахије' а у одељку: 'Кретање устанка у Шумадији и у осталим крајевима Београдскога Пашалука. Избор Карађорђа за врховнога вођа' (стр. 65.—85). Као резултат својега истраживања о дану састанка у Орашцу и дану избора Карађорђа за врховнога вођа г. Новаковић изнео је на страни 85. своје књиге, а у тачки под ђ):
'Да је избор Карађорђа за врховнога старешину извршен такође у фебруару око 14-тога месеца, пошто немамо још начина да тај догађај одређеније за месечни дан вежемо.'
Покушавао сам и сам да ово питање колико толико тачније расправим и одредим дан састанка у Орашцу, када је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку. Резултат својега истраживања износим пред читаоце не претендујући још да сам овим то питање дефинитивно решио.
Да би се ово питање могло решити, према подацима, који ми стоје на расположењу, потребно је поћи од одређених датума. За сад најодређенији је онај датум кад су погубљени ваљевски кнезови: Алекса Ненадовић и Бирчанин Илија, а то је 23. јануара 1804. године. Избор Карађорђев за старешину није могао ни у ком случају бити пре 23. јануара. После овога датума потребно је знати датум ма којег другог знатнијег догађаја после избора Карађорђева у Орашцу. Први знатнији догађај после избора Карађорђева у Орашцу, нема сумње, јесте сукоб у Дрлупи између Карађорђа и устаника с једне стране, и Аганлије и његове војске с друге стране. Питање је кога је дана у месецу фебруару био тај сукоб у Дрлупи, када је пала крв и једнога од Дахија?
Земунски протопрезвитер Михаило Пејић, у својем писму, које је писао Карловачком митрополиту Ст. Стратимировићу, описује одлазак Аганлијин са 400 Турака и 20 пандура од Срба, против устаника. За тим описује сукоб између Турака и Срба и вели да је Аганлија рањен Београд донесен. Штета само што на овом Пејићеву писму нема датума кад је писано. Али за то опет забележен је дан кад је стигло у Карловце. Тај дан је 28. фебруар 1804. То значи да је писмо писано негде око 20. фебруара, дан раније од 20. или дан позније. Према томе сукоб између Карађорђа и Аганлије у Дрлупи био је пре 20. фебруара. У једном допису који је послан из Земуна 23. фебруара (6. марта по новом стилу) страним новинама, вели се: 'Пре неки дан (21. фебруара дакле 9. фебруара по старом стилу) послали су једно одељење војске од 400 пешака Турака против Срба. Али ову војску дочекају Срби најживљом ватром и после кратке борбе растерају је тако, да је претрпела знатне губитке.' У овом допису имамо датум кад је Аганлија изишао из Београда са 400 Турака и отишао против устаника, а то је 9. фебруара. Нема сумње да су се Дахије решиле да пошљу једнога између себе с војском против устаника и Карађорђа онда кад су чули да је устанак организован и пошто је Карађорђе изабран за врховнога вођа, а то је већ било свршено пре поласка Аганлијина из Београда, дакле пре 9. фебруара. Могло би се посумњати у тачност забележенога датума у Моniteur-ову допису. Али датум 9. фебруар тачно је забележен, јер га можемо потврдити и с друге стране. Тако Лазар Поповић у биографији својега стрица Павла Поповића описујући помрачење сунца, које је било на Три Јерарха (30. јануара 1804. године) вели: 'Не прође неколико дана, али ето ти Аганлије из Београда, који с неколико стотина Турака дође у село Сремчицу 8. или 9. фебруара (два сата далеко од Вранића) и одатле поручи свима кметовима и поповима по околним селима, који је год права раја, да му сви у Сремчицу дођу. Они дођу, а он пита:
— Рајо, ко попали ханове? Ко поби субаше.
Они одговоре:
— Хајдуци!
— Море знате ли ви, да смо се ми са два краља каурска — с Немцем и Московом — тукли, који нам ништа нису могли учинити; а Црни Ђорђе подигао је чeту и мисли да, ће он кадар бити нама досадити, пак подвикне по турски — Ај анасана-ситим'.
После овога Лаза описује како је Аганлија потучен у Дрлупи и како је, рањен, одмах предузео пут у Београд и дошао у село Вранић 13. фебруара, где је у кући Матије Мирковића ручао, по том отишао у Београд.
На основу овога, што је забележио Лаза Поповић, и на основу поменутога дописа у Моniteur-у, може се утврдити да је Аганлија пошао из Београда 9. фебруара 1804. године и истога дана стигао у Сремчицу. Исто тако види се да је Карађорђе пред устаницима већ истакнут као вођ. Дошавши 9. фебруара у Сремчицу, докле је сазвао кметове из околних села, докле су му они дошли, прошао је 10. фебруар. Докле се кренуо из Сремчице и дошао до села Дрлупе прошао је 11. фебруар тако, да је могао бити на конаку у Дрлупи 11. фебруара. Сутра дан, 12. фебруара, били су преговори између њега и Карађорђа и први сукоб, у коме је Аганлија рањен. Сутра дан, дакле 13. фебруара рано, Аганлија је рањен побегао из Дрлупе и већ истога дана стигао у Враниће на ручак, као што је то забележио Л. Поповић.
Да је први сукоб између Карађорђа и Аганлије био 12. фебруара, сведочи и запис Јанићија Ђурића, јер је он забележио да је сукоб био 12. фебруара, а сам Јанићије био је с Карађорђем при овом сукобу. Према томе несумњиво је да је сукоб између Карађорђа и Аганлије у Дрлупи био 12. фебруара.
На основу овога имамо два тачно одређена дана, који нам могу послужити за основицу да нађемо и одредимо дан избора Карађорђева за врховнога вођа.
Да је сукоб у Дрлупи био после Орашачкога збора шумадијских четовођа, то тврде сви мемоаристи, који су што причали или записали о избору у Орашцу и о боју у Дрлупи. Према томе Карађорђе је морао бити изабран за старешину пре 12., пре 11., пре 10. и 9. фебруара. Да је тако, то тврди, као што поменусмо, и оно што је Аганлија пошао из Београда 9. фебруара и што је већ 9. или 10. фебруара у Сремчици говорио народу: 'Море знате ли ви, рајо, да смо се ми с два каурска краља (немачким и московским) тукли, па нам ништа нису могли учинити, а Црни Ђорђе подигао чету и мисли, да ће он кадар бити нама досадити.' Што значи да се у Београду пре 8. фебруара морало знати да је Карађорђе устао против Турака и да је изабран за врховнога вођа. Да та вест стигне из Орашца у Београд при онаким приликама, требало је најмање 4 до 5 дана.
Осим тога, кад се узме да је Јанићије Ђурић тачно забележио дан сукоба у Дрлупи, па се од 12. фебруара почне пратити дан по дан до 1. фебруара, шта су радили устаници под Карађорђем, мислим, да се може одредити дан кад је била скушитина у Оратнцу на којој је био избор Карађорђа за врховнога вођа устанку. Према томе излази:
да је 11. фебруара (четвртак) Карађорђе погаао из Јагњила, прешао преко Космаја и дошао на конак у Рогачу и ту чуо да је Аганлија дошао у Дрлупу;
да је 10. фебруара (среда) Карађорђе пошао из Тополе и дошао у Јагњило;
да је 9., 8. и 7. фебруара (уторак, понедељак и недеља) провео Карађорђе у Тополи;
да је 6. и 5. фебруара (субота и петак) Карађорђе провео у Вуковику и Врбици;
да је 4. фебруара (четвртак) Карађорђе са устаницима освануо у селу Стојнику (Београдском) и одатле cтигао у Сибницу, сачекао неке Турке, те их неке побио, а неке заробио а у вече дошао у Венчане и одатле у Даросаву на конак;
да је 3. фебруара (среда) у свануће запаљен хан у Орашцу, па одатле Карађорђе и устаници отишли у Раниловић, у сами заход сунца, и запалили хан, а ноћу попалили ханове и подигли људе на оружје по селима Дрлупи, Рогачи и Дучини;
да је 2. фебруара (уторак, на Сретење) био скуп шумадијских четовођа и одличнијих људи у Орашцу, на коме је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку;
да је Карађорђе 1. фебруара ноћу прешао с дружином својом из Копљара у Орашац.
Да забелешкама наших мемоариста потврдимо побројане догађаје према данима у колико се то може. 11. фебруара (четвртак), вели Ј. Ђурић, преко Космаја пређе и на, конак у Рогачу дође; чују, где је и Аганлија дошао у Дрлупу и депутате своје Карађорђу послао позивајући га сутра да дође у Дрлупу да се мире.
Петар Јокић прича да је Карађорђе дан пре сукоба у Дрлупи био око Космаја и да је Карађорђе ноћио у хану Кораћичком и да су ту чули за долазак Аганлијин у Дрлупу, а то је било дан пре, дакле 11. фебруара. И Љубисав Радојичић у својем причању вели да је Карађорђе у Кораћици чуо за долазак Аганлијин.
10. фебруара Ј. Ђурић вели да је Карађорђе пошао из Тополе и дошао у Јагњило. И Гаја Пантелић прича да је Карађорђе полазећи из Тополе ноћио у Јагњилу са војском и ту њему неке заповести издао, само што Г. Пантелић не вели којега је то дана било.
7., 8. и 9. фебруар (дакле недеља, понедељак и уторак) Карађорђе је провео у Тополи, како вели Ј. Ђурић, сабирајући војску са свију страна. Да се Карађорђе ових дана (да ли баш 7., 8. и 9. фебруара, то не вели) бавио у Тополи и скупљао војску, тврди и Г. Пантелић.
