PALUBA
February 24, 2024, 11:35:12 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 326 327 [328] 329 330 331 332 333 334 335   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 702433 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4905 on: November 27, 2023, 03:07:08 pm »

Пре или после морало се свакојако појавити супарништво између Аустрије и Русије, около заштићавања Срба, с којима је одавно била Русија у саобраћају, па није ни крила од Аустрије своје расположење према њима. Тако, говорио је посланик Бориса Гудунова Атанасије Власјев још 1599. г. ћесару Рудолфу, да његов цар лично хоће да, ратује са султаном, који влада хришћанским народима: Бугарима, Србима, Бошњацима и т. д. Богдан Хмељницки говорио је, да хоће да, се бори са султаном у сајузу с Власима, Србима и другим подајницима, портиним, који га непрестано зову. Московском резиденту, у Пољској, Ћапкину, говорио је 1673. год. крунски подканцелар: 'Хришћански народи, што живе около Дунава: Власи, Срби, Молдавци, Славени, само кад чују, да се царска војска удружила с Пољском, одма ће да пристану уз њих, нарочито уз војску цареву'. Петар велики правце ступи у саобраћај са Славенима у Турској и заштићавао је Србе аустријске. За владе царице Ане, Теофан Прокоповић радио је на томе, да утеши православне Србе у Аустрији и описивао је користи, које би имала. Русија од њих, да их прими под своју заштиту. Ратовање Катарине II с Турцима прослави силу руског оружја на читавом балканском полуострву. Напредак Шћепана Малог код Црногораца и Херцеговаца, који се издавао да је руски цар Петар III могуће је појмити само онда, кад се опоменемо успеха руског ратовања против Турске. Сама Аустрија договарала се с Русијом о црквеној и школској управи Срба, над којима је владала. Српски насељеници у Русији обдржавали су свезу са својом браћом около Дунава. (9)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4906 on: November 27, 2023, 03:09:15 pm »

Нису овако гледали западњаци на мешање Аустрије и Русије у послове хришћана у Турској. Цела је истина, да је у друштвеном мишљењу владала мисао, да европске државе, које су подједнако изображене, склопе општи сајуз, те да сложно устану против старог непријатеља хришћанског, да мухамедовце све више и више стешњавају, те да их претерају из Европе у Азију одклен су и дошли. Али се ова надања неостваре. Нису помогла казивања путника по истоку ХVIII века, као што нису вајдила казивања њихних предходника, да хришћани страдају под турском управом, да су непријатељи напретка. и свакога прогреса 'ислам' и азијско варварство, па да је Турска у доцније доба значајно малаксала. Ништа то није помогло. Европски владаоци не могоше склопити општи свети сајуз (као што је то бивало пређе) да протерају Турке из Европе. (10) Малаксала Турска већ јој није била ни најмање опасна. Друго питање постане необично важно за европску дипломатију, а на име: какве државе могу понићи и постати на развалинама турске царевине, чије ће бити сајузнице и који ће од суседних владалаца насљедити од ње већи део земаља. Француски краљ Луј ХIV први од европских владара ступи у сајуз с турским султаном и по његовом настојању царевина отмановића мало по мало поче се увлачити у скуп европских држава. Кад Русија објави рат Турцима, силно се узкомеша западна дипломатија. Исто тако кад је Катарина I одпочела прво ратовање с Tурцима: Аустрија, Француска, Холандска, Данија, Шведска, Напуљска и Мљетачка обећаше султану потпуни неутралитет од њихове стране. Бојећи се успеха руског оружја, Француска почне слати новчану помоћ султану; Аустрија и Прусија прибегоше дипломатском мешању изговарајући се, да то чине због европске равнотеже и што треба очувати државу султану. У осталом, политичари и новинари прошлог века, нису никада друкчије зборили, него да ће Аустрија наследити хришћанске земље турске царевине. Још у фантастичком плану Аљберонија, Аустрији је била назначена: Влашка, Србија и Босна. У Ђерманији су онда многи тврдо веровали, да ће наследници Карла V размакнути границе ђерманске царевине на југоисток до Црнога и Мраморнога мора. (11) Сами Хабзбурговци узму у своју 'титулу' имена турских северних земаља, па је тако написана њихова титула и у прагматичној санкцији, која је најзнатније дело политичке радње ондашњег земана. На свршетку ХVIII в. у европској књижевности било је као обична ствар, да ће Аустрија увлачећи се мало по мало у источне послове, пре или после наследити од турског султана његове хришћанске земље. (12)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4907 on: November 29, 2023, 06:42:32 pm »

