PALUBA
February 21, 2024, 04:42:56 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Telegram kanal Paluba.Info
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 326 [327] 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 700150 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4890 on: November 13, 2023, 10:12:39 am »

После овога пораза Срби напустише свој положај, топове, сву ратну спрему, па се повукоше на Делиград, узнемиравани од Турака. На тај глас, Кара-Ђорђе, кнез Сима и Миленко, напустивши своје нападе, полетеше у помоћ Делиграду. Али су Срби, видећи се према војсци од 80.000 људи, већ били напустили овај град. Турци сиђоше низ десну обалу Мораве до Дунава. Утврђени на левој обали, хришћани их једва могаху уздржати. Србија бејаше у опасности да буде завојевана. У тој крајности, пређе срећом преко Дунава кнез Багратион, пошто је узео врховно заповедништво над руском војском. Турци иђаху уназад да би избегли опасност да буду ухваћени између две ватре; и Срби наново заузеше Делиград; али кад ови догађаји оставише поново слободнога поља плеткама и раздорима, они стадоше једни друге оптуживати због несрећа, што су мало час ојадиле отаџбину.
Јаков Ненадовић, са шест до седам стотина људи, отиде на Београд, изагна из њега Младена и друге чланове Савета, који удеси по својој ћуди, и у којему сам постане председник и господар. Милоје, најглавнији узрок пораза на Каменици, би изагнан. Послаше ново изасланство, састављено од Миленка Стојковића, Милана Обреновића и архимандрита Хаџи-Мелентија, у главни стан руски, у Букурешт, да се споразумеју о земаљским пословима, да смисле ново уређење, а нарочито да замоле за нову помоћ.
Миленко се заустави у Поречу, предаде другоме своју задаћу за Букурешт, па се огласи противу Кара-Ђорђа и Савета. Али га наскоро не хтеде више служити војска, коју он не могаше више плаћати, те би принуђен да се с њима мири.
У 1810. дође у Србију Цукат, руски ђенерал с неколико хиљада војника, придружи се српској војсци дуж Дунава под Брзом Паланком, изагна Турке из Праова, освоји Неготин, Брегово, Брзу и Фетислам, па опколи Адакале. С друге стране Срби се држаше у одбранбеном положају. Пред јесен, Куршид-паша, гледећи да поново продре у Србију, идући дуж Мораве, би сусретнут од Срба који га, удружени с једним руским пуком под заповешћу грофа Орурка, потукоше на Варварину, па га потпскоше до Ниша.
Борбе ове војске дадоше Србији границе, које састављају данас њезину кнежевину, тј. од истока на запад, од Тимока до Дрине; на југу, поток Топоница, на три миље од Ниша, и планине јастребачке; на југозападу река Ибар, до Новога Пазара; за тим брда: Голија, Златибор, Ивица.
Међу тим, плетке којима бејаше циљ да умање власт Кара-Ђорђеву, успеваху све већма. Милан Обреновић, који рађаше у том циљу у главном стану рускога ђенерала, умре изненадно. Веле да је био отрован, према наговору Кара-Ђорђевом, од Војиновића, свога властитог секретара, којем бејаше дужност да тајно обавештава српскога вожда о поступцима, што их Милан чињаше противу њега.
С друге стране, да би ослабио Миленка, Јакова Ненадовића, Петра Добрњца, и остале мање више моћне старешине, од којих неколицина беху на челу више нахија, и за које знађаше. да плеткаре противу њега, Кара-Ђорђе даде објавити на скупштини, која се држа у почетку 1811, да су све војводе једнаке, да ниједан од њих не може заповедати осталима, да сви треба да се повинују једино Савету и вожду, а у време рата старешини, изасланоме од владе.
Нахије, под влашћу Јакова Ненадовића, Миленка, Добрњца и кнеза Симе, бише подељене на више војводстава. Што се тиче њих, они бише позвани да учествују у Савету, који се, према томе, требао од сада састојати само из шест чланова, с називима министара. Младену Миловановићу допаде одељење војно; Миленку Стојковићу, оно спољних послова; Ненадовићу унутрашње; Петру Добрњцу, правосуђе; кнезу Сими Марковићу, финансија. Дадоше црквену и јавну наставу пређашњем духовнику Доситеју Обрадовићу, човеку веома ученоме, којем је српска књижевност дужна за своје напредовање, јер је он поставио српско наречје наместо словенскога језика, на којем се писало до тога времена. Са осталим саветницима образова се један врховни суд, под председништвом министра правде. Онај, који би се противио овим одлукама, био би осуђен на изгнанство. Кара-Ђорђе увелича на тај начин своју моћ; Савет сада беше просто Министарство, чији му чланови бејаху на расположењу. У почетку, даде се отпор овом новом уређењу; али ствари осташе тако, како су уређене и то било с тога, што се противници новоме стању нису могли међу собом споразумети, било зато, што је Кара-Ђорђе успео био, новцем и плеткама, да за себе придобије њих неколицину. Једини Миленко и Петар Добрњац претпоставише изгнанство овим новачењима.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4891 on: November 14, 2023, 09:32:55 am »

