Српске буне

[JASON]

Ово је било велике недеље пре васкресенија. Српске вође повратише се у Остружницу да продуже ратовање. Црни Ђорђе и Катић оду у унутрашњост Србије, Ненадовић у пограничне, с Босном, округе; цел им је била да скупљају војску; за место састанка био је одређен Врачар; рок - 9 мај. У свима нахијама биле су искупљене скупштине, које су морале решити: Ко ће ићи на Врачар? Ко ће остати да чува погранична места? И кога ће оставити да обдржава, мир и ред у самој нахији? Поглавице шабачког и ваљевског округа обрате пажњу такође и на то, да је потребно поставити управу и суд народу. М. Ненадовић, најизображенији од ондашњих Срба, читао је некада Јустинијанове законе, знао је за строгост Мојсејеву на спрам Јевреја, узме 'Корчмију' књигу и изпише неколико параграфа. Скупштина призна те параграфе као закон. (²⁸)
9. маја слегну се Срби са различних крајева на Врачар под Београдом и првог дана имали су крваву битку с Турцима. За тим се улогоре код Топчпдера; у сред логора била је војничка црква, коју им је поклонио митрополит Стратимировић: црква је имала све утвари потребне за богомољу; они су и другу помоћ добили од своје аустријске браће: у Земуну су, казује Ненадовић, српске старешине имале пријатеља, коме је био слободан приступ у београдску тврдињу, па им је јављао за све дахијске намере, за њихове спреме да излазе из тврдиње ради нападања на Србе и о томе, како су дахије стајале са турским становништвом у вароши. С друге стране из Земуна кроз сваких три дана, Срби су добијали џебану, коју су спремали 60 Евреја под управом трговца Живковића, који је узео на се, да све то набавља. Погранични аустријски чиновници гледали су кроз прсте на саобраћаје Срба с обе стране Саве.

[JASON]

У том Срби пошљу у Цариград ону исту молбу, коју су били поднели у Земуну ђенералу Ђенеју заједно са девет услова ондашње погодбе. Аустрија такође јави у Цариград о нередима, које су проузроковале дахије у београдском пашалуку, који су се већ одазивали у аустријским јужним крајевима. Глас о победама српским над дахијама, који се пронесе по Бугарској и Босни, узкомеша хришћане. У Бугарској и Босни нађе се људи, који похиташе у помоћ Србији и Карађорђе склопи од њих најамничку чету. Турци, незадовољни с дахијама, радо су ступали у војску српског вожда; он их није одбијао, но су само морали носити српско одело. Али непотраја дуго. Карарађорђе није могао веровати свима Турцима: тако једанпут није примио до 500 крџалија, који су дошли њему из београдске тврдиње, јер је дознао, да су их подпустили и послали били дахије. То једно, а друго српске оделите чете, које су се тукле по пограничним нахијама, нису вазда биле умерене, него су често обарале џамије и преметале турско гробље, па с тога и Турци стану мало по мало остављати српску војску, Но суседне паше - нишки и босански непрестано су нудили да посредују између Срба и дахија, јер су имали такву заповест из Цариграда. Срби пак, освојили су били Рудник, Ваљево, Шабац, Пожаревац, обсели Смедерево и Београд, одбијали су понуде својих суседа. Срби су већ имали око 33.000 добро наоружаних војника (²⁹).
Читава српска војска била је подељена на двадесет чета, а толико је било и округа, из којих се прибирала војска; свака чета делила се на 10, 12 и више буљука, под заповедништвом буљукбаша; сваки округ и свака општина слала је својим војницима сваког петог дана рану; жењени људи могли су редимице ићи својим кућама, а њино место заступали највише нежењени; дуж целе српске границе и оних округа, који су устали на оружје, стављена је била стража, нарочито покрај обале савске и дунавске; од стране аустријске било је забрањено пренашање леба, у ратно доба, у град београдски, и сви погранични кордони морали су сметати саобраћају дахија са суседним турским земљама, воденим путом. Чак видински паша Пасманџија, изјави Карађорђу, да би он пре помогао Србима, него-ли дахијама. Из дана у дан српска је снага расла, али њина намера још није била јасно исказана нити изјашњена.

[JASON]