5. фебруара, (петак) Карађорђе се с устаницима, како вели Ј. Ђурић, крене и стигне с њима из Даросаве у Вуковик па оданде у село Велику Врбицу, гонећи од сваке куће по .једног човека с оружјем, а 6. фебруара (субота) дошао му Петар Кара те му јавио да се Турци купе око Сали-аге на Рудник. Али где је Карађорђе преноћио између 5. и 6. Ј. Ђурић не вели; за то Г. Пантелић вели да је Карађорђе пре доласка у Тополу, дакле 5. и 6. фебруара, преноћио у Орашцу.
4. фебруара (четвртак) Карађорђе је освануо с устаницима у селу Стојнику (Београдском). Ту дођу два Рудничанина трговца, како вели Ј. Ђурић, и јаве му за неке Турке, који су ишли за Рудник Сали-аги, брату Кучук-Алијину, и да ће бити на конаку у Сибници. У исто време дође и Арсеније Лома, те му се придружио с Рудничанима. Карађорђе се тада врати у Сибницу, сачека Турке, те с устаницима неке побију а неке живе похватају. О овом догађају готово исто овако прича и П. Јокић. О овом догађају прича и Љубисав Радојичић. Вели: 'кад запалисмо хан рогачки, дођемо у Стојник и ту хан запалимо, и ту после једнога сата приспе момак, коме сад не знам имена, те каже Карађорђу да 20 Турака с неким писмима иду Сали-аги на Рудник... код Сибнице, на некој ћуприји на сибничкој речици, дочекају Турке, тројицу убију а остале живе похватају' (Јован Ђурић вели 17 живих ухватимо ). 8. фебруара (среда) Карађорђе и устаници запале хан у Орашцу у свануће, па се одатле крену, како прича Јован Ђурић, те у сами заход сунца стигну у Раниловић и ту хан запале и подигну народ на оружје. Ноћу између 3. и 4. фебруара попале ханове у Дрлули, у Рогачи и Дучини и подигну та села на оружје. Дакле по причању Ј. Ђурића, пошто су устаници запалили хан у Орашцу отишли су у Раниловић, па у Дрлупу, одатле у Рогачу, за тим у Дучину; у тим селима попалили ханове и подигли народ на оружје. Поменути Љубисав Радојичић из Раниловића казује 1841. год. о томе овако: 'У месецу фебруару у Орашцу, срезу Јасеничком окр. Крагујевачког турски хан залалисмо... Из Орашца приспемо у Раниловић срез Туријско Колубарски окр. Београдски и ту хан, из кога су Турци раније измакли, запалисмо и у Дрлупу, све више добијајући друштва, одемо, те и ту хан запаљен буде. Из Дрлупе приспемо у Рогачу, где смо већ 600 друга задобили, запалимо хан Рогачки и у Стојник одступимо.' И Г. Пантелић казује да су из Орашца отишли у Раниловић.
2. фебруара (Сретење) био је збор шумадијских четовођа и првака у Орашцу, на коме је Карађорђе изабран за врховнога вођа устанку. Ј. Ђурић прича да је Карађорђе 1. фебруара омркао у Копљарима код куће Каратошића, па се исту ноћ преместио из Копљара у Орашац, где су се на позив прикуиили и други људи на броју до 300 добрих јунака. Ј. Ђурић сад даље прича како .је текао избор на скупштини.
1. фебруара (понедељак) Карађорђе је освануо у Копљарима код куће Мате Каратошића, где му је још уочи тога дана дошао Ј. Ђурић са својом дружином. Чим су се састали и разговорили, прича даље Ј. Ђурић, они реше да се зло не може даље трпети, већ да се мора устајати против насиља и скупљати чете. С тога потајно пошљу људе да се купи скупштина у Орашцу код кнеза Марка Орашачкога. 'И тако тај дан (дакле 1. фебруара) буду позвани главни Срби по Јасеници и око Рудничке Планине а тако исто и од свештенства у Орашац да што скорије дођу.'
Да су људи заиста позвани да дођу на Скупштину у Орашац, поред Ј. Ђурића, тврди то и казивање П. Јокића, који вели: '...ноћимо у селу 3агорици. Други дан стигнемо у Јагњило нас 70—80 друга. Јагњилци се противише, али ми најпосле и ту запалисмо хан. Како ми све распитујемо где је она војска из Тополе, тако се кренемо ка Врбици и Копљарима, сретнемо Матеју Каратошића и Марка Катића из Рогаче: ми тражимо њих, а њих послао Карађорђе за нас.
Још Ј. Ђурић прича како је тај исти дан Карађорђе послао по своје Тополце, а он по Страгарце, Качерце, Трешњевичане и т. д. да сваки похита што скорије у Орашац, к нама или где би Карађорђа чули, сви за њиме да похитају. И тако на тај позив из Јасенице и околине скупи сутра дан у Орашцу до 800 угледних и добрих јунака. Све је то било 1. фебруара 1804. године. А Ј. Ђурић је одмах по извршеној сечи кнезова негде између 24. и 28. јануара, убивши Турчина с друштвом, одметнуо се у шуму и пошао тражити Карађорђа. Тражио га је у селу Буковику код Јована Крстовића, за тим у селу Даросави код Симе сердара и најпосле нашао га на вечери у Копљарима код Марка Каратошића са шест друга (Станоје Главаш, Вуле Илић, Милован из Плане, Кара-Стева, Милосав Лаповац и Милета из Глибовца). Ово је морало бити у недељу вече 31. јануара. Према свему, ред догађаја за првих дванаест дана месеца фебруара имао би тећи овим редом:
31. јануара 1804. године Ј. Ђурић нашао је у вече на вечери Карађорђа и његово друштво у Копљарима.
1. фебруара позвани људи потајно да дођу на скуп у Орашац, а увече — управо ноћу — дошао и сам Карађорђе у Орашац те подигао Орашане и скупио око 60 оружаних добрих јунака.
2. фебруара била скупштина у Орашцу, на коју су дошли позвани прваци и довели људе. На тој скупштини решавано је и решено питање о старешини и изабран је Карађорђе за врховнога вођа устанку.
3. фебруара кренули су се Карађорђе и устаници, пошто су спалили Орашачки хан, и пошли ка Београдској Нахији и у сами заход сунца стигли у село Раниловић, и ту су преко ноћ, између 3. и 4. фебруара попалили ханове у Дрлупи, Рогачи и Дучини и подигли народ на оружје.
4. фебруара Карађорђе је освануо у селу Стојнику (Београдском), одатле се вратио у Сибницу, дочекао оне Турке и дошао у Даросаву на конак.
5. фебрубра Карађорђе је пошао из Даросаве у Буковик. У Буковику и Великој Врбици и Орашцу (где је и преноћио) провео је 5. и 6. фебруар тако да је 6. увече дошао на конак у Тополу својој кући на конак.
7., 8. и 9. фебруар провео је Карађорђе у Тополи скупљајући војску.
10. фебруара се кренуо Карађорђе из Тополе и дошао на конак с војском у Јагњило, где је преноћио.
11. фебруара Карађорђе је чуо за Аганлију и пошао му у сусрет и истога дана стигао на Космај, ту, у Кораћици или у Рогачи преноћио и сутра дан 12. фебруара изишао прво на договор Аганлији, где се догодио први бој у коме је пала крв једнога од дахија и крв Станоја Главаша, јер су оба у тој борби рањена.
Према свему што је до сад наведено, ја мислим да је скупштина Орашачка, на којоу су шумадијски прваци изабрали Карађорђа за врховнога вођа устанку, била на Сретење 2. фебруара 1804. године. У осталом још је 1862. године Јован Хаџић у својој књизи: Устанак Србски под Црним Ђорђем (Нови Сад. 1862. I. стр. 16) рекао је да је избор Карађорђа био на Сретење 2. фебруара 1804. године. Он је имао при руци врло много оригиналних докумената. Знам да је имао оригинална писма из Карађорђева времена, која су се налазила у архиви кнеза Александра Карађорђевића. Није немогуће да је Ј. Хаџић тачно могао знати и могао сазнати којега је дана била скупштина у Орашцу. Штета само што није означио од куда зна.
Године 1904. беше изишла једна белешка у 'Дневном Листу', у којој пензионисани казначеј окр. Подринскога, стари Милош Милисављевић (син Карађорђева војводе Милисава Ђорђевића) вели да је састанак у Орашцу био на Сретење 2. фебруара 1804. год. У тој белешци не беше наведено одкуда он то зна. Надајући се да има каквих података (а знао сам да има неких докумената из првог устанка) дигнем се те по Петрову-дне отидем до старца и запитам: на основу чега он тврди да је скупштина у Орашцу била на Сретење 2. фебруара 1804. године? Старац ми је на ово питање кратко одговорио ово: 'Господине, написмено немам ништа, али то знам од људи, који су били на скупштини у Орашцу и бирали Карађорђа за старешину и палили ханове. Ето тако, Алекса Дукић из Бање (овај је Алекса запалио Тополски, Жабарски и Јагњилски хан), причао ми је још 1829. године у Врбици, а за тим 1880. године у Београду да су Карађорђа бирали за старешину устанку на Сретење, пошто су запалили хан у Топли. За тим причао ми је Милосав Лаповац неколико пута да је скупштина у Орашцу била на Сретење, а нарочито Ћорђиц из Вишевца, који ми је био и пријатељ, јер је његова кћи била удата за некога мог братанца. Ето, и он ми је причао да је као хајдук био уз Станоја Главаша и да је скупштина у Орашцу била на Сретење Господње. Отуда ја знам, господине, да је избор Карађорђа био на Сретење 2. фебруара 1804. године, а немам никаквих писаних доказа. Они, који су били на скупштини у Орашцу, причали мени а ја теби.'
Тако је и завршио стари Милисављевић своје причање, па је после тога нашега састанка на неколико месеца и умро. Да ли је избор Карађорђев до 1808. год. потврђиван још на каквој скупштини, то не могу за сад тачно рећи. Чини ми се да је то било на скупштини од 24. априла до 3. маја 1804. оном приликом кад је и дошло до сукоба између њега и Теодосија Маричевића из Орашца. Само ћу толико рећи да Карађорђе после ове скупштине носи титулу: верховнога војводе или перви предводитељ или комендат от Сербие.