Сипријану Роберту10 чинило се, да опажа демократске тежње у српскоме народу. Да их није пронашао зар у овим плеткама? Те тако, као што се може мислити, родољубља бејаше ту врло мало. Себичност и опасна таштина надахњиваху их већма, него осећај независности. Народ равнодушно посматраше све ове плетке, не испитујући им тајне побуде, те је увек осуђивао онога који је био слабији.
Заузети својим унутрашњим размирицама, држаше се Срби 1811. у одбранбеном положају. Неколике чарке десише се на Дрини, Делиграду и близу Видина, где се борише, удружени с Русима. Одмах 1807, Наполеон бејаше схватио сву важност устанка Срба и користи, које би Русија умела отуда извући; исто тако понуди им он преко својих агената своје посредовање, да би израдио да им Порта усвоји добре погодбе, под јемством Француске и Аустрије. Према овима они би плаћали само мали данак султану. Очували би своје тврђаве и управу; имали би једнога наследног кнеза и право да кују новац, али ипак с погодбом да ће Русе напустити, и учинити мир с Портом; али Наполеонови агенти беху лоше изабрани. С друге стране Јанићије, тајник Кара-Ђорђев, и Југовић тајник Савета, присталице Русије, или можда подмићени од те силе, осујетише ове предлоге, ма да више старешина бејаху склони да их усвоје.
У тој истој години, 1811, ови предлози наново бише истављени на дневни ред, те Порта, нагнана од Француске, предложи наново преко Куршид-паше, Кара-Ђорђу да образује од Србије кнежевину, као Молдавија и Влашка, којој би он био владалац, под врховним господарством Порте. Кара-Ђорђе извести о овим предлозима главни стан руски. Би му саветовано да одговори да се Срби, као савезници Русије, неће упуштати у преговоре с Портом без претходног споразума с њом. Ова приврженост Срба, нарочито њиховог вођа према Русији, заслуживаше бољу награду од оне, коју они касније добише. Али, шта се тиче велике једне царевине, што се мала једна држава жртвује за корист њену! Напуштање наступа после учињене услуге; зар није довољно велика награда почаст, што јој је позајмила своје учешће? Зар би мале државице могле тежити нечем другом, осем да послуже као новац за поткусуривање при разрачунавању великих? Таква је била судбина Србије у 1812.
У опасности од најезде Француске, Русија закључи мир с Турском. Мир би потписан у Букурешту, у главном руском стану. Чланком 8. углави се у корист Срба амнестија и неколико других повластица, али изрази бејаху тако двосмислени, да се у примени могаху извртати. Према том уговору Срби су требали положити оружје, уступити тврђаве које постојаху аd аntiquo (од старине) у земљи и разорити оне, које су биле саграђене за време рата. Ове погодбе беху врло малени уступци за један народ, који се беше показао колико одан Русији, толико и одушевљен за њу и који је ради ње довео у опасност своје интересе код Турака. Истина је да је положај Русије био тада веома критичан. Пошто јој прећаше опасност од Француза чак и у њеном опстанку, мудрост јој световаше да углави мир ма по коју цену с Портом; али, зар она не би требала да показује више бриге и наклоности Србима, место да тражи да јој се уступи Бесарабија? Она се даде заслепити себичношћу. Али државни разлози, политички морал и пристојности, а нарочито primo mihi, јесу разлози јачега, којима се нема шта замерати. Остављајући двосмисленост у чланцима Букурешкога Мира, што се односе на Србију, она је себи обезбедила прилику да посредује у боља времена измеђ два непријатеља, за које знађаше да се никада не могу споразумети. Овакво понашање могло је бити корисно по њезине потоње смерове на Истоку, али није било ни праведно ни угодно за Србе.

10 Види Les Slaves de la Turquie, од Сипријана Роберта, 1. св. Париз, 1844.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4892 on: November 16, 2023, 11:48:07 am »

IV
Кара-Ђорђеви преговори с Турцима. - Припреме за нову борбу. - Раздор у српском главном стану и његовe злe последице. – Хајдук Вељко, Кара-Ђорђева резерва и српски порази. - Значај првога устанка за Европу.

Након Букурешкога Мира пешадијски руски пук, с посадом у Београду, напусти Србију, а представници руски посаветоваше Србима да положе оружје и да пошљу изасланство у Цариград, ради споразума са султаном.
У то време, Мула, видински паша, последник Пазван-оглуа, и као и он, мало покоран Порти, предложи Србима савез и уступање тврдиње Видина. Ко зна какве би биле последице тога савеза? Цела би се Бугарска подигла, те би се изглед ствари могао изменити. Али Русија, која је гледала да посредовањем Енглеске образује савез с Портом противу Француске, одврати Србе да не усвоје ове предлоге, да би поштедела султана.
Пошто је сабрао скупштину у манастиру Враћевшници, Кара-Ђорђе отправи, по савету Русије, посланике у Цариград. Једва што беху у Софији када, преватом Француске дипломације, султан потпуно измени своју политику, те Куршид-паша, који беше збачен од пре краткога времена и постао пашом нишким, наново доби државни печат царевине; он дође на чело турске војске у Шумлу. Изасланици походише новога великога везира, који их посла у Цариград, одакле бише враћени великоме везиру, и несаслушани. Они ту приспеше онога истог дана, када по заповести Портиној одрубише главу кнезу Морозију и турском пуномоћнику, који бејаше потписао Букурешки Уговор мира. Беше то кобно предсказање за њихову задаћу. И доиста, рђаво примљени од Куршид-паше, изасланици се повратише у Србију не могавши ништа закључити.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4893 on: November 16, 2023, 11:52:30 am »

Пошто је сабрао у Београд на савет општи све војводе, Кара-Ђорђе посла нове изасланике у Ниш, где је једно изасланство, под председништвом Челеби-Ефендије, било изаслано од султана да испита захтеве Срба. По својим упуствима искаше они да садашње границе Србије буду одржане онакве какве су; да Кара-Ђорђе буде признат за кнеза (бег) Србије нарочитим ферманом, и да Савет буде потврђен у својим повластицама. У накнаду за то обећаваху верност и покорност султану и да приме царскога изасланика или једнога пашу у Београд са извесним бројем Турака; ове би погодбе биле довољан доказ врховнога државног господарства Портиног. Сем тога, обећаваху плаћати у Београду или у Цариграду данак што би се одредио; бранити у случају рата, између Порте и друге које силе, своју земљу својим властитим четама, ако би било потребно; обавезиваху се најпосле чувати верно и у доброме стању тврдиње.
Напротив турско изасланство, у име султаново, потражи да опкопи и војничка утврђења у власти Срба буду разорени, да се сместе топови и ратна опрема у царске тврдиње, у руке Турака; да народ не само положи оружје већ и да преда бојне коње (хат и ртат); да Турци наново задобију сва добра, којих су били лишени и да се поврате као пређе у тврдиње, у градове и у унутрашњост земље; да Срби наново постану раја султанова; да се свуда васпостави управа, власти и судови турски; сем тога да Срби, који не би пристали на ове погодбе, напусте земљу.
Турски изасланици обавезаше се да доставе Порти захтеве Срба, а изасланици српски дођоше те саопштише Кара-Ђорђу предлоге Турака.
Са две стране спремаше се рат; међу тим отоманско изасланство, повукавши се у Софију, позва Србе да јој пошљу нове посланике. Знајући да Турци чињаху велике припреме за рат противу његове земље, Кара-Ђорђе се ограничи на то да понуди оружје великог калибра, као обичне топове, аван-топове, итд., остајући при томе да чува, као и пређе, ситно оружје, као пушке, пиштоље, убојне ножеве (јатагане), итд. Заиска да Турци, изагнани из Србије, због рђавог поступања према Хришћанима, остану у прогонству заједно са својим породицама: обавезиваше се да прими у тврдиње известан број турских војника, што се као угодан одреди; најпосле захтеваше да управа и сакупљање дажбина буду остављене Србима.
Ови су захтеви били са свим сагласни с духом Букурешкога Уговора, али турско изасланство не хтеде их одобрити; оно обећа изнети их пред султана, па отпусти посланике. Овим преговорима Турци не имађаху другога циља, доли да добију времена и причекају на исход великога рата противу Наполеона. Смишљаху да, по саветима Француске дипломације, објаве рат Аустрији, чим покоре Србе, како би одвратили ту силу од рускога и пруског савеза, или како би бар на тај начин извршили прекрет у корист Француске.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4894 on: November 17, 2023, 10:33:29 am »

