Српске буне

[JASON]

Шта је било са овом молбом за зајам? Из извора се може назрети да овај зајам није јавно и у целом износу одједном остварен, него тајно и у ратама. О томе нема тачних података, вероватно и због тога што прилике у пашалуку још нису биле сигурне. Сем тога, и аустриске војне и грађанске власти нису допуштале такву везу и толику сарадњу својих поданика са турским побуњеним грађанима.
Срби устаници су се делом снабдевали оружјем и муницијом још и пленом од Турака. Баш у то доба, док је Карађорђе опседао Београд, добио је он важно писмо од Миленка Стојковића, војводе из пожаревачке нахије, којим га позива да дође пред Пожаревац, који су Срби били опсели. Српска опсада је била ефикасна, те су Турци после неколико дана били принуђени да се предаду. Само они су тражили да се предаду лично Карађорђу. Тако је и било. Турци су се предали Карађорђу и он их је пропустио у Видин с тим да они оставе велике количине оружја и стоке. Овај плен био је подељен старешинама и устаницима тога краја.
По свом повратку из Пожаревца у Београд на дан 2. јуна позвао је Карађорђе виђеније људе из места преко Саве и Дунава и са њима утврдио да по местима Војводине прикупљају добровољце, новчане прилоге, муницију и остале потребе, и све то да упућују устаницима у логор. Од присутних Војвођана најважније обавезе примили су на себе: Димитрије Пуљевић, трговац из Сремске Митровице, Стеван Живковић, Драгутин Милутиновић и Милош Урошевић, трговци из Земуна, и Лазар Поповић из Оршаве. Пуљевић је имао да снабдева устанике на западном крају Србије, друга тројица устанике у логору од Београда, а овај Поповић устанике у источној Србији. Сви ови повереници и лиферанти добили су од устаничких старешина писмено овлашћење, које је гласило:
'Ми ниже потписати дајемо пуну власт Господару Димитрији Пуљевићу и молимо га, да не шчеди свога труда, како и до сада что није шчедио, и да може он у име нас позаписати и у име цјелога нашега народа на свакоме месту заискати и запросити какову нибуд потребну и нужну помоћ, за то молимо свако званије, који би дао что господару Димитрију тај би нам у руке дао.
Дато у Топчидеру, 2 јунија 1804 г. — Георгије Петровић, Јаков Стефановић, Сима Марковић, Јанко Катић, Милоје Петровић у име целога народа!'
Из овога се јасно види да су побуњени Срби апеловали на родољубе и добру вољу Срба Пречана. И ови су се одазивали. Од тада је снабдевање бивало већ уредније и обилатије, те је и ратовање било лакше. Ова прва национална пропаганда имала је утицаја, јер су већ почели стизати добровољци, који су се утркивали ко ће од њих више новчане и друге помоћи дати и што веће услуге учинити својој браћи.
Почетком јуна околина Београда, а Топчидера нарочито, пружала је слику једног великог војничког логора. Првобитне чете су се сад претварале у војску. Главни лиферант за ту српску војску био је Стеван Живковић, који је, видећи да је то рентабилан посао, био у Земуну створио једну фабрику — радионицу и у њој је око 60 људи израђивало за Србе муницију, која је после у бурадима преношена преко Саве у Нову Србију, која се тада стварала. За те своје услуге Живковић је наплаћивао своју зараду и себи капитал начинио.
'И колико он донесе, то ми на Врачару за дан два бијући се потрошимо, па опет донеси! — као крадом, али то све Немци знаду, али кроз прсте гледе,' — вели Прота Матија у својим Мемоарима.
У то време аустриске власти су биле наклоњене устаницима, да би ови што пре савладали дахије.
Сем снабдевања оружјем и муницијом Србима су прелазили у помоћ и неки официри, Срби из Фрајкора. Они су појачавали устанички старешински кадар и припомагали бољем уређењу војске. Такав је био и Петар Новаковић-Чардаклија, а Петар Ичко, трговачки агент из Земуна, био је тумач турског језика и одржавао везу устаника и Пречана.
Док су се овако уређивале ствари на северном крају Србије и радило преко Саве и Дунава, дотле су у унутрашњости Србије старешине и сеоски кметови, поред наплаћивања царског харача, прикупљали од оних који су остали код својих кућа добровољне прилоге у новцу, храни и живоме малу. Прикупљаше се вршило према имовном стању грађана, добровољно а никако принудним путем, јер је свака српска кућа сматрала за свету дужност да одређени и тражени прилог да, и да са ратницима-борцима подели оно што има и што је Бог дао.
Сем тога, у почетку 1805. г. Србе је послужила ратна срећа па су у фебруару пресрели једног јаничарског агу, који је избегао из Београда с намером да пребегне у Турску, дочекали, потукли и заробили му 71.428 дуката цесарских. Овај плен знатно им је олакшао снабдевање ратним материјалом.
После овога Карађорђе је сазвао све народне старешине на скупштину у Пећане и наредио им да собом понесу сав прикупљени харач и новчане прилоге са рачунима. Скупштина је одржана 17. априла 1805. г. и на њој је учињен овакав распоред:
да се исплате све ратне подужице које су износиле близу милион гроша;
да се исплати 50.000 гроша по други пут позајмљених од земунских трговаца и датих Гушанцу за откуп Бећир паше;
да се у довољној количини набави муниција.
По свршеном послу увидело се да новаца нема довољно. Стога је скупштина одлучила, да се на народ удари ратни прирез у суми од 500.000 гроша, рачунајући на свако мушко лице по 3 гроша, а да се укине царски харач. Ево како је Карађорђе укинуо плаћање харача султану:
'У ваљевској нахији 1805. г. био је арачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које харач (данак султану који је плаћала свака мушка глава од 7 година до смрти), које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину у Пећане више Остружнице, у једној пољаници окружене све шумарком, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе (протина кабаница), бројимо новце арачке и пореске, од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе, а кад се накупи на јапунџету велика гомила новаца, дуката и белих, онда Карађорђе рече: — Ето којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље за оваке новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо?
Тако је и урађено. Тако је Карађорђе пресекао и финансиску потчињеност Срба султану. Ова скупштина у Пећанима одлучи да се поново напише молба султану и да у њој Срби изнесу своје захтеве. Ову молбу је однела у Цариград нарочита депутација и предала султану 1. маја 1805 г. Султан је молбу одбацио, а наредио је нишком паши Афизу да умири Србију. Афиз је послушао заповест, али је изгубио живот. Буна на дахије претворила се у ширу борбу са царством. Српски устаници, са оскудним наоружањем, без новчаних средстава, сопственом снагом, ухватили су се у коштац са пространим турским царством, наставили борбу и постигли успехе. У толико је више за дивљење њихов пример. Правда захтева да се овде каже и то да су Србима, поред њихове сопствене снаге, понајвише помагали у ратовању и оружјем, и муницијом, и новцем и војницима — Руси: њихов цар, влада, војне власти, народ. Мора се признати да су Руси у том раду били издашни и несебични, а изнети историју тога снабдевања био би предмет посебног расправљања.  

Написао: Милован Ристић (1940).

[JASON]

Бартоломео Куниберт, Српски устанак ... (одломци из већег дела)


I
Живот под Турцима после Косова. - Политичка и војничка управа Србије у ужем смислу. – Културне и верске прилике. - Јаничарски зулуми и односи с Аустријом.

