Српске буне

[JASON]

Записка Стефана Стратимировича, православнаго сербскаго и влахійскаго митрополита, въ угорскомъ каролевствъ cущагo, представленная чрезъ посредство русскаго пpoтoiepeя А. А. Самборскаго Государю Императору Александру Павловичу, въ 1804. году, объ освобожденюи сербскаго народа вообще
_{Оригинал штампала Чтенія въ Императорскомъ Обществѣ Истоpiи и Древностей Россійскихъ 1868., к. I, V смѣcь, стр. 241-256. У српском преводу гласи. -}


Извесни недостатци још од времена постанка Руске империје исправљени су били и исправљају се, а на име: 1. Несигурност у наслеђу престола; 2. Несразмерно насељење разних делова империје и две престонице; 3. Величина и пространство, као и разноликост језика и религија; 4. Немање вернога савезника.
Русија је једна међу свима државама света по своме језику и религији. Владаоци се њени, у случају личних рђавих удеса, по примеру предака, лишавају поузданог прибежишта безопасности и искреног савезништва у напастима. Лишавају се они радости и утехе - имати свога језика, своје религије, свога начина мисли и подједнаких склоности савезника и узајамних заштитника, с којима су везе сродства и крви веће него ли оне, које се са народима других језика стварају, превазилазе их по неизраженом, али снажно осећаноме задовољству и утехи.
Сваки европски владалац има себи равног у религији или једнородности савезника, који им у своје време користан бива. Сам Бонапарта, ма колико да је силан, ма колико да је велики, привезан је по своме рођењу Италијанима и римској религији. Једини само велики и добродетељни господар Русије нема по народности и благочашћу себи равног и самим поданицима његовим савезног ни друга, ни пријатеља, ни, шта више, пo учињеном му добру, поштоваоца. Савезници и пријатељи Русије друге вере и другог племена непоуздани су. Када би Пољаци, који су једног с Русијом језика, били и једне вере и исповести, онда би држава њихова постојала до сада. Грци су једне религије, Русија је показала наклоност за васпостављење њихове државе у Цариграду. Али ово не би одговарало намерама Русије - задобити себи верне и искрене савезнике. Јер, народ је овај горд и уједно подао, пријатељство је његово непуздано: у свима ратовима Русије с Отоманском Портом Грци се нису показали верни. Они за малу привремену корист више иду на руку Турцима, него ли хришћанским владаоцима.
Нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност према Русима и руским владаоцима, као Срби што су. Једни језиком, благочашћем, подједнаки Словени! Простота њихова простоти руској је подобна; на све стране, осим Русије, признати, они, поред све удаљености, једину наду на Русију имају. Нема ли начина и зар нема места, да се владалац, Русије очински постара, да се овај добри словенски народ, који Русију и Русе увек воле, изведе у политичко биће, а с временом и у жељено политичко савезништво?
Срби обитавају у Угарској на обема обалама Дунава, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Приморју; такође и за овим, пределима у земљама Турске до Јадранског мора; цео народ међу реком Салом од границе Влашке до Скадра у Албанији, међу реком Савом и Уном - Словено-Српски је с најнезнатнијим разликама наречја, тако да су и сви, који се налазе у Турској, рода и језика Словено-Српског.
У садашњим приликама може се део овога народа, који под игом и угњетавањем турским стење, у самобитно политичко стање привести.
Кад би сверуски велики император изволео учинити представку султану, да он, задржавши за себе извесан умерени данак и слободу религије за Турке, који тамо обитавају, свему пределу у коме Срби живе, по обрасцу Дубровачке или нове Републике Седам Грчких Острва, дао независност и отпустио га под заштиту Русије, под таквим условом, да би господар Русије оне турске провинције у Азији, које се сада од султана оцепљују, њему загарантовао, па и ради задобијања нових сваку помоћ и садејство обећао, онда, вероватно, султан не би одрекао одазвати се, јер би, осим гope споменуте, добио он и ту знатну корист, што би на тај начин остале своје пределе, као и пограничне провенције, против напада осталих владалаца безопаснима учинио. Па и без тога, ако би се речене српске провинције, отргнувши се саме собом од султана, и против воље његове, предале најближој хришћанској држави (што лако и ускоро може последовати), султан би се не само сасвим лишио својих провивција, него би још умножио силе свога суседа, а тиме би створио себи велику погубу.
Што се тиче Аустрије, она би дужна била уступити Боку Которску и део Далмације. У замену за то може се њој дати део данашње Турске Хрватске. А кад би Аустрија и Срем уступила Српској земљи, онда би јој се у замену могао предати Влашки предео до реке Олте. He указује ли се овде на пад Турске имиерије? Али ово веома брзо и само собом има последовати.