Порта се већ била почела плашити да неби Срби, намамљени војевањем с дахијама, освојили све градове. који су били у њиној земљи и да се после неће хтети покоравати ни турској влади. С тога буде заповеђено босанском везиру Бећир-паши, да иде у Србију са 6000 војника, да умири ратујуће стране, а ко се буде противио, њега да умири оружјем. Бећир паша могао је искупити само 2500 људи, у ком је броју било 300 спахија, који су се изселили из Србије у Зворник. Али пређе, него-ли што ће кренути војску, нађе да је боље послати свога мухурсајбију ради договора. Карађорђе је онда био у војсци, која. је отимала Смедерево. Српске поглавице, које су биле у главноме логору, сазнавши какву је заповест добио Бећир-паша, нису знале, шта да ураде: једни су хтели покорношћу да придобију Бећир-пашу на своју страну; други су предлагали, да се крену с војском против Бећира и да га надбију; трећи су говорили, да треба на јуриш отети београдски град, утврдити се у њему па ту чекати Бећира. Срби су први пут морали погледати очи у очи представницима султановим, коме су до сада писали тужбе на дахије. Од њих Срби нису могли сакрити своју забуну, због чега дахије почну испадати из града и нападати на Србе, али су двапут били жестоко надбијени. У том се већ био јавио посланик Бећир-пашин у српски логор, где дође и Карађорђе, а пре једног дана повратио се и митрополит Леонтије из Цариграда, куд је био отишао. Бећир-пашин посланик одма позове дахије у српски логор на договор, али дахије опет су звале њега у град; пет је дана прошло у узалудном чекању с обе стране, и Бећир-пашин посланик оде као што је и дошао. Тада се босански везир крене у Србију. 12. јуна његова предња војска стигне до српскога логора. Сада су дахије морале доћи на договор, али и од овог уговора ништа не би. Главна војска Бећирова утабори се на левој обали Колубаре; на десној пак страни Карађорђе смести двапут већу српску војску и захте, да му босански везир јави, шта он мисли да ради. Но Бећир је радио околишно, стајао у саобраћају с обема ратујућим странама и преко свега овога договарао се с мирном турском партајом, да му преда Београд. Ови су шеврдали; и нико никоме није веровао. Бећир паша замоли Аустрију да посредује. 22. јула у земунском карантину искупе се српске поглавице и дахије да учине уговор и да се помире, где је био аустријски ђенерал и посланик Бећир-пашин. Али Срби нису хтели друкчије пристати да се мире, него да за тај мир јамчи Аустрија. Аустријски ђенерал није могао јамчити и договарање се прекине. Но дахије пошто се врате у град, не хтедну очекивати, да на њих Срби нападају, нити да им ма што заповеда Бећир-паша, већ 3. августа побегну низ Дунаво Оршави (т.ј. Адакале), где их прими под своју заштиту Репеп-ага, командант турске тврдиње.

[JASON]

Бећир паша пошто се опрости дахија, стане смишљати како да покори Србију и да заузме Београд. По његовом савету београдски Турци нису хтели пуштати у град више од 100 Срба, ради привременог заузећа града; тајно пак пошље једног Турчина да убије Карађорђа, али сам убилац погине од Карађорђеве руке. Карађорђе озлојеђен утворством пашиним, (који се међ' тим примицао Београду) опколи босанску војску са свију страна изахте, да му се дахије предаду. Бећир-паша пошље заповест коменданту Оршаве, да преда Србима дахије. Том заповешћу и са пређашњим ферманом, у коме су дахије проглашене за бунтовнике, оде у Оршаву Миленко Стојковић с 40 наоружаних Срба. Реџеп-ага морао је пустити Србе у тврдињу и показати им кућу, у којој су становале дахије. Срби нападну ноћу на њих и одсечене главе четири дахије буду послате у београдски логор; Карађорђе их пошље у тврдињу па их тамо натакну на коље. Но смрт дахија није могла помирити Србе с Турцима. Брат једног погубљеног дахије, Муса-ага упадне у северозападни крај Србије и отуда се догоди читав низ бојева. Наједанпут заузму Турци Шабац, који опет заузму Срби. У Београду, по одласку дахија, приграбе власт крџалије. Па, и ново назначенога Сулејман-пашу пошавшег из Цариграда непустише крпџалије у град, већ се и он мораде настанити у Смедереву. Но из Цариграда стиже заповест, да каже, шта му фали: воље - или силе, те да истера крџалије из тврдиње. Сулејман, разјарен против крџалија и презирућу Бећира, који их наговарао, дође у Београд, створи за себе партају од варошана, Турака, која је пристајала, да се помири са Србима, па се пусти у договарање с Карађорђем. Бећир-паша желећи сам свршити послове и задобити заслуге код своје владе, предупреди Сулејмана и учини мир са Србима с оваквом погодбом:
1. Карађорђе има врховну управу пад целом земљом и плаћа годишње Порти 500.000 гроша.
2. Само Срби могу судити Србима, а ни један Турчин не само да се нв може настанити у селима, него ни привремено не може пребивати у селима.
8. Укидају се турске порежџије, али се плата београдском паши уредно издаје.
4. Што Срби донесу на трг, то Турци да купују за готове новце.
5. Војска се састоји од Турака и Срба; Карађорђе има своју стражу од 500 момака.
Ова је погодба била послата у Цариград на потврду, али Бећир-паша тајно поручи турској влади да нехита са одговором, па, због чекања ове потврде, Карађорђе и Бећир-паша склопе примирије са привременом погодбом. У почетку Октомбра из Цариграда стиже ферман, у коме се заповеда Србима, да се разиђу својим кућама обећавајући, да ће само тако потврдити погодбу мира и испунити жеље српске. Карађорђа није могао задовољити такав одговор, па и сам Бећир-паша непрестано презаше од бунтовника - крџалија. С тога је морао учинити сајуз с Карађорђем од кога добије 100 кеса новаца, па тек што изађе из Београда, он се утабори близу Срба и захте од аустријских пограничних званичника у име турског правитељства, да се несме ништа доносити у град Дунавом крџалијама. Срби продуже опсаду, надајући се, да ће их глађу приморати да се предаду. Скоро настане зима и Бећир-паша оде у Босну. (³⁰)