За време четири стотине година тешкога робовања, Срби беху по готову изгубили и саму успомену да су некада били један народ. Учинило би им се, да је готово лудост надати се, да се икада збаци мусломански јарам и да образују државу с владом и владаоцем по њихову избору. Као и сви хришћани потчињени отоманској власти, тако и Срби падоше наскоро у клонулост, која је у велико била налик на унижење. Држаху, да су постали природни плен својих освојача, те се навикнуше гледати у њима узвишенија створења и рођена да њима заповедају и господаре.
Требало је живети на Истоку, познавати му језик, обичаје, и видети изблиза глупу надутост Османлија, нарочито пре пада јаничара; требало је бити сведоком сваковрсних гоњења, чиме су кињили хришћане, па да се може замислити унижење ових последњих. Мусломан од најнижега порекла, у ритама, пун гада, и изнурен од глади, сматра себе опет као далеко узвишеним од најбогатије хришћанске раје, па ма се ова оличавала у кнезу Молдавије или Влашке;¹ кад би мусломану требала помоћ раје, поискао би је од њега, не као што се проси милостиња од ближњега, већ као кад је захтева господар који заповеда, као дужитељ који потражује наплату дуга. Запитајте га, зашто се показује с таквим неоснованим прохтевима, он ће вам надувено одговорити: 'мусулманим бе! ја сам Турчин, чујеш!' То је,у његовим очима, право без приговора. Ово је један освештани образац, који, управљен на хришћанина, хоће да каже: 'тражим што ми се дугује; још ми захвали, ако ти не узмем све што имаш и ако ти живот опростим: ја сам мусломанин, а ти си само ђаур, псето једно хришћанско; зар не знаш да је за тебе злочин бити богат? Алах је створио мусломанина да господари на овоме свету и да буде срећан на ономе.'
Закони противу раскоша, којих је преступ кажњаван понекад смртном казном, одређују крој и боју руха у хришћана, па шта више и дужину бркова: Турчин би држао да је у праву казнити по својој ћуди оне, који би се смели усудити да их прекрше. Тешко раји која би прошла на коњу мимо каквог мусломанина! На путу, читави каравани хришћанских трговаца принуђени су сјахати, кад виде да издалека иде какав Османлија. Није им допуштено улазити на коњу у градове; ако им године или слабост не допуштају ићи пешке, морају јахати на магарцима или мазгама. Закон не пропушта да чак одреди и саму боју њихових домова; најпосле, све што може човека понизити, подсетити га на његово ропство и натерати га да заборави на своје достојанство, упражњавано је према хришћанима од стране Турака, још од првих времена њихова завојевања. Побеђени најпосле почеше веровати, да их је само Провиђење осудило на ропство, којега би се могли ослободити само каквим чудом. У оваквоме стању живели су, читавих четири стотине година, Срби и остали хришћани подјармљени од Турака, било у Анадолији, било у Румелији.
Смедеревски санџак или београдски пашалук граничио се на северу Дунавом и Савом; на југу Моравом; на истоку малим оршавским пашалуком (Адакале); на западу пашалуком зворничким. Он је био подељен на дванаест нахија или кадилука, који су имали по једног кадију (судију) трећега реда, зависнога од муле у Београду.²
Турци, настањени са својим породицама у Србији, по тврђавама, по градовима и паланкама (велика села са опкопима), беху сви под платом управе, те састављаху посаду или сталну стражу у земљи. Ову су образовале ерлије, спахије и до 1804. већи или мањи број јаничара, што састављаху орту³ (пук) под заповедништвом јаничарског аге (пуковника), изасланога из Цариграда.
Ерлије (народна војска) састојале су се из свега педесет чета: свака имађаше на свом челу по једнога агу (капетана), чије је звање било наследно. Двадесет и шест оваквих чета борављаху стално у Београду; остатак је био раздељен на четири остале тврђаве. Оне су наизменце вршиле улогу ноћне страже, а време, које им је остајало слободно од службе, употребљавали су на своје личне послове. Плата им беше десет турских гроша месечно, што им се даваше на крају свакога полгођа. Услед побијања турскога новца, ових десет гроша, који некада представљаху тридесет и седам или тридесет и осам динара, износе данас једва два до два и по динара. Пошто им та плата не може бити довољна за издржавање њихових породица, то сваки од њих упражњава по какав занат или води по какву радњу; они шта више иду те надниче код хришћана. Аге примају сто гроша месечно. Некада се ерлије уписиваху у исто време у јаничарске спискове, не толико да приме скромну плату, колико да се користе њиховим повластицама, те да на тај начин некажњено киње хришћане.
Ерлијске су чете биле слабе и ако многобројне; тек новорођено дете увођено је у спискове чете, којој припадаше његов отац; оно примаше плату одмах од дана уписа; тако да по готову половина уврбованих војника не беше подобна да врши своју службу. Па ипак представљали су тобож војнике у списковима, шиљаним сваке године у Цариград, и Порта је рачунала на њих у случају рата.
Спахије с боравиштем у Србији, на броју 900, састављаху један алај или санџак (пук или коњички стег) под заповедништвом алајбега (пуковника). Они су служили у време рата са својим коњем и својим оружјем: За то имађаху, као што ће се видети, на уживању једно феудно, војничко добро, састављено из једнога или више села; па, према више или мање знатноме дохотку од тога феудног добра или спахилука, они су служили сами или су били обавезни водити са собом у рат потребама снабдевене људе, које су сами плаћали и хранили. Њихова феудна добра, звана заими, бејаху наследна; друга, звана тимари, беху само доживотна.⁴
Спахије, заими и тимариоти, сабираху од села, што састављаху њихова феудна добра, на име десетка, сваковрсне производе, осем друге једне мале дажбине у новцу за право млевења брашна, печења шљивовице, и купљења порезе од главе. Феудна пореза од главе (главница) беше један турски грош од ожењеног човека. Уз то, сви сељаци били су држани известан број дана на кулуку у корист феудних поседника, који обделаваху нешто земље за свој рачун: међу тим је било мало спахија који су злоупотребљавали ово право. Обично стављаху они у дужност чиновнику своје народности, субаши, да бди над њиховим интересима; овај се настањиваше у селу, живљаше о трошку општине, истављајући се својом властитом важношћу као 'примирителни' судија и као полицијски комисар, што се у Турској хтело рећи да има права кињити сироте сељаке, и од њих извлачити све, што беше могућно. Међу тим, истина нас принуђава да признамо, да спахије нису злоупотребљавале одвећ свој положај наспрам хришћана. Напротив, у понеким наследним феудним добрима, власници заштићаваху своје сељаке противу кињења муселима, јаничара и скитничких Турака. У првом устанку, у 1804, спахије су се чак удруживале са Србима.
Влада је уз то изашиљала у Београд шест чета (од прилике 600 људи) тобџија и једну полу-чету, или боље рећи једно дваестину бацача бомби из Цариграда, које имађаху, још и пре војничке реформе султана Махмуда, неку врсту уређења и запта. Некада их мењаху сваке две године; али, од времена пада јаничара, они који нису хтели напустити земљу, добили су овлашћење да се ту настане и да се ту ожене. Они упражњаваху по готову сви по какав занат или какву радњу, услед чега су вазда живели у лепој слози с људма свога краја. Њихова је плата двадесет гроша месечно, осем хране, коју опет за то готово нико од њих не потражује, јер би ради ње требало ићи свакога дана у касарну.
Паша наименован за управитеља санџака узимао је са собом сејмене (нередовне пешаке) и делије (коњица налик на нередовне козаке), које је држао поред ерлија и спахија, јаничара и тобџија. Број ових одељења мењао се према потреби коју је паша држао да од њих има, а још чешће према његовој жељи да чини уштеде. Она беху у његовој личној служби, а он их плаћаше својим новцем. Њихов заповедник, звани бимбаша у пешадији и делибаша у коњици, углављивао је с пашом погодбе о драговољном упису у војнике и његову трајању; када би погодби истекао рок, служба би се наново отпочињала или би се напуштала. Ова одељења остајаху обично на служби само шест месеца или годину дана; за тим, чим су плату примила, враћала су се на своја огњишта у гомилицама од двадесет и пет до тридесет људи. Предели, кроз које су та одељења пролазила, трпели су у велико од свакојаких њихових кињења. По великим друмовима заустављали су ти људи трговце; по селима наметали су се у домове, а кад би их било повише на броју, ударали су намете, крали су и отимали оружјем у руци, ширећи свуда ужас и очајање. Ова народна војска замењена је у Србији једним пуком (алај) редовне војске.
Најгрознији бич по Србе беху без поговора јаничари; од самог њиховог помена дрхтао је сваки поштен човек.
Онај, који би хтео побележити и хиљадити део злочинстава што су их ови демони починили, сматрао би се јамачно као клеветник човештва, а потометво ће муке имати да поверује, да је слична војска могла постојати кроз толико столећа. И у самој престоници, на очи султана и владе, свакога, дана чињаше она хиљаду злочина. Ниједан од путника који су видели Цариград, не може се похвалити да је био заштићен од њиних увреда. Турци, министри, па и сам султан, повиноваху се њихову закону. Кад је сама престоница била узнемиравана, сличним неделима, шта је онда морало бити са Србијом, где беше пуно тога измета?
Управо, у београдски пашалук, у румелијски и у багдадски, у Азији, изгањаху се највећи бунтовници. Влада никада не сматраше да их је довољно удаљила, па их отправљаше на крајеве царевине. Тамо они повећаваху свакога дана своје редове новим бунтовницима, које оштрина њихових чета није могла укротити, или који тражаху у добровољном прогонству некажњивост злочина, почињених на другоме месту. У овим двема областима по готову се није знало за султанову власт. Јаничари су постављали, по својој увиђавности, пашу, који је имао да представља владу; и Порта се видела принуђена, одобрити овај избор, да би тиме очувала бар сенку свога угледа.
Подвргнути под отомански јарам, у времену када уметности, науке, трговина, беху у опадању по целој Европи, Срби су могли само устукнути у образованости, уместо да напредују. Предани оружју, земљорадњи, трговини и гајењу стада под својим владарима, они посташе сви земљорадници под влашћу мусломанском. Да би избегли, колико је могућно, кињења освојача и да би се скрили, тако рећи, од њихових очију, напустише они са свим своје градове, па се повукоше у унутрашњост земље. Свака породица сагради себи колибу у шуми, по планинама, далеко од главних друмова и путања, бирајући место, које јој се чињаше најмање изложено погледима пролазника. Колибе беху на одстојању од два до три пушкомета. Село једно од стотину колиба запремаше на тај начин површину, већу од једне миље простора, и једино по прокрченоме земљишту могло се запазити, усред ових великих шума, да је човек у неком насељеном месту. Породице живљаху на тај начин усамљене. Њине старешине састајаху се само у велике празничне дане, или када имађаху да већају о општим стварима. Тада они састављаху савет (скупштина, сабор) под председништвом кмета, кога би сами избором именовали или кога би им наметнули Турци. Ово саветовање држало се обично у крчми (механа) или управо у месту званоме конак или стан, боравишту субаше.
