Српске буне

[JASON]

(59) Буна у Шоплуку 1877-1878.


За историју Знепољске прошлости од посебног је значаја тзв. Шопска буна, која је избила после ослобођења Пирота 16/28 децембра 1877. године. Тада је становништво Знепоља, Власине и Крајишта ослободило целу југозападну територију Софијског санџака.  У српској историографији о овој буни у позадини турске војске мало се писало. У бугарској, међутим, писано је доста, али углавном некритично. Основно дело бугарске историографије о догађајима у Знепољу и Крајишту јесте обимна књига Съборникъ Трънски край, Софија 1940., у коме се овај покрет оглашава за бугарски народни устанак. Али, главна улога Аранђела Станојевића у великом делу ових догађаја оповргава писање некритичке бугарске историографије, о чему говоре и казивања – успомене, савременика тих догађаја. Од значаја су и сведочења да је народ ових крајева ометао међународну комисију за обележавање државне границе између Пиротске и Трнске казе, односно између Србије и Бугарске, тражећи да се сви, у устанку ослобођени крајеви, од Самокова до Ћустендила припоје мајци Србији.

[JASON]

Први српско-турски рат одјекнуо је у свим земљама где Срби живе, а такође и у крајевима и пределима од Видина до Ћустендила. Почетком 1877. године, народ тих крајева, био је на ратној нози, наоружан пушкама и секирама, готов,  да из своје земље, најури вековног угњетача. У таквим приликама било је увек људи који су носили, оличавали, и исказивали народну мисао за ослобођењем. Један од њих је свакако и Аранђел Станојевић – Трнски, коџабаша трнске казе.
Аранђел Станојевић рођен је  15. септембра 1830. године, у селу Клисури, недалеко од Трна. Био је унук чувеног Хајдука Апостола који је  у време Карађорђевог рата четовао у пределима горњег Понишавља. Од 1874. члан је Нишког комитета, тајне организације, која је на истоку Нишког санџака обухватала и Знепоље као и брезничку казу Софијског санџака. Комитет је потајно образовала група националних бораца, међу којима су се истицали: Никола Коле Рашић, Тодор Миловановић, Димитрије Ђорђевић, Тодор Станковић, Таско Узуновић, Михаило Божидарац и други, махом трговци. На тајном скупу завереника и полагању заклетве у кући Михаила Божидарца, 24. фебруара 1874. године, Комитету је стављено у дужност и задатак да одлучно, али и опрезно, ступи у споразум с виђенијим и поузданим националним борцима из Добрича, Прокупља, Лесковца, Врања, Пирота, Трна и других места за тајно припремање устанка против Турака, када за то буде наступио згодан моменат.
У томе смислу Аранђел је чинио припреме у народу свога подручја за дизање устанка када Србија уђе у рат са Турском. У жељи за што скорије ослобођење, често је одлазио у Србију и тамо се снабдевао оружјем. Исто тако упућивао је делегате кнезу Милану, молећи га да објави рат Турцима, уверавајући га да ће у Знепољу и Крајишту тада планути устанак. Пред почетак другог рата Србије са Турском, свакако по његовој директиви, у Кнежевину је прешло више стотина Трнчана, Клисураца и других Знепољаца, где су као добровољци били окупљени у чети Симеуна (Симе) Соколовића, или су били преузети у формацијске одреде српске војске. Кад је рат избио, они су учествовали у борбама на српско-турској граници и при ослобођењу Пирота, одакле су затим прешли у Знепоље и, предвођени Аранђелом, учествовали у истеривању Турака из знепољских села, деловали су у позадини турске војске, држали фронт на Власини и према Ћустендилу, док није наишла српска војска, наступајући од Пирота у правцу Трна, затим и Брезника и Радомира.

[JASON]

Ратне догађаје из времена ослобођења Понишавља и Знепоља укратко је у спису Пирот и пиротске прилике представио Фотије Станојевић. То су сећања из његове ране младости испричана у виду успомена, али на један занимљив и дубоко мисаон начин, пун јасних слика о томе шта је видео и запамтио. Достојан је пажње и због помена низа личности – угледних народних првака и родољуба који су радили на послу националног српског ослобођења.