Исто тако и Срби чињаху припреме за одбрану. Није то да нису знали да би се имали борити сами противу читаве турске војске, да је опасност у истој мери била велика, у којој су њихове силе биле несразмерне према противнику. Кара-Ђорђе, који, више но ма који други, бејаше вешт ратовању, одмах увиде, колико ће положај земље наскоро постати озбиљан. Он дакле предложи у ратном савету један план за поход, који би, да се по њему управљало, спасао српску ствар, или би бар на дуже време одложио њену блиску катастрофу. Хтео је да се напусте сви утврђени положаји, почевши од граница до планина; да се задрже једине тврђаве, снабдевене муницијом, оружјем и храном, као Београд, Шабац, Смедерево; да се остатак војске повуче с народом у шуме и у планине, па да пусте Турке да уђу у унутрашњост земље.
Овај план бејаше мудар и имао би срећних последица. Турској би војсци наскоро нестало хране. Честе јесење кише учиниле би путове неупотребљивима за снабдевање храном турске војске. Скривени у шумама Срби би јој лако пресекли саобраћаје са Босном, Бугарском и Румелијом. Тукући се у добровољачким четама не би јој неби дали ни најмање мира. Бошњаци и Албанци, по које је вазда убитачан влажан јесењи ваздух у Србији, попадали би болесни у великоме броју; у осталом источњачка куга, чије клице Турци ношаху, наскоро би опустела њихове редове; без хране, без помоћи, без уточишта, они би се разбегли одмах у почетку зиме, као што то бејаше обичај пре војне реформе, па би лако било Србима да их нападну с леђа или с лица, да их до ноге потуку у тренутку, када би они били довољно ослабљени и застрашени.
Услед подбадања Младена Миловановића, ове несреће по Србију, и злога генија врховнога вожда, овај план би несрећом одбачен. Он се није могао одлучити да остави на милост Турцима млинове и земље што имађаше по граници.
Турци су требали напасти на Србију са три различите стране, тј.: с нишке стране од Делиграда; с босанске стране са војничких утврђења на Дрини; од стране видинске из неготинске тврђаве.
Према томе су се и Срби распоредили. Младен заузе Делиград са десет до дванаест хиљада људи. Кнез Сима Марковић с толиком истом војском држао је Дрину. Хајдук Вељко, човек невероватне храбрости и смелости, чуваше Неготин са три хиљаде одабраних бораца. С четири до пет хиљада људи Кара-Ђорђе је требао да буде резерва у Јагодини. Он је требао помагати најопасније тачке и управљати свима операцијама. Када напад постаде опасан, управи он објаве на војводе и на народ; али народ већ беше обеснажен, а међу старешинама беше овладао раздор. Непријатељства се отпочеше око месеца, јуна 1813. Велики везир Куршид, с петнаест хиљада људи и бродовљем отиде на Неготин. Бећир-паша са двадесет и пет хиљада Бошњака опколи Лешницу. Језгро турске војске (50.000) нападе на Делиград.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4895 on: November 17, 2023, 10:34:56 am »

Нападнути са свих страна, Срби се крепко одупреше, и поред раздора својих старешина; али, надвладани бројем, бише принуђени уступити. Нарочито се Хајдук Вељко истицаше чудесима од храбрости. Са шаком људи, што му беху заостали, чињаше он честе испаде на двадесет пута многобројнијег непријатеља, који осети велике губитке. Пошто му недостајаше људи и муниције обрати се он Младену, који му из ниске суревњивости отказа сваку помоћ. Доведен до крајности, и оскудевајући у олову, истопи он калај, бакарне судове у своме дому, па шта више и ковани новац. Држаше увек у свом стану у приправности буре с барутом, да баци у ваздух себе и своју породицу, ако би Турци освојили Неготин. Међу Србима беше то човек који је задавао Турцима најужаснији страх, пошто су већ из ранијих битака били уверени о његовој храбрости и неустрашивости. Одабирам између хиљаде једну црту смелости овога човека, достојнога ритерских времена. У 1809. беше он затворен, од прилике са четири стотине својих, у опкопу опкољеном од четири хиљаде Турака. Лишен животних намирница и муниције, доведен по готову до крајности, гледа он како пролази, на малом одстојању, једно одељење Срба, који вероватно не знађаху за положај у којем се он налазио. Појаха коња, праћен само једним од својих јунака, изиде из опкопа са сабљом у једној руци, а с пиштољем у другој, па улети посред запрепашћених Турака, вичући им: 'Ето Хајдук-Вељка!' Пошто  се здружио са својима и споразумео с њима, врати се он натраг, довикујући Турцима оне исте речи. Овога пута изгуби он ту својега друга, па се врати жив и здрав у тврђаву, пошто је саставио са земљом више својих непријатеља.
Непрестано на своме месту, као последњи међу војницима, и дању и ноћу, он се увек одмараше само наслањајући се на топ. Неготин не би пао, да њега није ђуле пресекло на двоје. Обеснажени овим губитком и својим жалосним положајем, његови људи напустише са свима становницима ноћу Неготин, па с тешком муком побегоше у Пореч, прешавши преко готово непресушних баруштина.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4896 on: November 20, 2023, 11:04:41 am »