Међу тим до 1665, ма да су разасути били у више пашалука, Срби бејаху још сачували привидан изглед народности у заједничком црквеном поглавару, који их, тако рећи, представљаше. Они су имали патријарха са столицом у манастиру Дечанима, који постављаше епископе, а сам бејаше наименован од српскога синода, по пристанку Порте. Плетке грчкога синода учинише, те Срби изгубише овај последњи остатак своје народности. Од тога времена епископе је постављао васељенски патријарх у Цариграду, који је био грчке народности.⁵ Туђи земљи по карактеру и језику, они су се слабо старали о својим епархијама и о образовању и спреми свештенства; долажаху само да зберу новац да би обогатили своје породице и задовољили захтеве што непрестано искрсаваху од синода у Цариграду. Њихове пастирске походе не имађаху другога циља осем да збирају годишње дажбине од парохијана, да изнуђавају од сиротних свештеника и од манастира, под нарочитим изговорима, новац и глобе новчане; да парохије уступају онима који би за њих највише платили. У целој Србији није сад било више од две школе, па и то су биле две школе с грчким наставним језиком: једна у Београду, друга у Шапцу, двема епископским столицама. За неколико турских гроша, епископи су давали освећене чинове ма коме, слабо се старајући о подобности дотичнога. Већина свештеника једва је могла читати из требника и светих књига. Готово ниједан не знађаше писати. Онај који се посвећиваше духовноме реду вежбао се, као и за други занат, као новак у којем манастиру (калуђери беху мало мање незналице од световнога свештенства). Они, који нису знали читати, учили су напамет неопходно потребне ставове из требника: често би имало муке, да се између више свештеника нађе само један, који би умео показати јеванђеље дотичнога дана.
И тако, изаслани епископи из Цариграда, били су пре бич него благослов за своје стадо. Кад је било такво незнање код свештенства, какво ли је морало бити код српскога народа? Према овоме је потпуно смешан прекор који Сипријан Роберт чини Милошу због тога што је био неписмен.
Јаничари се беху намножили у Србији. Некажњивост коју уживаху, право које свак од њих имађаше да кињи, да пљачка Србина, примамили су овамо велики њихов број из Босне и Албаније. Срби залажаху све и дубље у шуме, па се повлачаху у планине, напуштајући трговину по градовима Јеврејима и Грцима, што дођоше из Маћедоније и других крајева Румелије. Видећи да је плод њихова зноја служио на корист њиховим угњетачима, они су радили само толико, колико је било потребно за издржавање њихових породица, плаћања данка и других намета. Доследно, они су гајили свиње и нешто рогате марве, што продаваху у Угарској. Они беху једини који се одадоше овој трговини, а они који се њој посвећиваху, уживаху међу својим земљацима, веће уважење, као имућнији и образованији. То су били већином сви кметови или виђенији људи. Они, који имађаху нешто новца, дрхтали су од зебње да за то Турци не сазнају. С тога су се представљали као да су у највећој невољи, остављајући свој дом и своју покретност у највећој запуштености. Те тако је ова земља, која је по својој плодности, по благој лепоти свога поднебља, личила на јужну Француску, представљала само беду, пустолину и опадање. Таква је била Србија до рата који је 1787 Порти објавио цар Јосиф II.
Што су се јаничари већма множили, тим је више расла и њихова дрскост. Они се више не задовољише угњетавањем Срба, већ се осмелише дотле, да вређају и саму аустријску владу. Презирући међународно право и здравствене законе, прелажаху они преко Дунава и Саве, па улажаху у земље те царевине, где су вршили сваковрена разбојништва. У Земуну и Панчеву опијаху се по каванама и крчмама, па се упуштаху у свакојаке претераности, вређајући, па шта више и ударајући чиновнике, који покушаваху да зауздају њихова насиља. Заморена дугим ратовима што их је морала издржати, и бојећи се можда и сувише Турака, царица Марија Терезија, препоручиваше властима пограничним смотреност и трпљивост. Она се ограничавала на то да чини представке преко својега интернунција дивану, који је био неподобан да јој даде ма каква задовољења, пошто његова власт не беше никаква над јаничарима у Београду и на обалама Дунава.
Након смрти своје матере, Јосиф II објави рат Порти, у споразуму с Русијом. Једна од главних оптужаба, које бечки двор изражаваше у својој објави, бејаше неуљудност јаничара у Београду и њихове увреде према Аустрији. И у том је рату Јосиф II, у пуковничкој униформи, идући у извидницу с малом пратњом, био заробљен од једнога арнаутског бимбаше, у селу Вишњици, на две миље испод Београда дуж Дунава. Ова је чињеница још мало позната, али је неоспорна. Успео је да се избави: вели се да је пљачка Панчева била једна од награда, подарених бимбаши који му даде слободу, не извештавајући своје старешине о овоме заробљењу.
Свиштовским Миром између Порте и Царевине, у 1791. г. би углављено да ће се за навек удаљити јаничари из Београда и пашалука, који су главни повод рату, и да ће бити подарена потпуна амнестија Србима, који су учествовали на страни Аустрије у овим размирицама.
Ово би била згодна прилика за Аустрију, да стече међу Србима утицај који данас има Русија, и којем она у исти мах и завиди и боји га се, да је била мање ограничена и да је имала више племенитијих погледа на хришћански живаљ у Турској. Лако јој је било унети у Свиштовски Уговор о миру неколике одредбе, које би јој дале покровитељство над овом земљом, као што то учини Русија у Букурешком Уговору о миру и у Акерманској Нагодби; можда би успела спречити везе, које су се доцније створиле између ове земље и Руса, па би стекла наклоност и признање у Срба, који су тада готово само по имену знали за Русију.
Материјална снага Србије не може забринути Аустрију; за њу је важан политички положај Србије, и утицај, што га она врши на словенске народности у јужној Угарској.
Бећир-паша, постављен за заповедника Београда након Свиштовскога Мира, придржавао се доста савесно одредаба овога уговора о Србији. Он је забранио јаничарима враћати се у овај предео, па да би их поплашио, даде уморити Дели-Ахмета, једнога од њихових најгрознијих поглавица. Ниједан Србин није био кињен због учешћа у рату; напротив, неколики официри из пређашњега добровољачког корпуса у служби аустријској, који се беху борили уз ову силу противу Турака, бише именовани кнезовима, или управницима у земљи. Последник његов, Хаџи-Мустафа-паша, још је био наклоњенији Србима. Он постави дванаест оборкнезова (главних кнезова), једног за сваку нахију; који, у споразуму с муселимима, подизаху дажбине и управљаху земљом.
Под управом овога паше, кога су Турци називали муртатом (отпадником), јер он беше добар и праведан према хришћанима, и кога Срби се разлогом сматраху Провиђењем за своју земљу (српска мајка), овај је предео уживао неколико година мир и благостање.
Изагнани из Србије, јаничари се беху склонили у Босну и у Албанију; али, не могући задуго остати на миру, удружише се с гласовитим Пазван-оглуом, када он подиже у Видину бунтовнички стег противу султана, па помоћу његовом, упеше се да поново продру у Србију. Тада Хаџи-Мустафа-паша наоружа Србе, придружи их својим четама и спахијама и пође противу њих. Хришћани беху под заповедништвом својих властитих кнезова, и имали су на свом челу Јанка Харамбашу, човека велике одважности и велике храбрости, родом из јагодинске нахије. Више пута потукоше јаничаре и чете Пазван-оглуа на границама пашалука, где му никако не допустише прићи.
Порта је узалуд послала девет везира противу Пазван-оглуа, па, не могући га савладати, би принуђена углавити мир са овим бунтовником, који доби звање везира са три туга и управу над видинским пашалуком. Порта се надаше да ће наскоро, посредством угодних околности, плетака, издајстава или каквога мучкога убиства, успети да се опрости овога бунтовничког поданика свога. С тога је она пре свега и мислила само на то, да ослаби његову моћ. Те тако, фетвом једном Шеих-ул-ислама (првосвештеника), обзнани она ферман, оглашујући да се допушта јаничарима, изагнанима из Србије, да се врате на своја огњишта. На тај начин, лишавала је Пазван-оглуа једног дела његових најбољих приврженика, а тиме почињаше нарушавати Свиштовски Уговор. Одвећ у послу с Французима у овом тренутку, Аустрија се учини да на то не обраћа никакве пажње; а Турци, охрабрени овим ћутањем, продужише нарушавати остале одредбе, које су се односиле на Србе.
Пошто су се повратили у овај предео, јаничари наскоро отпочеше наново свој старински начин опхођења према хришћанима. Узалуд се Хаџи-Мустафа-паша упињао да противстане њиховим злочинствима. Прво њихово знатно дело била је смрт Ранка Лазаревића, кнеза из тамнавскога среза, кога је убио у Шапцу у по дана Бего Новљанин. Одлучивши казнити ово мучко убиство, паша посла једну чету (régiment) у Шабац да ухвати убицу Бега; али се овај затвори у тврђавицу са својим приврженицима, па се бранио дотле, док једне ноћи, не могући се даље држати, не побеже с неколикима од њих у Босну. Међу тим паша осуди на смрт тридесет и шест шабачких Турака, који су имали учешћа у побуни. Јаничари се правише да не придају важности овоме што се мало час збило. Уверени да се, за живота овога паше, неће моћи предати својим навикама, чекали су згоднију прилику.
Она се наскоро и указа: они опколише пашу у тврђави, очишћеној по готову од све војске, коју он беше послао, по заповести Порте, под заповедништвом свога сина Дервиш-бега, противу Пазван-оглуа, наново оглашенога као бунтовника. На тај глас, Дервиш-бег напусти Видин, па полете у помоћ својему оцу. Он беше већ стигао у Гроцку, на четири миље одстојања од Београда, када јаничари, уведени ноћу кроз подземни ходник у тврђаву и потпомогнути издајством једнога буљубаше (капетана) из његове војске, изненада нападоше на пашу, заробише га, па га присилише да пошље заповест своме сину да са својом војском напусти Србију, претећи му смрћу, ако би се томе успротивио. Они га чуваше као таоца докле се Дервиш-бег није удаљио, па га одмах посекоше, чим не имадоше да се чега год више боје. Тада се прогласише господарима Србије.
Спахије и остали Турци, који се не хтеше с њима удружити, бише погубљени или изагнани, а четири бунтовничке вође, по имену Фочић Метмед-ага, Кучук-Алија, Аганлија и Мула Јусуф, пошто су се прогласили дахијама, поделише међу собом санџак на четири равна дела. За тим написаше Високој Порти да су убили Мустафа-пашу, пошто је он био отпадник, више пријатељ хришћанима него Турцима. Те тако замолише султана да им пошље другога пашу, кога они посредно сами означише. Да би очувао бар привидно врховну власт, цар се учини као да с драге воље потписује њихов захтев, па им посла некога Ага-Асан-пашу, некадашњег старешину јаничарског. Овај је био само сенка од представника Порте, а у ствари оруђе дахија.
Свемоћ јаничара, неограничених господара земље, поста несносна. Својом властитом влашћу сведоше они на чифлик свако село.⁶ Тако, осим десетка плаћанога спахијама, Срби беху још обавезни давати деветину свих својих производа јаничарима, као господарима чифлика. Услед тога, ови саградише у свакоме крају пословнице, назване хановима, у којима борављаху њихове субаше или агенти, с дужношћу да прибирају десетке и намете, и да врше, сем тога, службу полицијских службеника. Наместо муселима постављене бише кабадахије, тј. пратиоци четири главне дахије. Установљени од Мустафа-паше кнезови изгубише сваку важност у земаљској управи. Па и кадије, рођени Турци, смели су од сад вршити судску власт, само по вољи дахија. Кабадахије и субаше судили су, кажњавали, натурали дажбине и новчане глобе по својој ћуди, па присвајаху све, што год би им се допало.
Најпосле стадоше силовати жене и девојке, присиљаваху их да им служе и да их забављају својим песмама и својим играма. Опијаху се, и при том су чинили сваковрсне испаде. Срби, који гледаху да се одупру њиховоме дивљаштву, беху злостављани, па добијаху батине, да понекад остајаху мртви под ударцима. Више њих, који беху служили у аустријском добровољачком корпусу или под Мустафа-пашом, не могући даље сносити ових бестидности, светили су себе смрћу својих гадних угњетача. Да би избегли судбу, која их је чекала, ако би пали у руке дахијама, беху се здружили у мале чете, па живљаху скитнички по шумама и по планинама, одлучени да скупо продаду свој живот ако би били нападнути. Увек се ограничаваху на то, да се држе у одбранбеном положају, те су остављали на миру своје непријатеље, да не би наудили својим сродницима и својим селима, која, по обичају Турака, беху одговорна за преступе, које би починио који од њихових људи. За кратко време, готово једна десетина хришћана постаде хајдук (разбојник), једни с тога што су се осветили за нанете увреде, а други зато, да избегну од последица, којима их излагаше њихово сродство или њихово пријатељство. Спахије и остали Турци, бегунци из Србије и непријатељи јаничара, покушаше више пута, у споразуму са Србима, да их нападну, али без успеха.