'Носећи своје народно, као снег бело знепољско одело, са мартинком о рамену, са сабљом о појасу, поклоном књаза Михаила, са астраганском шубаром на глави, са чизмама од јухта на ногама, са црвеним појасом – на своме хату Арапу, Аранђел на челу народне војске, у пратњи своје супруге Солунке, у пратњи своје браће: Николе, Златка и Милана и у пратњи својих пријатеља:
пиротског протојереја Михајла Ракеле, попа Ћире и Косте Поповића, из Клисуре, проте Стевана Поповића из Црне Траве са Власине, Давида Петковића из Црвене Јабуке, Јордана Вељковића из Сурдулице, Ивана Пејчића из Знепоља, попа Крсте из Бабушнице, попа Глигорија из Стрелца, Видена Станковића из Стражевца, Миладина Манчевића из Држине, свештеника из Пирота: Алексе Јовановића и Пантелије Панчића, свештеника из Осмакова, Јована Тодоровића, и других угледних лица – Аранђел,
преко Трна, Клисуре и Сурдулице, уз звуке војничких труба, у јеку плутонске пушчане паљбе, у рици и грмљавини два топа, добивених из Алексинца – преко прокупачких планина, Грделице и Владичиног Хана – народне армије, на челу са својим вођом Аранђелом, наоружане пушкама и секирама, са таламбасима, гочевима и бубњевима, певајући ратничке песме, које је напаћена душа у вековном ропству под Турцима припремила била, да једнога дана кад дође суђени час, загрме на Старој планини и на њеним огранцима, у тој великој народној Епопеји 1877. године, преко Босиљграда, Аранђел се спушта у Ђустендилска поља…'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Aранђел Станојевић - Трнски (1830-1886), снимак из 1882. год.

[JASON]

'Пред самим Ћустендилом – пише даље Фотије – они прихватају битку. После дугог и крвавог окршаја, који је трајао двадесет и четири часа, а уз тешке губитке и с једне и друге стране, разбијена турска војска спасава се дивљим бегством, а Аранђел, победоносно улази у ослобођени град Ђустендил и тамо поставља српску власт. (Ћустендил, раније Велбужд, носи назив у спомен на српског Деспота Константина Драгаша, рођака Душана Силног и деде последњег ромејског цара. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се одржао до данас, као Ћустендил.)
Одатле, Аранђел, на челу своје војске, креће на Самоков. Пред капијама и бедемима тога града, изасланици и представници самоковског грађанства: Хаџи Захарије, Хаџи Тонић и Ђорђе Пеливановић изражавају Аранђелу молбу становништва да се и тај град, Самоков, присаједини Србији.
Затим, преко Рила и Брезника, Цариброда, Врапче и Сукова, Аранђел, се са својом војском, спушта на пиротско поље. Народ целог тог краја обасипа га цвећем, а његовог хата, Арапа, кити венцима.
Хорватовић, међутим, после крвавих борби са Турцима поред манастира Темске, на Будин Делу и код села Нишора, недалеко од Пирота, са својим херојима стиже у пиротско поље, близу села Сопота, где га је Аранђел већ очекивао.
Цео пиротски округ све до Ниша, цело Знепоље све до Ћустендила, Самокова и до Рила манастира, цео крај Ћипровца, Куле и Белоградчика, све до Видина - био је очишћен од Турака, присаједињен Србији и тамо је била постављена српска власт.'

Али, о границама будућих домета Кнежевине тек ће одлучити Велике силе.

[JASON]

По ослобођењу Знепоља, део Знепољаца под Симеоном Соколовићем, заједно са Власинцима и Црнотравцима, учествовао је у бојевима у Грделичкој клисури и у бици за Врање. Аранђел Станојевић, пак, постао је представник српске власти у Знепољу и био постављен најпре за председника суда, а затим и за среског начелника трнске казе. Између осталих послова, старао се за безбедност пута између Пирота и Брезника и око снабдевања српске војске која је боравила у Мраки (радомирска каза) и у неким дупничким и ћустендилским селима. За заслуге стечене у рату и у предратном раду за ослобођење Знепоља, Аранђел Станојевић био је примљен код кнеза Милана у Нишу, а затим одликован Таковским крстом. Његов први помоћник (касније и кум), Сима Соколовић, добио је златну медаљу за храброст и почасни чин поручника српске војске.