Док су се Срби тукли по свима тачкама, Кара-Ђорђе се нигде не показиваше. Резерва коју је требало да он построји у Јагодини, и не постојаше. Кад је био на Делиграду, држаху да је на Дрини; а кад је био овде, држаху за њ да је на Дунаву или на Делиграду, а он се не указиваше ни на једном од ових места. Само се једанпут указа у Мачви и у Јадру, али га одмах нестаде, пошто остави свога тајника Јанићија, како би прикрио смер, што је тајно смислио да напусти отаџбину своју њеној несрећној судбини и да себе обезбеди на аустријскоме земљишту.
Ову одлуку треба приписати извесности с којом је Кара-Ђорђе гледао у неизбежност српских несрећа у будућности, пошто његови планови нису били усвојени, а његова власт била је ометена неслогом старешина; јер се код њега не може претпостављати страх ни малодушност.
Турци су били већ на десној обали Мораве када Кара-Ђорђе стиже 19. септембра у Београд, одакле отиде сутра-дан ујутру с архиепископом Леонтијем у српски око, смештен на десној обали Мораве. Неки веле да је по свом доласку заповедио Вулу Илићу из Смедерева, да те ноћи побаца топове и муницију у Мораву и да распусти војску, како би се свак могао спасти. Али Вуле Илић напротив тврди, да му је наредио да се чврсто држи, докле год узмогне; да се повуче ка Смедереву ако би Турци прешли Мораву, да спали град и да се повуче у тврђаву. Он додаје да му је Кара-Ђорђе рекао да је издао исто такве заповести и у Београду, док међу тим он ће се повући у Шумадију, те би одатле видео шта ће Турци учинити на Врачару.
Тога вечера Кара-Ђорђе се врати у Београд с архиепископом. Исте ове ноћи неколике турске чете пређоше Мораву, а он сутра-дан ујутру пређе у Земун.
Чим се за овај кобни глас сазнаде, Срби се растурише на све стране. Најближи Дунаву и Сави побегоше са својим породицама на аустријско земљиште. Пошто недостајаше чамаца, то више жена изблиза гоњених, више волеше скочити стрмоглавце у реку, ухвативши се за руке и певајући, него ли изложити се дивљаштву Турака и робовању. У само једном селу Скели, према Купинову, око педесет њих прогутала је Сава; остали су се разбегли по шумама; врло мало њих предадоше се на милост и немилост.
Све старешине пребегоше у Аустрију осем Милоша Обреновића, који је више волео делити општу опасност, него ли напустити отаџбину и своју породицу у овој несрећи, а не да би остао код свога блага, као што то вели Сипријан Роберт; јер Милош тада, као што ће се касније видети, имађаше само неколико стотина цекина. Турци оставише једно извидничко одељење пред Делиградом, па уђоше са свих страна у Србију. За три дана они ипак не смедоше продрети у Београд, где беше остао само један полудели човек, по имену Дели-Насто (луди Анастасије). Бојаху се неке замке, не могући веровати, да би Срби могли напустити, без једне пушке, тако знатну тврђаву и која је у стању дати моћан отпор.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4897 on: November 20, 2023, 11:06:24 am »

Турска војска, састављена од деведесет и пет хиљада људи, сасредсреди се у Београду. Чим стиже велики везир Куршид, затражи сместа од Аустрије да изда Кара-Ђорђа и остале старешине, претећи да ће напасти Угарску, ако би му се овај захтев одбио. У томе бејаше само изговор за рат; јер, као што је већ речено, прекрет у корист Наполеонову био је углављен у споразуму с Портом још од почетка прошле године, на чему је нарочито радио тадашњи Француски посланик у Цариграду. Велики везир, присталица Француске и велики обожавалац Наполеонов, предузе с аустријским властима напрасит и заповеднички тон, који доста јасно обележаваше његове смерове. Пошто му животне намирнице почеше недостајати, тврдио је да му је то Аустрија дужна набавити, претећи, у случају одрицања, да ће сам по њих доћи у Беч; шта више терао је са својим изискивањем дотле, да је хтео забранити звоњење звона у Земуну, пошто, по његову мишљењу, ово је значило саблажњавати верне мусломане и узнемирaвати њега у јутарњем сну. Све беше спремно да се пређе преко Саве. Војска је говорила једино о пљачци, о отимању лепих робиња у скороме походу, када глас о битци код Липиске, коју је Наполеон изгубио, учини крај смеровима и неуљудности великога везира. Турци помислише најпре да је овај глас измишљен, да би се они омели да не пређу у Угарску. Али кад Куршид-паша не могаше више у то сумњати, умири се, па, да би добио животних намирница, пређе од претња на молбе. Оскудевајући у новцу, да би дошао до зајма притече он узалуд трговцима и влади аустријској, који му их или не хоћаху или не могаху набавити.
Наскоро глад поче пустошити по војсци, која се започе растурати изнурена оскудицама а десеткована болестима, које су произишле од јесењих киша. Крећући се за Цариград, везир остави Сулејман-пашу за управника Србије: наскоро се појави раздор међу пашама и турским старешинама, тако да је као што је онако добро предвиђао Кара-Ђорђе у своме плану, који се узалуд упињао натурити, отоманска војска могла бити лако уништена. Пошто би Србија била спасена, конгрес Светога Савеза без сумње би лако с успехом уредио њезин политички положај. Те тако, Младенове плетке, слабост Кара-Ђорђева, а нарочито његов одлазак доведоше ову катастрофу, која, након десетогодишње борбе, достојне боље судбине, наново сави Србију под јарам отомански.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4898 on: November 20, 2023, 11:08:30 am »

Овај први устанак Срба, који је прошао по готову неопажен зато, што је свет тада био заузет највећим догађајима, нарочито њихов одважни напор у 1813, имали су на судбину Европе већега утицаја, него што би се то могло мислити у први мах. Доиста, без њихова отпора, Порта би, због свога савеза с Наполеоном, објавила рат Аустрији, чије границе беху потпуно без војске. Турска војска, која се беше одупирала Русима у прошломе рату, увећала би своје редове свакојаким људма, жуднима плена, па би јурнула на Угарску, где Аустрија имађаше само око десет хиљада људи да јој противстави. Да би заклонила своју престоницу и одвратила ужаснији бич но што су Француска завојевања, Аустрија би се без сумње одцепила од Русије и Пруске, или би бар морала одстранити један део своје војске да противстане Турцима, и Наполеон можда не би изгубио битку код Липиске; ко зна да ли судба света не би тиме била другојача. Источњачка куга, која сатираше мусломанску војску, распрострла би се по Угарској, па би и са своје стране допринела томе исходу. Остављам надлежнијим људма бригу да суде о овом питању. Изгледа међу тим, да је Аустрија оценила то невољно суделовање Срба противу Француске и да је хтела засведочити им своју захвалност понашањем својим према старешинама несрећнога овог народа, избеглим на њезино земљиште. Ма шта да кажу они који мало воле Аустрију, ова се  сила показала ако не великодушна а оно бар сажаљива наспрам српских старешина за време првога и другога устанка, нарочито у катастрофи од 1815. Ако јој политички обзири не допуштаху да им отворено даде потпоре и заштите, и заповедаху јој шта више да се показује непријатељска, ипак је изван сумње да је њихова ствар имала за се личну наклоност цесареву, који потпуно признаваше њезину праведност. Он осећаше да се Срби не беху подигли да одреку власт законитоме господару, већ једино у намери да се спасу свирепства бунтовничких разбојника који су се били одметнули од свога властитог господара. У почетку устанка, кад су се Срби сами борили противу дахија, аустријска влада привидно чуваше неутралност; али власти, по њезиним наредбама, затвараху очи пред потпорама, што устаници добијаху од својих пријатеља из Срема и Баната, а које би оне могле лако задржати. Опсађени у Београду, Турци оскудеваху у животним намирницама. Оне им допуштаху да их купе у Земуну, колико је потребовало само за један дан, а допуштаху српским чамцима да дођу и поробе их, па и у водама што припадају царевини; Срби идоше шта више дотле, да утврдише једну батерију противу београдске тврђаве, на великом острву дунавском (Кriegs-Insel), што припада Аустријанцима, који изгледаше да неће да их одатле изгоне, доли у тренутку, када не имађаху више потребе да ту остану. Без помоћи, коју добијаху с аустријскога земљишта, било би им немогућно опростити се дахија. Оскудеваху у оружју: они га, истина, узимаху од Tурака, који падаху под њиховим ударцима, а примаху га шта више и од спахија, дахијских непријатеља; али би им и оно било недовољно. Опкољени од Турака, одакле би они за време рата могли црпсти потребне ствари, ако не у Аустрији, нарочито пре свога савеза с Русима?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4899 on: November 21, 2023, 08:40:23 am »