_{¹ Кнезови Молдавије и Влашке, а доцније и кнез Србије, имађаху чин паше са три туга (репа).
² Осем Шапца и Смедерева, по осталим главним местима, муселими су имали уз своју редовну власт и кадијску.
³ Јаничарска орта могла је имати десет, двадесет, па и тридесет хиљада људи.
⁴ Осем 900 војничких феудних добара спахијских, било је још феудних добара која су припадала царском дому, званих муката, чије је држање повлачило за собом исте војничке обавезе. Њима су управљале паше, а доцније их је Милош узео под закуп.
⁵ Последњи патријарх Арсеније III Чарнојевић исели се са четрдесет хиљада српских породица у земље аустријске, у 1690. Цар им означи Банат и Срем као боравиште, давши патријарху за митрополитску столицу град Карловце. Грчки синод у Цариграду користова се том приликом да уништи Српску Патријаршију и да доведе ову цркву под непосредну зависност од васељенескога патријарха.
⁶ У Турској, чифликом се називљу оне чести обрађенога земљишта, које су биле купљене или искрчене. Купац или земљорадник, господар чифлика, има право дати их на обраду за свој рачун, или их уступити којему сељаку, на девети део производа, што остаје, пошто спахије или феудни поседници подигну десетак. И сами хришћани могу постати господарима чифлика.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