Мил. Вукићевић (1906)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4879 on: October 23, 2023, 10:57:36 am »

Први српски ратни зајам и ратни прирез за наоружање у Карађорђевој Cрбији
(Одломак из новије историје Београда и Србије)


Kaд је на Сретење 1804 године у селу Орашцу био изабран за вожда Карађорђе Петровић и тиме отпочела буна на дахије, онда је устаничка војска бројала једва 500 људи. Али је број војника из дана у дан растао тако да је после три месеца њихов број износио око 25.000 људи; у лето 1806. г. било је бораца око 55.000; 1808. г. било их је око 60.000, а у доба великих опасности њихов број је ишао и на 100.000 људи.
Главну војну снагу за време овог ратовања сачињавала је народна војска. Ова народна војска прво је постала још за време Мустафа паше за време његове борбе са видинским одметником Пазван Огулом и са јаничарима. Зачеци праве редовне војске јављају се тек од 1808. год. Тадања уcтаничка војска делила се на пешадију, коњицу и тобџије. Разуме се, пешадије је било највише. Снабдевање је вршено у почетку овако: сваки ратник је сам себи куповао пушку, а народна каса је куповала само најсиромашнијима. У коњицу су улазили само имућнији домаћини, који су имали свога коња. Најмање је било тобџија, јер је топова било врло мало. Срби су тек у 1806. години имали око 13, а у лето 1813. око 30 топова.
У почетку устанка ни сви војници нису имали оружја, него су неки употребљавани и на друге послове као: копање шанчева, прављење утврђења итд. Оружје (пушке и муниција), набављано је са стране, понајпре из суседне Аустрије, потом из Русије, а најзад и отмицом и запленом од побеђених Турака. Пошто се муниције (џебане) трошило врло много, то се у баруту и олову осећала највећа оскудица, коју је требало задовољавати.
За подмирење потреба у наоружању била је створена после заузећа Београда у доњем граду тврђаве и нека врста радионице, прве фабрике у маломе, у којој су вршене оправке, а после израђиване и пушке, изливана пушчана зрна од олова, и остали послови. Доцније, 1810. год., устаници су били створили и једну малу тополивницу за оправку и израду топова. То би, дакле, била прва фабрика ратне индустрије у ослобођеној Србији. Београд је и у том погледу био први град ослобођене Србије, који је добио прву фабрику. И то фабрику за ратну индустрију. Доцније ова прва фабрика, тополивница, била је пренета у Крагујевац, где се све више и више развијала.
Али ова домаћа производња оружја и муниције није била у стању да подмири све потребе, које су све више расле; зато се морало куповати на страни и увозити по доста скупе новце. Једино су Руси снабдевали устанике бесплатно, а из Аустрије је све куповано. Но како устаници нису увек имали новаца, то се морало прибегавати и задуживању. На тај начин су постали и први српски ратни зајмови.
Неће бити без интереса, ако данас, у доба великих ратова и закључења великих ратних зајмова, бацимо поглед на време кад се стварала Србија, да видимо, како се у то доба првог стварања државе финансирало и снабдевало ратним материјалом — оружјем и муницијом, — онда кад је голоруки народ јуначког срца ступио у борбу за своју слободу.
Кад је почетком фебруара 1804. г. плануо устанак на дахије, онда је најпреча потреба устаника била набавка оружја, муниције и других ратних потреба. У том погледу пример Срба скоро је јединствен у историји света: устати на господаре који су вековима давили народ а немати, не довољно, него скоро нимало ни оружја, ни муниције, ни новаца, па чак ни довољно хране, то је заиста била велика смелост и огроман ризик. Али, живот голи био је дошао у питање. У изворима се каже да су устаници били најпре наоружани: понеки пушком и пиштољем или јатаганом, а већина косама, кукама и мотикама. Устаници су имали наду и веру да ће од Турака, убијених или заробљених, отети оружје. Па ипак, успех у тој неравној борби за Србе прегаоце није изостао.
Нажалост, суседне аустриске пограничне, војне и грађанске, власти нису хтеле снабдевати побуњене хришћане, султанове поданике, да се тиме не би нарушили лојални односи са Турцима. А Русија? Она је у први час била сушише далеко. Па како су се онда Срби устаници испомагали?
О томе има података у савременим изворима, и на основу њих хоћу да прикажем прилике. Највећи прегалац после Карађорђа, прота и војвода Матија Ненадовић, први је ступио још првих дана буне у везе и преговоре са пограничним аустриским мајором Митесером, ранијим пријатељом свога оца. Овај му је рекао да власти јавно не смеју вршити контрабанду, али га је саветовао да се обрати приватно и тајно неком земунском трговцу, који би му кришом могао набављати муницију (барут и олово), у чему су највише осећали оскудицу. Упутио га је на Стевана Живковића, који је баш због насиља дахија био побегао из Београда. Прота је тако и поступио. Живковић је прихватио понуду и тако му је прота дао 9 рушпија (млетачких дуката) као капару обећавајући да ће барут исплатити кад му га Живковић донесе и преда. У први мах прота је добио 9 фунти (око 4 ½ кгр.) барута, а доцније је добио 64 оке (око 80 кгр.). То би, дакле, била прва лиферација ратног материјала у новој Србији.
Са том муницијом прота је прешао из Земуна у Србију и разделио је међу своје људе, после чега су напали и опколили Ваљево. А 8. марта прешло је 6 српских посланика, међу њима неки и из Карађорђеве војске, у Земун, да моле да се могу снабдевати муницијом.
После заузећа Ваљева прота је поново прелазио 'преко', да врши набавке, боље рећи да криумчари. Он се зато био обратио писмима и команданту аустриске границе, а и српском митрополиту Стратимировићу. После неколико дана муниција је стигла, али је за њу требало платити 600 форинти (преко 5.000 гроша), које су Срби међу собом једва скупили.
После заузећа Ваљева Срби су посели и Шабац, и баш тада су добили са стране први топ. То је била некаква црквена прангија, коју је новосадски (бачки) владика Јован Јовановић предао имућном трговцу из Сремске Митровице Димитрију Пуљевићу (прво један, а затим и други топ), које је Пуљевић тајно отпремио у Арсенал на Петроварадинску тврђаву на поправку. О преносу топа српским устаницима, прота Матеја Ненадовић је у својим Мемоарима написао: 'И кријући топ и ђулета и тобџију, неког Мату Немца, на Кленаку, крадом ноћу претури.' Да би подигли морал и одушевљење код својих бораца, старешине су народу објасниле да је тај топ Србима поклонио сам цар. 'Добисмо и топ, сад ко као ми Срби!' — прича и пише прота. Ово лукавство је палило: народ је веровао да га хришћански цар неће оставити.
Први ратни кораци устаника били су успешни, иако је била велика оскудица у муницији. После првих успеха дошло је преговарање са дахијама за измирење, посредовањем аустриских власти у Земуну, али до измирења није дошло. То је било 18. маја 1804 год. Уочи ових преговора Карађорђе је позвао старешине из свих нахија и виђеније људе на скупштину и договор у село Остружницу близу Београда, на дан 9. априла. На тој скупштини решено је неколико важних ствари, али су најпре мислили на снабдевање муницијом. За то опет нису имали новаца, а без њих се муниција није могла добавити.
Поред другог, Вожд је у споразуму са скупштином одредио старешине у свакој нахији. Њима је стављено у задатак да за 1804. г. покупе царски харач, тј. порез на земљиште, рачунајући на свако мушко лице од 7 год. па на више по 3 гроша и 2 паре. Старешине ће одредити харачлије да ово скупљају. Да би то питање решили устаници су прибегли оном начину, коме се и данас прибегава, закључењу једног ратног зајма. Они су решили да се обрате својим богатим сународницима под Аустријом, да им они помогну. Стога су упутили писмо ове садржине:
'Благородни Господари терговци Земунски, наша по Христу братија љубезна и благодетељи осведочени свему свету!
Није потребно да Вама нашу тугу и невољу пространо описујемо, јер Ви сваки дан нашу срећу и несрећу видите. Ми, цела Сербија, никому другому не можемо захвалити само Богу јединому и господарима земунским, који су нас одма у почетку наше несреће подпомогли са свачим што нам је од потребе било, и вала Богу са Вашом помоћи наше душмане могадосмо сатрти и мислимо у име Божје да скоро посао свршимо. Тако кад сте нас досада помагали, немојте се Бога ради одрећи и сада потпомоћи и дајте нама у зајам до 50.000 гроша, јер нам је од потребе; а ми хоћемо Вами почтено са благодаренијем Ваше новце вратити, само док наш посао свршимо. Ако ту милост сожаљење имамо код господара земунских а Ви изволите, колико је кому возможно код господара Стевана Живковића у Земуну положити, који ће Вама квиту од стране и имена нашега дати.
Ми се твердо уфамо (надамо), да се нећете одрећи на ово наше писмо, које у име целе Сербије пишемо, нас подпомоћи; и немојте се бојати да ћеду новци Ваши пропасти. Ако Бог даде те само Нација примири се, сваки ће своје добити, и ми још познаћемо наше благодарење.
Писато у Топчидеру 15 маја 1804.
У име целе Сербије: Карађорђе Петровић, Јаков Стефановић.
Сад долазе потписи кнезова из нахија: ваљевске 10, шабачке 10, јагодинске 3, ћупријске 6, пожаревачке 10, чачанске 4, смедеревске 3, београдске 8, крагујевачке 4, рудничке 6. — Свега 64 потписа.
(Писмо је штампано у 'Голубици' књ. V, стр. 293—297.).

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4880 on: October 23, 2023, 10:59:22 am »

Шта је било са овом молбом за зајам? Из извора се може назрети да овај зајам није јавно и у целом износу одједном остварен, него тајно и у ратама. О томе нема тачних података, вероватно и због тога што прилике у пашалуку још нису биле сигурне. Сем тога, и аустриске војне и грађанске власти нису допуштале такву везу и толику сарадњу својих поданика са турским побуњеним грађанима.
Срби устаници су се делом снабдевали оружјем и муницијом још и пленом од Турака. Баш у то доба, док је Карађорђе опседао Београд, добио је он важно писмо од Миленка Стојковића, војводе из пожаревачке нахије, којим га позива да дође пред Пожаревац, који су Срби били опсели. Српска опсада је била ефикасна, те су Турци после неколико дана били принуђени да се предаду. Само они су тражили да се предаду лично Карађорђу. Тако је и било. Турци су се предали Карађорђу и он их је пропустио у Видин с тим да они оставе велике количине оружја и стоке. Овај плен био је подељен старешинама и устаницима тога краја.
По свом повратку из Пожаревца у Београд на дан 2. јуна позвао је Карађорђе виђеније људе из места преко Саве и Дунава и са њима утврдио да по местима Војводине прикупљају добровољце, новчане прилоге, муницију и остале потребе, и све то да упућују устаницима у логор. Од присутних Војвођана најважније обавезе примили су на себе: Димитрије Пуљевић, трговац из Сремске Митровице, Стеван Живковић, Драгутин Милутиновић и Милош Урошевић, трговци из Земуна, и Лазар Поповић из Оршаве. Пуљевић је имао да снабдева устанике на западном крају Србије, друга тројица устанике у логору од Београда, а овај Поповић устанике у источној Србији. Сви ови повереници и лиферанти добили су од устаничких старешина писмено овлашћење, које је гласило:
'Ми ниже потписати дајемо пуну власт Господару Димитрији Пуљевићу и молимо га, да не шчеди свога труда, како и до сада что није шчедио, и да може он у име нас позаписати и у име цјелога нашега народа на свакоме месту заискати и запросити какову нибуд потребну и нужну помоћ, за то молимо свако званије, који би дао что господару Димитрију тај би нам у руке дао.
Дато у Топчидеру, 2 јунија 1804 г. — Георгије Петровић, Јаков Стефановић, Сима Марковић, Јанко Катић, Милоје Петровић у име целога народа!'
Из овога се јасно види да су побуњени Срби апеловали на родољубе и добру вољу Срба Пречана. И ови су се одазивали. Од тада је снабдевање бивало већ уредније и обилатије, те је и ратовање било лакше. Ова прва национална пропаганда имала је утицаја, јер су већ почели стизати добровољци, који су се утркивали ко ће од њих више новчане и друге помоћи дати и што веће услуге учинити својој браћи.
Почетком јуна околина Београда, а Топчидера нарочито, пружала је слику једног великог војничког логора. Првобитне чете су се сад претварале у војску. Главни лиферант за ту српску војску био је Стеван Живковић, који је, видећи да је то рентабилан посао, био у Земуну створио једну фабрику — радионицу и у њој је око 60 људи израђивало за Србе муницију, која је после у бурадима преношена преко Саве у Нову Србију, која се тада стварала. За те своје услуге Живковић је наплаћивао своју зараду и себи капитал начинио.
'И колико он донесе, то ми на Врачару за дан два бијући се потрошимо, па опет донеси! — као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе,' — вели Прота Матија у својим Мемоарима.
У то време аустриске власти су биле наклоњене устаницима, да би ови што пре савладали дахије.
Сем снабдевања оружјем и муницијом Србима су прелазили у помоћ и неки официри, Срби из Фрајкора. Они су појачавали устанички старешински кадар и припомагали бољем уређењу војске. Такав је био и Петар Новаковић-Чардаклија, а Петар Ичко, трговачки агент из Земуна, био је тумач турског језика и одржавао везу устаника и Пречана.
Док су се овако уређивале ствари на северном крају Србије и радило преко Саве и Дунава, дотле су у унутрашњости Србије старешине и сеоски кметови, поред наплаћивања царског харача, прикупљали од оних који су остали код својих кућа добровољне прилоге у новцу, храни и живоме малу. Прикупљаше се вршило према имовном стању грађана, добровољно а никако принудним путем, јер је свака српска кућа сматрала за свету дужност да одређени и тражени прилог да, и да са ратницима-борцима подели оно што има и што је Бог дао.
Сем тога, у почетку 1805. г. Србе је послужила ратна срећа па су у фебруару пресрели једног јаничарског агу, који је избегао из Београда с намером да пребегне у Турску, дочекали, потукли и заробили му 71.428 дуката цесарских. Овај плен знатно им је олакшао снабдевање ратним материјалом.
После овога Карађорђе је сазвао све народне старешине на скупштину у Пећане и наредио им да собом понесу сав прикупљени харач и новчане прилоге са рачунима. Скупштина је одржана 17. априла 1805. г. и на њој је учињен овакав распоред:
да се исплате све ратне подужице које су износиле близу милион гроша;
да се исплати 50.000 гроша по други пут позајмљених од земунских трговаца и датих Гушанцу за откуп Бећир паше;
да се у довољној количини набави муниција.
По свршеном послу увидело се да новаца нема довољно. Стога је скупштина одлучила, да се на народ удари ратни прирез у суми од 500.000 гроша, рачунајући на свако мушко лице по 3 гроша, а да се укине царски харач. Ево како је Карађорђе укинуо плаћање харача султану:
'У ваљевској нахији 1805. г. био је арачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које харач (данак султану који је плаћала свака мушка глава од 7 година до смрти), које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници окружене све шумарком, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе (протина кабаница), бројимо новце арачке и пореске, од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе, а кад се накупи на јапунџету велика гомила новаца, дуката и белих, онда Карађорђе рече: — Ето којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за оваке новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо?
Тако је и урађено. Тако је Карађорђе пресекао и финансиску потчињеност Срба султану. Ова скупштина у Пећанима одлучи да се поново напише молба султану и да у њој Срби изнесу своје захтеве. Ову молбу је однела у Цариград нарочита депутација и предала султану 1. маја 1805 г. Султан је молбу одбацио, а наредио је нишком паши Афизу да умири Србију. Афиз је послушао заповест, али је изгубио живот. Буна на дахије претворила се у ширу борбу са царством. Српски устаници, са оскудним наоружањем, без новчаних средстава, сопственом снагом, ухватили су се у коштац са пространим турским царством, наставили борбу и постигли успехе. У толико је више за дивљење њихов пример. Правда захтева да се овде каже и то да су Србима, поред њихове сопствене снаге, понајвише помагали у ратовању и оружјем, и муницијом, и новцем и војницима — Руси: њихов цар, влада, војне власти, народ. Мора се признати да су Руси у том раду били издашни и несебични, а изнети историју тога снабдевања био би предмет посебног расправљања.  