Након Букурешког Уговора, у 1813, понашање Аустрије наспрам бегунаца, ма да су удаљени били од границе Србије, било је племенито. Њене угарске границе беху без војске, она се међу тим изложи опасности рата пре, но да проневери гостопримство, предајући их у руке великоме везиру. Истина је да је она појмила да њихово издавање не би спречило извршење смера, углављенога у Цариграду између Француске и Турске, да је Наполеон био победилац код Липиске, и да би, у том случају, чувајући српске старешине, она очувала за се моћне помагаче противу Турака. И управо, можда у тој намери, уместо да их само удаљи од српских граница, даде затворити Кара-Ђорђа и остале старешине од утицаја у тврђаву Петроварадинску, за тим у ону у Грацу, одакле касније изидоше, после захтева, које је у том погледу учинио цар Александар |.
Ваља признати да више аустријске пограничне власти, а нарочито заповедник ђенерал у Петроварадину, очарани при погледу на благо и богато оружје српских бегунаца, почеше и саме да их киње на сваковрcне начине, и да им га под различитим изговорима, у велико изнуђавају. Али је влада, извештена жалбама српских старешина, казнила оштро ову грабљивост и ово нарушавање закона гостопримства. Заповедник Петроварадина би збачен и одаслан у једну тврђаву, макар да се извињавао, по казивању једне особе што се држи као добро обавештена, говорећи да се покоравао тајним наредбама посланима озго. Ја о овоме не могу ништа поуздано тврдити.
__________
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4900 on: November 22, 2023, 01:22:18 pm »

Записка Стефана Стратимировича, православнаго сербскаго и влахійскаго митрополита, въ угорскомъ каролевствъ cущагo, представленная чрезъ посредство русскаго пpoтoiepeя А. А. Самборскаго Государю Императору Александру Павловичу, въ 1804. году, объ освобожденюи сербскаго народа вообще
Оригинал штампала Чтенія въ Императорскомъ Обществѣ Истоpiи и Древностей Россійскихъ 1868., к. I, V смѣcь, стр. 241-256. У српском преводу гласи. -