Остали европски владаоци могу бити успокојени овим: Прво, што васпостављење ове нове Српске државе не би било потпуно оцепљење предела њених од Турске империје, него би Срби плаћали данак, и, сматрајући се зависнима од турске Порте, у погледу осталих владалаца налазили би се као у једном истом пређашњем положају. Друго, у оној сразмери, у којој би увођењем оваквиг стања следовало снижење Турске државе, узрастала би нова Српска држава и накнађивала би собом онај губитак у општој равиотежи Европе, што би се слабљењем Турске империје показао.
И тако, ако би могуће било споменутим начином ове пределе привести у самосталну област, онда, ради веће безбедности и вечитог утврђења такве државе, не чини се, да би недостојно било, да руски императорски дом за владаоца њеног одреди једног од својих великих кнежева. Простота, глупост или крајња суровост оног народа, што под Турском облашћу живи, не би требало да застраши или осујети овакву намеру, с тога, што су Далматински Срби добри и кротки, тако од части и Херцеговачки, а они, који се у Боки налазе, стоје већ на извесном степену образовања. По природи је благ и љубазан сав тај народ, као и онај у Срему. Осим тога имао би такав нови владалац довести нешто војске из Русије, а, ако не би хтео сам онамо отићи, онда би преко намесника својих са три или четири хиљаде војске могао све управљати и у добар поредак привести. Због грубости народа републиканска конституција у самом почетку не би могла корисна бити, него јој треба претпоставити монархијску управу.
Али, ако господар Русије не хтедне ни једнога од кнежева свога дома овој намери и производству одредити, или ако би се томе од осталих европских владалаца чинила сметња, у таквом случају потребно би било као таквог одредити неког од немачких зетова или шурака, или других савезних пријатеља својих, али нарочито протестанта, који би веру и источно православно благочашће ма и у потомству примио. Ово је зато потребно, што римокатолик не би хтео благочашће источно примити, осем притворно и са смешом папства и унијачства, а под управом римокатоличког владаоца хришћани источног исповедања никада спокојни и од притешњавања и презирања слободни не би били, и у своме исповедању без опасности живети не могу. Ово је историјски позната и у самој суштини папске јерархије основана истина.
Овакав се појам о уздигнућу нове Словено-Српске државе толико живо представља мојему уму и срцу, тако је то корисно Руском императорском дому, толико је славно за сав Словенски род, да никакав и најтежи труд, никакви и највећи трошкови ради постижења овога не могу бити сувише велики. Hero сваки истинити, истинског словенског рода и ревности Русијанин и који свога господара искрено воле, дужан би био трудити се свима силама за остварење овога. To се остварење чини у данашње време могућнијим. Јер, кад Бонапарта сам, против толиких политичких поглаварстава, против интереса Европе, понекад и саме Француске, - може једнога краља уништити, другог исто тамо готово подигнути, једну републику изгубити, а другу установити, један предео једноме, други другоме отети, додати, променити, кад је све ово без повода, без узрока, без правде учинити могао; кад је, велим, један, тако рећи, јучерашњи Италијанац Бонапарта, без савезника и противу свију готово владалаца, могао ово урадити, могао изнуравати и своје и осталих држава силе за овакве самољубиве само намере, онда зар не може добротворни, мудри и у целој Европи, по великому карактеру срца и духа свога, вазљубљени император сверуски за народ својега вероисповедања, који толико стотина година стење под игом тиранским, за народ својега језика, својега Словенскога рода и крви, који је или невино угњетени, или заборављени, а који непрестано са унутарњим уздасима и roрућим усрђем њему јединоме руке уздиже и плаче за одржање и ослобођење своје - зар не може он за тај народ пред свом Европом отворена лица и намере радити? Зар не може и не ће он дело очигледне правде, дело човечности многобројнога и толиким односима себи спрегнутога народа пред лицем неба и земље срчано заштићавати? Еда ли је већ заборављена љубав, словенског рода и језика у Русији, и зар да се бедни Срби чак очајати и под Турским тиранством вечито изгубити имају?
И Власи већ, и Молдавци, и удаљених Седам Острва грчка област, због једног само благочашћа и притворног политичког, можда, призрења, осетили су већ, осетили пред лицем целога света мужанство и мудрост владалаца Русије, која оживотворава њихову мишицу. А бедни Срби, и благочашћем и језиком, и крвљу, и усрђем, и свим, што саставља златне љубави савез, ближи од свију осталих, и - заборављени сасвим!!!
Ти, који си ове савезе учинио и снаге им задахнуо, зар ћеш Ти попустити и оставити их да заборављени буду и од стране Александра Великог и да буду изгубљени до краја? Или ули у срце Његово тугу плача њиховог, и они ће већ постати срећни. Буди воља Твоја!