Али судбина народа балканског полуострва удари другим путем. Није било суђено да се оствари како страховање европских политичара, да ће Русија прогутати славенске земље, тако ни властољубиви умишљаји аустријски, да докопа северне земље балканског полуострва. Ако Турска и није задржала под својом управом оне земље, које је добила по Карловачком миру, и опет отевше се од ње земље нису ушле у склоп суседних држава, него оне које аустријски цареви уврстише у своју титулу, извојеваше самосталност. Узрок ове самосталности није била западна Европа, нити Аустрија, већ Русија. Источна политика Катарине II намамљена чувеним грчким планом, морала је пасти на добро земљиште, не само у архипелашким, него и у дунавским земљама. Непрекидне победе руске над Турцима за владе Катарине II, знатна малаксалост Турске, што се није могло сакрити, многобројни нереди у њезином управљању, непрестана комешања у Цариграду и буне у војсци, морале су имати снажног утицаја на Србе у турској царевини. Па кад су се Срби пренули, да одпочну нов живот, на то су их приморавали како скорашњи ратови аустријски с Турском, тако у неку руку и боље живљење њихових сународника, који су се пресели преко Дунава с патријарима Арсенијем III и IV. Али користољубива политика аустријска одбије од себе прекодунавске Србе и примора их да упру поглед на једноверну и суплемену Русију. Негледећи на то, што су врло мало политичка убеђења била наклоњена осећањима народне узајамности, која су владала на крају прошлог и у почетку данашњег столећа, племенска свеза Срба са Русима није остала без утицаја на судбину данашње српске кнежевине. И ово утицање могло је бити то јаче и моћније, што је мање политика подозревала јачину народних и племенских осећања. С друге стране, тај утицај тим је био успешнији, што су се тежње српскога народа, (који је хтео да се ослободи), до неке мере подударале са оним назорима, којих се држала руска политика у оно доба, о коме се говори. Машта Катарине II, да обнови стару византиску царевину учини, те је радила, да створи између Турске, Аустрије и Русије, једну самосталну државу, које би владалац био православне вере. (13) Катарина је разумевала Влашку и Молдавску; али покрет Срба, који се одпочео на измаку прошлог века покаже, да је могуће створити и другу државу с јужне стране Дунава, онако исто самосталну, као што се мислило, да се склопи Дачко-Румунска држава на северној страни Дунава. У овом случају, личне користи руске онако су исто јасно показивале да је корисно умешати се у српске послове, као што су такве исте користи приморавале руске владаоце, од времена Петра I, да одрже свој утицај у румунским земљама. Мешање руско у српске послове могло је испасти срећније, јер Русија није показивала жељу, да придружи себи како Румунију, тако и Србију, премда је с првом стајала у свези због вере, а с другом је била једне вере и једног племена. Таквог утицаја у своје послове то су већма желили сами Срби с тога, што кад би их заштитила Аустрија, под чијом су владом Срби и Хрвати: онда не би се могло размимоићи, а да не доведе Србе турске царевине у онакву подчињеност, у каквој су били њихови сународници. Политички рачуни и војничко упињање Русије добије, у овом случају, огромну помоћу племенским и религијским везама оба народа, како онога, који је заштићавао, тако и онога, који је тежио да се ослободи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4908 on: November 29, 2023, 06:45:38 pm »

Из чега је поникао српски покрет?
Зна се, да српски народ не живи само у оним земљама, које се сада називљу Србија. Становници Босне, Херцеговине, Црнегоре, пограничних ш њима аустријских земаља и тако назване Старе Србије, сви су подједнако Срби и српског су племена. Али је Црнегора одавно сасвим слободна, па је и живила својим засебним живљењем; аустријски су Срби подвргнути строгим војничким законима, који су их привезали за Аустрију и Маџарску; у Старој Србији, после одласка патријара, народња снага јако малакше (14); у Босни вера мухамедова придобије себи знатан део становништва и тиме поцепа народ на два непријатељска табора (15). Само у земљама санџака београдског, очува се чистија народна снага и православна вера. Београдски пак пашалук био је покрајина српскога народа, премда му је доцније суђено, да постане клица политичког преоброжаја српског.
Да то тако буде припомогла је у неколико и сама природа ових земаља. На југ од Дунава, на читавој просторији између Дрине и Тимока пружа се брдовита земља, која по најлак прелази у велике планине, обрасле густом, готово недирнутом шумом, због чега је тај део српских земаља и назван Шумадија. Само једна велика река, с дубоком долином, просеца тај предео на север, делећи га на две неједнаке половине. То је Морава, која утиче у Дунаво, близу Пожаревца. Читава је земља окићена зеленилом, али не оним зеленилом, које долази од развијене сеоске привреде, већ зеленилом прпродним, вајкадашњим. Срби су још и дан-дањи слабо вични селској привреди; најбољи су им земљорадници дошљаци из Бугарске. И дан-дањи као и прошлога века, старинац Србин у кнежевини сеје само онолико жита, колико му је потребно, по његовим рачунима, да, одрани породицу. Главни извор богатства за ондашње Србе, била је стока: Срби су највише патили свиње. Турци су с презрењем гледали на ту грану привреде; али устаоци у народу таквом се привредом обогате. Земља је била слабо настањена. Вароши су изгледале као потурчене населбине; народњи се живот усредсредио у селима, разштрканим по шумама и гудурама, по долинама и планинским странама. Цркава готово није било; али за то очувало се у брдима доста манастира, много више, него-ли колико се налазило света у Старој Србији, Босни, Црнојгори и Херцеговини. Многе нурије нису имале својих свештеника, нити цркава и припадну манастирима, где су свештеници редом служили летурђију и само се сви искупљали о великим празницима. (16)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4909 on: December 01, 2023, 02:57:48 pm »