[JASON]

Српско питање измете се у тако важно, да су на Србију и нехотице морали обратити пажњу њезини суседи. Аустрија је већ одавно пратила догађаје на југу од Дунава. Она се старала да помири дахије са српским поглавицама; дозволила је, да Срби набављају из Земуна и других места дуж Дунава, све што им је потребно за ратовање; у исто је доба забранила пренос хране у београдску тврдињу и за крџалије; обдржавала је нерасположење турске владе према дахијама, а то све показује, судећи по спољашности, да је она смерала да придобије Србе на своју страну, и кад се укажу боље прилике да их подчини под своју власт, као што је била успела у почетку прошлог века. У своме саобраћају са Србима у Турској, она је вазда имала добро оруђе у рукама: њени подајници Срби и њихно свештенство. Митрополита Стратимировића јако су поштовали Срби с обе стране Дунава; па је њега наговарала аустријска влада да убеди прекодунавске Србе да признаду над собом аустријску заштиту. Но Стратимировић је мислио друкчије; његовог су мишљења били многи знатни Срби, маџарски чиновници: У сјединењу прекодунавских Срба са хабсбуршким земљама, они су видили гроб српскога народа. Још јуна 1804. год. митрополит даде 'нацрт воспостављења нове славеносрпске краљевине', проти Самборском, духовнику велике руске књагиње Александре Павлове, жене маџарског палатина Јосифа, који је онда одлазио натраг у Русију. (³¹) Стратимировић је овако мислио: сви европски владаоци имају савезнике од својих једноверних и једноплеменских владара, који су им од користи, кад је потребно. Руски пак владаоци немају те радости и среће; немају савезника рођених по језику, вери, начину мишљења и наклоностима, с којима 'союзи родства и крви болѣе (више) нежели съ иноязычными творимия превосходствують не описуемому, но крѣпко ощтущаемому утѣшенiе веселiю'; узимајући на ум да само 'руски велики и добродетан владалац нема себи равног ни по народу, ни по благочестију, нити својим подајницима савезног ни друга, нити пријатеља, нити поштоватеља према учињеном добру', митрополит Стратимировић показује да је прека потреба 'возпоставити' стару српску државу и набраја оне користи, које би могле из тога изаћи за саму Русију. Говорећи о руским сајузницима, који су друге вере и другога племена, Стратимировић се зауставља на суплеменим Пољацима и православним Грцима, и налази, да не би били ни једни, нити други искрени и верни руски сајузници. Међу тим, вели Стратимировић: 'нема под небом народа, који би имао толику љубав и наклоност Русима и руским царевима, као Срби. Једни и равни Славени по језику и благочестију. Простота њихна налик је на руску простоту; свуда признати, осим Русије, они, негледећи на удаљеност, имају једину наду на Русију. Па зар нема начина, и зар невреди да се руски цареви отачаски побрину за овај добар, славенски народ, те да га изведу у политични живот, а с временом и у политички сајуз, који (Срби) су свакоме своме владаоцу верни и свагда љубе Русију и Русе'?

[JASON]

