Српске буне

[JASON]

14. Дек. 1804. год. Матија Ненадовић и Јован Протић оду из Петрограда, па преко Галиције и Маџарске врате се у Србију. Чардаклија оде у Букарешт, где остане да чека, шта ли ће се још догодити у Србији. Теодор Филиповић остане за неко време у Петрограду, а за тим, под именом Боже Грујевића, дође у Србију и вршио је доцније важну улогу у установљеном онда 'правителствујућем совету' српскога народа. Овај је совет установљен, по мисли некаквога Руса, који је томе научио српске посланике, док су се бавили у Петрограду.

Пошто се Ненадовић вратио у Србију, он казиваше свакоме да је Русија обећала помоћ Србима. (³³) А у то, Априла, дође у Србију и Божо Грујевић. 17. месеца Априла би сазвана народна скупштина у Пећанима, и ту напишу молбу султану, у којој се туже на зулум и насиље крџалијско. У тој молби ставе девет тачака: 1) на место везира нека се одреди један веран и поштен мухазил; 2) да могу Срби имати у сви дванајест нахијских судова, по једнога обор-кнеза, а народ да избере себи једнога великога кнеза, који ће бити врховни старешина целог народа, да живи у Београду и све, што иде од Порте народу или од народа Порти, да иде кроз његове руке; 3) врховног старешину и обор-кнезове бира народ, и они су одговорни за народна дела; 4) данак од имања, арач и све остале дације морају бити сведене у један порез, и дације спахијске да се изплаћују из народне касе, а спахије да се не могу вратити никад у пашалук; 5) врховни старешина сам купи порез од народа и шаље султану; 6) врховни кнез бди да влада мир у земљи и народу и, ради тога, има код себе наоружане људе; 7) српски народ да може слободно да зида цркве и манастире и нико да се не сме мешати у његову веру; 8.) народ може слободно да обрађује земљу и да тргује без царине; 9) крџалије морају бити протеране из Београда, и Порта да од своје стране папише Аустријском двору, да се од њихне стране ништа не продаје у град, нити за јело нити за опрему. (³⁴)
Скупштина избере проту Алексу Лазаревића, Стевана Живковића и Јована Протића да однесу ову народну молбу у Цариград. У молби је било речено: да народ шаље два посланика; трећи је био одређен ради тога, да може слободније бити у саобраћају с руским послаником.
1. Маја посланици оду у Букарешт, и један од њих, Јован Протић, оста у Влашкој а његово место замени Чардаклија. Господар Влашки дочека љубазно српске посланике и одпише Карађорђу, да се веома радује, што се српски послови тако окренули, за тим, да ће одправити даље посланике, да је у саветовању о томе питању учествовао и руски генерални конзул, и да је о свему послато извешће у Петроград.
Посланици су стигли у Цариград 28. Маја и предаду своју молбу султану Селиму преко патријара. Изнајпре Порта покаже, да је склона да се мири са Србима. На то су је приморавале унутрашње ребелије, које су трзале турску царевину.

[JASON]

У Албанији и северној Грчкој владао је самовласни зулумћар Али-паша Јанински; Мисир готово није припознавао власт султанову; Вагабићани, заузевши света места, претили су мухамеданству страшним расколом или коначном пропашћу; најпосле, из дана у дан растијаше незадовољство због унутрашњих реформи, које је уводио Селим, па се незадовољство опажало и у самом Цариграду. Али доцније, по настојавању паша и бегова, који су душмански гледали на Србију, преговори са србским посланицима буду одложени; осим тога, француски се посланик постара, да представи Турцима мешање Руса у србске послове као припрему за опште војевање против Турске. Порта се све више и више привијаше на страну француски дипломата, и спремаше се, не само да умири Србе, већ да их стави још у много горе стање, него ли у каквом су били пређе устанка. Код оваквог стања ствари српским посланицима није било до тога, да преговорају: они су се морали побринути како ће умаћи и изнети главе на раменима. Живковић умакне из Цариграда изговарајући се, да он жели да убеди српски народ, да прими и предусретне мирно турске паше, који ће бити послани да заузму Србију; друга два посланика, с помоћу пријатеља, умакну у Одесу на каику, одклен Октомбра, оду у Петроград и тек се друге године поврате у Србију. (³⁵)