II
Дахијски зулуми и први покрети против њих. - Организовање устанка и избор Кара-Ђорђа за врховног вожда. - Прве године устанка и положај према њему Аустрије и Русијe

Прота Матија Ненадовић, син Алексе, некадашњега кнеза под Мустафа-пашом, написа без знања, а у име свога оца, једноме од својих пријатеља у Земун, извештавајући га да је, заморен својим ропством, народ одлучио подићи се противу јаничара, под предвођењем својих негдашњих кнезова. Поручиваше му да то саопшти турским спахијама, који бејаху побегли на аустријско земљиште, и да их преклињу да устанак потпомогну својим личним учешћем или оружјем и новцем. Несрећом ово писмо паде у руке београдских дахија, који одлучише посећи све негдашње кнезове, хришћанске старешине, као и свакога Србина, чија би одважност и храброст могла улевати по какву бојазан.⁷
На неко време пре тога, више кнезова и виђених људи сакупљених у једном манастиру, беху, у име свега народа, упутили на султана, преко cпахија молбу, у којој излагаху жалосни положај земље, под дивљом влашћу јаничара. Они су га у њој преклињали да даде каквога лека њиховим патњама. Пошто ни сам није био у стању да казни бестидност дахија, султан се задовољи тиме, што им отправи ферман, по готову у овим речма: 'Досадиле су ми жалбе које непрестано примам; ја сам вам већ више пута поручивао да измените своје понашање: ако не престанете мучити моју рају, послаћу противу вас војску, и то не од мусулмана, као што сам чинио противу Пазван-оглуа, јер мусулман има сажаљења према мусулману, већ војску, састављену од војника друге народности и друге вере, која ће с вама поступати, како се никада није поступало с мусулманом.' Ово је значило ни више ни мање него отворено огласити, да влада није имала никаквога средства да их научи памети.
Тумачећи овај ферман, дахије закључише, да војска којом им је султан претио, не могаше бити друга сем сами Срби. Они бише утврђени у том мишљењу ухваћеним писмом Алексе Ненадовића. Не може бити, говорили су они, да он намерава послати против нас Аустријанце или Москове, јер би то било стидно за Царевину; ово може бити само раја, којој ће он дати оружје. Треба нам се дакле опростити кнезова, пријатеља Мустафа-паше, од часника и људи од највећега утицаја на остале хришћане: поставимо на њино место људе, који су нам одани и који би нас, у накнаду за положај што им га дајемо, известили, на случај ако би их Порта противу нас подигла.
У почетку фебруара 1804, дахије се разиђоше оружане, свак у свој крај, па почеше сећи. Већина кнезова, који заосташе још од времена Мустафина, нападнути изненада, погибоше као и више духовника, између осталих архимандрит Хаџи-Рувим и више виђених људи.
Сведоци ове сече, којој узрока не знађаху, Срби се почеше бојати за себе саме, па се скривати. Неколико дахијских пандура продреше у село Тополу, да ту убију Ђорђа Петровића, званога Црног, тј. Черни; Кара-Ђорђа, по турскоме. Овај је тада трговао свињама. Срећом, не нађоше га дома, јер се, извештен на време, склонио беше на безбедно место. За то време нарасте број оних, који се беху сакупили по шумама; почеше се договарати и споразумевати. Кара-Ђорђе се придружи извесноме Јанку Катићу, већ буљубаши или капетану у служби Мустафа-паше, и Василију Чарапићу, чиј брат Марко недавно беше убијен, као и многим другим бегунцима, којима овако прозбори: 'Зулуму турском неће бити краја осем тада, када нас све буду побили. За нас је спас једино у устанку. Ако устреба да умремо, онда то никако неће бити као жене без одбране, већ пролевајући крв наших угњетача. Не треба да се бојимо да ће они доцније одвести наше жене и нашу децу у ропство, јер нас у њему одавна држе.'
Ова се беседа допаде особито старим хајдуцима и рођацима угњетених жртава. Насиља отпочеше у нахији београдској, у селу Сибници, где једно шездесет бегунаца и старих хајдука зажегоше ватру у по дана у хану, боравишту субашином, и склоништу Турака, разасутих по селима; они поубијаше све Турке, који се ту десише.
По обичају, о којем смо већ говорили, сви Срби у Сибници посташе подозриви: они се придружише устаницима, који продужише спаљивати ханове и сећи све Турке, које би нашли на своме путу. Жене и деца бише скривени по непроходним местима. Који год имађаше оружја придруживаше се устаницима, те се за кратко време подиже цела Шумадија, и би очишћена од субаша и Турака.На тај глас други крајеви санџака следоваше овом примеру. Те тако срезови с оне стране Мораве, под предвођењем .Миленка Стојковића, Петра Добрњца; они колубарски, под Јаковом Ненадовићем, братом Алексиним, исто тако се побунише, поубијаше или изагнаше све Турке, који беху међу њима. Видећи да устанак постаје општи, дахије се повукоше у Београд, не могавши довршити своје дело разорења. Размислише како да га стишају па у сложном договору одлучише, да до тога дођу равнањем с устаницима. И с тога послаше Аганлију, једнога од четири дахије, не тако дивљег и мрског као што су остали, да им предложи општу амнестију с обећањем да ће се у будуће с њима поступати човечније и да ће престати према њима свако кињење. Сем тога, понудише они новаца вођима устанка као год и старешинама хајдучким, названим арамбашама. Аганлија, их нађе у селу Дрлупи, крају београдском. Пошто је дао и добио таоце, он им ту учини предлоге о миру. Али, за време преговора, у којима Срби пребациваху Аганлији поднесена гоњења, устаници се посвађаше, па се и потукоше с Турцима из пратње дахијине. Договарање би прекинуто, свађа постаде општа, Аганлија би рањен и принуђен да се повуче са својима у Београд. Исто тако и Мехгмед-ага Фочић, други дахија, покуша неки споразум, али узалуд. Најпосле одлучише да отправе устаницима архиепископа београдског, Леонтија, Грка са Хија, који, по већ показаноме понашању грчких епископа, није имао никаквог утицаја на дух Срба. Дакле није могао ни бити срећнији од друга два посредника. Увиђајући да ће се рат морати наставити с највећим огорчењем, дахије отправише Кучук-Алију, најсвирепијег од четворице, да поиште помоћи и да врбује војнике изван Србије.
До сада се побуњени Срби беху тукли без реда, без одређеног циља. Једне је здруживала жеља за осветом, друге потреба да се, бране, а већину мамац за пленом. Мисао да се са свим отму испод јарма отоманског, ни најмање не улажаше у њихов смер. Чете су биле под влашћу заповедника, који су ову имали једино на основу свога стеченог угледа. Пошто нису имали врховнога старешине, њима је управљао у главноме и готово једино нагон.