Гласови о стварању бугарске државе која би обухватила и Знепоље с Трном унели су велику пометњу код становништва ових крајева. Српска влада, после првих дана опште збуњености и запрепашћења, тражила је од руске владе исправку гледишта о правцу и карактеру будуће границе између Србије и Бугарске. Износили су се разни докази и становишта с позивом на историју, језик, фолклор, народна опредељења, шта више, на војничке заслуге Србије у рату Русије са Турском. Указивало се и на правичност коју је руска дипломатија требало да покаже према српском народу, који је достојно, према својој снази, извршио савезничке обавезе у великом ослободилачком делу, затим и на последице које би наступиле и за саме српско-бугарске односе у будућности, ако би се ови крајеви предали Бугарској. Инсистирало се такође и на разлогу географско-привредне повезаности знепољске котлине са пиротском казом и са Власином, односно на економској везаности Знепоља за јужноморавске пијаце, одакле се становништво трнских села снабдевало храном, одржавало трговачке везе и упућивало тамо своју економску миграцију. Сем тога, српска влада била је приступила и публиковању народних представки, петиција, које су потицале са терена и из крајева за које је руски гувернер у Софији, Албин Петар Владимирович, тражио да се неодложно напусте и уврсте у бугарску државну територију.
У овом судбоносном послу народне будућности, потекло је и неколико посебних мера за упознавање шире јавности са жељама и тежњама народа трнске казе, и то путем обавештавања влада европских дворова. Такве народне представке ишле су преко српске владе. Велику улогу у овом народном послу имао је Аранђел Станојевић, који је иступао као народни представник, али се уз њега јављају и друга имена угледних домаћина, сеоских кметова и свештеника.

[JASON]

Из онога што је потекло са терена, српска влада је била чврстог уверења да је становништво Трна, Клисуре и осталих осамдесет села Знепоља своју народну свест и политичко опредељење изразило као српско. Полазећи од оваквог стања ствари влада је упорно настојала да Трн и Знепоље на сваки могући начин остану у Србији. Међутим, и друга страна, руско-бугарска, показала је много упорности да се цео овај крај посматра искључиво као бугарски, те није остајала без активности у смислу истицања тезе о бугарском карактеру Трна и Знепоља.

У то време, у периоду од објаве Једренског примирја до Санстефанског уговора, а и после тога, само из Трна је било упућено у Београд на десетине народних представки. Тако, у адреси кнезу Милану од 5/17. фебруара 1878. била је изражена захвалност за избављење од Турака и потврђена лојалност српском кнезу са пуномоћјем: 'Трн варош и његова чувена Знепољска нахија' која 'у велико већ славе Господ Бога и величају пресветло име твоје, за своје избављење.' Адресу су потписали 'на веки признателни и верни синови Твоји у име свију': председник суда Аранђел Станојевић; кметови Тико Г. Пајов, Анастас Бошковић; свештеници: прота Јован, Никола Јовић, Хаџи Михаил Николић; одборници: Кола Станојевић, Глигорије Диновић, Јоца Стојановић, Мита П. Пуоргов, Мито Ђора, Мита Гига, Ђура Колевић, Дима Тодоровић, Никола Петровић, Тонче Попвасиловић, Јован Ранча, Андон Георгић, Димитрије Ритић, Нукила Милетеновић, Тома Нешић. Околне општине: бапска: Гига Трифуновић кмет, Милош Лалинац, Алекса Монча; изворска: Раде Китановић, Станоје Маринковић, Ђура Илић; насаљевска: Милош Поп-Марковић, Ђура Здравковић; јарловска: Момчил Аџи-Милошевић, Павле Миленковић, Дима Радивојевић; зеленоградска: Андон Забел, Стоиљко Пешинић, Николије Ђорђевић; рејановска: Милош Богдановић, Момчил Стаменковић, Ранђел Станојловић; клисурска: Милан Станојевић кмет, Манча Петковић, Станоје Ивић.
Kao што се види, ова адреса била је сачињена непосредно по обустави рата, а пре закључења Санстефанског мира.