Обележивши за тим просторију, на којојој живе Срби, Стратимировић мисли, да је можно у ондашњим приликама макар део један српскога народа учинити политички самосталним и то управо ослободити оне Србе, који стењу под Турским зулумом. Он предлаже, да султану плаћају некакав умерени данак и нека слободно верују у своју веру они Турци, који у Србији остану; а српске земље нека објави да су самосталне налик на Дубровачку републику и налик на седам јонских острва, али да се налази под руском заштитом. Он налази да би било користно, кад би Русија у награду за ослобођење Срба, Турској ујемчила господарење над азијским њеним земљама. Спомиње и то, да се српске земље, ослободивши се од Турака, лако могу предати најближем хришћанском владаоцу т. ј. Аустрији, те би се с тиме, умложила снага аустријска и она би постала опасан сусед за Турску. Што се тиче европских политичара, Стратимировић их успокојава овим да 'да 1) возпоставлење ове нове српске државе не би било сасвим потпуно одцеплење од, Турске, већ би Срби плаћали данак Порти и рачунали се да зависе од ње, према туђим владаоцима, па би се ствар налазила као и у пређашњем стању; 2) у оној сразмери, у којој би мало по мало текло узумирање Турске, расла би нова српска држава и надокнађивала. губитак који би долазио од слаботиње Турске царевине у општој равнотежи европској'. За владаоца ослобођене, таким начином, Србије, Стратимировић предлаже једног руског великог кнеза, који би могао повести са собом 'нешто руске војске; и ако он не би хтео сам онамо ићи, онда преко својих наместника, са три или четири хиљаде војске, могло би се том државом управљати и до благостања је довести'. Говорећи да су Срби под владом турском, народ прост, прекомерно сурови не отесан, Стратимировић држи, да республикански склоп, у почетку њихног препорођења не би им могао бити од вајде, него претпоставља монархичку управу. И ако не би могућно било попети на српски престо кнеза од руске владалачке породице, онда, по мишљењу Стратимировића, требало би дати Србима владаоца каквог протестантског кнеза, али само тако, да његово потомство прими православну веру. 'Овако мишљење' - вели на крају свога нацрта Стратимировић, коме је било суђено да управља, над аустријским Србима, около педесет година, о возпостављењу нове славено-српске државе: 'Тако се живо предпоставља моме уму и срцу, тако је корисно руском царском дому, тако је славно за сав славенски народ, да не може бити ради постигнућа, ове намере ништа сувише велико - ни највећи труд нити највећи трошкови; већ сваки истински човек, који је правог славенског порекла и пријатељ Руса и који свога владаоца искрено љуби, ваља да свом снагом прегне да ово оствари, а то у данашње доба чини ми се може бити'.
Нацрт митрополита Стратимировића, прота Самборски преда ондашњем руском министру спољних послова у Русији, кнезу Адаму Чарторижском. Но нацрт митрополитов тешко да му је се могао допасти, због онаквог говора о Пољацима. Је ли се могао Чарторижски старати да разшири круг природних пријатеља Русије, кад је свом душом онако одан био идеји о васкрснућу Пољске у њених старим границама? Како није био истинити човек славенскога рода ни 'ревноснимъ россiяниномъ' на саучешће кога је апеловао српски митрополит, Адам Чарторижски, поврати проти Самборском не само нацрт, већ и кратки извод из нацрта. Знајући карактеристику политичке радње Чарторижског, ми с пуним правом можемо мислити, да он није ни показао цару Александру I. нацрт српског митрополита Стратимировића. Али је тешко било угушити глас српскога народа: он допре до Русије другим путом.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Још Јулија месеца, кад договарање с посредовањем аустријанаца није ништа донело и кад се дознало о препоруци, каква је отишла из Цариграда Бећир паши, један од аустријских Срба, ротмистар Петар Новаковић Чардаклија (ког је жена била код покојне велике кнегиње, жене мађарског Палатина), оде у Србију и почне убеђавати српске старешине да пошљу депутацију у Русију ради тога, да јаве цару Александру о стању ствари у Србији. За тај посао старешине изберу проту Матију Ненадовића, истог Чардаклију и Јована Протића из Пожаревца. (³²) Напишу дугачку молбу, у којој су споменута сва места у нахијама, где су биле какве год развалине од цркава или манастира, које су ма кад порушили Турци, па се том молбом хоће, да распири гњев руског народа због овакве поруге православне светиње, због чега су и устали Срби да се свете. Но је та молба храњена, у тајности па и од оних људи, који су били најприближенији Карађорђу. Тек 1. Сеп. Ненадовић и Чардаклија крену се из Топчидера на лађи низ Дунаво; у Раму узму и Протића; још пређе придружи им се и Гаја Николајевић. Преко Оршаве и Мале Влашке они дођу у Букарешт и прејаве се рускоме конзулу, који им изради, те добију пасош од ондашњег господара Ипсилантија, па им рекне, да путују преко Молдавије, што је могуће смотреније и брже. У Молдавској, где је господарио присталица Турске, Мурузи, депутација наиђе на неке препреке, али благодарећи Србима, који су онде живели и рускоме генералном конзулу у Јашу, срећно пропутују преко Молдавије. Руски конзул даде им пасош, у коме је стајало да су они руски подајници а молдавски трговци, осим овога узме од њих молбу и друге артије, запечати, и пошље по татарину у Могиљов, на обали Дњестра. Истина, Молдавци су били задржали на својој обали кола и ствари српских посланика, али се један руски чиновник превезе и узме све што су Молдавци били задржали. У Каменцу Подољском српску депутацију позове себи вел. кнез Константин Павловић, који је прегледао маневрирање војске. На питање: 'Ко сте и од куда сте?' они одговоре, да су Срби и иду у Петроград цару. 'Имате исправе?' – 'Имамо'. 'Срећан вам пут! збогом!' рекне им Константин и одпусти их. Из Каменца ударе на Кијев, где их ђенерал-губернатор види, пораспита о Србима и Турцима, о њихној борби и одпусти с речма: 'Ваш посао није могуће одлагати, треба ићи што је могуће брже, збогом!' Из Кијева ударе на Харков, где нађу два професора университета, обојица Срби из Аустрије, па једнога од њих почну звати, да иде ш њима у Петроград. У савету университета буде прочитано писмо, на име Теодора Филиповића, написано у Харкову, у име целог страдајућег српскога народа.
'Поздравље теби брате Теодоре, од мене Црнога Ђорђа и од Јакова, твога ујака и од све сиротиње. Знаш ли брате, кад смо се састали на Дубоком у збегу и кад смо се заклели да идеш у Русију да научиш руски језик, па кад пошљемо одавде наше људе, да им будеш толмач и писар. Ето их сада шиљемо; како те нађу, ти одма иди ш њима, куд те они позову; они имају наставлење, И ако ти нас превариш и с њима неодеш, више ниси наш род; и би ћеш проклет од свију Срба и од све сиротиње, ако не послушаш као што си рекао кад смо те послали...'
Савет одпусти Филиповића са српским депутатима у Петроград. Кад су приспели у Москву Недовић је заједно с Филиповићом ишао изван Москве Прозоровском, коме и каже ради чега путују; за тим прибави, да су српски депутати много добра о њему слушали, због чега су и свратили с пута, само да сврну њему, и да га замоле, да их он према своме значењу код двора, препоручи и посаветује, како ће се у таким приликама владати. Прозоровеки, пошто је саслушао казивање о српском устанку и о стању ствари у Србији, почне им причати, како су Турци силни у Европи. а како је Срба мало, који се одважише да устану на Турке у невреме; пожали, што се то тако догодило и рекне им:
- Опростите; оче, сад сам ја у оставци; али ћу и опет написати неким мојим пријатељима, и, колико могу, постараћу се да вас препоручим, а ви идите цару; срећан вам пут, збогом!