Народњи живот у Србији очувао је у себи више старинског живљења, дедовских обичаја и предања, него-ли у осталим српским крајевима. Среску, општинску и селску управу задржали су у својим рукама кнезови, које је народ бирао. У свакој општини био је оборкнез, у сваком селу неколико кметова и селски кнез. Сеоског кнеза, бирало је село и раскнежавало, кад је хтело. Обор-кнезове је потврђивао султан бератом и обор-кнештво је прелазило од колена на колено. Не само у оним приликама, кад би кнез умирао од своје смрти, већ и кад су га убијали Турци или забадава, или због неке кривице, његов син или брат добијао је његово место. Али у ХVIII веку због непрекидних ратова аустријских с Турцима, кад су кнезови често прелазили на страну аустријску и доцније заједно с аустријском војском селили се преко Дунава, многи изгубе своја права. На измаку ХVIII века одржали се само Карапанџићи у неготинској крајини, плаћали су годишњи данак султану, у свему осталом управљаjући народом као остали кнезови. (17) На упражњена места народ је избирао кнезове или их сам паша постављао. Па и овакви обор-кнезови нису били мењани. Они су изгубили своје званије само због народњег устанка. Преко обор-кнезова паше су објављивале народу своје заповести, у исто је доба народ преко обор-кнезова казивао паши своје жеље. Паша удари на читаву нахију намет, обор-кнезови разрезивали су исти на кнежине, а за тим, сваки кнез разређивао је исти намет са селским кнезовима на села и онда су селски кметови са сељанима онај део, који им је припао да га исплате, разрезивали на поједина лица. Искупљене дације, оваквим начином, обор-кнезови су предавали паши. Ови народњи управитељи нису се ни најмање оделом разликовали од осталих богатијих сељака, али су вазда за оборкнезове бирани људи вешти и смели. Кнезови и кметови изрицали су пресуде у свима сеоским парницама, и само људе шкодљиве читавоме друштву, издавали су паши, да их погуби. (Наш џевап, а твој севап – пашо, погуби га.) Али не гледећи на право општинске самоуправе, народ, као целина, није имао никаквих политичких права, већ је био као и сва остала раја у читавој турској царевини. Владајући сталеж били су само људи мухамедове вере; сваки мухамедовац, ма ког племена био, још и дан-дањи у османској држави, назива се 'Турчин'. Само су имале спахије политичка права. Већи део ових спахија води своје порекло од старинских српских породица из Босне и Херцеговине, које су примиле мухамедову веру да очувају своја спахијска права, и врло је мало било спахија порекла османског. (18) Још су тежи били намети, које удрише јаничари на народ, при крају прошлога века, за време последњег ратовања Турске с Аустријом. Ови су намети пали на већину српских села. Они се повећају плаћањем данка још султану, и најтеже су биле дације посредне. У варошима је обично живило мало Срба, па су им судиле кадије и муселими, по алкорану и турским обичајима. Сав овај склоп друштвених одношаја и народњег живљења необично се много реметио за време сваког рата с Аустријом. Таквих је ратова било четири у продужењу једног века, и после једног од тих ратова, Аустријанци су владали Београдом с његовим околином, двадесет година. И после овога није се прекидао саобраћај између једноплеменика обе обале дунавске. Јужни Срби трпили су страдања од турске владе, а северни - много су зала подносили од владе аустријске и маџарске. Премда је Аустрија наметала Србима унију, опет су је Срби из Турске називали 'крштена' држава, међу тим је Турска у њиховим очима била некрштена држава. (19) Последњи рат, несрећан по Аустрију, ослаби надање у грудима Срба турске царевине, да ће се она икад мешати у турске послове. Осим овог, по смрти Јосифа II, готово све реформе које он учини у Маџарској, биле су уништене и између Беча и Пеште плане супарништво. Тада су се одпочели револуцијонарни ратови, у које се Аустрија морала умешати, а то јој много уназади источну политику. Прекодунавски Срби буду остављени, да сами себи помогну и наскоро нађу себи новог сајузника.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4910 on: December 01, 2023, 03:19:49 pm »