Друга представка, од 12/24. марта, била је писана  Изјава о жељи Знепољаца да као Срби остану, после ослобођења, и даљеу српској држави. Она је била изазвана вестима, после Санстефанског мира, да ће припасти Бугарској, па су стога протествовали и изражавали своју жељу да се не одвајају од Србије. ('Као прави дакле Старо-Срби, ми пред Богом и пред људима протестујемо против таких гласова и целоме свету, а нарочито онима који нашу судбину решавају, објављујемо: да смо ми Срби и то Немањини, близу града Земана и хоћемо да смо сједињени са нашом браћом Србима и Мајком Србијом, од које смо раздвојени били, па опет сачували свој стари Србски језик, Србско име, обичаје и ношњу. Нећемо ни с ким другим, него с нашом браћом Србима, који пролише крв за наше ослобођење'). Изјаву су потписали: Аранђел Станојевић и сто четрдесет других лица, међу којима и свештеници: прота Јован, Димитрије Млађа, Јован Тевић, Никола Јовановић, Милош Марковић, Микаило Радојчић, Гордан Теодор поп Глигор, поп Васиљ и одборници: Златко Богдановић и Андон Н.
Месец дана касније 'на Васкрс 18. априла, у Трну', у име општине Трнске била је упућена ускршња честитка кнезу Милану, коју су потписали: заступник председника суда општинског Никола Станојевић, чланови (општине) Анастас Бошковић и Мита Ђорђевић, као и одборници: Гига Јејић и Станоје Хранисављевић и свих шест свештеника: поп Михаило Николовић, поп Јован Вучо, поп Григорија, поп Стојановић, прота Тајчо Јоцић, као и градски прваци: Јованча Раденковић, Златко Гошић, Јован Горнић и Димитар Јокић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У једној другој Изјави, од 20. марта/1. априла 1878. Знепољци су протестовали што су 'пропаганде и агенти, завидећи срећи, напретку и слободи српскога народа, толико забасали, да су јавили руској врховној команди, како су становници нахије знепољске и вароши Трна, под притиском написали ону изјаву од 12. овог месеца, у којој се вели да смо прави Срби и да као такови не ћемо ни с ким другим, него са својом браћом.
Одбијајући овако гадна и ниска подметања, којима се непријатељи српског народа служе, ми Знепољци и Трњани, који смо годишње по 7-8000 путних исправа вадили па прелазили браћи у Србију (до рата 1876. сваке године одлазили су Знепољци у Србију на печалбу, махом као жетварски радници  и дунђери.), опет изјављујемо пред целим светом, и пред судом Јевропе, да смо чисти и прави Срби, па зато протестујемо против таких лажних доношаја из Софије, и руској врховној команди велимо, да ћемо изгинути, а не ћемо се прелити у друге народе, нити ћемо се коме другом придружити него својој мајци и ослободитељици Србији. Да живи наш избавитељ Краљ Милан М. Обреновић IV. Да живи цело Српство!'

У име Знепоља и вароши Трна: председник опш. суда Аранђел Станојевић, прота поп Јован, кмет јарловски Момчило Хаџи-Михајловић, кмет Павле Стачовић, одборник Миленко, одборник Милош Вучиновић, Миле Здравковић, Мито Ђорић, Тонча Поп-Василић, кмет Младен Ивановић, Стојан Тошић, Јован Радојчић, Адријан Аслиновић, Груја Димитријевић.

Од несумњивог је (историјског) интереса, држимо, да наведемо из овог списка имена потписаних из сеоских општина. То су:

Општина бапска: кмет Милош Мановић, Гига Тричковић, Манча Алексин, Младен Анђелковић, Илија Величковић, Дојча Станчић, Јанаћко Стојановић, Паја Славковић.
Општина буеначка: кмет Димитрије, одборник Ђорђе, одборник Јоца, кмет Вукан, одборник Стојан Стевановић.
Село Горњи Мрамор: одборник Крста.
Село Доњи Кожинци: одборник Станко.
Општина вилиповачка: Стојан Данчевић, Дојча Аничковић, Јоца Стојановић, Алекса Стојановић, Гига Станковић, Кола Вилиповић, Мита Јоцовић, Ђора Кистин.
Општина рејановачка: кмет Милош Богдановић, Јанко Димитријевић, Јова Манчић, Момчило из Бојеве, Ранђел из Џиноваца.
Општина изворска: Рада Китановић, Гига Тодоровић, Станоје Маринковић, Станоје Павловић, Јован Стојановић, Тоша Полин, кмет Јован Ранчић, Дима Радивојевић, Димитрије Игњатовић, Коста Митовић, Анђелко Антовић, Антон Јовановић, Златко Богдановић, Спасо Богдановић.
Општина боровска: Најдан Златковић, Ђорђе Љубановић, Андон Цветковић, Ћира Маринковић, Стамен Ђоровић, Гига Голубовић, Ранча Господиновић, Илија Стевановић, Крста Првчановић, Никола Петровић, Петар Гигин, Милош Цолановић, Јованче Глигорић.
Општина кострешевачка: кмет Гига Манчић, Милинко Динчић, Гига Драгановић, Младен Милошевић.
Општина вранчинска: кмет Коста Глигоријевић, Глигорије Соколовић, Димитрије Јаћимовић, Виден Манчић, Станоје Војиновић, Анђелко Здравковић.
Општина нисаљевска: Милош Поп-Марковић, Ђура Симовић, Кола Јовановић, Андрија Радовановић, Ђура Здравковић, Дамњан Милановић, Момћило Илић.
Општина клисурска: кмет Милан Станојевић, помоћник Манча Петковић, помоћник Станоје Ивковић, Младен Миленковић.
Општина зеленоградска: Цона Јовановић, Андон Јовановић, Стоилко Станковић, Илија Љубеновић, Голуб Станојић, Гига Поп-Крстић, Станко из Забела, Цветко Лазаревић, Станоје Пауновић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аранђел Станојевић - Трнски са породицом. Пирот 1882.