Написао: Милован Ристић (1940).

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4881 on: November 08, 2023, 10:49:05 am »

Бартоломео Куниберт, Српски устанак ... (одломци из већег дела)


I
Живот под Турцима после Косова. - Политичка и војничка управа Србије у ужем смислу. – Културне и верске прилике. - Јаничарски зулуми и односи с Аустријом.

За време четири стотине година тешкога робовања, Срби беху по готову изгубили и саму успомену да су некада били један народ. Учинило би им се, да је готово лудост надати се, да се икада збаци мусломански јарам и да образују државу с владом и владаоцем по њихову избору. Као и сви хришћани потчињени отоманској власти, тако и Срби падоше наскоро у клонулост, која је у велико била налик на унижење. Држаху, да су постали природни плен својих освојача, те се навикнуше гледати у њима узвишенија створења и рођена да њима заповедају и господаре.
Требало је живети на Истоку, познавати му језик, обичаје, и видети изблиза глупу надутост Османлија, нарочито пре пада јаничара; требало је бити сведоком сваковрсних гоњења, чиме су кињили хришћане, па да се може замислити унижење ових последњих. Мусломан од најнижега порекла, у ритама, пун гада, и изнурен од глади, сматра себе опет као далеко узвишеним од најбогатије хришћанске раје, па ма се ова оличавала у кнезу Молдавије или Влашке;1 кад би мусломану требала помоћ раје, поискао би је од њега, не као што се проси милостиња од ближњега, већ као кад је захтева господар који заповеда, као дужитељ који потражује наплату дуга. Запитајте га, зашто се показује с таквим неоснованим прохтевима, он ће вам надувено одговорити: 'мусулманим бе! ја сам Турчин, чујеш!' То је,у његовим очима, право без приговора. Ово је један освештани образац, који, управљен на хришћанина, хоће да каже: 'тражим што ми се дугује; још ми захвали, ако ти не узмем све што имаш и ако ти живот опростим: ја сам мусломанин, а ти си само ђаур, псето једно хришћанско; зар не знаш да је за тебе злочин бити богат? Алах је створио мусломанина да господари на овоме свету и да буде срећан на ономе.'
Закони противу раскоша, којих је преступ кажњаван понекад смртном казном, одређују крој и боју руха у хришћана, па шта више и дужину бркова: Турчин би држао да је у праву казнити по својој ћуди оне, који би се смели усудити да их прекрше. Тешко раји која би прошла на коњу мимо каквог мусломанина! На путу, читави каравани хришћанских трговаца принуђени су сјахати, кад виде да издалека иде какав Османлија. Није им допуштено улазити на коњу у градове; ако им године или слабост не допуштају ићи пешке, морају јахати на магарцима или мазгама. Закон не пропушта да чак одреди и саму боју њихових домова; најпосле, све што може човека понизити, подсетити га на његово ропство и натерати га да заборави на своје достојанство, упражњавано је према хришћанима од стране Турака, још од првих времена њихова завојевања. Побеђени најпосле почеше веровати, да их је само Провиђење осудило на ропство, којега би се могли ослободити само каквим чудом. У оваквоме стању живели су, читавих четири стотине година, Срби и остали хришћани подјармљени од Турака, било у Анадолији, било у Румелији.
Смедеревски санџак или београдски пашалук граничио се на северу Дунавом и Савом; на југу Моравом; на истоку малим оршавским пашалуком (Адакале); на западу пашалуком зворничким. Он је био подељен на дванаест нахија или кадилука, који су имали по једног кадију (судију) трећега реда, зависнога од муле у Београду.2
Турци, настањени са својим породицама у Србији, по тврђавама, по градовима и паланкама (велика села са опкопима), беху сви под платом управе, те састављаху посаду или сталну стражу у земљи. Ову су образовале ерлије, спахије и до 1804. већи или мањи број јаничара, што састављаху орту3 (пук) под заповедништвом јаничарског аге (пуковника), изасланога из Цариграда.
Ерлије (народна војска) састојале су се из свега педесет чета: свака имађаше на свом челу по једнога агу (капетана), чије је звање било наследно. Двадесет и шест оваквих чета борављаху стално у Београду; остатак је био раздељен на четири остале тврђаве. Оне су наизменце вршиле улогу ноћне страже, а време, које им је остајало слободно од службе, употребљавали су на своје личне послове. Плата им беше десет турских гроша месечно, што им се даваше на крају свакога полгођа. Услед побијања турскога новца, ових десет гроша, који некада представљаху тридесет и седам или тридесет и осам динара, износе данас једва два до два и по динара. Пошто им та плата не може бити довољна за издржавање њихових породица, то сваки од њих упражњава по какав занат или води по какву радњу; они шта више иду те надниче код хришћана. Аге примају сто гроша месечно. Некада се ерлије уписиваху у исто време у јаничарске спискове, не толико да приме скромну плату, колико да се користе њиховим повластицама, те да на тај начин некажњено киње хришћане.
Ерлијске су чете биле слабе и ако многобројне; тек новорођено дете увођено је у спискове чете, којој припадаше његов отац; оно примаше плату одмах од дана уписа; тако да по готову половина уврбованих војника не беше подобна да врши своју службу. Па ипак представљали су тобож војнике у списковима, шиљаним сваке године у Цариград, и Порта је рачунала на њих у случају рата.
Спахије с боравиштем у Србији, на броју 900, састављаху један алај или санџак (пук или коњички стег) под заповедништвом алајбега (пуковника). Они су служили у време рата са својим коњем и својим оружјем: За то имађаху, као што ће се видети, на уживању једно феудно, војничко добро, састављено из једнога или више села; па, према више или мање знатноме дохотку од тога феудног добра или спахилука, они су служили сами или су били обавезни водити са собом у рат потребама снабдевене људе, које су сами плаћали и хранили. Њихова феудна добра, звана заими, бејаху наследна; друга, звана тимари, беху само доживотна.4
Спахије, заими и тимариоти, сабираху од села, што састављаху њихова феудна добра, на име десетка, сваковрсне производе, осем друге једне мале дажбине у новцу за право млевења брашна, печења шљивовице, и купљења порезе од главе. Феудна пореза од главе (главница) беше један турски грош од ожењеног човека. Уз то, сви сељаци били су држани известан број дана на кулуку у корист феудних поседника, који обделаваху нешто земље за свој рачун: међу тим је било мало спахија који су злоупотребљавали ово право. Обично стављаху они у дужност чиновнику своје народности, субаши, да бди над њиховим интересима; овај се настањиваше у селу, живљаше о трошку општине, истављајући се својом властитом важношћу као 'примирителни' судија и као полицијски комисар, што се у Турској хтело рећи да има права кињити сироте сељаке, и од њих извлачити све, што беше могућно. Међу тим, истина нас принуђава да признамо, да спахије нису злоупотребљавале одвећ свој положај наспрам хришћана. Напротив, у понеким наследним феудним добрима, власници заштићаваху своје сељаке противу кињења муселима, јаничара и скитничких Турака. У првом устанку, у 1804, спахије су се чак удруживале са Србима.
Влада је уз то изашиљала у Београд шест чета (од прилике 600 људи) тобџија и једну полу-чету, или боље рећи једно дваестину бацача бомби из Цариграда, које имађаху, још и пре војничке реформе султана Махмуда, неку врсту уређења и запта. Некада их мењаху сваке две године; али, од времена пада јаничара, они који нису хтели напустити земљу, добили су овлашћење да се ту настане и да се ту ожене. Они упражњаваху по готову сви по какав занат или какву радњу, услед чега су вазда живели у лепој слози с људма свога краја. Њихова је плата двадесет гроша месечно, осем хране, коју опет за то готово нико од њих не потражује, јер би ради ње требало ићи свакога дана у касарну.
Паша наименован за управитеља санџака узимао је са собом сејмене (нередовне пешаке) и делије (коњица налик на нередовне козаке), које је држао поред ерлија и спахија, јаничара и тобџија. Број ових одељења мењао се према потреби коју је паша држао да од њих има, а још чешће према његовој жељи да чини уштеде. Она беху у његовој личној служби, а он их плаћаше својим новцем. Њихов заповедник, звани бимбаша у пешадији и делибаша у коњици, углављивао је с пашом погодбе о драговољном упису у војнике и његову трајању; када би погодби истекао рок, служба би се наново отпочињала или би се напуштала. Ова одељења остајаху обично на служби само шест месеца или годину дана; за тим, чим су плату примила, враћала су се на своја огњишта у гомилицама од двадесет и пет до тридесет људи. Предели, кроз које су та одељења пролазила, трпели су у велико од свакојаких њихових кињења. По великим друмовима заустављали су ти људи трговце; по селима наметали су се у домове, а кад би их било повише на броју, ударали су намете, крали су и отимали оружјем у руци, ширећи свуда ужас и очајање. Ова народна војска замењена је у Србији једним пуком (алај) редовне војске.
Најгрознији бич по Србе беху без поговора јаничари; од самог њиховог помена дрхтао је сваки поштен човек.
Онај, који би хтео побележити и хиљадити део злочинстава што су их ови демони починили, сматрао би се јамачно као клеветник човештва, а потометво ће муке имати да поверује, да је слична војска могла постојати кроз толико столећа. И у самој престоници, на очи султана и владе, свакога, дана чињаше она хиљаду злочина. Ниједан од путника који су видели Цариград, не може се похвалити да је био заштићен од њиних увреда. Турци, министри, па и сам султан, повиноваху се њихову закону. Кад је сама престоница била узнемиравана, сличним неделима, шта је онда морало бити са Србијом, где беше пуно тога измета?
Управо, у београдски пашалук, у румелијски и у багдадски, у Азији, изгањаху се највећи бунтовници. Влада никада не сматраше да их је довољно удаљила, па их отправљаше на крајеве царевине. Тамо они повећаваху свакога дана своје редове новим бунтовницима, које оштрина њихових чета није могла укротити, или који тражаху у добровољном прогонству некажњивост злочина, почињених на другоме месту. У овим двема областима по готову се није знало за султанову власт. Јаничари су постављали, по својој увиђавности, пашу, који је имао да представља владу; и Порта се видела принуђена, одобрити овај избор, да би тиме очувала бар сенку свога угледа.
Подвргнути под отомански јарам, у времену када уметности, науке, трговина, беху у опадању по целој Европи, Срби су могли само устукнути у образованости, уместо да напредују. Предани оружју, земљорадњи, трговини и гајењу стада под својим владарима, они посташе сви земљорадници под влашћу мусломанском. Да би избегли, колико је могућно, кињења освојача и да би се скрили, тако рећи, од њихових очију, напустише они са свим своје градове, па се повукоше у унутрашњост земље. Свака породица сагради себи колибу у шуми, по планинама, далеко од главних друмова и путања, бирајући место, које јој се чињаше најмање изложено погледима пролазника. Колибе беху на одстојању од два до три пушкомета. Село једно од стотину колиба запремаше на тај начин површину, већу од једне миље простора, и једино по прокрченоме земљишту могло се запазити, усред ових великих шума, да је човек у неком насељеном месту. Породице живљаху на тај начин усамљене. Њине старешине састајаху се само у велике празничне дане, или када имађаху да већају о општим стварима. Тада они састављаху савет (скупштина, сабор) под председништвом кмета, кога би сами избором именовали или кога би им наметнули Турци. Ово саветовање држало се обично у крчми (механа) или управо у месту званоме конак или стан, боравишту субаше.