_{⁷Кнез Алекса Ненадовић упутио у Земун свом пријатељу аустријском мајору Ј. Митезеру писмо којим га извештава о неиздрживом стању у Србији и припремама за устанак. Казујући му да у Срба има довољно војске молио је помоћ у муницији и официрима да би могли протерати дахије. Писма се у Остружници, приликом преласка нарочитог писмоноше скелом у Срем, домогао Турчин Газија. Од њега је доцније то писмо доспело и до самих дахија, али они испрва нису на њега обраћали нарочиту пажњу већ су то учинили тек крајем 1803. или почетком 1804. године. Могуће је, додуше, и то да је писмо тек тада и предато дахијама наводећи их на одлучне кораке против најутицајнијих људи међу Србима. - Љубомир П. Ненадовић је у првом (свом) издању 'Мемоара' Проте Матеје Ненадовића писао да су то писмо писали Прота и Петар Николајевић Молер, мимо Алексиног знања, с намером да оно стигне до дахија и наведе их 'на последње мере против народа' што би убрзало дизање буне. Прота је у 'Мемоарима' наговестио да ће о том писму накнадно казивати 'пространије' али то обећање није испунио. Митрополит Стратимировић је, пак, још 18. августа 1804. писао да је кнез Алекса порицао своју умешаност у писање писма Митезеру тврдећи да је оно Хаџи Рувимово дело. Изговарао се на 'богобојажљивост старца' знајући да се он већ налази изван дахијског домашаја. (пр. Ј.)}

[Brok]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Охрабрени својим првим успесима, старешине чета шумадијских одлучише да поставе једног диктатора. Више њих захтеваху да то звање буде дато извесноме арамбаши, Станоју Главашу. Али овај одби ту понуду из скромности, наводећи како није пристојно да један хајдучки вођ буде вођ једнога народа. Сем тога признаде да се осећа неподобан за такав позив. Тада одлучише да ту власт даду неком старом кнезу, а нарочито једноме од њих, званоме кнезу Теодосију из Орашца. И овај одби ту почаст, али из супротнога разлога, говорећи како не приличи једном старом кнезу да постане вођем хајдука, јер се досле устаници не држаху за друго што, и управо тако их Турци и називаху. То би, по његовом мишљењу, значило излагати сам себе и народ опасности. Доследно требаше наименовати вођа, којега, би се могли одрећи у случају пораза, па шта више предати и Турцима, као оно јудејскога јарца из Старог Завета. Он дакле предложи Кара-Ђорђа, додајући како је он био већ познат међу Турцима, као хајдук; да би он могао побећи или се сакрити са осталима, ако би јаничари, уз ишчекивану помоћ, успели да устанак угуше: 'Тада бисмо се ми, стари кнезови, говорио је он, представили победиоцима, бацајући кривицу на њ и на хајдуке; могли бисмо их шта више издати Турцима, па за тим измолити за њих милост. Напротив, ако се послови окрену на добро, имаћемо увек времена да од њега одузмемо власт, коју му поверавамо.Тако ће право вазда бити на нашој страни.'
Кара-Ђорђе одби у први мах, наводећи своју неподобност за управу: 'У осталом, рече он, ја сам одвећ нагао и гњеван, па кад би ми се ма кад противречило или одрицала послушност, могао бих се занети у претераности, па шта више и да убијем.' На тај одговор кнез Теодосије рече: 'Оно што ти не будеш знао, ми ћемо те поучити; што се тиче твоје живахности и твоје оштрине, нама то управо и треба у оваквој прилици.' Кара-Ђорђе се прими заповедништва, па показа како није ни мало лагао, цртајући свој карактер: ко би му се год и најмање успротивио, - нарочито кад би га ухватило мало вино, - што му се често догађаше, био је кажњаван хитцем из пиштоља, који је увек носио за појасом.