[JASON]

Нил Попов - Србија и Русија


На измаку XIV века, у две славенске покрајине, сударе се два славенска племена с азијским варварима. Ти судари имали су одсудан уплив на судбину та оба славенска народа. Њихова судбина од тих судара била је различна: на Куликовом пољу Руси надбију Татаре, на Косову Турци надбију Србе. Не може се порећи, да није склоп политичког живота оба народа, у неколико имао утицаја на та оба догађаја. Код Руса - снажила се књажевска власт; код Срба се види супротан појав - распадање краљевине на оделите области, под влашћу засебних деспота, банова и налик на њих управитеља. То је била лекција, коју је историја очитала свима Славенима.
Према постепеном укрепљавању руског племена, под влашћу московеких владара, српско се племе више и више распадало и подчињавало владарима туђинског порекла. У том времену већи део брдских земаља подпадне под турску владу и Србија буде подељена на више санџака (пашалука), који су живили засебним интересима и који су имали засебне унутарње одношаје. Највише је самосталности, у овоме обзиру, очувао београдски пашалук, бивши источна покрајина земаља, које су насељавали Срби, али је раније, него-ли друге земље осетио потребу да се ослободи од турскога јарма. Изнајпре, у ХVII и ХVIII веку овај део Срба налазио је неку помоћ у својој борби с Турцима код суседне Аустрије; но то помагање оснивало се на саможивим рачунима бечког министарства. Одма затим тежње српске сусретну се с политиком руских царева, који су хтели ослободити хришћанске народе на истоку. Док се питање тицало простог крвављења, с Турцима, до тог времена тежње заштитника и заштићеника, нису долазиле у сукоб између себе. Победиоци Турака нису ни познавали унутрашње стање својих једноплеменика, нису сасвим познавали местне интересе, нити стање партаја.
У Србији вазда је била развијена власт народна, која се остваравала у народној скупштини; у пропланку (међу време) од Бечког конгреса до Једренског мира, у њој се развије власт књажевска, ослањајући се на народњу вољу. Али руска дипломатија поможе Порти, те оснажи власт великашку и готово уништи књажеву власт уставом од 1839. год. по коме пређе законодавна власт у руке совету од 17 лица, а би одузета од књаза и народа. Одавде се одпочеше жестоке партајске борбе у Србији; власт је књажева сасвим клонула, значај народа пропао. У таквом стању ствари Турска изнова понови свој утицај у српске послове, а суседна Аустрија у ствари избриса утицај руски, који јој је био припознат дипломатиом. К овој местној погрешци, придружи се још општија, која промени читаву руску политику на Истоку. До бечког конгреса, па и до једренскога мира, Русија је тежила да протера Турке из Европе и да ослободи хришћане; али огромне користи, што спадају у круг источног питања и њено стање према Француској и Инглеској намами је те промени своју тежњу: Кад Француска поче уздизати Мисир на Истоку, који би заменио Турску, Русија с Инглеском (којој је био опасан уплив Француске на Истоку), не само да одбрани султана од мисирског паше, већ изпотекар подврже Мисир султану, старајући се да очува целину турске царевине. Таква се погрешка догодила и у време Кримског рата. Хришћански народи у турскоме царству, нису могли да учествују у рату и Русија би усамљена. Али је заслуга Русије према Србији у овоме: Русија је одбранила Србију, да је не прогута Аустрија, која је много опаснија по Србију, него ли Турска; Русија је прекинула ланац оних дипломатских традиција, по којима се држала Аустрија за наследницу султанову на балканском полуострву.
Сада, кад се Србија налази под општом заштитом европских држава, кад је кримски рат, - изван сваке сумње, - показао погрешност и траљавост надања, која су принудила Русију да помогне Турској у борби с Мисиром: кад је српска народна скупштина признала да устав од 1839. год. неваља; кад је законодавна власт прешла књазу и народу, а совет задржао само саветујући глас, и кад се заводи одговорност министарска, - сада, велимо, историја руског заштићавања Србије, може бити предмет ладнокрвног проматрања. Људи нашега доба, одељени од пређашњег мешања руске дипломатије у српске послове толиким великим догађајима, који су подпуно променули одношаје на спрам Истока, вазда имају потребу да познаду оне погрешке, које су учињене у пређашња времена. Ове погрешке не могу имати утицаја на праведну оцену оних стварних услуга, које је учинила Русија ослобођавајућој се Србији.
За Русе је - питање о бићу Србије важно с тога, што је ш њоме чврсто везана судбина свују јужних славена, а тиме - и источно питање. Оно т.ј. источно питање обухвата мноштво ситних и местних питања. Само са пажљивим праћењем тих местних интереса може бити решено и главно питање. Источно питање преко мере велико само по себи, може прогутати најодважнију, највећу снагу, ако се буде сматрало у општем обзиру. Везивати судбину Сирије са судбином Србије, Мисира - са судбином румунске кнежевине, Херцеговине са судбином Кандије, то би значило забадава трошити своја упињања около немогуће ствари. Међу тим до Кримскога рата такво уједињавање свију местних интереса у облику једног источног питања, било је у велико у обичају. Кримски рат показао је сву погрешност таквога гледишта; и пре, него-ли што да се човек пушта у машту ослобођења читавог истока, пожèлимо савршеног ослобођења Србије, о важности чега је још 1804. год. митрополит аустријских Срба Стратимировић - говорио ово: 'таковое поняатiе о воздвиженiи новаго славяано-сербскаго государства толь (тако) живо представляется моему уму и сердцу, толь полезно за Россiйскій императорскій домъ, толь славно за весь (сав) славянскій родъ, что (да) никаковый, хотя (премда) и величайшій труд, ни каковое, хотя величайшее, иждивенiе не можетъ бытъ превелико о прiобрѣтенiи того; но всякъ истинный истиннаго славянскаго рода и ревности Россiянъ и своего государя искреный любитель, о осуществованiи (остварењу) того со всѣми силами подвизати бы ся умѣлъ. Которое осуществованiи (остварење) аще и когда, то въ нынѣшнемъ времени, не невозможно быти видится'.
На тај начин, намера је ове књиге не само да упозна читаоце с радњом европске дипломатије у српском питању, већ и са унутрашњим животом српске кнежевине. У историји кнежевине, унутрашње живљење готово није могуће оделити од спољних одношаја. Али једно, што се ови догађаји нису десили давним давно, а друго немогући имати у рукама сав материал, морам се одрећи те намере - да напишем потпуну историју српске кнежевине. Остварити овај задатак - дужност је српских историка. У данашње време радња српског ученог друштва окренута је на прошавшу судбину српскога народа. Али за то руски писац има једно преимућство над српским: није везан ни су чим са интересима ове или оне унутрашње партаје у Србији; он може слободно описивати њихну борбу, може мирно гледати на њихова дела. На српском језику још нема историјске књиге, која би обухватала читаву историју српске кнежевине од устанка Карађорђевог до потоњег времена, али је могуће наћи много чланака и посебних књига о овоме или ономе питању, из овога доба. Но једине српске књижевности не би било доста, да се подпуно позна историја Србије данашњега столећа. Ову ману много попуњава живо историјско казивање у српском народу и, могућност не само говорити са раденицима српским кроз потоњих десетину година, већ наћи у њиним рукама огроман рукописни материал. Писац ових редова имао је прилику користовати се не само показивањем, већ и преисивањем мемоара и другим белешкама Срба из Аустрије и саме кнежевине, за време свога бавлења у српским земљама 1864. год. Благодарећи живима, за њина користна упућења и казивања, писац је дужан овде рећи добру реч о покојном Јовану Хаџићу (у књиж. Милош Светић), који је писао грађанске и казнене законе за Србију и Лазара Арсенијевића (Баталаку), који је кров сав свој живот искупљао историјску грађу о догађајима, у којима је био или сам раденик или очевидац. Писац се нада, да ће његово дело изазвати у српској књижевности потребу, да се његова књига попуни и поправи.