Од како су Аустријанци пребродили натраг Дунаво 1791. год. могуће је рећи, да у Србији више није било никада мира. Многи српски кнезови и многи већи представници свештенства, били су умешани у бивше ратовање. Кроз то време они су имали таборе устаника. Један од тих табора, под старешинством капетана Коче дејствовао је самостално у долини моравској; други под заповедништвом Михаљевића ратовао је заједно с аустријском војском против Турака. Већина ратника у овоме табору били су јужни Славени, граничари т. ј. Срби и Хрвати. (20) Па и кад се свршило ратовање, аустријска, влада непрестано је бунила Србе, позивајући их, да се преселе у Аустрију. 17. Августа 1791. год. београдски митрополит Дионисије Поповић, родом Грк, говорио је народу, у време службе божије у главној цркви 'слово саветователно ради емиграције' (бегства). Но Срби за онда не пођу за својим владиком и Дионисије побегне сам у Аустрију, где добије будимску епископију. (21)
Ма шта било да било, тек потоње ратовање аустријско с Турском, Срби су држали за своје лично дело, и ратовање с Турцима под аустријском заставом прозову 'Кочина крајина', по имену самосталног свог јунака, који погибе у време те војне. Чланцима Свиштовскога мира и Аустрија и Турска, најопштијим речма издаду опроштај поданицима обе државе, који се мешали у народну борбу; али Аустрија није нашла за потребно ма што израдити у корист унутрашње самоуправе београдског санџака, који је некада био под њезином владом. С тога је Кунибер, (22) писац нове српске историје (доктор књаза Милоша Обреновића), наравно доцније, потпуно прав, што већма поштује руску политику, која после ратовања 1806-1811 стави чланак у Букарешком уговору, о самосталној управи Србије, у њезиним унутрашњим пословима, а за тим га и опет споменула у Акерманској конвенцији. Није тешко протумачити противно аустријско поступање: она се није ни најмање плашила снаге прекодунавских Срба, али се још онда бојала утицаја, који је могла имати чак полуслободна Србија на њене јужнославенске поданике. Оваквом стању Срба у Турској, незаштићеном никаквим дипломатским актима, придружи се још сасма местна погодба, која је приморавала народ да се буни. Пашалук београдски и пашалук багдатски, то су била места, куда су слали из Цариграда најнедокорније и најсамовољније јаничаре. Турска влада, бојећи се ребелија у престоници, премештала је на тај начин, главни извор нереда у покрајине државе, где готово није ни припознавана власт султанова. У оваквом обичају државне турске мудрости, Аустрија увиди опасност за своје покрајине, да не би биле изазване буне у суседству, стави у свиштовском уговору чланак: да Турска не допушта улазак у београдски пашалук јаничарима. За онда је и сама турска влада желила да изврши ту погодбу. Бећир-паша, послат да прими српске тврдиње од аустријских старешина, још у Нишу, заповеди свима спахијама, (који су имали своје спахилуке у Србији), да му одмах дођу, ако хоћеју и унапредак да се користе султанском платом и милошћу. Кад му дођу на позив све спахије, паша позове и Дели-Ахмета, који је био пре рата главни старешина над београдском војском. Овај је Дели-Ахмет био погубио до петнајест спахија. Он дође паши са великом четом војске. У први мах паша га предусретне врло лепо; али доцније, кад он распусти своју чету, паша заповеди својим гавазима, те га убију. Кад је ова заповест била извршена, тек онда паша обнародује султанов ферман, којим се забрањује пређашњим војничким старешинама и јаничарима повратак у Србију. После овога паша се крене и прими од Аустријанаца Смедерево и Београд; становници мухамедовци, поврате се у своје куће у Србији; али протеране баше и јаничари морали су остати у Босни и у другим, суседним са Србијом, областима. Прогнанпци навикнути да терају свој ћејф нису морли дуго седити на миру. У брзо нађу савезника, који се био одметнуо од султана, Пасманџију, видинскога пашу. Сви они, којима је био препречен пут у Србију, потегну у Видин и поведу са собом из Босне и Албаније много својих пријатеља и једномисљеника. Сада, између два суседна пашалука, београдског и видинског, плане крваво ратовање. Управитељ београдског пашалука, тада бивши Хаџи Мустафа-паша, који се надалеко рашчуо због својих административних способности и добио име 'српска мајка'. Он преда вршење свију народних послова обор-кнезовима и вазда је ш њима живео у љубави, Није подносијо својевољства ни у оним приликама, кад је кривац био Турчин, а злостављен - Србин. Паша је казнио злочинца не пазећи на то, је-ли он мухамедовац или није. Хаџи-Мустафа је био редак и знатан изузетак међу турским управитељима. Бранећи свој пашалук од видинских бунтовника, допусти те се Срби наоружају. Сви, који су били у четовању последњега рата, устану против Пасманџије и његових чета. Српску су војску склапали кнезови и оборкнезови: у бој су је предводили изабране народом старешине, а главни вођа над свима био је Станко Арамбашић из села Колара. Ратовање је текло и овако и онако до 1796. год. Једном су продрле присталице видинскога паше чак до Београда, али их сузбије турска градска војска и Срби. Често су се догађале битке около Пореча, Ћуприје и Пожаревца. 1796. год. турска влада пошље девет паша против Пасманџије; он их завади, па онда појединце надбије. За тим се драговољно преда султану, који га остави да пашује у Видину. Султан, да би се измирио са бившим начелницима београдских јаничара, изда ферман, у коме се вели, 'муфтија је нашао, да је по закону праведно и султан је на то пристао, да се они могу слободно повратити у свој вилајет'. Турска је влада имала у памети нешто друго т.ј. да раздвоји Пасманџију од његових приврженика. Штетовали су само једни Срби.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4911 on: December 01, 2023, 03:21:29 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Леополд II и Селим III.jpg (147.2 KB, 823x484 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4912 on: December 04, 2023, 11:35:55 am »

У Србији се искупе најкрвожеднији представници турског војничког реда: поврате се не само прогнаници, већ и сви они, који се ш њима удружили - у потоње доба. Наскоро за тим убије у Шабцу један од ових зликовца, тамнавскога кнеза, Ранка Лазаревића. Велики његов пријатељ кнез Алекса Ненадовић пошље Хаџи-Мустафи тужбу, у којој вели: 'од данас ни један кнез неће се смети појавити у вароши, и паша ће морати тражити нове кнезове'. Хаџи-Мустафа-паша пошље у Шабац чету војске, 600 људи, да ухвате убицу, него он умакне ноћу, а пашини приврженици задовоље се тиме, што убију 36 Турака. У то је још трајала распра између Пасманџије и турске владе. 1801. године Хаџи-Мустафа-паша на заповест из Цариграда, морао је да пошље против видинскога паше свога сина, Дервиш-бега с турском војском, која је била у београдској тврдињи, а ш њоме и српску војску. То су и очекивали бунтовни јаничари. Они докопају Мустаф-пашу у своје руке; Дервиш-бег кад дозна за то, поврати војску натраг, али јаничари приморају несрећнога пашу да напише писмо сину, у коме му заповеда, да распусти српску војску, а са осталом војском, да оде из београдског пашалука, ако хоће, да му отац остане у животу. Дервиш-бег изврши молбу старца - оца; распусти српску војску, а с турском одступи Нишу. То није ништа помогло седом старцу, њега бунтовници убију, искорене и протерају спахије и остале Турке, који нису хтели пристати уз њих. Па тада београдски пашалук поделе на 4 округа и поставе за старешине четири дахије - јаничара: Фочића Мемедагу, Аганлију, Мулу-Јусуфа и Кучук Алију. Они распачају своје округе на мање делове и у целом пашалуку заведу војничку управу. Не желећи на први мах, да изазову противу себе султанову владу, они јаве у Цариград, да су Мустаф-пашу убили за то, што је бранио невернике (Србе) и већма их волео, него-ли Турке, за тим моле владу да им пошље другога пашу у Београд. Влада им испуни жељу, али нови паша већ није био управитељ Србије; њега су држале дахије у својим рукама, а сами су владали и пашовали. Није било никакве вајде, што се стараше протеране спахије да подигну Србе противу угњетача дахија, који завладаше целом земљом; проба им не испадне за руком. За то време, из Босне и Албаније искупљали су се у Београду сви они, који су хтели да проводе своје ћефове, сви пробисвети и дроњаве скитнице; сви они, који су учинили по неко злочинство у својој постојбини. Највише нагрну дахијама из Босне мухамедански фанатици. Дахијама су сви добро дошли, јер су предвиђали, да ће ратовати са султановом војском. Дошљаци су долазили у Београд голи и боси, и одма се одевали у свилу и кадиву, у сребро и злато. Нови владари разделе између себе имања протераних спахија; по свима селима начине куће за страже (ханове) и места за стражаре (чардаке); кнезовима одузму власт из руку; од кадија отму право суђења. Ова војничка влада страха и ужаса не само да је господарила над целим пашалуком, већ се рашири и на источне босанске крајеве. Нови владари по свима селима почну бити и мучити народ, отимати коње и оружје, срамотити и цвелити женскиње. Народ нагне у хајдуке и шуме се напунише четама наоружаних Срба.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4913 on: December 04, 2023, 11:45:23 am »