Извесни недостатци још од времена постанка Руске империје исправљени су били и исправљају се, а на име: 1. Несигурност у наслеђу престола; 2. Несразмерно насељење разних делова империје и две престонице; 3. Величина и пространство, као и разноликост језика и религија; 4. Немање вернога савезника.
Русија је једна међу свима државама света по своме језику и религији. Владаоци се њени, у случају личних рђавих удеса, по примеру предака, лишавају поузданог прибежишта безопасности и искреног савезништва у напастима. Лишавају се они радости и утехе - имати свога језика, своје религије, свога начина мисли и подједнаких склоности савезника и узајамних заштитника, с којима су везе сродства и крви веће него ли оне, које се са народима других језика стварају, превазилазе их по неизраженом, али снажно осећаноме задовољству и утехи.
Сваки европски владалац има себи равног у религији или једнородности савезника, који им у своје време користан бива. Сам Бонапарта, ма колико да је силан, ма колико да је велики, привезан је по своме рођењу Италијанима и римској религији. Једини само велики и добродетељни господар Русије нема по народности и благочашћу себи равног и самим поданицима његовим савезног ни друга, ни пријатеља, ни, шта више, пo учињеном му добру, поштоваоца. Савезници и пријатељи Русије друге вере и другог племена непоуздани су. Када би Пољаци, који су једног с Русијом језика, били и једне вере и исповести, онда би држава њихова постојала до сада. Грци су једне религије, Русија је показала наклоност за васпостављење њихове државе у Цариграду. Али ово не би одговарало намерама Русије - задобити себи верне и искрене савезнике. Јер, народ је овај горд и уједно подао, пријатељство је његово непуздано: у свима ратовима Русије с Отоманском Портом Грци се нису показали верни. Они за малу привремену корист више иду на руку Турцима, него ли хришћанским владаоцима.
Нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност према Русима и руским владаоцима, као Срби што су. Једни језиком, благочашћем, подједнаки Словени! Простота њихова простоти руској је подобна; на све стране, осим Русије, признати, они, поред све удаљености, једину наду на Русију имају. Нема ли начина и зар нема места, да се владалац, Русије очински постара, да се овај добри словенски народ, који Русију и Русе увек воле, изведе у политичко биће, а с временом и у жељено политичко савезништво?
Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и за овим, пределима у земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Салом од границе Влашке до Скадра у Албанији, међу реком Савом и Уном - Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви, који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског.
У садашњим приликама може се део овога народа, који под игом и угњетавањем турским стење, у самобитно политичко стање привести.
Кад би сверуски велики император изволео учинити представку султану, да он, задржавши за себе извесан умерени данак и слободу религије за Турке, који тамо обитавају, свему пределу у коме Срби живе, по обрасцу Дубровачке или нове Републике Седам Грчких Острва, дао независност и отпустио га под заштиту Русије, под таквим условом, да би господар Русије оне турске провинције у Азији, које се сада од султана оцепљују, њему загарантовао, па и ради задобијања нових сваку помоћ и садејство обећао, онда, вероватно, султан не би одрекао одазвати се, јер би, осим гope споменуте, добио он и ту знатну корист, што би на тај начин остале своје пределе, као и пограничне провенције, против напада осталих владалаца безопаснима учинио. Па и без тога, ако би се речене српске провинције, отргнувши се саме собом од султана, и против воље његове, предале најближој хришћанској држави (што лако и ускоро може последовати), султан би се не само сасвим лишио својих провивција, него би још умножио силе свога суседа, а тиме би створио себи велику погубу.
Што се тиче Аустрије, она би дужна била уступити Боку Которску и део Далмације. У замену за то може се њој дати део данашње Турске Хрватске. А кад би Аустрија и Срем уступила Српској земљи, онда би јој се у замену могао предати Влашки предео до реке Олте. He указује ли се овде на пад Турске имиерије? Али ово веома брзо и само собом има последовати.
Остали европски владаоци могу бити успокојени овим: Прво, што васпостављење ове нове Српске државе не би било потпуно оцепљење предела њених од Турске империје, него би Срби плаћали данак, и, сматрајући се зависнима од турске Порте, у погледу осталих владалаца налазили би се као у једном истом пређашњем положају. Друго, у оној сразмери, у којој би увођењем оваквиг стања следовало снижење Турске државе, узрастала би нова Српска држава и накнађивала би собом онај губитак у општој равиотежи Европе, што би се слабљењем Турске империје показао.
И тако, ако би могуће било споменутим начином ове пределе привести у самосталну област, онда, ради веће безбедности и вечитог утврђења такве државе, не чини се, да би недостојно било, да руски императорски дом за владаоца њеног одреди једног од својих великих кнежева. Простота, глупост или крајња суровост оног народа, што под Турском облашћу живи, не би требало да застраши или осујети овакву намеру, с тога, што су Далматински Срби добри и кротки, тако од части и Херцеговачки, а они, који се у Боки налазе, стоје већ на извесном степену образовања. По природи је благ и љубазан сав тај народ, као и онај у Срему. Осим тога имао би такав нови владалац довести нешто војске из Русије, а, ако не би хтео сам онамо отићи, онда би преко намесника својих са три или четири хиљаде војске могао све управљати и у добар поредак привести. Због грубости народа републиканска конституција у самом почетку не би могла корисна бити, него јој треба претпоставити монархијску управу.
Али, ако господар Русије не хтедне ни једнога од кнежева свога дома овој намери и производству одредити, или ако би се томе од осталих европских владалаца чинила сметња, у таквом случају потребно би било као таквог одредити неког од немачких зетова или шурака, или других савезних пријатеља својих, али нарочито протестанта, који би веру и источно православно благочашће ма и у потомству примио. Ово је зато потребно, што римокатолик не би хтео благочашће источно примити, осем притворно и са смешом папства и унијачства, а под управом римокатоличког владаоца хришћани источног исповедања никада спокојни и од притешњавања и презирања слободни не би били, и у своме исповедању без опасности живети не могу. Ово је историјски позната и у самој суштини папске јерархије основана истина.
Овакав се појам о уздигнућу нове Словено-Српске државе толико живо представља мојему уму и срцу, тако је то корисно Руском императорском дому, толико је славно за сав Словенски род, да никакав и најтежи труд, никакви и највећи трошкови ради постижења овога не могу бити сувише велики. Hero сваки истинити, истинског словенског рода и ревности Русијанин и који свога господара искрено воле, дужан би био трудити се свима силама за остварење овога. To се остварење чини у данашње време могућнијим. Јер, кад Бонапарта сам, против толиких политичких поглаварстава, против интереса Европе, понекад и саме Француске, - може једнога краља уништити, другог исто тамо готово подигнути, једну републику изгубити, а другу установити, један предео једноме, други другоме отети, додати, променити, кад је све ово без повода, без узрока, без правде учинити могао; кад је, велим, један, тако рећи, јучерашњи Италијанац Бонапарта, без савезника и противу свију готово владалаца, могао ово урадити, могао изнуравати и своје и осталих држава силе за овакве самољубиве само намере, онда зар не може добротворни, мудри и у целој Европи, по великому карактеру срца и духа свога, вазљубљени император сверуски за народ својега вероисповедања, који толико стотина година стење под игом тиранским, за народ својега језика, својега Словенскога рода и крви, који је или невино угњетени, или заборављени, а који непрестано са унутарњим уздасима и roрућим усрђем њему јединоме руке уздиже и плаче за одржање и ослобођење своје - зар не може он за тај народ пред свом Европом отворена лица и намере радити? Зар не може и не ће он дело очигледне правде, дело човечности многобројнога и толиким односима себи спрегнутога народа пред лицем неба и земље срчано заштићавати? Еда ли је већ заборављена љубав, словенског рода и језика у Русији, и зар да се бедни Срби чак очајати и под Турским тиранством вечито изгубити имају?
И Власи већ, и Молдавци, и удаљених Седам Острва грчка област, због једног само благочашћа и притворног политичког, можда, призрења, осетили су већ, осетили пред лицем целога света мужанство и мудрост владалаца Русије, која оживотворава њихову мишицу. А бедни Срби, и благочашћем и језиком, и крвљу, и усрђем, и свим, што саставља златне љубави савез, ближи од свију осталих, и - заборављени сасвим!!!
Ти, који си ове савезе учинио и снаге им задахнуо, зар ћеш Ти попустити и оставити их да заборављени буду и од стране Александра Великог и да буду изгубљени до краја? Или ули у срце Његово тугу плача њиховог, и они ће већ постати срећни. Буди воља Твоја!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4901 on: November 25, 2023, 12:51:21 pm »