Москва, Јулија 5. год. 1869. Нил Попов.

[JASON]

Срби пре руског мешања.

Немачки историци, који су изучавали ратовање хришћанске Европе с Турцима, у југоисточним њихним земљама, веле, да је запад био немоћан, па је корак по корак уступао турском нападању у ХVI и ХVII веку. У исто време, ови исти писци, приписују срећан обрт у овој борби, утицају у њ северне Европе. (¹) И доиста, суделовању славенскога света у овој борби, Европа врло много мора да је блаблагодарна оним победама, које су задобивене над Турцима на измаку ХVII века; оне су удариле темељ пропадању турског господарења над хришћанима. Јан Собјецки је код Беча 2. (12.) Септ. 1688. год. у корен надбио великог везира. Овај је пораз обртна тачка у историји турских нападања на средсредну Европу. Аустрија стојећи у свези с Русијом и Пољском, и располажући свом снагом својих славенских племена, прогна Турке из земаља средње-дунавских. По карловачком миру она завлада оним местима, где Драва, Тиса и Сава утичу у Дунаво. Та су места важна у војничком обзиру. Ослобођење ових земаља допринело је Аустрији небројене користи. Аустрија одпочевши нападати на Турке први пут ступи у непосредан додир са Србима, који су били већ давно подпали под турску владу. Дипломатски аустријски агенти почну подбадати Србе против турске владе. Аустријски двор изнесе на видик човека, около ког би се могли искупити Cрби, (- потомка српских деспота, који је имао имање у јужној Маџарској и Ердељу -) Ђурђа Бранковића. Истина, његов је брат, православни митрополит ердељски, Сава II, познат са свога путовања у Русију ради писанијe; због плетака протестантски, изгубио је свој чин, уапшен и доцније погубљен. (²) Но Аустрија није ни мислила о личним користима Бранковића. Она је гледала у Ђурђу оруђе, којим ће да примами себи српски народ. Посланик пара Леополда I код султанског двора, Кинцберg обећа хришћанима у Турској, аустријску помоћ, те да поврате своју пређашњу слободу. Кад се пећски патријар Максим, враћао из Јерусалима он му искаже ту мисао у Једрену. Надајући се да ће успети, и уздајући се у помоћ аустријске војске, која је била прешла преко Дунава, Максим венча и мироше Ђурђа Бранковића за српског деспота, где је био Кинцберг и српске старешине. Од тога доба Ђ. Бранковић ступи у свезу с аустријанцима; путовао је у Беч и ћесар га бечки призна за деспота Херцеговине, Босне, Србије и јужнога краја Баната; за тим добије титулу графа ђерманске царевине. Бранковић се удружи с новим пећеким патријаром Арсенијем III Чарнојевићем. Аустријски ћесар преко Бранковића приволе Арсенија, да се пресели са Србима у Маџарску. Изда се позив на све хришћане у Турској и буду позвани да признаду ћесара за свога господара, али да им се не дира у веру, да слободно избирају војводу, да чувају своје народне обичаје у пословима унутрашње управе, и да ће плаћати малене данке. Да се тај позив оствари, старао се Ђурђе Бранковић и употребпо је све што је могао само да се то изврши.