[JASON]

26. Окт. посланици стигну у Петроград, где су их већ одавно изчекивали. Још пред улазком у варош сусретне их полицајни чиновник и одведе у гостионицу 'Нови Париз', близу до двора. Истога вечера дође им један официр, узе пасош, рекне да се називају молдавски трговци као и пређе што су се називали, да не ходају по сокацима у народњем оделу и да ишту све што им треба од гостионичара, коме је заповеђено да им даје све што потраже.
Другог дана доцне у вече буду позвани министру спољних послова, кнезу Чарторижском. Ненадовић најбоље знајући ток Србског устанка поднесе министру молбу на име царево. Министар рекне:
- Добро, јавићу цару.
Кад су посланици почели казивати министру о устанку, Чарторижски их прекине с речма:
- Добро, добро, нама је познато, да су Срби устали против Турака. А како је сада ваш вожд Ђорђе Црни и остале војводе, јесу ли здрави?
Посланици одговоре:
- Хвала Богу здрави су и поздрављају ваше високопревосходство и императора, с надањем на једноверну Русију надају се и бољем и да се избаве од Турака.
- Добро, рекне Чарторижски, али је Србија од Русије врло далеко и ми смо с Турцима у пријатељству; Турци су у београдској тврдињи?
- Јесу.
- А колико их има тамо?
- Држимо тако, около 16.000, а може бити и више, па је сада још Босански везир довео 7.600.
- Има ли у Србији још градова и колико ли има у њима Турака, како мислите?
- Има, град Смедеревски са 1.500 војника, у Шабцу 2.000, у Соколу 1.500; у Ужици 4.500.
- А имали тамо много топова?
- Има доста.
- А Срба колико има?
- 15.000 сада под оружијем, а када сви устану, биће више од 70.000.
- А зашто је босански везир довео толику војску?
- Он је послат од султана да помири нас са београдским и другим Турцима.
- Па, је ли учинио какав мир?
- Он је само то учинио, да су дахије побегле на лађи низ Дунаво, а наш вожд послао за њима у потеру Миленка, те их сву четворицу убио.
- А осталим Турцима, шта је везир урадио?
- Осталима је све опростио, а нама је обећао тачно испунити молбу од девет чланака и обећао је израдити код султана, да ову погодбу султан ферманом потврди; ми смо му за све то благодарили и молили га да нам каже каквог чиновника, који би био сведок наше погодбе, или да тражимо да за ово јемствује аустријски двор; да, аколи ми дигнемо буну, или Турци, по своме старом адету, почну чинити зулум, да аустријски двор, као најближи сусед, јави за то султану; али везир рекне осорно и жестоко: то бити не може, и ни један краљ неће се мешати у земљу нашег цара, који има доста верних мусулмана, који ће му истину казати, кад би се што у Србији десило... За тим смо дознали, да хоће београдски Турци и паша нас да преваре, само како ми положимо оружије.
Чарторижски одговори:
- Тако је. Ја ћу поднети цару вашу молбу, а вама желим лаку ноћ и збогом!