Међу тим до 1665, ма да су разасути били у више пашалука, Срби бејаху још сачували привидан изглед народности у заједничком црквеном поглавару, који их, тако рећи, представљаше. Они су имали патријарха са столицом у манастиру Дечанима, који постављаше епископе, а сам бејаше наименован од српскога синода, по пристанку Порте. Плетке грчкога синода учинише, те Срби изгубише овај последњи остатак своје народности. Од тога времена епископе је постављао васељенски патријарх у Цариграду, који је био грчке народности.5 Туђи земљи по карактеру и језику, они су се слабо старали о својим епархијама и о образовању и спреми свештенства; долажаху само да зберу новац да би обогатили своје породице и задовољили захтеве што непрестано искрсаваху од синода у Цариграду. Њихове пастирске походе не имађаху другога циља осем да збирају годишње дажбине од парохијана, да изнуђавају од сиротних свештеника и од манастира, под нарочитим изговорима, новац и глобе новчане; да парохије уступају онима који би за њих највише платили. У целој Србији није сад било више од две школе, па и то су биле две школе с грчким наставним језиком: једна у Београду, друга у Шапцу, двема епископским столицама. За неколико турских гроша, епископи су давали освећене чинове ма коме, слабо се старајући о подобности дотичнога. Већина свештеника једва је могла читати из требника и светих књига. Готово ниједан не знађаше писати. Онај који се посвећиваше духовноме реду вежбао се, као и за други занат, као новак у којем манастиру (калуђери беху мало мање незналице од световнога свештенства). Они, који нису знали читати, учили су напамет неопходно потребне ставове из требника: често би имало муке, да се између више свештеника нађе само један, који би умео показати јеванђеље дотичнога дана.
И тако, изаслани епископи из Цариграда, били су пре бич него благослов за своје стадо. Кад је било такво незнање код свештенства, какво ли је морало бити код српскога народа? Према овоме је потпуно смешан прекор који Сипријан Роберт чини Милошу због тога што је био неписмен.
Јаничари се беху намножили у Србији. Некажњивост коју уживаху, право које свак од њих имађаше да кињи, да пљачка Србина, примамили су овамо велики њихов број из Босне и Албаније. Срби залажаху све и дубље у шуме, па се повлачаху у планине, напуштајући трговину по градовима Јеврејима и Грцима, што дођоше из Маћедоније и других крајева Румелије. Видећи да је плод њихова зноја служио на корист њиховим угњетачима, они су радили само толико, колико је било потребно за издржавање њихових породица, плаћања данка и других намета. Доследно, они су гајили свиње и нешто рогате марве, што продаваху у Угарској. Они беху једини који се одадоше овој трговини, а они који се њој посвећиваху, уживаху међу својим земљацима, веће уважење, као имућнији и образованији. То су били већином сви кметови или виђенији људи. Они, који имађаху нешто новца, дрхтали су од зебње да за то Турци не сазнају. С тога су се представљали као да су у највећој невољи, остављајући свој дом и своју покретност у највећој запуштености. Те тако је ова земља, која је по својој плодности, по благој лепоти свога поднебља, личила на јужну Француску, представљала само беду, пустолину и опадање. Таква је била Србија до рата који је 1787 Порти објавио цар Јосиф II.
Што су се јаничари већма множили, тим је више расла и њихова дрскост. Они се више не задовољише угњетавањем Срба, већ се осмелише дотле, да вређају и саму аустријску владу. Презирући међународно право и здравствене законе, прелажаху они преко Дунава и Саве, па улажаху у земље те царевине, где су вршили сваковрена разбојништва. У Земуну и Панчеву опијаху се по каванама и крчмама, па се упуштаху у свакојаке претераности, вређајући, па шта више и ударајући чиновнике, који покушаваху да зауздају њихова насиља. Заморена дугим ратовима што их је морала издржати, и бојећи се можда и сувише Турака, царица Марија Терезија, препоручиваше властима пограничним смотреност и трпљивост. Она се ограничавала на то да чини представке преко својега интернунција дивану, који је био неподобан да јој даде ма каква задовољења, пошто његова власт не беше никаква над јаничарима у Београду и на обалама Дунава.
Након смрти своје матере, Јосиф II објави рат Порти, у споразуму с Русијом. Једна од главних оптужаба, које бечки двор изражаваше у својој објави, бејаше неуљудност јаничара у Београду и њихове увреде према Аустрији. И у том је рату Јосиф II, у пуковничкој униформи, идући у извидницу с малом пратњом, био заробљен од једнога арнаутског бимбаше, у селу Вишњици, на две миље испод Београда дуж Дунава. Ова је чињеница још мало позната, али је неоспорна. Успео је да се избави: вели се да је пљачка Панчева била једна од награда, подарених бимбаши који му даде слободу, не извештавајући своје старешине о овоме заробљењу.
Свиштовским Миром између Порте и Царевине, у 1791. г. би углављено да ће се за навек удаљити јаничари из Београда и пашалука, који су главни повод рату, и да ће бити подарена потпуна амнестија Србима, који су учествовали на страни Аустрије у овим размирицама.
Ово би била згодна прилика за Аустрију, да стече међу Србима утицај који данас има Русија, и којем она у исти мах и завиди и боји га се, да је била мање ограничена и да је имала више племенитијих погледа на хришћански живаљ у Турској. Лако јој је било унети у Свиштовски Уговор о миру неколике одредбе, које би јој дале покровитељство над овом земљом, као што то учини Русија у Букурешком Уговору о миру и у Акерманској Нагодби; можда би успела спречити везе, које су се доцније створиле између ове земље и Руса, па би стекла наклоност и признање у Срба, који су тада готово само по имену знали за Русију.
Материјална снага Србије не може забринути Аустрију; за њу је важан политички положај Србије, и утицај, што га она врши на словенске народности у јужној Угарској.
Бећир-паша, постављен за заповедника Београда након Свиштовскога Мира, придржавао се доста савесно одредаба овога уговора о Србији. Он је забранио јаничарима враћати се у овај предео, па да би их поплашио, даде уморити Дели-Ахмета, једнога од њихових најгрознијих поглавица. Ниједан Србин није био кињен због учешћа у рату; напротив, неколики официри из пређашњега добровољачког корпуса у служби аустријској, који се беху борили уз ову силу противу Турака, бише именовани кнезовима, или управницима у земљи. Последник његов, Хаџи-Мустафа-паша, још је био наклоњенији Србима. Он постави дванаест оборкнезова (главних кнезова), једног за сваку нахију; који, у споразуму с муселимима, подизаху дажбине и управљаху земљом.
Под управом овога паше, кога су Турци називали муртатом (отпадником), јер он беше добар и праведан према хришћанима, и кога Срби се разлогом сматраху Провиђењем за своју земљу (српска мајка), овај је предео уживао неколико година мир и благостање.
Изагнани из Србије, јаничари се беху склонили у Босну и у Албанију; али, не могући задуго остати на миру, удружише се с гласовитим Пазван-оглуом, када он подиже у Видину бунтовнички стег противу султана, па помоћу његовом, упеше се да поново продру у Србију. Тада Хаџи-Мустафа-паша наоружа Србе, придружи их својим четама и спахијама и пође противу њих. Хришћани беху под заповедништвом својих властитих кнезова, и имали су на свом челу Јанка Харамбашу, човека велике одважности и велике храбрости, родом из јагодинске нахије. Више пута потукоше јаничаре и чете Пазван-оглуа на границама пашалука, где му никако не допустише прићи.
Порта је узалуд послала девет везира противу Пазван-оглуа, па, не могући га савладати, би принуђена углавити мир са овим бунтовником, који доби звање везира са три туга и управу над видинским пашалуком. Порта се надаше да ће наскоро, посредством угодних околности, плетака, издајстава или каквога мучкога убиства, успети да се опрости овога бунтовничког поданика свога. С тога је она пре свега и мислила само на то, да ослаби његову моћ. Те тако, фетвом једном Шеих-ул-ислама (првосвештеника), обзнани она ферман, оглашујући да се допушта јаничарима, изагнанима из Србије, да се врате на своја огњишта. На тај начин, лишавала је Пазван-оглуа једног дела његових најбољих приврженика, а тиме почињаше нарушавати Свиштовски Уговор. Одвећ у послу с Французима у овом тренутку, Аустрија се учини да на то не обраћа никакве пажње; а Турци, охрабрени овим ћутањем, продужише нарушавати остале одредбе, које су се односиле на Србе.
Пошто су се повратили у овај предео, јаничари наскоро отпочеше наново свој старински начин опхођења према хришћанима. Узалуд се Хаџи-Мустафа-паша упињао да противстане њиховим злочинствима. Прво њихово знатно дело била је смрт Ранка Лазаревића, кнеза из тамнавскога среза, кога је убио у Шапцу у по дана Бего Новљанин. Одлучивши казнити ово мучко убиство, паша посла једну чету (régiment) у Шабац да ухвати убицу Бега; али се овај затвори у тврђавицу са својим приврженицима, па се бранио дотле, док једне ноћи, не могући се даље држати, не побеже с неколикима од њих у Босну. Међу тим паша осуди на смрт тридесет и шест шабачких Турака, који су имали учешћа у побуни. Јаничари се правише да не придају важности овоме што се мало час збило. Уверени да се, за живота овога паше, неће моћи предати својим навикама, чекали су згоднију прилику.
Она се наскоро и указа: они опколише пашу у тврђави, очишћеној по готову од све војске, коју он беше послао, по заповести Порте, под заповедништвом свога сина Дервиш-бега, противу Пазван-оглуа, наново оглашенога као бунтовника. На тај глас, Дервиш-бег напусти Видин, па полете у помоћ својему оцу. Он беше већ стигао у Гроцку, на четири миље одстојања од Београда, када јаничари, уведени ноћу кроз подземни ходник у тврђаву и потпомогнути издајством једнога буљубаше (капетана) из његове војске, изненада нападоше на пашу, заробише га, па га присилише да пошље заповест своме сину да са својом војском напусти Србију, претећи му смрћу, ако би се томе успротивио. Они га чуваше као таоца докле се Дервиш-бег није удаљио, па га одмах посекоше, чим не имадоше да се чега год више боје. Тада се прогласише господарима Србије.
Спахије и остали Турци, који се не хтеше с њима удружити, бише погубљени или изагнани, а четири бунтовничке вође, по имену Фочић Метмед-ага, Кучук-Алија, Аганлија и Мула Јусуф, пошто су се прогласили дахијама, поделише међу собом санџак на четири равна дела. За тим написаше Високој Порти да су убили Мустафа-пашу, пошто је он био отпадник, више пријатељ хришћанима него Турцима. Те тако замолише султана да им пошље другога пашу, кога они посредно сами означише. Да би очувао бар привидно врховну власт, цар се учини као да с драге воље потписује њихов захтев, па им посла некога Ага-Асан-пашу, некадашњег старешину јаничарског. Овај је био само сенка од представника Порте, а у ствари оруђе дахија.
Свемоћ јаничара, неограничених господара земље, поста несносна. Својом властитом влашћу сведоше они на чифлик свако село.6 Тако, осим десетка плаћанога спахијама, Срби беху још обавезни давати деветину свих својих производа јаничарима, као господарима чифлика. Услед тога, ови саградише у свакоме крају пословнице, назване хановима, у којима борављаху њихове субаше или агенти, с дужношћу да прибирају десетке и намете, и да врше, сем тога, службу полицијских службеника. Наместо муселима постављене бише кабадахије, тј. пратиоци четири главне дахије. Установљени од Мустафа-паше кнезови изгубише сваку важност у земаљској управи. Па и кадије, рођени Турци, смели су од сад вршити судску власт, само по вољи дахија. Кабадахије и субаше судили су, кажњавали, натурали дажбине и новчане глобе по својој ћуди, па присвајаху све, што год би им се допало.
Најпосле стадоше силовати жене и девојке, присиљаваху их да им служе и да их забављају својим песмама и својим играма. Опијаху се, и при том су чинили сваковрсне испаде. Срби, који гледаху да се одупру њиховоме дивљаштву, беху злостављани, па добијаху батине, да понекад остајаху мртви под ударцима. Више њих, који беху служили у аустријском добровољачком корпусу или под Мустафа-пашом, не могући даље сносити ових бестидности, светили су себе смрћу својих гадних угњетача. Да би избегли судбу, која их је чекала, ако би пали у руке дахијама, беху се здружили у мале чете, па живљаху скитнички по шумама и по планинама, одлучени да скупо продаду свој живот ако би били нападнути. Увек се ограничаваху на то, да се држе у одбранбеном положају, те су остављали на миру своје непријатеље, да не би наудили својим сродницима и својим селима, која, по обичају Турака, беху одговорна за преступе, које би починио који од њихових људи. За кратко време, готово једна десетина хришћана постаде хајдук (разбојник), једни с тога што су се осветили за нанете увреде, а други зато, да избегну од последица, којима их излагаше њихово сродство или њихово пријатељство. Спахије и остали Турци, бегунци из Србије и непријатељи јаничара, покушаше више пута, у споразуму са Србима, да их нападну, али без успеха.