[JASON]

Али тек што се Арсеније III пресели у Аустрију и заједно ш њиме 87.000 српских породица и остави Албанију и Стару Србију, бечка влада ухвати Ђурђа Бранковића и ухапси у град Егар. Ту је он проживио до своје смрти, више од двадесет година, и ако је за њега неколико пута молио српски патријар, цара Леополда I па необзирући се ни на то, што је за Бранковића молио и руски цар Петар велики. (³) Па ни дипломе, по којима се Срби преселили преко Дунава, аустријска влада није нигда тачно испунила. У дипломама пише: а) да Срби стоје под непосредном управом ћесара, и да нису подчињени комитатским властима нити спахијама; б) да имају своју унутрашњу управу по старинским својим правима и обичајима, в) њима је обећано, да сами себи бирају војводу и патријара, ујемчена им је подпуна слобода вере и црквенски православни обреди. (⁴) Не гледећи на ово, Срби нису никада добили свога војводу. Право дакле вели Бартенштајн, учитељ Јосифа II да аустријска влада није давала Србима да имају свога војводу с тога, што је много лакше било отети светску власт од свештеног лица, него-ли од војводе, који је могао имати велику војску Српску. С тога патријара назову митрополитом па још и архијепископом. (⁵) Не могу се преброити војничке услуге Срба и Хрвата, које су учинили аустријском двору у ХVIII и ХIХ в. Треба се само опоменути, да је ћесар читаву половину српскога народа преокренуо у вечите солдате - граничаре. Ова племена необично срчана, јуначна, мало су марила да живе спокојно, па су Срби и Хрвати радо ишли свуда, куд су их год слали бечки владари. (⁶)

[JASON]

Како је опустила Стара Србија, добије велику важност Београд и оне брдовите земље на југ од Београда. Брзо се одпочне и опет ратовање с Турском. И ово ратовање једва-ли није било најуспешније благодарећи војничком ђенију принца Јевђенија Савојског. Рат се сврши пожаревачким миром, по коме Аустрија добије Београд и један део земаља данашње српске кнежевине. Београдски митрополит Мојсије Петровић постао је владика српски с обе стране Дунава. То ујединење Срба аустријских са прекодунавским, узбуди у њима велика надања, и даде им прилику, да најопширније тумаче дате им дипломе. Ћесарова пак влада и маџарски великаши, не само да не изврше своја обећања, како је угођено, него још на силу почну Србе да унијате. Маџарски државни палатин граф Надажди, који је - вели Бартенштајн - страховито мрзио и презирао српски народ, свакојако је помагао да се шири унија. Срби су били спремни, да се врате натраг, па да одпочну ратовање са маџарским и аустријским управницима. Бечка влада, заповеди Мојсију Петровићу, да Србима растумачи у особитој својој посланици важност диплома, али онако како их схваћа аустријска влада. Митрополит се одрекне да тумачи народу жеље аустријске. Срби Банаћани побуне се. Али у то доба опет се одпочне ратовање, Аустрије с Турском. Аустријанци се осрамоте на мегдану. Између осталих узрока, што су аустријанци у овоме рату претрпили недаћу, један је узрок био тај, што су Срби били равнодушни наспрам аустријског војевања. У битки код Гроцке, Срби подведу аустријанце, те их надбију Турци. (⁷) Они изгубе Београд и све земље преко Дунава. Аустрија као уздарје добије у томе, што се пресели Пећски патријар Арсеније IV; но он није могао одмамити много Срба у Аустрију. Ова је сеоба знатна с тога, што се уништи српска јерархија у Пећи: она пређе у руке цариградских Грка. Међу тим Београд добијаше још већу и већу важност у очима Cрба, који су остали под Турцима. Њих већ више нису могли премамљивати аустријска обећања у јужну Маџарску. Јер у Маџарској Срби буду подчињени маџарским законима; њихне земље буду подељене на комитате и готово свуда буде заведена маџарска управа. Код таквих погодба не само да није могуће било очекивати, да искрсну нови досељеници с балканског полуострва, већ и пређашњи насељеници у великом броју оду у јужну Русију, где склопе војничку населбину, која се дуго називала Нова Србија. (⁸)