[JASON]

Међу тим у Србији непрестајаше бој за бојем а у исто су доба већали о унутрашњем склопу и уређењу. С једне стране Карађорђе изда строгу заповест, да ступе у војску сви млади, неожењени Срби који су кадри носити оружије, и то у логоре подељене по нахијама: онима је претио смрћу, који би се успротивили овој заповести. Та је његова претња подејствовала: на босанској граници, код Београда и на Морави искупе се големе убојне силе. И осим тога, код Остружнице био је постављен табор, у коме је и било главно пребивање Карађорђа. Да би имали су чиме набављати потребне ствари за даљу борбу, би ударен данак од 250.000 гроша. Да би живахнула потпуно пропала,трговина, Карађорђе заповеди, да се строго мотри на лопове и пустахије па зато многи из Србије умакоше преко. Војничко напредовање Срба одпочне се 1805. године тиме, што они у пролеће ухвате једнога јаничарског агу, који је побегао из Београда; нађу код њега, 500.000 гроша, које спусте у војничку касу. Крџалије у Београду опкољене са свију страна, покушају да преваром поплаше Србе: они опреме два Цинцарина, који су добро знали да говоре румунски, одену их у бољарско одело, одпрате их с највећом сјајношћу у српски табор са ферманом, који је навалице за тај посао написан, и у коме као бајаги султан заповеда Србима, да углаве мир, иначе ће их најжешће казнити. Тај лажни ферман би прочитан у табору код Остружнице, у почетку аја, и учини на Србе са свим противан упечатак ономе, који крџалије мишљаху да ће учинити. Срби се сви до једног закуну да ће пре сви изглнути са оружијем у рукама, него се покорити турској својевољи. У осталом нису се Срби свуда подједнако чували од Турака. На четири дана пре но што ће се у табору прочитати лажни ферман, Турци заузму град Ужицу, коју је чувала нејака српска чета. То Карађорђу даде повода да изда овакву дневну заповест:
'Браћо! Нека вам је бог у помоћи! Вршите добро своју дужност. Нека су људи свакад на опрезу. И ако је душманин далеко, но он је вазда близу нас; чувајте се Турака. Зар ће вам боље бити ако погубите своје главе, као Ужичани. Нека сад они презају од нас, којима смо се ми некада покоравали; сада су они под нама; недајмо се да нас варају'.
После опсаде, која је трајала пуних десет недеља, Срби изнова освоје Ужицу.

[JASON]

У то време, пред јесен, босански везир Бећир-паша, крене опет своју војску на Србију; но кад дочу да су Срби прекрилили Дрину, заустави се на левој обали њеној и неусуди се ништа да започне. Његови војници, којима се досадила нерадња и узалудно очекивање, стадоше се, по своме адету, разилазити својим кућама. Међутим дође глас с југа, да из Ниша иде на Србију Афиз-паша са великом војском. Српске поглавице не само што се пожурише да прикупе Србе у војску, који још не беху под оружјем, већ најме у своју војску многе хришћане из Бугарске, Босне и Црне Горе. 40.000 српске војске заседне у тврдој позицији код Ћуприје, ширећи се на десно до Крагујевца, а на лево до десне обале моравске. Јаков Ненадовић остане на Дрини са 12.000 људи.
Међу тим београдски паша Сулиман, који је стајао под влашћу крџалија, би постављен за пашу у Солун, а његово место да заузме Афиз-паша. Но не само, што Срби у почетку Септембра разбише Афиз-пашу, но га још и заробише; и ма да му изађе за руком да умакне из под страже, но сва се његова војска већ беше разпрснула. После овакве победе, Срби видише, да се могу поуздати у своју снагу: то их одушеви и они се латише два посла: да прогнају Турке из градова, у којима су се они још држали, и да склопе унутрашњу управу, и понове порушене цркве и манастире. У почетку Новембра, Срби освоје Смедерево; у то исто доба на 24 руске лађе, које су допловиле до Галаца, Србима је било довежено топова и сила џебане. Би решено, да се промисле о освојењу Београда и Карађорђе Декембра месеца, сазове народну скупштину у Смедереву; али се овде изтаче питање: Је-ли Карађорђе врховни вожд само у војничким пословима, или је сталан владар српскога народа. То питање изазваше одношаји Карађорђа према осталим војводама српским и према 'правитељствујућем совету' српскога, народа, који онда беше већ установљен.