[JASON]

У Знепољу, као и у суседном Граову, са Брезником, службу су вршиле српске цивилне власти, постављене од најистакнутијих представника тамношњег становништва, на основу Закона о привременом уређењу новоослобођених крајева (од 3/15. јануара 1878.). Трн је био средиште трнског среза и припадао је пиротском округу (старом турском мутесарифлуку), тј. у прво време по ослобођењу, пиротској управи, исто као брезнички и височки срез са седиштем у Драгоману. Начелник пиротског среза био је Аранђел Станојевић. Трнска срез био је један од седам срезова пиротског округа, чији је окружни начелник био професор (од 1886. академик) Панта Срећковић.

Заводећи мирнодопско стање, српске власти су уводиле редовну управу и вршиле послове које је послератно време наметало као редовне обавезе. Тако је, на пример, извршен попис насеља и људства, пореских глава, евидентирана турска имовина, решавани имовински односи и друге парнице, уклањане су последице турске управе и ратног стања. По налогу Врховне команде и генерала Косте Протића – новоослобођене крајеве, па и Знепоље, у циљу изучавања старина, пропутовали су архитекти Мих. Валтовић и Драгутин Милутиновић, и књижевник Мита Ракић, који су о свом боравку у Знепољу, и иначе, оставили пуно запажања о географији, историјским знаменостима, етнографији и о стању народне свести становништва трнске казе и околних крајева. Српска управа ставила је ван снаге и све институције турског управног система и законодавства из области аграрно-правних односа, ослободила сељаке дотадашњих обавеза према Турцима и препустила им коришћење земље која је дотада била турска имовина, одн. читлук. Многи Знепољци, учесници у српској војсци и добровољци, добили су похвале и одликовања. Законитост је била проглашена за све становнике новоослобођених крајева, а становништво њихово сматрано је за пуноправне грађане Србије. У очекивању коначног уређења прилика и политичких односа Србије према Турској и новопројектованој бугарској држави и даље су биле предузимане мере, нарочито код руске владе, да се не противе жељама народа Знепоља да остане под српском управом и у државној заједници са осталим крајевима ослобођеног српског народа у рату 1877/78. године.

Панта Срећковић Јовану Ристићу, из Пирота 15. маја 1878.

'Међутим су се комитетлије распространиле по нашим селима и позивале становништво да нашу управу и војску не слуша. Овај њин позив не само да није нашао одзива, него су сељаци разносаче прогнали, а овде за пример приложене наредбе нашим властима донеле и предале. – Више од 50 села Софијске нахије јавило је нашим пограничним властима и траже заштите; наше су их власти одбиле и упутиле у Софију, да тамо кажу шта хоће.'

Видан израз народног расположења, у овоме смислу, био је одлазак једне делегације у Петроград, априла 1878. са петицијом руском цару да им Русија призна право да као 'Старо-Срби' остану под Србијом. У делегацију су били одређени: Аранђел Станојевић из Трна, Мита Крстић из Пирота и Димитрије Јовановић из Врања.