1 Кнезови Молдавије и Влашке, а доцније и кнез Србије, имађаху чин паше са три туга (репа).
2 Осем Шапца и Смедерева, по осталим главним местима, муселими су имали уз своју редовну власт и кадијску.
3 Јаничарска орта могла је имати десет, двадесет, па и тридесет хиљада људи.
4 Осем 900 војничких феудних добара спахијских, било је још феудних добара која су припадала царском дому, званих муката, чије је држање повлачило за собом исте војничке обавезе. Њима су управљале паше, а доцније их је Милош узео под закуп.
5 Последњи патријарх Арсеније III Чарнојевић исели се са четрдесет хиљада српских породица у земље аустријске, у 1690. Цар им означи Банат и Срем као боравиште, давши патријарху за митрополитску столицу град Карловце. Грчки синод у Цариграду користова се том приликом да уништи Српску Патријаршију и да доведе ову цркву под непосредну зависност од васељенескога патријарха.
6 У Турској, чифликом се називљу оне чести обрађенога земљишта, које су биле купљене или искрчене. Купац или земљорадник, господар чифлика, има право дати их на обраду за свој рачун, или их уступити којему сељаку, на девети део производа, што остаје, пошто спахије или феудни поседници подигну десетак. И сами хришћани могу постати господарима чифлика.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4882 on: November 09, 2023, 09:06:46 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Алекса Ненадовић.jpg (163.56 KB, 528x742 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4883 on: November 09, 2023, 09:17:29 am »

II
Дахијски зулуми и први покрети против њих. - Организовање устанка и избор Кара-Ђорђа за врховног вожда. - Прве године устанка и положај према њему Аустрије и Русијe

Прота Матија Ненадовић, син Алексе, некадашњега кнеза под Мустафа-пашом, написа без знања, а у име свога оца, једноме од својих пријатеља у Земун, извештавајући га да је, заморен својим ропством, народ одлучио подићи се противу јаничара, под предвођењем својих негдашњих кнезова. Поручиваше му да то саопшти турским спахијама, који бејаху побегли на аустријско земљиште, и да их преклињу да устанак потпомогну својим личним учешћем или оружјем и новцем. Несрећом ово писмо паде у руке београдских дахија, који одлучише посећи све негдашње кнезове, хришћанске старешине, као и свакога Србина, чија би одважност и храброст могла улевати по какву бојазан.7
На неко време пре тога, више кнезова и виђених људи сакупљених у једном манастиру, беху, у име свега народа, упутили на султана, преко cпахија молбу, у којој излагаху жалосни положај земље, под дивљом влашћу јаничара. Они су га у њој преклињали да даде каквога лека њиховим патњама. Пошто ни сам није био у стању да казни бестидност дахија, султан се задовољи тиме, што им отправи ферман, по готову у овим речма: 'Досадиле су ми жалбе које непрестано примам; ја сам вам већ више пута поручивао да измените своје понашање: ако не престанете мучити моју рају, послаћу противу вас војску, и то не од мусулмана, као што сам чинио противу Пазван-оглуа, јер мусулман има сажаљења према мусулману, већ војску, састављену од војника друге народности и друге вере, која ће с вама поступати, како се никада није поступало с мусулманом.' Ово је значило ни више ни мање него отворено огласити, да влада није имала никаквога средства да их научи памети.
Тумачећи овај ферман, дахије закључише, да војска којом им је султан претио, не могаше бити друга сем сами Срби. Они бише утврђени у том мишљењу ухваћеним писмом Алексе Ненадовића. Не може бити, говорили су они, да он намерава послати против нас Аустријанце или Москове, јер би то било стидно за Царевину; ово може бити само раја, којој ће он дати оружје. Треба нам се дакле опростити кнезова, пријатеља Мустафа-паше, од часника и људи од највећега утицаја на остале хришћане: поставимо на њино место људе, који су нам одани и који би нас, у накнаду за положај што им га дајемо, известили, на случај ако би их Порта противу нас подигла.
У почетку фебруара 1804, дахије се разиђоше оружане, свак у свој крај, па почеше сећи. Већина кнезова, који заосташе још од времена Мустафина, нападнути изненада, погибоше као и више духовника, између осталих архимандрит Хаџи-Рувим и више виђених људи.
Сведоци ове сече, којој узрока не знађаху, Срби се почеше бојати за себе саме, па се скривати. Неколико дахијских пандура продреше у село Тополу, да ту убију Ђорђа Петровића, званога Црног, тј. Черни; Кара-Ђорђа, по турскоме. Овај је тада трговао свињама. Срећом, не нађоше га дома, јер се, извештен на време, склонио беше на безбедно место. За то време нарасте број оних, који се беху сакупили по шумама; почеше се договарати и споразумевати. Кара-Ђорђе се придружи извесноме Јанку Катићу, већ буљубаши или капетану у служби Мустафа-паше, и Василију Чарапићу, чиј брат Марко недавно беше убијен, као и многим другим бегунцима, којима овако прозбори: 'Зулуму турском неће бити краја осем тада, када нас све буду побили. За нас је спас једино у устанку. Ако устреба да умремо, онда то никако неће бити као жене без одбране, већ пролевајући крв наших угњетача. Не треба да се бојимо да ће они доцније одвести наше жене и нашу децу у ропство, јер нас у њему одавна држе.'
Ова се беседа допаде особито старим хајдуцима и рођацима угњетених жртава. Насиља отпочеше у нахији београдској, у селу Сибници, где једно шездесет бегунаца и старих хајдука зажегоше ватру у по дана у хану, боравишту субашином, и склоништу Турака, разасутих по селима; они поубијаше све Турке, који се ту десише.
По обичају, о којем смо већ говорили, сви Срби у Сибници посташе подозриви: они се придружише устаницима, који продужише спаљивати ханове и сећи све Турке, које би нашли на своме путу. Жене и деца бише скривени по непроходним местима. Који год имађаше оружја придруживаше се устаницима, те се за кратко време подиже цела Шумадија, и би очишћена од субаша и Турака.На тај глас други крајеви санџака следоваше овом примеру. Те тако срезови с оне стране Мораве, под предвођењем .Миленка Стојковића, Петра Добрњца; они колубарски, под Јаковом Ненадовићем, братом Алексиним, исто тако се побунише, поубијаше или изагнаше све Турке, који беху међу њима. Видећи да устанак постаје општи, дахије се повукоше у Београд, не могавши довршити своје дело разорења. Размислише како да га стишају па у сложном договору одлучише, да до тога дођу равнањем с устаницима. И с тога послаше Аганлију, једнога од четири дахије, не тако дивљег и мрског као што су остали, да им предложи општу амнестију с обећањем да ће се у будуће с њима поступати човечније и да ће престати према њима свако кињење. Сем тога, понудише они новаца вођима устанка као год и старешинама хајдучким, названим арамбашама. Аганлија, их нађе у селу Дрлупи, крају београдском. Пошто је дао и добио таоце, он им ту учини предлоге о миру. Али, за време преговора, у којима Срби пребациваху Аганлији поднесена гоњења, устаници се посвађаше, па се и потукоше с Турцима из пратње дахијине. Договарање би прекинуто, свађа постаде општа, Аганлија би рањен и принуђен да се повуче са својима у Београд. Исто тако и Мехгмед-ага Фочић, други дахија, покуша неки споразум, али узалуд. Најпосле одлучише да отправе устаницима архиепископа београдског, Леонтија, Грка са Хија, који, по већ показаноме понашању грчких епископа, није имао никаквог утицаја на дух Срба. Дакле није могао ни бити срећнији од друга два посредника. Увиђајући да ће се рат морати наставити с највећим огорчењем, дахије отправише Кучук-Алију, најсвирепијег од четворице, да поиште помоћи и да врбује војнике изван Србије.
До сада се побуњени Срби беху тукли без реда, без одређеног циља. Једне је здруживала жеља за осветом, друге потреба да се, бране, а већину мамац за пленом. Мисао да се са свим отму испод јарма отоманског, ни најмање не улажаше у њихов смер. Чете су биле под влашћу заповедника, који су ову имали једино на основу свога стеченог угледа. Пошто нису имали врховнога старешине, њима је управљао у главноме и готово једино нагон.