[JASON]

Српски посланици, који походише Петроград 1804. год. донеше из Русије ту мисао, да се установи совет. (³⁶). Около тога беше се понајватреније заузео Божо Грујевић. Срби су још одавна осећали потребу, да имају један општи суд у земљи. Ми смо видили, да је Матија, Ненадовић јошу почетку устанка набрзо написао кривичне законе из 'Кормчије' књиге; али непрекидна борба, превага војничких интереса, над грађанским и, невештина самог Карађорђа у грађанским пословима, потре сваки значај привремених судија по неким нахијама. Матија, Ненадовић и Божо Грујевић салетише једног од најзначајнијих војвода српских, Јакова Ненадовића, да склопи совет, а та се мисао допадне и самоме Јакову. Кад су Срби по други пут освојили Карановац и Ужицу, Јаков Ненадовић позове Карађорђа на, скупштину у Боговађу, око Велике Госпође. Они су били наумили да најпре мирошу и закуну Карађорђа на звање 'Врховнога вожда српскога народа'; они препоруче ваљевском владици Антиму, да то изврши. Но Карађорђе одбије предлог Ненадовића и објави, да скупштина мора бити искупљена у селу Борку у београдској нахији. Ту бејаху сазване и остале војводе српске. Осим тога, у Борак се слегне силна, светина. Сами Ненадовићи доведоше око 500 најодабранијих људи из нахије шабачке, ваљевске и рудничке; ш њима дође и ваљевски епископ. На тој скупштини М. Ненадовић покрене питање о совету, о чему је још пређе често говорио са многим војводама. Не само војводе, већ и Карађорђе одобри тај предлог. Ево шта је ту Ненадовић говорио:
- Ми ћемо само за време задржати име совет, а када настане мир, онда ћете ви бити главни команданти у совету.
Војводе нису дуго о томе већале, него дозволише Ненадовићу, да бира у совет кога му је драго. Матија избере шест људи из разних нахија; неки су били кметови, а, неки трговци. Сам је Матија био као председник совета, а чланови беху: Јован Протић из пожаревачке нахије (који је ишао у Русију као посланик), Вукоман - из јагодинске нахије, Аврам Лукић из Пожешке нахије, Младен Миловановић из нахије крушевачке, Јанко Георгијевић из смедеревске и Милоје Здравковић из ћупријске нахије. Главни је раденик у совету био Божо Грујевић, који је како вели Ненадовић, био и секретар, и преписивач, и архивар, и столоначелник и сва је званија извршавао. Тај Божо Грујевић припремио је био за скупштину склоп совета и беседу о законитом склопу целе земље и о обвезама врховнога вожда. По плану Божином, свака нахија треба да избере по једнога човека за члана у совет, човека разумна, честита и заслужна, да му даде написмено пуномоћије и да му одреди издржавање. Таквим начином у совету би морало бити дванајест чланова. Председник извршава одлуке совета, издаје од свога имена решења советска по сви га остали чланови поштују као оца. Ако би се при гласању поделили чланови на две половине: то би она страна одржала превагу на којој је председник. Сви 12 чланова совета морају се налазити у једноме месту и упраљати целим народом. Тај скуп од 12 чланова и саставља главни Правителствујући совет народни. Ради бољег и бржег извршивања народних послова, чланови совета могу поделити између себе послове према способностима свакога од њих. Тако се, један може бринути о војничким пословима и називати се војнички попечитељ: он је дужан искупљати војничке припреме, добро разумевати војничке послове, пазити да се млађи покоравају старијима, да би се у војсци одржао ред; њему припада војнички суд. Други - чува народну касу; прима од кнезова дације, пази да се добро покупи данак, надгледа расходе и одговоран је целоме народу за неуредност у каси; он се назива попечитељ касе. Трећи врши земаљски суд и назива се велики судија; он разматра и решава како грађанске, тако и кривичне парнице. Четврти се брине о свештенству и народној просвети; њега морају изабрати главна духовна лица и називаће се попечитељ просвете и свештенства; његова је дужност да надгледа манастире, цркве, школе, учитеље, и он се брине о свему ономе, што се тиче народњег васпитања; он призивље у Србију учевне људе, гради и поправља цркве и школе, предлаже епископима кандидате за свештенике. Пети корешпондира са страним дворовима и назива се попечитељ иностраних дела; када прими писмо од других влада, он се саветује са осталим члановима, па одговара на таква писма; он води народну политику, а у седницама совета врши дужност секретара. Шести се стара о унутрашњем миру и реду и назива се попечитељ мира, реда и трудољубија; он мора бити усрдан домаћин, мора протеривати лопове, мотрити на лењивце, зле људе и шпиуне. Осталих шест советника имају саветујући глас и, као представници својих нахија, сваке године јављају за важне догађаје у њихним нахијама, а то исто раде и остали попечитељи. Совет има свој народни печат, који чува или председник или секретар. Сваки члан совета пред ступањем у своју дужност, мора се заклети народу, да ће право и усрдно одправљати своје послове, а на крају године, давати рачун, шта је добро за народ урадио и како је дужност испунио. У совету мора бити неколико писара, које је могуће изабрати од млађих свештеника, који понајбоље знаду писмо; такође мора бити десет књигоноша од млађих људи, с платом, али их треба оштро држати и заклети. Код совета мора бити стража, која се редом шаље из различних нахија. За совет мора бити одређена чиста, пространа и удобна кућа. (³⁷)