Нил Попов - Србија и Русија


На измаку XIV века, у две славенске покрајине, сударе се два славенска племена с азијским варварима. Ти судари имали су одсудан уплив на судбину та оба славенска народа. Њихова судбина од тих судара била је различна: на Куликовом пољу Руси надбију Татаре, на Косову Турци надбију Србе. Не може се порећи, да није склоп политичког живота оба народа, у неколико имао утицаја на та оба догађаја. Код Руса - снажила се књажевска власт; код Срба се види супротан појав - распадање краљевине на оделите области, под влашћу засебних деспота, банова и налик на њих управитеља. То је била лекција, коју је историја очитала свима Славенима.
Према постепеном укрепљавању руског племена, под влашћу московеких владара, српско се племе више и више распадало и подчињавало владарима туђинског порекла. У том времену већи део брдских земаља подпадне под турску владу и Србија буде подељена на више санџака (пашалука), који су живили засебним интересима и који су имали засебне унутарње одношаје. Највише је самосталности, у овоме обзиру, очувао београдски пашалук, бивши источна покрајина земаља, које су насељавали Срби, али је раније, него-ли друге земље осетио потребу да се ослободи од турскога јарма. Изнајпре, у ХVII и ХVIII веку овај део Срба налазио је неку помоћ у својој борби с Турцима код суседне Аустрије; но то помагање оснивало се на саможивим рачунима бечког министарства. Одма затим тежње српске сусретну се с политиком руских царева, који су хтели ослободити хришћанске народе на истоку. Док се питање тицало простог крвављења, с Турцима, до тог времена тежње заштитника и заштићеника, нису долазиле у сукоб између себе. Победиоци Турака нису ни познавали унутрашње стање својих једноплеменика, нису сасвим познавали местне интересе, нити стање партаја.
У Србији вазда је била развијена власт народна, која се остваравала у народној скупштини; у пропланку (међу време) од Бечког конгреса до Једренског мира, у њој се развије власт књажевска, ослањајући се на народњу вољу. Али руска дипломатија поможе Порти, те оснажи власт великашку и готово уништи књажеву власт уставом од 1839. год. по коме пређе законодавна власт у руке совету од 17 лица, а би одузета од књаза и народа. Одавде се одпочеше жестоке партајске борбе у Србији; власт је књажева сасвим клонула, значај народа пропао. У таквом стању ствари Турска изнова понови свој утицај у српске послове, а суседна Аустрија у ствари избриса утицај руски, који јој је био припознат дипломатиом. К овој местној погрешци, придружи се још општија, која промени читаву руску политику на Истоку. До бечког конгреса, па и до једренскога мира, Русија је тежила да протера Турке из Европе и да ослободи хришћане; али огромне користи, што спадају у круг источног питања и њено стање према Француској и Инглеској намами је те промени своју тежњу: Кад Француска поче уздизати Мисир на Истоку, који би заменио Турску, Русија с Инглеском (којој је био опасан уплив Француске на Истоку), не само да одбрани султана од мисирског паше, већ изпотекар подврже Мисир султану, старајући се да очува целину турске царевине. Таква се погрешка догодила и у време Кримског рата. Хришћански народи у турскоме царству, нису могли да учествују у рату и Русија би усамљена. Али је заслуга Русије према Србији у овоме: Русија је одбранила Србију, да је не прогута Аустрија, која је много опаснија по Србију, него ли Турска; Русија је прекинула ланац оних дипломатских традиција, по којима се држала Аустрија за наследницу султанову на балканском полуострву.
Сада, кад се Србија налази под општом заштитом европских држава, кад је кримски рат, - изван сваке сумње, - показао погрешност и траљавост надања, која су принудила Русију да помогне Турској у борби с Мисиром: кад је српска народна скупштина признала да устав од 1839. год. неваља; кад је законодавна власт прешла књазу и народу, а совет задржао само саветујући глас, и кад се заводи одговорност министарска, - сада, велимо, историја руског заштићавања Србије, може бити предмет ладнокрвног проматрања. Људи нашега доба, одељени од пређашњег мешања руске дипломатије у српске послове толиким великим догађајима, који су подпуно променули одношаје на спрам Истока, вазда имају потребу да познаду оне погрешке, које су учињене у пређашња времена. Ове погрешке не могу имати утицаја на праведну оцену оних стварних услуга, које је учинила Русија ослобођавајућој се Србији.
За Русе је - питање о бићу Србије важно с тога, што је ш њоме чврсто везана судбина свују јужних славена, а тиме - и источно питање. Оно т.ј. источно питање обухвата мноштво ситних и местних питања. Само са пажљивим праћењем тих местних интереса може бити решено и главно питање. Источно питање преко мере велико само по себи, може прогутати најодважнију, највећу снагу, ако се буде сматрало у општем обзиру. Везивати судбину Сирије са судбином Србије, Мисира - са судбином румунске кнежевине, Херцеговине са судбином Кандије, то би значило забадава трошити своја упињања около немогуће ствари. Међу тим до Кримскога рата такво уједињавање свију местних интереса у облику једног источног питања, било је у велико у обичају. Кримски рат показао је сву погрешност таквога гледишта; и пре, него-ли што да се човек пушта у машту ослобођења читавог истока, пожèлимо савршеног ослобођења Србије, о важности чега је још 1804. год. митрополит аустријских Срба Стратимировић - говорио ово: 'таковое поняатiе о воздвиженiи новаго славяано-сербскаго государства толь (тако) живо представляется моему уму и сердцу, толь полезно за Россiйскій императорскій домъ, толь славно за весь (сав) славянскій родъ, что (да) никаковый, хотя (премда) и величайшій труд, ни каковое, хотя величайшее, иждивенiе не можетъ бытъ превелико о прiобрѣтенiи того; но всякъ истинный истиннаго славянскаго рода и ревности Россiянъ и своего государя искреный любитель, о осуществованiи (остварењу) того со всѣми силами подвизати бы ся умѣлъ. Которое осуществованiи (остварење) аще и когда, то въ нынѣшнемъ времени, не невозможно быти видится'.
На тај начин, намера је ове књиге не само да упозна читаоце с радњом европске дипломатије у српском питању, већ и са унутрашњим животом српске кнежевине. У историји кнежевине, унутрашње живљење готово није могуће оделити од спољних одношаја. Али једно, што се ови догађаји нису десили давним давно, а друго немогући имати у рукама сав материал, морам се одрећи те намере - да напишем потпуну историју српске кнежевине. Остварити овај задатак - дужност је српских историка. У данашње време радња српског ученог друштва окренута је на прошавшу судбину српскога народа. Али за то руски писац има једно преимућство над српским: није везан ни су чим са интересима ове или оне унутрашње партаје у Србији; он може слободно описивати њихну борбу, може мирно гледати на њихова дела. На српском језику још нема историјске књиге, која би обухватала читаву историју српске кнежевине од устанка Карађорђевог до потоњег времена, али је могуће наћи много чланака и посебних књига о овоме или ономе питању, из овога доба. Но једине српске књижевности не би било доста, да се подпуно позна историја Србије данашњега столећа. Ову ману много попуњава живо историјско казивање у српском народу и, могућност не само говорити са раденицима српским кроз потоњих десетину година, већ наћи у њиним рукама огроман рукописни материал. Писац ових редова имао је прилику користовати се не само показивањем, већ и преисивањем мемоара и другим белешкама Срба из Аустрије и саме кнежевине, за време свога бавлења у српским земљама 1864. год. Благодарећи живима, за њина користна упућења и казивања, писац је дужан овде рећи добру реч о покојном Јовану Хаџићу (у књиж. Милош Светић), који је писао грађанске и казнене законе за Србију и Лазара Арсенијевића (Баталаку), који је кров сав свој живот искупљао историјску грађу о догађајима, у којима је био или сам раденик или очевидац. Писац се нада, да ће његово дело изазвати у српској књижевности потребу, да се његова књига попуни и поправи.

Москва, Јулија 5. год. 1869. Нил Попов.
« Last Edit: November 25, 2023, 02:59:03 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4902 on: November 25, 2023, 12:56:02 pm »

Срби пре руског мешања.