Срби незнајући како да се спомогну обрате се бившим својим спахијама и заишту савета. Спахије им кажу, да јединити начин - написати противу њих тужбу султану. Буде, дакле, написана тужба у име целога народа и спахије придодаду истој и своје невоље. Између осталог у тој тужби вели се: 'ако си ти још наш цар, то помогни и избави нас од оваког насиља; а ако-ли ти ниси више наш цар и нама не можеш помоћи: онда нам кажи, да ли да бежимо у гору или да се давимо у воду'. У ферману султан, одговарајући на ову тужбу, овако прети дахијама: 'много сам тужба добио противу вас, и већ сам вам неколико пута писао и говорио, да се смирите и да прекратите зулуме: али ви ме нисте послушали. Сада пишем вам последњи пут: ако се не смирите и нехтенете унапредак да живите по мојој вољи и заповести, онда ћу послати противу вас војску, али знајте, да нећу послати турску војску, јер Турчин жали Турчина, већ ћу кренути на вас војску од другога народа и закона, који ће учинити од вас оно, што нигда није било с Турцима'. Народно приповедање вели, кад су дахије проучиле овај ферман, почели су размишљати овако: каквом војском прети нама цар, која ће бити од другога народа и закона? Позвати Немца - он не може; то би била за њега срамота; позвати Москова - још би била грђа срамота; али о каквој војсци он мисли; није то ништа друго, већ наша раја. Тада се дахије реше да поубијају не само кнезове, него и све чувеније људе у народу. Одпочне се нечувена сеча. Они, који су измакли од смрти, умакну у гору. Хајдуковање се, таким начином, преокрене у народњи устанак, који плане у једно исто време у неколико места. (23) Један од најкрвожеднијих подручника дахијских био је Сали-ага, ког су прозвали руднички бик. Њега није задовољавао грабеж и убијства, него је веома љубио женско друштво. Као војвода и муселим рудничке нахије, јездио је од села у село, од чардака до чардака, са најмљеном четом од сто и више људи, па је приморавао српске жене и девојке да се купе у коло и да певају и играју, а сам би са својим Турцима - у то време - седео у хладу около места, на ком се држало весеље; по свршетку игре женекиње су морале седати покрај незваних гостију, а мушкарци су их частили. Такве забаве нису прављене у кућама, него махом на пропланку густе шуме или код извора. Нарочито је Сали-ага био учестао у села, под јесен 1803. године за време бербе - винограда. Оваква насиља учине, те руднична нахија буде огњиште народњег устанка. У то исто доба појави се Карађорђе у средини оних, који су били утекли у гору, јер су и њему дахије хтеле да смакну главу. На њега се обрате неколико становника из села Стргара, којима је Сали-ага почешће ишао и по кадкад по читаву недељу гостио. Карађорђе с десет хајдука, крене једне ноћи и оде у Стргаре. Привуку се на двадесет корака до оних, што су тонули у разблуди; али се морао одрећи тако срећне минуте да помлати злочинце, јер је могао заједно ш њима побити и Србе, који су под морање били на том турском скупу разблуђеника. Карађорђе одступи, али његова, дружина почне расти од дана у дан, па у оно исто време, кад су дахије касапиле кнезове, неки другари Карађорђеви поубијају Турке, где су год кога ухватили насамо и спале неколико чардака. Одсудан је корак био учињен, и одма из Страгара, Орашца и околних села искупи се око Карађорђа до триста људи. Међу хајдуцима већ је било и духовних лица. Код Орашца ступе у договор да изберу поглавицу и по настојавању буковичког проте Атанасија изберу Карађорђорђа за старешину. Узалуд се он одрицао говорећи: 'Ја ћу вама казати, зашто ја не могу бити старешина. Ја сам љути зао, па ако ме когод не послуша, или се уклони на страну, одма ћу га убити. То ће вама бити мучно и сваки ће почети на ме викати и мрзити ме; томе ће Турци бити ради, па можемо због тога пропасти'. Него му дружина на то одговори: 'Такав старешина нама сада и треба'. Карађорђе одма запрети, да ће казнити свакога, који би се усудио пљачкали трговце или мирне људе. Прота Атанасије одговори: 'Још за време немачкога рата, ти си умео да управљаш са стотинама, хајдука и устаника, па ћеш умети управљати и са мирним народом, а ми ћемо ти сви помагати'. Пред крстом и јеванђељем сви се закуну и зададу тврду веру, да ће слушати Карађорђа. Одма Карађорђе с дружином нападне на турску стражу у Орашцу. Него Срби нису могли побити Турке, који су чували стражу, јер је међу њима био некакав Ибрахим побратим Карађорђев, који му је двапут спасао живот. Турке одпусте а хан спале. Тада Јанићије Ђурић, додније секретар и писац Карађорђевог живота, напише, по заповести Карађорђа, девет писама, у којима се позива народ на устанак и писма се разашљу у различне нахије.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4914 on: December 07, 2023, 10:17:43 am »