[JASON]

У међувремену, расположењa политичких кругова у Србији и у Бугарској, због спорних територијалних питања, све више су добијала вид искључивости и нетрпељивости у односу на другу заинтересовану страну. Егзархија је ишла за идејама територијално максималне Бугарске. У томе је имала снажну подршку Русије и, посебно, славјанофилских кругова. Гроф Игњатијев, као идејни творац Санстефанске Бугарске и, у још у већој мери, гроф Черкаски, први комесар ослобођене Бугарске, нису хтели ни да чују за званичну Србију и за захтеве српског народа не само у крајевима које је ослободила руска већ и српска војска. Када су Руси код Плевне заустављени од Турака и кад је Русија затражила улазак Србије у рат, Бугарска није ни постојала, али је гроф Черкаски, верујући да ради у корист Русије, још тада планирао укључење Нишког и Приштинског санџака у руску покрајину, будућу 'Велику Бугарску.'

Не може се додуше рећи да су сви најутицајни чиниоци у руском државном животу, дипломатији и јавном мнењу делили мишљења Игњатијева и Черкаског (на пр. конзул Јастребов, историчар Мајков, Николај Дурново), али, ипак, општа је оријентација у Русији била наклоњена Бугарима. Та оријентација дошла је до изражаја управо у уговору у Сан-Стефану, када су Бугари без испаљеног метка добили државу. С друге стране, под притиском реалних политичко-дипломатских чињеница и правог стања ствари на терену, руска влада је показала знаке попуштања према захтевима српске владе и народних протеста у ослобођеним крајевима. Тако се и може тумачити да је управо руска влада – насупрот настојањима својих високих чиновника, гувернера Видинског и Софијског санџака, Тухолског и Алабина – прихватила предлоге српске владе да се у крајевима које је ослободила српска војска, до коначног споразума, задржи српска управа, тј. у брезничком, кулском, трнском, пиротском и врањском округу.

Међутим, из крајева под руском администрацијом, из софијске, радомирске, ћустендилске и белоградчичке нахије, и даље су у Београд тајно дотуране писане изјаве лојалности Србији и кнезу Милану. То је само појачавало и онако заоштрене српско – руске односе, што је опет погађало становништво тих крајева. Претње и принуде, које су над сељацима ових крајева вршили емисари бугарског комитета и 'џандари' гувернера Алабина, заклањале су се иза имена руског цара, у чије се име, тобоже, и вршила ова антисрпска акција. Уз то су долазиле и претње духовним санкцијама од стране софијског митрополита и нишавског владике. Тако се, између дојучерашњих савезника, велико дело ослободилачког рата са Турском, претворило у политику жестоких сукоба и неспоразума.

[JASON]

Село Житен кнезу Милану Обреновићу IV
3/15. маја 1878.

Његово Величанство Господару,

Ми смо прави стари Срби и како Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима. Бугарски комитет оће силом да нас побугари. Молимо тебе господару а молимо и руско цар Александра гледајте да ми како прави Срби не останемо сад силом Бугаре, но да будемо твоји и да се придружимо нашој браћи Србима. Наша је стара србска граница Бакарно Гувно које ми зовемо побијен камик. Не само ми но цели Санџак Софијски овејани Србин и сви су готови да ову исту ствар кажу ако и који упитају буде, само не смеду јер от чорбаџија и комитетлија ако се дозна одма батини и апса. Ми сад горе патимо од њи него што сме патили од Турек. Код Губернера Софијског Господин Алаби не можемо да изидамо на тужбу никако те овако и њем да се пожалимо, ту је комитет бугарски ту су њихни жандари па чим нас виде и сазнаду шта чемо одма нас бију и терају у апсу. Недај Господару да нас овако муче и да нас силом бугаре кад несмо Бугаре. Ми смо Срби и са Србима очемо да живимо и да умремо.

3. маја 1878. Годину
Село Житен Санџак Софијски

Покорни сељане Житане: Михо Божилов, кмет, Вато Најденов, Веселин Тодоров, Минко Цветин, Ташко Црнин, Донко Коцин, Влчко Младенов, Сокол Лазаров, Мила (нечитко), Гроздан Ленков, Тодор Ђошин, Михајло Ђошин, Ташо Бонин, Петар Стоичин, Захарин Веселинов, Вучо Златков, Тото Златков, Танчо Младенов, Стојко Младенов, Васиљ Младенов, Ђора Игнатов, Богдан Цветин, Андон Цветин, Миленко Колин, Кола Вучов, Венко Митов, Пижо Бонин.