[JASON]

Пре или после морало се свакојако појавити супарништво између Аустрије и Русије, около заштићавања Срба, с којима је одавно била Русија у саобраћају, па није ни крила од Аустрије своје расположење према њима. Тако, говорио је посланик Бориса Гудунова Атанасије Власјев још 1599. г. ћесару Рудолфу, да његов цар лично хоће да, ратује са султаном, који влада хришћанским народима: Бугарима, Србима, Бошњацима и т. д. Богдан Хмељницки говорио је, да хоће да, се бори са султаном у сајузу с Власима, Србима и другим подајницима, портиним, који га непрестано зову. Московском резиденту, у Пољској, Ћапкину, говорио је 1673. год. крунски подканцелар: 'Хришћански народи, што живе около Дунава: Власи, Срби, Молдавци, Славени, само кад чују, да се царска војска удружила с Пољском, одма ће да пристану уз њих, нарочито уз војску цареву'. Петар велики правце ступи у саобраћај са Славенима у Турској и заштићавао је Србе аустријске. За владе царице Ане, Теофан Прокоповић радио је на томе, да утеши православне Србе у Аустрији и описивао је користи, које би имала. Русија од њих, да их прими под своју заштиту. Ратовање Катарине II с Турцима прослави силу руског оружја на читавом балканском полуострву. Напредак Шћепана Малог код Црногораца и Херцеговаца, који се издавао да је руски цар Петар III могуће је појмити само онда, кад се опоменемо успеха руског ратовања против Турске. Сама Аустрија договарала се с Русијом о црквеној и школској управи Срба, над којима је владала. Српски насељеници у Русији обдржавали су свезу са својом браћом около Дунава. (⁹)

[JASON]

Нису овако гледали западњаци на мешање Аустрије и Русије у послове хришћана у Турској. Цела је истина, да је у друштвеном мишљењу владала мисао, да европске државе, које су подједнако изображене, склопе општи сајуз, те да сложно устану против старог непријатеља хришћанског, да мухамедовце све више и више стешњавају, те да их претерају из Европе у Азију одклен су и дошли. Али се ова надања неостваре. Нису помогла казивања путника по истоку ХVIII века, као што нису вајдила казивања њихних предходника, да хришћани страдају под турском управом, да су непријатељи напретка. и свакога прогреса 'ислам' и азијско варварство, па да је Турска у доцније доба значајно малаксала. Ништа то није помогло. Европски владаоци не могоше склопити општи свети сајуз (као што је то бивало пређе) да протерају Турке из Европе. (¹⁰) Малаксала Турска већ јој није била ни најмање опасна. Друго питање постане необично важно за европску дипломатију, а на име: какве државе могу понићи и постати на развалинама турске царевине, чије ће бити сајузнице и који ће од суседних владалаца насљедити од ње већи део земаља. Француски краљ Луј ХIV први од европских владара ступи у сајуз с турским султаном и по његовом настојању царевина отмановића мало по мало поче се увлачити у скуп европских држава. Кад Русија објави рат Турцима, силно се узкомеша западна дипломатија. Исто тако кад је Катарина I одпочела прво ратовање с Tурцима: Аустрија, Француска, Холандска, Данија, Шведска, Напуљска и Мљетачка обећаше султану потпуни неутралитет од њихове стране. Бојећи се успеха руског оружја, Француска почне слати новчану помоћ султану; Аустрија и Прусија прибегоше дипломатском мешању изговарајући се, да то чине због европске равнотеже и што треба очувати државу султану. У осталом, политичари и новинари прошлог века, нису никада друкчије зборили, него да ће Аустрија наследити хришћанске земље турске царевине. Још у фантастичком плану Аљберонија, Аустрији је била назначена: Влашка, Србија и Босна. У Ђерманији су онда многи тврдо веровали, да ће наследници Карла V размакнути границе ђерманске царевине на југоисток до Црнога и Мраморнога мора. (¹¹) Сами Хабзбурговци узму у своју 'титулу' имена турских северних земаља, па је тако написана њихова титула и у прагматичној санкцији, која је најзнатније дело политичке радње ондашњег земана. На свршетку ХVIII в. у европској књижевности било је као обична ствар, да ће Аустрија увлачећи се мало по мало у источне послове, пре или после наследити од турског султана његове хришћанске земље. (¹²)

[JASON]