Карађорђе пође са својом дружином преко села протерујући из њих турске страже. На све стране народ је пристајао уз њега и његова је дружина расла. Међутим брзо пукпе глас о устанку по београдском округу и нове су гомиле устаника хитале Карађорђу. Код Сибнице надбије турску чету послану из Београда противу њега. Кад је он дошао до села Вјенчана, већ је имао наоружаних 300 људи. И опет буду послате књиге у најудаљеније нахије. Уједно обрати се Карађорђе највећма народом поштованоме проти Матији Ненадовићу молећи га у писму, да заповеди манастирском и селском свештенству, нека побуђује народ да устаје. Ненадовић светећи се Турцима за смрт свога оца Алексе, већ је био побунио део ваљевског и шабачког округа. Сам он прича у својим 'Мемоарима' о првом покрету Срба у тим пограничним са Аустријом и Босном крајевима. Први његови устаници искупе се 15. Фебр. 1804. године на Бранковачком вису; било их 700 људи. Ненадовић одма оде у Аустрију и почне се старати да купи барута и друге војничке потребе. У Земуну купи 300 патрона; осим овога, напише Србима у Варадин молећи их, да што приложе, те да се обдржи устанак, па се врати натраг. Увлачио је народ против дахија, у чему му помогне једна са свим случајна прилика. У Земуну се пађе с Турчином, који је служио у војсци сина Хаџи-Мустафиног, па пребегао у Аустрију. Ненадовић га позове, да иде ш њиме у Србију; он пристане и преко њега Ненадовић увери Србе, да је султан послао ферман Карађорђу да побије јаничаре, да ослободи пашалук и, да ће сам Дервиш-бег доћи с топовима, ухватити све дахије, избавити пашалук од дахијскога зулума и заузети очино место. Овај случај значајно олакша ширење устанка, које побуди дахије да потраже, да се помире са Србима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4915 on: December 07, 2023, 10:23:56 am »

Кад се Карађорђе бавио у Тополи, јаве му се посланици од дахија и предложе мир: то су била четири стара Турчина бели кад овце и калуђер Мато. Дахије су обећавале Карађорђу 500 кеса, ако утиша, и умири народ. Калуђер Мато саставши се на само са Карађорђем наговарао га да се не мири. Тако је и Карађорђе мислио, јер се успех устанка већ могао видети, с тога се договарање о миру сврши тиме да Карађорђе одпусти 20 заробљених Турака у размену за једнога, дахијама заробљеног кнеза, Младена Миловановића, који је доцније вршио знатну улогу у Београду. Одма после тога дође у Карађорђев логор дахија Аганлија, па изнова почне да се договара о помирењу. 'Уверавам те, говорио је Аганлија, да одсад неће бити ни зулума, ни убијства, ни срамоћења и неће бити ханова по селима; ми ћемо ти дати 500 кеса, па ако немаш вере у нама, а ти се пресели у Немачку и живи онамо; купићемо ти од Немаца кућу, шљивар, виноград, воденицу и све онако исто, као што имаш у Тополи, само остави народ на миру'. Карађорђе му одговори: 'Ја знам, да би ви мени дали 500 кеса, само да одем у Немачку, а после ћете дати 1000 кеса да ме они издаду вама и да ме убијете'. Кад Аганлија јави својим другарима, Карађорђев одговор, они припишу такав свршетак договарања неспособности Аганлије, па пошљу нове посланике: десет најстаријих београдских Турака, митрополита Леонтија, - Грка, ког нису волели Срби и калуђера Мату. Сада су Карађорђу предлагали већ, да се помире, па да он буде главни обор-кнез београдског пашалука. Али и ово договарање није помогло ништа. Митрополит Леоптије потајно је за тим, слао Карађорђу молбу, да га неодпушта с Турцима у Београд а Карађорђе одговори, да зато још није настало време. (25)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4916 on: December 08, 2023, 10:02:03 am »