[JASON]

Границе, које сам себи поставио у овом спису, забрањују ми улазити у појединости овога првог српског устанка, који би јамачно изазвао наклоност, равну бар оној, коју су Грци за се стекли у ратовима за своју независност, да Европа није била сва занесена дивовским предузећима Наполеоновим. Ограничићу се да летимично опишем његове главне догађаје.
Пошто су изагнали јаничаре из села, устаници их принудише такође да изиђу из паланака. Прва општа борба, под заповедништвом Кара-Ђорђевим, била је код Јагодине са Кучук-Алијом. У почетку, Срби бише разбијени; али не изгубише храбрости: вративши се усред бојне вреве, нападоше они на турске опкопе, освојише их, па запалише град. Сеча би велика, те се Кучук-Алија једва могао спасти с неколико људи. Пошто паланке бише освојене и разорене, сви се Турци повукоше у тврђаве.
За то време Порта, признавајући свеколику правичност српске ствари, далеко од тога да се опире буни Срба, послала им беше помоћи и заповедила Бећир-паши босанском да се придружи устаницима, те да изагна дахије из Београда. И доиста овај везир дође те се улогори са три до четири хиљаде људи пред овим местом, већ опсађеним од Срба, па доби од ових почасти и знаке поштовања, дужнога представницима владара.
Дахије ухвати страх, видећи босанску војску удружену са Србима; с друге стране, бојећи се да не буду издате од чета, које беху повукли из Маћедоније, под заповедништвом извеснога Гушанца Алије, вођа скитница (крџалија), напустише Београд, па се укрцаше за Адакале, где држаху да ће бити у безбедности под заштитом Реџеп-аге, заповедника ове неосвојиве тврђавице.
Након њихова бегства, Али-Гушанац почини најпре насиља и отмице према Турцима најимућнијима у граду, под изговором њихове привржености према бегунцима. За тим предаде град и доњи део тврдиње Бећир-паши, задржавши за се горњи део тврдиње, као залогу, говораше он, за награду, коју мишљаше да за се наплати од Срба. По заповестима Порте, Бећир-паша нареди Реџеп-аги, заповеднику Адакала, да, изда дахије Србима. Те тако, један од ових, по имену Миленко, би кришом уведен у тврдињу с неколико момака; након кратке одбране, дахије бише поубијане, а њихове главе предате у руке Србима.
Пошто би уништен узрок устанка, Бећир-паша, у име султана, позва Србе да положе оружје и да се повуку на своја огњишта. Али, мамац за слободом, што је почеше уживати, учини те се не хтеше повиновати томе позиву. Изговараху се да су и мртве дахије оставиле више приврженика, подобних да их замене и освете.
Видећи да не би могао склонити устанике да положе оружје, Бећир се повуче у своју босанску област; остави ону београдску Сулејман-паши, недавно од Порте наименованоме за везира санџака, наместо Ага-Асан-паше, управника из доба дахија. Међу тим, горња тврдиња остајаше увек у власти Гушанца Алије и његових крџалија. Он се збиља могаше назвати господарем Београда и последником дахија.
Након смрти дахија настаде привидно примирје, ако не по договору, између Турака и Срба. Први се беху ушанчили у тврдињама; унутрашњост земље налажаше се потпуно слободна и у власти урођеника. После неког времена, по одласку Бећир-паше, ови се последњи повукоше сваки у своје село, али спремни да наново узму оружје на први знак.
У почетку устанка, врховна власт била је поверена од кнезова и виђенијих људи Кара-Ђорђу, који требаше бити само оруђе у случају успеха, а искупна жртва у случају несреће. Видећи да послови иђаху срећно и да овај вођ, држећи озбиљно на се, заповедаше као господар и захтеваше покорност, покајаше се због свог избора, па почеше гунђати противу њега. Сваки старешина среза бејаше, у истини, деспот у свом дому, и могаше вршити више и ниже правосуђе, не зависећи ни од кога; али Кара-Ђорђе бејаше први међу равнима: имао је врховно заповедништво над војском свуда, где би се год појавио. Кнез Теодосије, који бејаше одбио ту власт, па му је уступио, изгледаше најнезадовољнији: он се отворено опираше његовим заповестима. Једнога дана, разјарен по краткој препирци, Кара-Ђорђе га простре мртва на земљу, хитцем из пиштоља.

[JASON]

Видећи да устанак постаје општи и да на добро излази, Аустрија је могла, да је била увиђавна, присвојити себи силом право уплетања као посредница, и натурити зараћеним странкама праведне погодбе; она би можда могла касније очувати за себе право да се меша у српске послове. Напротив, њезино се посредовање ограничи на то, да заповеди ђенералу Ђенеју, заповеднику Петроварадина, да отиде на границу и стиша устанак, нудећи се за посредника. Задаћа ђенералова не испаде за руком, пошто није била потпомогнута ни дипломатским нотама у Цариграду, нити замашном снагом, која би улевала страха обема странама. Српске старешине нађоше се на месту састанка, заказаноме од ђенерала аустријског, али се Турци од тога уздржаше.
Оштроумнија Русија, пред само раскидање с Портом, одмах разумеде корист, коју би могла извући од ових распри. Она вешто ули у главу Србима мисао да к њој прибегну, те да она посредује код Порте у њихову корист. Устаницима се допаде овај предлог. Саставши се на скупштину у год. 1805, близу Београда, послаше они у том смислу изасланство у Петроград. Руска влада посаветова посланике да ишту од султана праведне погодбе и повластице, обећавајући да ће руски посланик код Турске потпомоћи њихове захтеве. И доиста Срби потражише одмах од Порте да све њихове дажбине буду сведене па једну суму; да им се уступи цела управа њиховом земљом, и да у будуће посада по тврдињама буде састављена једино из српских чета. Русија, која је можда саветовала ова потраживања, добро је знала да их Порта неће усвојити. Преко Морозија, кнеза Молдавије, султан је учинио био предлог Србима да се васпостави стање онаково, какво је било у времену Хаџи-Мустафа-паше, што им не даваше никаква јемства за будућност. С друге стране, видећи да Срби одбацују његове понуде и да настављају рат по нахијама: ужичкој, сокојској и пожешкој, које осташе мирне до овога часа, у власти Турака, наименова она Афис-пашу, из Ниша, заповедником Београда, с наредбом да скупи војску, па да буну угуши силом. Првих дана месеца августа 1805⁸ Афис-паша упе се да уђе у Србију, на челу двадесет и пет хиљада људи; али га устаници дочекаше измеђ Параћина и Ћуприје, потукоше га до ноге, па га сузбише до Ниша, где умре од гњева.
После овог славног војничког успеха, Срби се састадоше, близу села Борка на скупштину народну, на којој установише савет, назват најпре синод. Свака нахија постави по два саветника, који се, узгред буди речено, изабраше сами од себе. Овај се савет назва Правитељствујушчим Совјетом србским. Кара-Ђорђе узе име вожда Србије. Савет заседаваше најпре у манастиру Вољавчи, за тим у Боговађи, и на крају године, у Смедереву, пошто Срби посташе господарима, овога града.

_{⁸ У току овога списа, ми се увек служимо Јулијановим календарем.}

[JASON]