Али судбина народа балканског полуострва удари другим путем. Није било суђено да се оствари како страховање европских политичара, да ће Русија прогутати славенске земље, тако ни властољубиви умишљаји аустријски, да докопа северне земље балканског полуострва. Ако Турска и није задржала под својом управом оне земље, које је добила по Карловачком миру, и опет отевше се од ње земље нису ушле у склоп суседних држава, него оне које аустријски цареви уврстише у своју титулу, извојеваше самосталност. Узрок ове самосталности није била западна Европа, нити Аустрија, већ Русија. Источна политика Катарине II намамљена чувеним грчким планом, морала је пасти на добро земљиште, не само у архипелашким, него и у дунавским земљама. Непрекидне победе руске над Турцима за владе Катарине II, знатна малаксалост Турске, што се није могло сакрити, многобројни нереди у њезином управљању, непрестана комешања у Цариграду и буне у војсци, морале су имати снажног утицаја на Србе у турској царевини. Па кад су се Срби пренули, да одпочну нов живот, на то су их приморавали како скорашњи ратови аустријски с Турском, тако у неку руку и боље живљење њихових сународника, који су се пресели преко Дунава с патријарима Арсенијем III и IV. Али користољубива политика аустријска одбије од себе прекодунавске Србе и примора их да упру поглед на једноверну и суплемену Русију. Негледећи на то, што су врло мало политичка убеђења била наклоњена осећањима народне узајамности, која су владала на крају прошлог и у почетку данашњег столећа, племенска свеза Срба са Русима није остала без утицаја на судбину данашње српске кнежевине. И ово утицање могло је бити то јаче и моћније, што је мање политика подозревала јачину народних и племенских осећања. С друге стране, тај утицај тим је био успешнији, што су се тежње српскога народа, (који је хтео да се ослободи), до неке мере подударале са оним назорима, којих се држала руска политика у оно доба, о коме се говори. Машта Катарине II, да обнови стару византиску царевину учини, те је радила, да створи између Турске, Аустрије и Русије, једну самосталну државу, које би владалац био православне вере. (¹³) Катарина је разумевала Влашку и Молдавску; али покрет Срба, који се одпочео на измаку прошлог века покаже, да је могуће створити и другу државу с јужне стране Дунава, онако исто самосталну, као што се мислило, да се склопи Дачко-Румунска држава на северној страни Дунава. У овом случају, личне користи руске онако су исто јасно показивале да је корисно умешати се у српске послове, као што су такве исте користи приморавале руске владаоце, од времена Петра I, да одрже свој утицај у румунским земљама. Мешање руско у српске послове могло је испасти срећније, јер Русија није показивала жељу, да придружи себи како Румунију, тако и Србију, премда је с првом стајала у свези због вере, а с другом је била једне вере и једног племена. Таквог утицаја у своје послове то су већма желили сами Срби с тога, што кад би их заштитила Аустрија, под чијом су владом Срби и Хрвати: онда не би се могло размимоићи, а да не доведе Србе турске царевине у онакву подчињеност, у каквој су били њихови сународници. Политички рачуни и војничко упињање Русије добије, у овом случају, огромну помоћу племенским и религијским везама оба народа, како онога, који је заштићавао, тако и онога, који је тежио да се ослободи.

[JASON]

Из чега је поникао српски покрет?
Зна се, да српски народ не живи само у оним земљама, које се сада називљу Србија. Становници Босне, Херцеговине, Црнегоре, пограничних ш њима аустријских земаља и тако назване Старе Србије, сви су подједнако Срби и српског су племена. Али је Црнегора одавно сасвим слободна, па је и живила својим засебним живљењем; аустријски су Срби подвргнути строгим војничким законима, који су их привезали за Аустрију и Маџарску; у Старој Србији, после одласка патријара, народња снага јако малакше (¹⁴); у Босни вера мухамедова придобије себи знатан део становништва и тиме поцепа народ на два непријатељска табора (¹⁵). Само у земљама санџака београдског, очува се чистија народна снага и православна вера. Београдски пак пашалук био је покрајина српскога народа, премда му је доцније суђено, да постане клица политичког преоброжаја српског.
Да то тако буде припомогла је у неколико и сама природа ових земаља. На југ од Дунава, на читавој просторији између Дрине и Тимока пружа се брдовита земља, која по најлак прелази у велике планине, обрасле густом, готово недирнутом шумом, због чега је тај део српских земаља и назван Шумадија. Само једна велика река, с дубоком долином, просеца тај предео на север, делећи га на две неједнаке половине. То је Морава, која утиче у Дунаво, близу Пожаревца. Читава је земља окићена зеленилом, али не оним зеленилом, које долази од развијене сеоске привреде, већ зеленилом прпродним, вајкадашњим. Срби су још и дан-дањи слабо вични селској привреди; најбољи су им земљорадници дошљаци из Бугарске. И дан-дањи као и прошлога века, старинац Србин у кнежевини сеје само онолико жита, колико му је потребно, по његовим рачунима, да, одрани породицу. Главни извор богатства за ондашње Србе, била је стока: Срби су највише патили свиње. Турци су с презрењем гледали на ту грану привреде; али устаоци у народу таквом се привредом обогате. Земља је била слабо настањена. Вароши су изгледале као потурчене населбине; народњи се живот усредсредио у селима, разштрканим по шумама и гудурама, по долинама и планинским странама. Цркава готово није било; али за то очувало се у брдима доста манастира, много више, него-ли колико се налазило света у Старој Србији, Босни, Црнојгори и Херцеговини. Многе нурије нису имале својих свештеника, нити цркава и припадну манастирима, где су свештеници редом служили летурђију и само се сви искупљали о великим празницима. (¹⁶)