Међу тим Ненадовићева дружина опколи Ваљево, а Кара-Ђорђе крене се Руднику. Руднички је бик морао побећи из свога легла; Срби гонећи га убију 200 Турака. Срби заузму Рудник и спаљен је оног дана, који је био најсрећнији за српско оружје, јер је тога дана спаљено и Ваљево. 'Те исте ноћи, вели прота Ненадовић у својим мeмоарима, те ноћи кад смо се тукли на Ваљеву видили смо с брда сво небо црвено на Руднику, који је Кара-Ђорђе и Јанко Катић запалио, и то кад види наша војска врло се охрабри, а тако су исто и они (како ми је после казивао Катић) видили пламен од Ваљева; то је било на покладе 28. Фебр. 1804. године, а исти дан и Јаков је на Свилеуви разбио Турке и кажу да је око 270 Турака погинуло'. После таквог успеха Кара-Ђорђе и Ненадовић даду неко време својим четама, да се одморе. Кара-Ђорђе одпусти тога дана старешине кућама и заповеди им, да сваки доведе колико год може више наоружних људи. Ненадовић опет оде преко у Аустрију у Бољевац, где је био старешина пограничне страже обер-лајтнант западне вере, од све прилике Хрват, али се радовао српском устанку. Ненадовић га замоли, да му одговори на питање: коме ћемо пружити руке да по нас заштити и у мир постави? Обер-лајтнант на то одговори: а кога ви у овој страни више имате него Стратимировића, он је од ваше нације као краљ, а добро се пази са принц Карлом, а принц Карл сада је над свом војском у нашему царству најстарији војвода, пишите њима двојици или генерал команди у Варадин, неби ли се за вас подузели, молите се. Ненадовић почне да размишља, како би што већма политичкије писмо написао. Обер-лајтнант опет га заустави и рекне му: Прођи се ти, човече титула и политика; ако ти њима политично пишеш и они ће ти политично одговорити пак нећеш знати где си, већ ти напиши онако како си мени казивао и дај мени ја ћу им послати.
После дугог премишљања, па и то тек другог дана, Ненадовић напише два писма, у којима опише, како јаничари муче и тиранишу народ; не изостави ни то, да су дахије смислиле да поубијају све оне, који су служили у добровољачкој чети аустријске војске као официри, каплари или прости солдати, за време ратовања 1787. године. 'Ми мислимо, писао је Ненадовић, да волимо да сви изгинемо и име српско да се утамани, него ли да се подложимо овим зулумћарима, зато се молимо да царство аустријско пружи руку по овај невини народ каким начином зна, избави од коначне пропасти.' Ненадовић је молио Аустрију, да им даде џебане и официра. На свршетку писма дода, да ако Аустрија не може да им помогне: онда нека ћесар поврати Србима онолико војске, колико је ратовало Срба својевољаца у последњем аустријском рату с Турцима. Доцније Ненадовић се сам осмејкивао, кад је спомињао своју чистосрдачност и говорио: 'ја сам писао онако, као бајаги да нам зајам врате'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4917 on: December 09, 2023, 11:11:15 am »

Писма су била послата, а Ненадовић очекујући одговора нешто је џебане куповао, а нешто измољакао. Новосадски епископ Јовановаћ пошље му један гвозден топ, за који нађу топџију некаквог швабу. Дођу му и одговори: од главног штаба из Варадина и од митрополита Стратимировића. Главни штаб јавља, да се аустријска влада налази у присном пријатељству са османском царевином, због тога не може им ни у чему помоћи; али ће ствар тако наместити, да ће призвати на договор српске вође и турске дахије, да се помире. Тако је исто писао и митрополит, као и главни штаб, али је уз то саветовао Ненадовићу да морају свагда имати на уму ово, да су Срби турски поданици, па и кад се ратовање сврши опет ће остати турским поданицима, с тога морају колико је год више могуће чувати људе, да се не би без нужде крв проливала, и нека се нарочито чувају, па нек не бесчасте турске цркве, хареме и гробље; накратко рећи, нека Срби поштују и нек не дирају у све оно, што је Турцима светиња. После таких одговора Ненадовић оде да се види с Кара-Ђорђем, који је ратовао у унутрашњости Србије прелазећи од Београда Крагујевцу, од Крагујевца до Јагодине и опет натраг.
У то исто доба Кара-Ђорђе сазове народну скупштину 21. Марта у селу Остружници, куда су били позвала и три српска богата трговца, да ш њима уговарају о набавки свакојаких војничких потреба и хране за људе. Трговци, стојећи у непрекидном саобраћају с аустријским Србима пристану да склопе кумпанију ради набавке Србима потребних ствари и пак су се надали, да ће им дозволити варадинске старешине, да купују и војничке потребне ствари. Кара-Ђорђе обећа трговцима велику добит за њихн труд. Трговци су говорили, да ако Кара-Ђорђе изађе под Београд, онда ће и други пристати у њихну трговачку кумпанију. Српским поглавицама, које су командовале четама на аустријској међи било је допуштено да могу слободно правити трговачке уговоре ради набавке оружја, и исплаћивати или у готову новцу или признаницама на Кара-Ђорђево име. (26)
За време скупштине дође Кара-Ђорђу позив, да иде у Земун, где ће бити варадински ђенерал и дахијски пуномоћници, те да се помире са Србима. Ово је било у другој половини месеца Априла. Ненадовић овако описује тај састанак:
'Дођу нам контроманска кола, седне Црни Ђорђе, Катић Јанко и ја, и момак Карађорђев Антоније Пљакић, дођемо у Земун у ђенералову башту. Седи ђенерал с леву страну и официра доста; у реду седе Турци око 10 - 12 њих с десну страну; дадоше нама, троици у зачељу три столице. Антоније Пљакић, као што сам му уз пут казао стане с дугом пушком иза Кара-Ђорђа, а био је личан и обучен у најлепшим хаљинама.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4918 on: December 11, 2023, 12:00:49 pm »