[JASON]

После неколико дана, српски посланици опет буду позвани Чарторижскоме и Ненадовић је морао опширно да исприча српске послове од онога доба, од кад су српски устаници учествовали у аустријском ратовању, па до погибије дахија. Пошто он то изприча, запита их Чарторижски:
- А јесте ли молили аустријски двор, као најближег суседа, да вам помогне?
На то ће Ненадовић рећи:
- Још у почетку устанка, Марта месеца, поднели смо молбу с тврдим поуздањем да ће нам Аустрија дати војску, оружије и остале војничке потребе и, да ће нас ослободити од турског јарма, јер су наши стари вазда били привржени и верни двору аустријском, а особито у време војевања Јосифа II. с Турцима, кад је 18.000 фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и тражили смо да нам се зајам врати. Но они писмено одговорише на нашу молбу: да са отоманском Портом стоје у присном пријатељству; и да они нама ни војске, ни официра, ни оружија дати не могу; јер би тиме нарушили с Портом уговор мира; али нам опет пограничне власти кроз прсте гледају, где нам трговци за новце дају све што нам је потребно.
Министар рекне:
- То је човечно, али нарушити уговор нису могли онако исто, као што ни сада Русија не може да поквари уговор. Имате ли код себе писмени одговор од Аустрије?
- Имамо, ма је остао у Србији.
- Добро, чувајте га.
У речма Чарторижског: 'исто тако, као што и сада Русија не може да поквари уговор', - у овоме је управо језгро одговора, који су могли добити српски посланици у Петрограду. Русија није могла да поквари мир с Турском због својих одношаја према Наполеону. Српским посланицима посаветују у министарству спољних дела, да још једанпут поднесу Порти жеље српскога народа, а Русија ће од своје стране, преко свога посланика, радити, да се уваже српска потраживања.

[JASON]

14. Дек. 1804. год. Матија Ненадовић и Јован Протић оду из Петрограда, па преко Галиције и Маџарске врате се у Србију. Чардаклија оде у Букарешт, где остане да чека, шта ли ће се још догодити у Србији. Теодор Филиповић остане за неко време у Петрограду, а за тим, под именом Боже Грујевића, дође у Србију и вршио је доцније важну улогу у установљеном онда 'правителствујућем совету' српскога народа. Овај је совет установљен, по мисли некаквога Руса, који је томе научио српске посланике, док су се бавили у Петрограду.

Пошто се Ненадовић вратио у Србију, он казиваше свакоме да је Русија обећала помоћ Србима. (³³) А у то, Априла, дође у Србију и Божо Грујевић. 17. месеца Априла би сазвана народна скупштина у Пећанима, и ту напишу молбу султану, у којој се туже на зулум и насиље крџалијско. У тој молби ставе девет тачака: 1) на место везира нека се одреди један веран и поштен мухазил; 2) да могу Срби имати у сви дванајест нахијских судова, по једнога обор-кнеза, а народ да избере себи једнога великога кнеза, који ће бити врховни старешина целог народа, да живи у Београду и све, што иде од Порте народу или од народа Порти, да иде кроз његове руке; 3) врховног старешину и обор-кнезове бира народ, и они су одговорни за народна дела; 4) данак од имања, арач и све остале дације морају бити сведене у један порез, и дације спахијске да се изплаћују из народне касе, а спахије да се не могу вратити никад у пашалук; 5) врховни старешина сам купи порез од народа и шаље султану; 6) врховни кнез бди да влада мир у земљи и народу и, ради тога, има код себе наоружане људе; 7) српски народ да може слободно да зида цркве и манастире и нико да се не сме мешати у његову веру; 8.) народ може слободно да обрађује земљу и да тргује без царине; 9) крџалије морају бити протеране из Београда, и Порта да од своје стране папише Аустријском двору, да се од њихне стране ништа не продаје у град, нити за јело нити за опрему. (³⁴)
Скупштина избере проту Алексу Лазаревића, Стевана Живковића и Јована Протића да однесу ову народну молбу у Цариград. У молби је било речено: да народ шаље два посланика; трећи је био одређен ради тога, да може слободније бити у саобраћају с руским послаником.
1. Маја посланици оду у Букарешт, и један од њих, Јован Протић, оста у Влашкој а његово место замени Чардаклија. Господар Влашки дочека љубазно српске посланике и одпише Карађорђу, да се веома радује, што се српски послови тако окренули, за тим, да ће одправити даље посланике, да је у саветовању о томе питању учествовао и руски генерални конзул, и да је о свему послато извешће у Петроград.
Посланици су стигли у Цариград 28. Маја и предаду своју молбу султану Селиму преко патријара. Изнајпре Порта покаже, да је склона да се мири са Србима. На то су је приморавале унутрашње ребелије, које су трзале турску царевину.

[JASON]

У Албанији и северној Грчкој владао је самовласни зулумћар Али-паша Јанински; Мисир готово није припознавао власт султанову; Вагабићани, заузевши света места, претили су мухамеданству страшним расколом или коначном пропашћу; најпосле, из дана у дан растијаше незадовољство због унутрашњих реформи, које је уводио Селим, па се незадовољство опажало и у самом Цариграду. Али доцније, по настојавању паша и бегова, који су душмански гледали на Србију, преговори са србским посланицима буду одложени; осим тога, француски се посланик постара, да представи Турцима мешање Руса у србске послове као припрему за опште војевање против Турске. Порта се све више и више привијаше на страну француски дипломата, и спремаше се, не само да умири Србе, већ да их стави још у много горе стање, него ли у каквом су били пређе устанка. Код оваквог стања ствари српским посланицима није било до тога, да преговорају: они су се морали побринути како ће умаћи и изнети главе на раменима. Живковић умакне из Цариграда изговарајући се, да он жели да убеди српски народ, да прими и предусретне мирно турске паше, који ће бити послани да заузму Србију; друга два посланика, с помоћу пријатеља, умакну у Одесу на каику, одклен Октомбра, оду у Петроград и тек се друге године поврате у Србију. (³⁵)