[JASON]

Народњи живот у Србији очувао је у себи више старинског живљења, дедовских обичаја и предања, него-ли у осталим српским крајевима. Среску, општинску и селску управу задржали су у својим рукама кнезови, које је народ бирао. У свакој општини био је оборкнез, у сваком селу неколико кметова и селски кнез. Сеоског кнеза, бирало је село и раскнежавало, кад је хтело. Обор-кнезове је потврђивао султан бератом и обор-кнештво је прелазило од колена на колено. Не само у оним приликама, кад би кнез умирао од своје смрти, већ и кад су га убијали Турци или забадава, или због неке кривице, његов син или брат добијао је његово место. Али у ХVIII веку због непрекидних ратова аустријских с Турцима, кад су кнезови често прелазили на страну аустријску и доцније заједно с аустријском војском селили се преко Дунава, многи изгубе своја права. На измаку ХVIII века одржали се само Карапанџићи у неготинској крајини, плаћали су годишњи данак султану, у свему осталом управљаjући народом као остали кнезови. (¹⁷) На упражњена места народ је избирао кнезове или их сам паша постављао. Па и овакви обор-кнезови нису били мењани. Они су изгубили своје званије само због народњег устанка. Преко обор-кнезова паше су објављивале народу своје заповести, у исто је доба народ преко обор-кнезова казивао паши своје жеље. Паша удари на читаву нахију намет, обор-кнезови разрезивали су исти на кнежине, а за тим, сваки кнез разређивао је исти намет са селским кнезовима на села и онда су селски кметови са сељанима онај део, који им је припао да га исплате, разрезивали на поједина лица. Искупљене дације, оваквим начином, обор-кнезови су предавали паши. Ови народњи управитељи нису се ни најмање оделом разликовали од осталих богатијих сељака, али су вазда за оборкнезове бирани људи вешти и смели. Кнезови и кметови изрицали су пресуде у свима сеоским парницама, и само људе шкодљиве читавоме друштву, издавали су паши, да их погуби. (Наш џевап, а твој севап – пашо, погуби га.) Али не гледећи на право општинске самоуправе, народ, као целина, није имао никаквих политичких права, већ је био као и сва остала раја у читавој турској царевини. Владајући сталеж били су само људи мухамедове вере; сваки мухамедовац, ма ког племена био, још и дан-дањи у османској држави, назива се 'Турчин'. Само су имале спахије политичка права. Већи део ових спахија води своје порекло од старинских српских породица из Босне и Херцеговине, које су примиле мухамедову веру да очувају своја спахијска права, и врло је мало било спахија порекла османског. (¹⁸) Још су тежи били намети, које удрише јаничари на народ, при крају прошлога века, за време последњег ратовања Турске с Аустријом. Ови су намети пали на већину српских села. Они се повећају плаћањем данка још султану, и најтеже су биле дације посредне. У варошима је обично живило мало Срба, па су им судиле кадије и муселими, по алкорану и турским обичајима. Сав овај склоп друштвених одношаја и народњег живљења необично се много реметио за време сваког рата с Аустријом. Таквих је ратова било четири у продужењу једног века, и после једног од тих ратова, Аустријанци су владали Београдом с његовим околином, двадесет година. И после овога није се прекидао саобраћај између једноплеменика обе обале дунавске. Јужни Срби трпили су страдања од турске владе, а северни - много су зала подносили од владе аустријске и маџарске. Премда је Аустрија наметала Србима унију, опет су је Срби из Турске називали 'крштена' држава, међу тим је Турска у њиховим очима била некрштена држава. (¹⁹) Последњи рат, несрећан по Аустрију, ослаби надање у грудима Срба турске царевине, да ће се она икад мешати у турске послове. Осим овог, по смрти Јосифа II, готово све реформе које он учини у Маџарској, биле су уништене и између Беча и Пеште плане супарништво. Тада су се одпочели револуцијонарни ратови, у које се Аустрија морала умешати, а то јој много уназади источну политику. Прекодунавски Срби буду остављени, да сами себи помогну и наскоро нађу себи новог сајузника.