[JASON]

По спољњем изгледу као да је у главноме био примљен план Божин о склопу совета, јер му Карађорђе заповеди, да напише заповест, да се свака нахија искупи на скупштину и да избере за члана совета човека, у коме има највише поверења, који ће са осталим советницима водити бригу о пословима целога народа, а највише своје нахије, и да проналазити преступлења, не пазећи на лице преступника, је-ли он комендант, војвода, буљукбаша, свештеник, калуђер или кмет, без икакве разлике и лицемерства, и да јавља совету за сваког злочинца, а совет опет да јавља своме врховноме вожду, који ће казнити кривца и бранити невинога. Да-ли је Божо изговорио у скупштини своју беседу о дужностима врховнога вожда и народа, незнамо. Ненадовић вели, да је 'возбудителна за слободу, и трогателна' за човека, па је очувао у својим запискама један одломак од те беседе. У њој се најпре говори о сили закона, који треба да влада целом земљом, над свима и сваким Србином, па ма ко он био; али ради народње среће и благостања закон се мора оснивати на разуму и правди. 'Први дакле господар и судија у народу јесте закон'. Поглавари и судије подпадају под закон онако исто, као и најпростији и најсиромашнији људи у народу. 'Само у општој подчињености закону, садржи се истинита слобода и вољност народа. Својевољство појединог лица води земљу у пропаст. Због тога сваки вожд народа, мора се старати о безбедности и сигурности живота, имања и части свакога човека; ако он није кадар то извршити, онда није достојан бити поглаваром. Друга је дужност вождова слободу народну очувати, јер је нама у слободи двапут милији и слађи наш живот. Слобода разликује нас од зверова, и роб је гори од звера, јер човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живити, него-ли у поганом ропству бити. - Слобода нас чини људима; слобода и вољност даје војнику снагу, војводама и поглаварима мудрост и правосудије. Она усељава у старије љубав према млађима, она просвештава свештенство и покреће њихове руке да благосиљају своју слободну паству. Слобода умудрава народни совет, слобода свакога обогаћава; слобода весели и утешава орача у пољу, пастира код стоке, путника па путу, војника на војсци и домаћина код своје куће и чини, те му је живот мио. У слободној земљи: у пољу боље роди, и марва се боље плоди; у слободној земљи једу леп леб и пију добро вино. Накратко, где нема слободе, ту нема живота'. (³⁸)
Наравно, да је за Србе, који толико жртава поднеше борећи се за народну слободу, беседа Божина била заиста 'возбудителна и тротателна', па је и морала у њима учинити огромни упечатак.