7Кнез Алекса Ненадовић упутио у Земун свом пријатељу аустријском мајору Ј. Митезеру писмо којим га извештава о неиздрживом стању у Србији и припремама за устанак. Казујући му да у Срба има довољно војске молио је помоћ у муницији и официрима да би могли протерати дахије. Писма се у Остружници, приликом преласка нарочитог писмоноше скелом у Срем, домогао Турчин Газија. Од њега је доцније то писмо доспело и до самих дахија, али они испрва нису на њега обраћали нарочиту пажњу већ су то учинили тек крајем 1803. или почетком 1804. године. Могуће је, додуше, и то да је писмо тек тада и предато дахијама наводећи их на одлучне кораке против најутицајнијих људи међу Србима. - Љубомир П. Ненадовић је у првом (свом) издању 'Мемоара' Проте Матеје Ненадовића писао да су то писмо писали Прота и Петар Николајевић Молер, мимо Алексиног знања, с намером да оно стигне до дахија и наведе их 'на последње мере против народа' што би убрзало дизање буне. Прота је у 'Мемоарима' наговестио да ће о том писму накнадно казивати 'пространије' али то обећање није испунио. Митрополит Стратимировић је, пак, још 18. августа 1804. писао да је кнез Алекса порицао своју умешаност у писање писма Митезеру тврдећи да је оно Хаџи Рувимово дело. Изговарао се на 'богобојажљивост старца' знајући да се он већ налази изван дахијског домашаја. (пр. Ј.)
Logged
Brok
Administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 18 679


Jednakost, Bratstvo, Sloboda


WWW
« Reply #4884 on: November 09, 2023, 10:42:02 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Portret Prote Mateje Nenadovića (Uroš_Knežević 1852).jpg (269.82 KB, 1421x1859 - viewed 1 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4885 on: November 10, 2023, 09:59:29 am »

Охрабрени својим првим успесима, старешине чета шумадијских одлучише да поставе једног диктатора. Више њих захтеваху да то звање буде дато извесноме арамбаши, Станоју Главашу. Али овај одби ту понуду из скромности, наводећи како није пристојно да један хајдучки вођ буде вођ једнога народа. Сем тога признаде да се осећа неподобан за такав позив. Тада одлучише да ту власт даду неком старом кнезу, а нарочито једноме од њих, званоме кнезу Теодосију из Орашца. И овај одби ту почаст, али из супротнога разлога, говорећи како не приличи једном старом кнезу да постане вођем хајдука, јер се досле устаници не држаху за друго што, и управо тако их Турци и називаху. То би, по његовом мишљењу, значило излагати сам себе и народ опасности. Доследно требаше наименовати вођа, којега, би се могли одрећи у случају пораза, па шта више предати и Турцима, као оно јудејскога јарца из Старог Завета. Он дакле предложи Кара-Ђорђа, додајући како је он био већ познат међу Турцима, као хајдук; да би он могао побећи или се сакрити са осталима, ако би јаничари, уз ишчекивану помоћ, успели да устанак угуше: 'Тада бисмо се ми, стари кнезови, говорио је он, представили победиоцима, бацајући кривицу на њ и на хајдуке; могли бисмо их шта више издати Турцима, па за тим измолити за њих милост. Напротив, ако се послови окрену на добро, имаћемо увек времена да од њега одузмемо власт, коју му поверавамо.Тако ће право вазда бити на нашој страни.'
Кара-Ђорђе одби у први мах, наводећи своју неподобност за управу: 'У осталом, рече он, ја сам одвећ нагао и гњеван, па кад би ми се ма кад противречило или одрицала послушност, могао бих се занети у претераности, па шта више и да убијем.' На тај одговор кнез Теодосије рече: 'Оно што ти не будеш знао, ми ћемо те поучити; што се тиче твоје живахности и твоје оштрине, нама то управо и треба у оваквој прилици.' Кара-Ђорђе се прими заповедништва, па показа како није ни мало лагао, цртајући свој карактер: ко би му се год и најмање успротивио, - нарочито кад би га ухватило мало вино, - што му се често догађаше, био је кажњаван хитцем из пиштоља, који је увек носио за појасом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4886 on: November 10, 2023, 10:02:52 am »

Границе, које сам себи поставио у овом спису, забрањују ми улазити у појединости овога првог српског устанка, који би јамачно изазвао наклоност, равну бар оној, коју су Грци за се стекли у ратовима за своју независност, да Европа није била сва занесена дивовским предузећима Наполеоновим. Ограничићу се да летимично опишем његове главне догађаје.
Пошто су изагнали јаничаре из села, устаници их принудише такође да изиђу из паланака. Прва општа борба, под заповедништвом Кара-Ђорђевим, била је код Јагодине са Кучук-Алијом. У почетку, Срби бише разбијени; али не изгубише храбрости: вративши се усред бојне вреве, нападоше они на турске опкопе, освојише их, па запалише град. Сеча би велика, те се Кучук-Алија једва могао спасти с неколико људи. Пошто паланке бише освојене и разорене, сви се Турци повукоше у тврђаве.
За то време Порта, признавајући свеколику правичност српске ствари, далеко од тога да се опире буни Срба, послала им беше помоћи и заповедила Бећир-паши босанском да се придружи устаницима, те да изагна дахије из Београда. И доиста овај везир дође те се улогори са три до четири хиљаде људи пред овим местом, већ опсађеним од Срба, па доби од ових почасти и знаке поштовања, дужнога представницима владара.
Дахије ухвати страх, видећи босанску војску удружену са Србима; с друге стране, бојећи се да не буду издате од чета, које беху повукли из Маћедоније, под заповедништвом извеснога Гушанца Алије, вођа скитница (крџалија), напустише Београд, па се укрцаше за Адакале, где држаху да ће бити у безбедности под заштитом Реџеп-аге, заповедника ове неосвојиве тврђавице.
Након њихова бегства, Али-Гушанац почини најпре насиља и отмице према Турцима најимућнијима у граду, под изговором њихове привржености према бегунцима. За тим предаде град и доњи део тврдиње Бећир-паши, задржавши за се горњи део тврдиње, као залогу, говораше он, за награду, коју мишљаше да за се наплати од Срба. По заповестима Порте, Бећир-паша нареди Реџеп-аги, заповеднику Адакала, да, изда дахије Србима. Те тако, један од ових, по имену Миленко, би кришом уведен у тврдињу с неколико момака; након кратке одбране, дахије бише поубијане, а њихове главе предате у руке Србима.
Пошто би уништен узрок устанка, Бећир-паша, у име султана, позва Србе да положе оружје и да се повуку на своја огњишта. Али, мамац за слободом, што је почеше уживати, учини те се не хтеше повиновати томе позиву. Изговараху се да су и мртве дахије оставиле више приврженика, подобних да их замене и освете.
Видећи да не би могао склонити устанике да положе оружје, Бећир се повуче у своју босанску област; остави ону београдску Сулејман-паши, недавно од Порте наименованоме за везира санџака, наместо Ага-Асан-паше, управника из доба дахија. Међу тим, горња тврдиња остајаше увек у власти Гушанца Алије и његових крџалија. Он се збиља могаше назвати господарем Београда и последником дахија.
Након смрти дахија настаде привидно примирје, ако не по договору, између Турака и Срба. Први се беху ушанчили у тврдињама; унутрашњост земље налажаше се потпуно слободна и у власти урођеника. После неког времена, по одласку Бећир-паше, ови се последњи повукоше сваки у своје село, али спремни да наново узму оружје на први знак.
У почетку устанка, врховна власт била је поверена од кнезова и виђенијих људи Кара-Ђорђу, који требаше бити само оруђе у случају успеха, а искупна жртва у случају несреће. Видећи да послови иђаху срећно и да овај вођ, држећи озбиљно на се, заповедаше као господар и захтеваше покорност, покајаше се због свог избора, па почеше гунђати противу њега. Сваки старешина среза бејаше, у истини, деспот у свом дому, и могаше вршити више и ниже правосуђе, не зависећи ни од кога; али Кара-Ђорђе бејаше први међу равнима: имао је врховно заповедништво над војском свуда, где би се год појавио. Кнез Теодосије, који бејаше одбио ту власт, па му је уступио, изгледаше најнезадовољнији: он се отворено опираше његовим заповестима. Једнога дана, разјарен по краткој препирци, Кара-Ђорђе га простре мртва на земљу, хитцем из пиштоља.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4887 on: November 11, 2023, 10:09:04 am »