[JASON]

Међу тим у Србији непрестајаше бој за бојем а у исто су доба већали о унутрашњем склопу и уређењу. С једне стране Карађорђе изда строгу заповест, да ступе у војску сви млади, неожењени Срби који су кадри носити оружије, и то у логоре подељене по нахијама: онима је претио смрћу, који би се успротивили овој заповести. Та је његова претња подејствовала: на босанској граници, код Београда и на Морави искупе се големе убојне силе. И осим тога, код Остружнице био је постављен табор, у коме је и било главно пребивање Карађорђа. Да би имали су чиме набављати потребне ствари за даљу борбу, би ударен данак од 250.000 гроша. Да би живахнула потпуно пропала,трговина, Карађорђе заповеди, да се строго мотри на лопове и пустахије па зато многи из Србије умакоше преко. Војничко напредовање Срба одпочне се 1805. године тиме, што они у пролеће ухвате једнога јаничарског агу, који је побегао из Београда; нађу код њега, 500.000 гроша, које спусте у војничку касу. Крџалије у Београду опкољене са свију страна, покушају да преваром поплаше Србе: они опреме два Цинцарина, који су добро знали да говоре румунски, одену их у бољарско одело, одпрате их с највећом сјајношћу у српски табор са ферманом, који је навалице за тај посао написан, и у коме као бајаги султан заповеда Србима, да углаве мир, иначе ће их најжешће казнити. Тај лажни ферман би прочитан у табору код Остружнице, у почетку аја, и учини на Србе са свим противан упечатак ономе, који крџалије мишљаху да ће учинити. Срби се сви до једног закуну да ће пре сви изглнути са оружијем у рукама, него се покорити турској својевољи. У осталом нису се Срби свуда подједнако чували од Турака. На четири дана пре но што ће се у табору прочитати лажни ферман, Турци заузму град Ужицу, коју је чувала нејака српска чета. То Карађорђу даде повода да изда овакву дневну заповест:
'Браћо! Нека вам је бог у помоћи! Вршите добро своју дужност. Нека су људи свакад на опрезу. И ако је душманин далеко, но он је вазда близу нас; чувајте се Турака. Зар ће вам боље бити ако погубите своје главе, као Ужичани. Нека сад они презају од нас, којима смо се ми некада покоравали; сада су они под нама; недајмо се да нас варају'.
После опсаде, која је трајала пуних десет недеља, Срби изнова освоје Ужицу.

[JASON]

У то време, пред јесен, босански везир Бећир-паша, крене опет своју војску на Србију; но кад дочу да су Срби прекрилили Дрину, заустави се на левој обали њеној и неусуди се ништа да започне. Његови војници, којима се досадила нерадња и узалудно очекивање, стадоше се, по своме адету, разилазити својим кућама. Међутим дође глас с југа, да из Ниша иде на Србију Афиз-паша са великом војском. Српске поглавице не само што се пожурише да прикупе Србе у војску, који још не беху под оружјем, већ најме у своју војску многе хришћане из Бугарске, Босне и Црне Горе. 40.000 српске војске заседне у тврдој позицији код Ћуприје, ширећи се на десно до Крагујевца, а на лево до десне обале моравске. Јаков Ненадовић остане на Дрини са 12.000 људи.
Међу тим београдски паша Сулиман, који је стајао под влашћу крџалија, би постављен за пашу у Солун, а његово место да заузме Афиз-паша. Но не само, што Срби у почетку Септембра разбише Афиз-пашу, но га још и заробише; и ма да му изађе за руком да умакне из под страже, но сва се његова војска већ беше разпрснула. После овакве победе, Срби видише, да се могу поуздати у своју снагу: то их одушеви и они се латише два посла: да прогнају Турке из градова, у којима су се они још држали, и да склопе унутрашњу управу, и понове порушене цркве и манастире. У почетку Новембра, Срби освоје Смедерево; у то исто доба на 24 руске лађе, које су допловиле до Галаца, Србима је било довежено топова и сила џебане. Би решено, да се промисле о освојењу Београда и Карађорђе Декембра месеца, сазове народну скупштину у Смедереву; али се овде изтаче питање: Је-ли Карађорђе врховни вожд само у војничким пословима, или је сталан владар српскога народа. То питање изазваше одношаји Карађорђа према осталим војводама српским и према 'правитељствујућем совету' српскога, народа, који онда беше већ установљен.