Немачки историци, који су изучавали ратовање хришћанске Европе с Турцима, у југоисточним њихним земљама, веле, да је запад био немоћан, па је корак по корак уступао турском нападању у ХVI и ХVII веку. У исто време, ови исти писци, приписују срећан обрт у овој борби, утицају у њ северне Европе. (1) И доиста, суделовању славенскога света у овој борби, Европа врло много мора да је блаблагодарна оним победама, које су задобивене над Турцима на измаку ХVII века; оне су удариле темељ пропадању турског господарења над хришћанима. Јан Собјецки је код Беча 2. (12.) Септ. 1688. год. у корен надбио великог везира. Овај је пораз обртна тачка у историји турских нападања на средсредну Европу. Аустрија стојећи у свези с Русијом и Пољском, и располажући свом снагом својих славенских племена, прогна Турке из земаља средње-дунавских. По карловачком миру она завлада оним местима, где Драва, Тиса и Сава утичу у Дунаво. Та су места важна у војничком обзиру. Ослобођење ових земаља допринело је Аустрији небројене користи. Аустрија одпочевши нападати на Турке први пут ступи у непосредан додир са Србима, који су били већ давно подпали под турску владу. Дипломатски аустријски агенти почну подбадати Србе против турске владе. Аустријски двор изнесе на видик човека, около ког би се могли искупити Cрби, (- потомка српских деспота, који је имао имање у јужној Маџарској и Ердељу -) Ђурђа Бранковића. Истина, његов је брат, православни митрополит ердељски, Сава II, познат са свога путовања у Русију ради писанијe; због плетака протестантски, изгубио је свој чин, уапшен и доцније погубљен. (2) Но Аустрија није ни мислила о личним користима Бранковића. Она је гледала у Ђурђу оруђе, којим ће да примами себи српски народ. Посланик пара Леополда I код султанског двора, Кинцберg обећа хришћанима у Турској, аустријску помоћ, те да поврате своју пређашњу слободу. Кад се пећски патријар Максим, враћао из Јерусалима он му искаже ту мисао у Једрену. Надајући се да ће успети, и уздајући се у помоћ аустријске војске, која је била прешла преко Дунава, Максим венча и мироше Ђурђа Бранковића за српског деспота, где је био Кинцберг и српске старешине. Од тога доба Ђ. Бранковић ступи у свезу с аустријанцима; путовао је у Беч и ћесар га бечки призна за деспота Херцеговине, Босне, Србије и јужнога краја Баната; за тим добије титулу графа ђерманске царевине. Бранковић се удружи с новим пећеким патријаром Арсенијем III Чарнојевићем. Аустријски ћесар преко Бранковића приволе Арсенија, да се пресели са Србима у Маџарску. Изда се позив на све хришћане у Турској и буду позвани да признаду ћесара за свога господара, али да им се не дира у веру, да слободно избирају војводу, да чувају своје народне обичаје у пословима унутрашње управе, и да ће плаћати малене данке. Да се тај позив оствари, старао се Ђурђе Бранковић и употребпо је све што је могао само да се то изврши.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4903 on: November 25, 2023, 01:00:35 pm »

Али тек што се Арсеније III пресели у Аустрију и заједно ш њиме 87.000 српских породица и остави Албанију и Стару Србију, бечка влада ухвати Ђурђа Бранковића и ухапси у град Егар. Ту је он проживио до своје смрти, више од двадесет година, и ако је за њега неколико пута молио српски патријар, цара Леополда I па необзирући се ни на то, што је за Бранковића молио и руски цар Петар велики. (3) Па ни дипломе, по којима се Срби преселили преко Дунава, аустријска влада није нигда тачно испунила. У дипломама пише: а) да Срби стоје под непосредном управом ћесара, и да нису подчињени комитатским властима нити спахијама; б) да имају своју унутрашњу управу по старинским својим правима и обичајима, в) њима је обећано, да сами себи бирају војводу и патријара, ујемчена им је подпуна слобода вере и црквенски православни обреди. (4) Не гледећи на ово, Срби нису никада добили свога војводу. Право дакле вели Бартенштајн, учитељ Јосифа II да аустријска влада није давала Србима да имају свога војводу с тога, што је много лакше било отети светску власт од свештеног лица, него-ли од војводе, који је могао имати велику војску Српску. С тога патријара назову митрополитом па још и архијепископом. (5) Не могу се преброити војничке услуге Срба и Хрвата, које су учинили аустријском двору у ХVIII и ХIХ в. Треба се само опоменути, да је ћесар читаву половину српскога народа преокренуо у вечите солдате - граничаре. Ова племена необично срчана, јуначна, мало су марила да живе спокојно, па су Срби и Хрвати радо ишли свуда, куд су их год слали бечки владари. (6)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4904 on: November 26, 2023, 09:11:54 am »

Како је опустила Стара Србија, добије велику важност Београд и оне брдовите земље на југ од Београда. Брзо се одпочне и опет ратовање с Турском. И ово ратовање једва-ли није било најуспешније благодарећи војничком ђенију принца Јевђенија Савојског. Рат се сврши пожаревачким миром, по коме Аустрија добије Београд и један део земаља данашње српске кнежевине. Београдски митрополит Мојсије Петровић постао је владика српски с обе стране Дунава. То ујединење Срба аустријских са прекодунавским, узбуди у њима велика надања, и даде им прилику, да најопширније тумаче дате им дипломе. Ћесарова пак влада и маџарски великаши, не само да не изврше своја обећања, како је угођено, него још на силу почну Србе да унијате. Маџарски државни палатин граф Надажди, који је - вели Бартенштајн - страховито мрзио и презирао српски народ, свакојако је помагао да се шири унија. Срби су били спремни, да се врате натраг, па да одпочну ратовање са маџарским и аустријским управницима. Бечка влада, заповеди Мојсију Петровићу, да Србима растумачи у особитој својој посланици важност диплома, али онако како их схваћа аустријска влада. Митрополит се одрекне да тумачи народу жеље аустријске. Срби Банаћани побуне се. Али у то доба опет се одпочне ратовање, Аустрије с Турском. Аустријанци се осрамоте на мегдану. Између осталих узрока, што су аустријанци у овоме рату претрпили недаћу, један је узрок био тај, што су Срби били равнодушни наспрам аустријског војевања. У битки код Гроцке, Срби подведу аустријанце, те их надбију Турци. (7) Они изгубе Београд и све земље преко Дунава. Аустрија као уздарје добије у томе, што се пресели Пећски патријар Арсеније IV; но он није могао одмамити много Срба у Аустрију. Ова је сеоба знатна с тога, што се уништи српска јерархија у Пећи: она пређе у руке цариградских Грка. Међу тим Београд добијаше још већу и већу важност у очима Cрба, који су остали под Турцима. Њих већ више нису могли премамљивати аустријска обећања у јужну Маџарску. Јер у Маџарској Срби буду подчињени маџарским законима; њихне земље буду подељене на комитате и готово свуда буде заведена маџарска управа. Код таквих погодба не само да није могуће било очекивати, да искрсну нови досељеници с балканског полуострва, већ и пређашњи насељеници у великом броју оду у јужну Русију, где склопе војничку населбину, која се дуго називала Нова Србија. (8)
« Last Edit: November 26, 2023, 09:09:04 pm by JASON » Logged
Pages:  1 ... 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 326 [327] 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.042 seconds with 22 queries.