Видећи да устанак постаје општи и да на добро излази, Аустрија је могла, да је била увиђавна, присвојити себи силом право уплетања као посредница, и натурити зараћеним странкама праведне погодбе; она би можда могла касније очувати за себе право да се меша у српске послове. Напротив, њезино се посредовање ограничи на то, да заповеди ђенералу Ђенеју, заповеднику Петроварадина, да отиде на границу и стиша устанак, нудећи се за посредника. Задаћа ђенералова не испаде за руком, пошто није била потпомогнута ни дипломатским нотама у Цариграду, нити замашном снагом, која би улевала страха обема странама. Српске старешине нађоше се на месту састанка, заказаноме од ђенерала аустријског, али се Турци од тога уздржаше.
Оштроумнија Русија, пред само раскидање с Портом, одмах разумеде корист, коју би могла извући од ових распри. Она вешто ули у главу Србима мисао да к њој прибегну, те да она посредује код Порте у њихову корист. Устаницима се допаде овај предлог. Саставши се на скупштину у год. 1805, близу Београда, послаше они у том смислу изасланство у Петроград. Руска влада посаветова посланике да ишту од султана праведне погодбе и повластице, обећавајући да ће руски посланик код Турске потпомоћи њихове захтеве. И доиста Срби потражише одмах од Порте да све њихове дажбине буду сведене па једну суму; да им се уступи цела управа њиховом земљом, и да у будуће посада по тврдињама буде састављена једино из српских чета. Русија, која је можда саветовала ова потраживања, добро је знала да их Порта неће усвојити. Преко Морозија, кнеза Молдавије, султан је учинио био предлог Србима да се васпостави стање онаково, какво је било у времену Хаџи-Мустафа-паше, што им не даваше никаква јемства за будућност. С друге стране, видећи да Срби одбацују његове понуде и да настављају рат по нахијама: ужичкој, сокојској и пожешкој, које осташе мирне до овога часа, у власти Турака, наименова она Афис-пашу, из Ниша, заповедником Београда, с наредбом да скупи војску, па да буну угуши силом. Првих дана месеца августа 18058 Афис-паша упе се да уђе у Србију, на челу двадесет и пет хиљада људи; али га устаници дочекаше измеђ Параћина и Ћуприје, потукоше га до ноге, па га сузбише до Ниша, где умре од гњева.
После овог славног војничког успеха, Срби се састадоше, близу села Борка на скупштину народну, на којој установише савет, назват најпре синод. Свака нахија постави по два саветника, који се, узгред буди речено, изабраше сами од себе. Овај се савет назва Правитељствујушчим Совјетом србским. Кара-Ђорђе узе име вожда Србије. Савет заседаваше најпре у манастиру Вољавчи, за тим у Боговађи, и на крају године, у Смедереву, пошто Срби посташе господарима, овога града.

8 У току овога списа, ми се увек служимо Јулијановим календарем.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4888 on: November 11, 2023, 10:19:44 am »

У почетку године 1806, Срби опсадише поново Београд, Шабац и Ужице. Они раширише буну изван београдског пашалука, дижући на устанак и удружујући Србији нахије: ражањску, алексиначку, крушевачку, новопазарску и старовлашку, које припадаху другим пашалуцима. И тако Србија дође у отворени рат с Портом. Ибрахим, скадарски паша, у Албанији, и Бећир, паша босански, добише налог да пођу противу бунтовника. Ибрахим дође у пролеће у Ниш, са четрдесет и пет хиљада људи, а Бећир на Дрину, са готово толиком истом силом. Срби беху ушанчени на југу, у околу делиградском, између Ражња и Алексинца, на десној обали Мораве; на западу, у окопу на Мишару, и на оба места се храбро одупреше њиховим нападима. У овом походу отпоче се одликовати, између осталих, млади Милош Обреновић, брат по мајци саветника Милана, а доцније први кнез Србије.
У овом размаку времена, Порта беше раскинула односе са Русијом, те рат беше неизбежан. Видећи отпор Срба, султан посла предлог Кара-Ђорђу да изашље ново изасланство у Цариград, да настави преговоре. Извесни Петар Ичко, некада тумач неког турског посланства у Берлину, с друга два кнеза бише послани од српскога вожда у Цариград. Они углавише с Портом, да ће Србија плаћати сваке године данак од хиљаду осам стотина кеса, 700.000 турских гроша (тада 1.200.000 дин., данас 225.000 дин.), у име свију дажбина. Осем тога углавише, да ће Срби имати унутрашњу управу земљом, с владом каква би им била угодна; да ће у Београду боравити један турски представник са сто педесет људи. Порта обећа усвојити ове погодбе; она отправи једнога свог представника у Смедерево, али, управљајући се по својој навици одуговлачења, она никада не посла фермана, потребних зарад извршења овога уговора.
Срби опазише да је она само тражила да добије времена, те с тога изнова отпочеше непријатељства, па се огласише савезницима Русије. Град Београд паде у њихову власт 30 новембра. Опсађен у горњем делу тврдиње, доведен до крајности, Гушанац Алија најзад предаде тврђаву. Пад Шапца следовао је наскоро паду Београда; али, ваља признати, Срби помрачише славу својих двеју победа хиљадом ужаса, почињених над побеђенима. Погазише веру, задату при предајама, исекоше Турке, обешчастише жене и предадоше се пљачци. Узалуд се Кара-Ђорђе противио овим свирепствима, његова власт није се вермала. Оваква насиља могу донекле правдати једино: жудња за осветом, жеђ за турском крвљу, након четири столећа робовања, оскудица у васпитању, пример остављен од својих непријатеља. Пошто Београд би покорен, српска влада учини га својом престоницом. Руски државни саветник, Родофиникин, Грк са Хија, би овде послан као комисар. Везе између Руса пи Срба постадоше тиме још јаче. Отада отпочиње покровитељство Руса над Србијом.
У пролеће, Јаков Ненадовић заузе Јадар и Рађевину, крај с ове стране Дрине, што припадаше зворничком пашалуку. Он ту постави два ушанчена окопа, па покуша подићи хришћане у Босни. Милан Обреновић опсади и освоји тврдињу Ужице. Миленко Стојковић пређе из Пореча у Крајину. Опкољен турским четама, које имађаху своје положаје около Видина, он би потпомогнут од Кара-Ђорђа и руског ђенерал-мајора Исајева. Турци бише потучени и нагнати у бегство, а Срби и Руси опсадише Неготин. Ово је први пут, да је руска војска здружила своју снагу с војском Срба.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4889 on: November 13, 2023, 10:08:55 am »

III
Правитељствујушчи Совјет и странке у њему. - Руска савезна одељења. - Кара-Ђорђеви ратови. - Букурешки Уговор.

Власт Савета јачала је, али он још није смео ни говорити ни радити противу Кара-Ђорђа. И доиста, овај војсковођа, смрћу Јанка Катића, погинулога у битци с Бошњацима, и ослабљењем власти Јакова Ненадовића, нађе се без супарника на путу ка владалачкој власти. У овој години, српска војска била је доста добро уређена. Ма да је један старешина од утицаја у свом крају могао радити без надзора и управљати својом нахијом као мали владар, опет за то свака област имађаше по једнога врховног заповедника војске; сваки округ свога војводу, а сваки срез свога капетана (буљубашу). Знало се, колико је људи могла дати, у случају потребе, свака нахија, сваки срез, свака општина.
Свака општина, редовном службом доношења, издржаваше своје властите војнике, који не примаху никакве плате. Једини бескућници (бећари) и тобџије имађаху хлеб и плату. Први бејаху бугарски, грчки или албански хришћани, што дотрчаше у Србију, у помоћ својим једновернима. Сви беху осведочене храбрости и смелости.
У 1808. закључи се примирје између Руса и Турака, у којем Срби бише такође обухваћени. Ова година би употребљена на то да се састави редовна управа, и да се обезбеди јавни поредак. Савет уреди вредност разнога новца; одреди награде које ће се плаћати свештенству; уреди начин сабирања десетка, као и његову намену. Свака нахија доби по један народни суд, састављен од три члана; свако село два кмета, или примирне судије. Војне власти имале су да се ограниче на оно што спада у војни круг рада, те се више нису могле мешати у управну и судску власт. Засноваше се школе; Београд доби Велику Школу, те се младеж могаше користити благодетима наставе и васпитања.8 Установише се барутне фабрике; сабраше се радници у оловне руднике; сагради се оружница (Аrsenal), где се лише топови и звона. Помишљајући на рат што ће наскоро изнова отпочети по истеку примирја, продадоше се у корист државну добра турска. Ово је била најлепша година првога српског устанка. Ова нова држава почињаше цветати и давати наде на срећну будућност, када се плетке појавише да посеју раздор, што доведе до катастрофе од 1813. Неспоразуми се појавише измеђ Кара-Ђорђа и руског представника Родофиникина, који доведоше до раскида. Томе је управо поглавити узрок био Младен Миловановић. Овај човек, својом зло стеченом имовином и удворичким понашањем, бејаше успео да заведе за собом Кара-Ђорђа, кога нагоњаше на погрешке. Имађаше утицаја на Савет, којему беше председник, те је њиме са свим господарио.
Његова надувеност и злоупотреба своје власти изједначаваше га с турским пашама; с тога и учини те Кара-Ђорђе изгуби наклоност готово свију старешина од утицаја, који навалише да Савет ограничи његову власт.
У пролеће 1809, снабдевени више но икада потребама и спремљени за рат, Срби нападоше на Турке са четири стране у једанпут. Кнез Сима, Марковић, с оне стране Дрине, нападаше Турке у Босни, да би њезине хришћане подигао. Милоје Петровић нападе на Ниш; Миленко Стојковић покуша да пружи руку кнезовима дуж Дунава. Кара-Ђорђе и Милан Обреновић нападоше на Сеницу да се уједине с Црногорцима и да пресеку везу између Босне и Цариграда. На три стране ствари су ишле по вољи нападача; али, нагли један пораз на страни Ниша, сруши радост о овим успесима. Смрт њиховога главног војсковође спречила је била, ове године, Русе да пређу преко Дунава. Доследно, цела турска војска, сасредсређена у Бугарској да се одупре Русима, јурну на Србе, код Ниша. Поврх све несреће, неслога што постојаше између двојице старешина, Милоја Петровића и Петра Добрњца, уведе расцеп и у саму српску војску. Турци учинише јуриш на утврђени око на Каменици, где се налажаху 3.000 Срба, по готову сви из Ресаве, под заповедништвом свога кнеза, Стевана Синђелића. Они се очајно бранише; најпосле, након врло великих губитака, Турци продреше у српски око. Изгубивши наду да ће их одбити, кнез даде ватру баруту, те баци у ваздух победиоце и побеђене. Сви Срби из овога шанца изгибоше, изузевши десет до дванаест, који се, измешани с Турцима, спасоше. И од глава ових јунака, дивљи Куршид-паша, велики везир и врховни војсковођа, даде подићи ону ужасну кулу, која се још и данас види у близини Ниша; али пошто Срба беше од прилике само три хиљаде, то лобање Турака, погинулих у јуришу, дадоше највећега градива том гадном и неполитичком споменику турскога варварства: успомени, пуној мржње и освете, за хришћане и Србе.

8 У доба устанка, изузевши неколико свештеника, нико не знађаше ни читати ни писати. Све грађанске и војне старешине беху неписмене. Помишљајући на заснивање школа, показаше они да знаду важност наставе и образовања.

Logged
Pages:  1 ... 314 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 [326] 327 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.057 seconds with 22 queries.