[JASON]

Српски посланици, који походише Петроград 1804. год. донеше из Русије ту мисао, да се установи совет. (³⁶). Около тога беше се понајватреније заузео Божо Грујевић. Срби су још одавна осећали потребу, да имају један општи суд у земљи. Ми смо видили, да је Матија, Ненадовић јошу почетку устанка набрзо написао кривичне законе из 'Кормчије' књиге; али непрекидна борба, превага војничких интереса, над грађанским и, невештина самог Карађорђа у грађанским пословима, потре сваки значај привремених судија по неким нахијама. Матија, Ненадовић и Божо Грујевић салетише једног од најзначајнијих војвода српских, Јакова Ненадовића, да склопи совет, а та се мисао допадне и самоме Јакову. Кад су Срби по други пут освојили Карановац и Ужицу, Јаков Ненадовић позове Карађорђа на, скупштину у Боговађу, око Велике Госпође. Они су били наумили да најпре мирошу и закуну Карађорђа на звање 'Врховнога вожда српскога народа'; они препоруче ваљевском владици Антиму, да то изврши. Но Карађорђе одбије предлог Ненадовића и објави, да скупштина мора бити искупљена у селу Борку у београдској нахији. Ту бејаху сазване и остале војводе српске. Осим тога, у Борак се слегне силна, светина. Сами Ненадовићи доведоше око 500 најодабранијих људи из нахије шабачке, ваљевске и рудничке; ш њима дође и ваљевски епископ. На тој скупштини М. Ненадовић покрене питање о совету, о чему је још пређе често говорио са многим војводама. Не само војводе, већ и Карађорђе одобри тај предлог. Ево шта је ту Ненадовић говорио:
- Ми ћемо само за време задржати име совет, а када настане мир, онда ћете ви бити главни команданти у совету.
Војводе нису дуго о томе већале, него дозволише Ненадовићу, да бира у совет кога му је драго. Матија избере шест људи из разних нахија; неки су били кметови, а, неки трговци. Сам је Матија био као председник совета, а чланови беху: Јован Протић из пожаревачке нахије (који је ишао у Русију као посланик), Вукоман - из јагодинске нахије, Аврам Лукић из Пожешке нахије, Младен Миловановић из нахије крушевачке, Јанко Георгијевић из смедеревске и Милоје Здравковић из ћупријске нахије. Главни је раденик у совету био Божо Грујевић, који је како вели Ненадовић, био и секретар, и преписивач, и архивар, и столоначелник и сва је званија извршавао. Тај Божо Грујевић припремио је био за скупштину склоп совета и беседу о законитом склопу целе земље и о обвезама врховнога вожда. По плану Божином, свака нахија треба да избере по једнога човека за члана у совет, човека разумна, честита и заслужна, да му даде написмено пуномоћије и да му одреди издржавање. Таквим начином у совету би морало бити дванајест чланова. Председник извршава одлуке совета, издаје од свога имена решења советска по сви га остали чланови поштују као оца. Ако би се при гласању поделили чланови на две половине: то би она страна одржала превагу на којој је председник. Сви 12 чланова совета морају се налазити у једноме месту и упраљати целим народом. Тај скуп од 12 чланова и саставља главни Правителствујући совет народни. Ради бољег и бржег извршивања народних послова, чланови совета могу поделити између себе послове према способностима свакога од њих. Тако се, један може бринути о војничким пословима и називати се војнички попечитељ: он је дужан искупљати војничке припреме, добро разумевати војничке послове, пазити да се млађи покоравају старијима, да би се у војсци одржао ред; њему припада војнички суд. Други - чува народну касу; прима од кнезова дације, пази да се добро покупи данак, надгледа расходе и одговоран је целоме народу за неуредност у каси; он се назива попечитељ касе. Трећи врши земаљски суд и назива се велики судија; он разматра и решава како грађанске, тако и кривичне парнице. Четврти се брине о свештенству и народној просвети; њега морају изабрати главна духовна лица и називаће се попечитељ просвете и свештенства; његова је дужност да надгледа манастире, цркве, школе, учитеље, и он се брине о свему ономе, што се тиче народњег васпитања; он призивље у Србију учевне људе, гради и поправља цркве и школе, предлаже епископима кандидате за свештенике. Пети корешпондира са страним дворовима и назива се попечитељ иностраних дела; када прими писмо од других влада, он се саветује са осталим члановима, па одговара на таква писма; он води народну политику, а у седницама совета врши дужност секретара. Шести се стара о унутрашњем миру и реду и назива се попечитељ мира, реда и трудољубија; он мора бити усрдан домаћин, мора протеривати лопове, мотрити на лењивце, зле људе и шпиуне. Осталих шест советника имају саветујући глас и, као представници својих нахија, сваке године јављају за важне догађаје у њихним нахијама, а то исто раде и остали попечитељи. Совет има свој народни печат, који чува или председник или секретар. Сваки члан совета пред ступањем у своју дужност, мора се заклети народу, да ће право и усрдно одправљати своје послове, а на крају године, давати рачун, шта је добро за народ урадио и како је дужност испунио. У совету мора бити неколико писара, које је могуће изабрати од млађих свештеника, који понајбоље знаду писмо; такође мора бити десет књигоноша од млађих људи, с платом, али их треба оштро држати и заклети. Код совета мора бити стража, која се редом шаље из различних нахија. За совет мора бити одређена чиста, пространа и удобна кућа. (³⁷)