Ђенерал Ђенеј (Freiherr Johann Georg von Geneyne) пита зашто се бијемо с Турцима?
Ми кажемо по реду какви смо од дахија зулум подносили и најпосле исекоше наше кнезове као Алексу, Бирчанина, Станоја, Петра из Ћуприје, Хаџи-Рувима, и преброимо све друге, које смо онда добро знали и ћадијаху да све главне људе и оне који су у аустријском рату војевали да исеку, па да сама деца остану и т. д.
Од стране Турака рекоше два мухасила: шта је било, било; неће аге одсада онако чинити.
На то је Катић рекао: Баш и неће! Ви седите мирно, ви сте царски мухасили; ми на цара нисмо ни на вас цареве служитеље устали, но на дахије, с њима ћемо срећу с оружјем да поделимо.
Тада ђенерал Ђенеј пита: шта захтевате ви од Турака, шта - ли Турци од вас? Мене је мој двор одредио да вас помирим.
Тада српски пуномоћници прочитају девет услова помирења, које је још раније Ненадовић написао. Срби су захтевали: 1.) да оду дахије из Београда; 2.) да се поврати власт београдском паши, ради одбране коме Срби дају 1500 пандура, док му не дође султанова војска; 3.) ферман, којим би се опростио устанак и било забрањено Турцима јавна или тајна освета раји, која је покорна султану и противи се само гореспоменутим зулумћарима и мучитељима; 4.) да сваки нови паша, који дође из Цариграда мора управљати по хатишерифу од године 1798, у коме су означене све дације, које је раја дужна да плаћа, која се обвезује да их и сада плаћа без икаквог одговарања - везиру, спахијама, војводама и кадијама, али не пристаје да плаћа никакве нове и прибављене намете; 5.) раја захтева, да се установи суд у свакој нахији, и да се суди по закону, а нико да несме бити каштигован или уапшен без суда; да су кадије људи честити и побожни, а да не глобе рају нити да јој чине неправду; 6.) Раја тражи да слободно понавља цркве и манастире, који су већ забатаљени или изгорели, и да не кваре обичаје наше вере ни кадије, ни војводе, нити спахије т. ј. да не долази никакав Турчин на наше свадбе, да се не меша у женидбу Срба и да не заповеда свештеницима и родитељима девојачким, да их венчавају са онима, за кога хоћеју Турци, јер сви ови обичаји спадају у круг власти српског архијепископа; да свештеницима и калуђерима не суде обични судови, већ да им суди архијепископски суд; 7.) Да је трговина слободна у свима нахијама и да може раја да продаје своје производе ономе, ко јој плаћа више; 8.) Да раја може да бира кнезове, које везир мора да признаје за старешине раје, чија мишљења да мора кадија да преслуша у свакој парници; заједно с тиме, сва раја у глас захтева, да избере једнога човека, за врховног вожда српског народа: преко њега да везир шаље све ствари које се тичу Срба; њему да су подчињени сви кнезови; њега потврђује султан својим ферманом који мора бити написан на име српског толмача, као што то бива у Мореји; 9) У случају, ако би султан пристао на све ове услове, раја ће жртвовати свој живот за свога султана и извршиваће све његове заповести: дај боже, да му је држава непобедива.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 060



« Reply #4919 on: December 11, 2023, 12:11:37 pm »

Пошто су били прочитани услови, одпочне се уговарање. Од тих наших захтевања, вели Ненадовић, Турци нешто остављају, ђенерал додаје да би како до мира довео; и било је много препирке од обе стране, али Турци мање, јер се стиде и познају своју кривицу. Сирома ђенерал мало нагибаше и на турску страну, труди се да би како дошло до мира, до времена, кад опазисмо у Топчидеру димове. Скочи Катић рекао би е се зграну и рече: Нуто господине, ви нас на царски и ваш образ преведосте преко Саве, а дахије пале куће и робе сиротињу као вуци овце без пастира!
(Многи мисле да је хотимично некакав Агар Дољанац из Остружнице запалио 10 пустих сламњара кућа, на брду топчидерском, у којима су живили некада Бугари, па их пусте оставили. Мисле да је с тота запалио те куће, да тиме даде могућност Кара-Ђорђу да прекине договарање де се не помире.)
Устаде и ђенерал, опази димове, у небо упрли, од десет кућа, пак се окрене на оне Турке, изврати кожу: ви једне кесеџије, ви једни бунтовници свога цара, ви српске кнезове исекосте, и мене цар послао да народ склоним да се помирите, а ви пред очима мога цара, који је мене у место себе послао, сиротињу палите и убијате!
Турци сви вичу: Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико.
Ђипа Катић између седећих Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из уста сева. Сирома командирендер нађе се у чуду: једно се боји да Јанко њих кога недодирне, те би морали сви у контроманац ићи, а већма се боји да онако љутит Јанко незаметне с Турцима кавгу, и све једнако виче: Полако Јанко! полако Јанко!
Лако ћу, господине, лако, јер сам овде за водом и преварен, ал' чућеш ме сутра на Врачару, пак окрете се Турцима и рече: Чујте и дахијски и царски Турци, идите и кажите курви Кучук-Алији, у јутру рано да изађе на Дедино брдо или у Врачар, где он воли, па хат му, хат ми; кубура му, кубура ми; гардија му (копље), гардија ми; сабља му, сабља ми; чиме он воли, да ја и он мејдан поделимо, а сиротиња нека мирна буде.
Устаде и Црни Ђорђе и рече ђенералу Ђенеју: Господине, опростите на вашем труду и доласку, ал' од мира ништа нема, и од сад ћете чути и видити бојева, и збогом!
Катић се опет окрете Турцима и рече турски: Да абир ђерет - још једанпут вам кажем, кажите опет курви Кучук-Алији, што му поручио Катић Јанко из Рогаче, ако је мушко, сутра рано на мејдан да ми изиђе. (27)
Logged
Pages:  1 ... 316 317 318 319 320 321 322 323 324 325 326 327 [328] 329 330 331 332 333 334 335   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.038 seconds with 22 queries.