У почетку године 1806, Срби опсадише поново Београд, Шабац и Ужице. Они раширише буну изван београдског пашалука, дижући на устанак и удружујући Србији нахије: ражањску, алексиначку, крушевачку, новопазарску и старовлашку, које припадаху другим пашалуцима. И тако Србија дође у отворени рат с Портом. Ибрахим, скадарски паша, у Албанији, и Бећир, паша босански, добише налог да пођу противу бунтовника. Ибрахим дође у пролеће у Ниш, са четрдесет и пет хиљада људи, а Бећир на Дрину, са готово толиком истом силом. Срби беху ушанчени на југу, у околу делиградском, између Ражња и Алексинца, на десној обали Мораве; на западу, у окопу на Мишару, и на оба места се храбро одупреше њиховим нападима. У овом походу отпоче се одликовати, између осталих, млади Милош Обреновић, брат по мајци саветника Милана, а доцније први кнез Србије.
У овом размаку времена, Порта беше раскинула односе са Русијом, те рат беше неизбежан. Видећи отпор Срба, султан посла предлог Кара-Ђорђу да изашље ново изасланство у Цариград, да настави преговоре. Извесни Петар Ичко, некада тумач неког турског посланства у Берлину, с друга два кнеза бише послани од српскога вожда у Цариград. Они углавише с Портом, да ће Србија плаћати сваке године данак од хиљаду осам стотина кеса, 700.000 турских гроша (тада 1.200.000 дин., данас 225.000 дин.), у име свију дажбина. Осем тога углавише, да ће Срби имати унутрашњу управу земљом, с владом каква би им била угодна; да ће у Београду боравити један турски представник са сто педесет људи. Порта обећа усвојити ове погодбе; она отправи једнога свог представника у Смедерево, али, управљајући се по својој навици одуговлачења, она никада не посла фермана, потребних зарад извршења овога уговора.
Срби опазише да је она само тражила да добије времена, те с тога изнова отпочеше непријатељства, па се огласише савезницима Русије. Град Београд паде у њихову власт 30 новембра. Опсађен у горњем делу тврдиње, доведен до крајности, Гушанац Алија најзад предаде тврђаву. Пад Шапца следовао је наскоро паду Београда; али, ваља признати, Срби помрачише славу својих двеју победа хиљадом ужаса, почињених над побеђенима. Погазише веру, задату при предајама, исекоше Турке, обешчастише жене и предадоше се пљачци. Узалуд се Кара-Ђорђе противио овим свирепствима, његова власт није се вермала. Оваква насиља могу донекле правдати једино: жудња за осветом, жеђ за турском крвљу, након четири столећа робовања, оскудица у васпитању, пример остављен од својих непријатеља. Пошто Београд би покорен, српска влада учини га својом престоницом. Руски државни саветник, Родофиникин, Грк са Хија, би овде послан као комисар. Везе између Руса пи Срба постадоше тиме још јаче. Отада отпочиње покровитељство Руса над Србијом.
У пролеће, Јаков Ненадовић заузе Јадар и Рађевину, крај с ове стране Дрине, што припадаше зворничком пашалуку. Он ту постави два ушанчена окопа, па покуша подићи хришћане у Босни. Милан Обреновић опсади и освоји тврдињу Ужице. Миленко Стојковић пређе из Пореча у Крајину. Опкољен турским четама, које имађаху своје положаје около Видина, он би потпомогнут од Кара-Ђорђа и руског ђенерал-мајора Исајева. Турци бише потучени и нагнати у бегство, а Срби и Руси опсадише Неготин. Ово је први пут, да је руска војска здружила своју снагу с војском Срба.

[JASON]

III
Правитељствујушчи Совјет и странке у њему. - Руска савезна одељења. - Кара-Ђорђеви ратови. - Букурешки Уговор.

Власт Савета јачала је, али он још није смео ни говорити ни радити противу Кара-Ђорђа. И доиста, овај војсковођа, смрћу Јанка Катића, погинулога у битци с Бошњацима, и ослабљењем власти Јакова Ненадовића, нађе се без супарника на путу ка владалачкој власти. У овој години, српска војска била је доста добро уређена. Ма да је један старешина од утицаја у свом крају могао радити без надзора и управљати својом нахијом као мали владар, опет за то свака област имађаше по једнога врховног заповедника војске; сваки округ свога војводу, а сваки срез свога капетана (буљубашу). Знало се, колико је људи могла дати, у случају потребе, свака нахија, сваки срез, свака општина.
Свака општина, редовном службом доношења, издржаваше своје властите војнике, који не примаху никакве плате. Једини бескућници (бећари) и тобџије имађаху хлеб и плату. Први бејаху бугарски, грчки или албански хришћани, што дотрчаше у Србију, у помоћ својим једновернима. Сви беху осведочене храбрости и смелости.
У 1808. закључи се примирје између Руса и Турака, у којем Срби бише такође обухваћени. Ова година би употребљена на то да се састави редовна управа, и да се обезбеди јавни поредак. Савет уреди вредност разнога новца; одреди награде које ће се плаћати свештенству; уреди начин сабирања десетка, као и његову намену. Свака нахија доби по један народни суд, састављен од три члана; свако село два кмета, или примирне судије. Војне власти имале су да се ограниче на оно што спада у војни круг рада, те се више нису могле мешати у управну и судску власт. Засноваше се школе; Београд доби Велику Школу, те се младеж могаше користити благодетима наставе и васпитања.⁸ Установише се барутне фабрике; сабраше се радници у оловне руднике; сагради се оружница (Аrsenal), где се лише топови и звона. Помишљајући на рат што ће наскоро изнова отпочети по истеку примирја, продадоше се у корист државну добра турска. Ово је била најлепша година првога српског устанка. Ова нова држава почињаше цветати и давати наде на срећну будућност, када се плетке појавише да посеју раздор, што доведе до катастрофе од 1813. Неспоразуми се појавише измеђ Кара-Ђорђа и руског представника Родофиникина, који доведоше до раскида. Томе је управо поглавити узрок био Младен Миловановић. Овај човек, својом зло стеченом имовином и удворичким понашањем, бејаше успео да заведе за собом Кара-Ђорђа, кога нагоњаше на погрешке. Имађаше утицаја на Савет, којему беше председник, те је њиме са свим господарио.
Његова надувеност и злоупотреба своје власти изједначаваше га с турским пашама; с тога и учини те Кара-Ђорђе изгуби наклоност готово свију старешина од утицаја, који навалише да Савет ограничи његову власт.
У пролеће 1809, снабдевени више но икада потребама и спремљени за рат, Срби нападоше на Турке са четири стране у једанпут. Кнез Сима, Марковић, с оне стране Дрине, нападаше Турке у Босни, да би њезине хришћане подигао. Милоје Петровић нападе на Ниш; Миленко Стојковић покуша да пружи руку кнезовима дуж Дунава. Кара-Ђорђе и Милан Обреновић нападоше на Сеницу да се уједине с Црногорцима и да пресеку везу између Босне и Цариграда. На три стране ствари су ишле по вољи нападача; али, нагли један пораз на страни Ниша, сруши радост о овим успесима. Смрт њиховога главног војсковође спречила је била, ове године, Русе да пређу преко Дунава. Доследно, цела турска војска, сасредсређена у Бугарској да се одупре Русима, јурну на Србе, код Ниша. Поврх све несреће, неслога што постојаше између двојице старешина, Милоја Петровића и Петра Добрњца, уведе расцеп и у саму српску војску. Турци учинише јуриш на утврђени око на Каменици, где се налажаху 3.000 Срба, по готову сви из Ресаве, под заповедништвом свога кнеза, Стевана Синђелића. Они се очајно бранише; најпосле, након врло великих губитака, Турци продреше у српски око. Изгубивши наду да ће их одбити, кнез даде ватру баруту, те баци у ваздух победиоце и побеђене. Сви Срби из овога шанца изгибоше, изузевши десет до дванаест, који се, измешани с Турцима, спасоше. И од глава ових јунака, дивљи Куршид-паша, велики везир и врховни војсковођа, даде подићи ону ужасну кулу, која се још и данас види у близини Ниша; али пошто Срба беше од прилике само три хиљаде, то лобање Турака, погинулих у јуришу, дадоше највећега градива том гадном и неполитичком споменику турскога варварства: успомени, пуној мржње и освете, за хришћане и Србе.

_{⁸ У доба устанка, изузевши неколико свештеника, нико не знађаше ни читати ни писати. Све грађанске и војне старешине беху неписмене. Помишљајући на заснивање школа, показаше они да знаду важност наставе и образовања.}