[JASON]

Простран је био план, по коме је хтео Грујевић да склопи главни совет српски; ситни и посртљиви су први кораци те нове установе, која је одпочела свој рад. Кад је М. Ненадовић представио прве советнике Карађорђу и осталим поглаварима, Карађорђе их призна и рекне им:
-Узми их са собом у манастир Вољавчу и постарајте се о целом српском народу, како вас Бог учи; скините с мојих леђа макар колико толико бриге, а ја ћу доћи тамо, да вас видим.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Советници оду у манастир Вољавчу. Њима падне у очи сиротиња, ћелијце малене и низке. Огромне рудничке планине свуда у наоколо тако су велике, да се једва на коњу могло доћи манастиру. Шест советника и шест њихних слугу једва су нашли где да се сместе у убогом манастиру. Они су нашли у манастиру само један сандук прохина брашна и првих дана морали су слати момке у оближња села, да што за рану набаве. Није било ни астала, ни столица. Један сељак стеше астал и две клупе; унесу их у собу; алстал покрију платном и мету на њ јеванђеље и крст манастирски; ту су држали прве своје седнице први српски советници. Наскоро им дођу још четири советника с пуномоћијама од својих нахија. Али је било крајње време и потреба да се има народњи суд. Тек што су околни сељаци дознали за совет, одма нагрну, како вели Ненадовић, ко некој светињи, неко с тужбом, а неко да потражи савета. Нарочито је долазило много калуђера са старим 'привилегијама', захтевајући, да их совет потврди. Друге молиоце советници су задовољавали како су знали и умели, а калуђере су одбијали говорећи, да совет још није подпун и да треба чекати на скупштину, јер само она има право да потврђује привилегије. У народу совет није називан тим именом, већ су га звали 'синод'. У осталом, нису дуго советници српски могли проседити у Вољавчи. Они пошљу М. Ненадовића Карађорђу у Тополу с молбом, да их пресели у друго које место. Карађорђе их пошље у богатији манастир - Боговађу. Пут, којим су советници путовали у Боговађу ишао је кроз Тополу, где их је Карађорђе гостољубиво предусрео, Советницима се учини Боговођа као дворац. Игуманову ћелију узму за место, где ће држати седнице. Канцеларске је спреме било у изобиљу, у све нахије поврве заповести из совета, да искупе нахијске скупштине, па да изберу у свакој нахији по три човека, који ће склопити нахијске магистрате. Ови су магистрати морали писати совету све, што им је требало: они су морали судити и расправљати, а у важним стварима, призивати у седницу и војничке старешине; у случају каквога двоумљења - обраћати се совету из оних нахија, које су најближе до места, где је совет, а совет ће већ јављати Карађорђу; из оних нахија и магистрата, који су били ближе до Тополе, обраћа ће се правце Карађорђу, који ће опет за та дела јављати совету. Ови магистрати били су брзо склопљени и у целој Србији утврди се какав такав друштвени поредак; како у совету, тако и у магистратима већином су били калуђери, писари. Писаром је чак у совету био игуман Мојсије. На советском печату били су изрезани грбови Србије и Тривалије, са сунчаним жракама изнад њих, са надписом у котур 'Правительствующiй совѣтъ сербскiй'. Напоследку, кад је било отето Смедерево, Карађорђе заповеди, да се нађе кућа за совет у Смедереву. Селећи се на ново место, чланови совета склопе рачуне о својим трошковима, за пређашње време и нађу, да је свега било потрошено 150 дуката, и да је ту читаву суму исплатио Ненадовић; совет му о томе и изда сведочбу. Још из Боговађе совет је послао заповести у ђумруке на Дрини и Сави, да ђумрукчије шаљу сваког месеца рачуне и готове новце; такве исте заповести из Смедерева совет пошље ђумруцима на Дунаву и Морави, и мало по мало у совету се створи народња каса: из те касе буде исплаћен дуг Ненадовићу. У Смедерево дођу још три нова советника, из оних нахија, које нису биле послале чланове у совет. (³⁹)

[JASON]

У оваквим приликама била је сазвана народна скупштина у Смедереву. Неке су војводе рачунале совет за главну државну власт, а Кара-Ђорђа су држали само за главног вожда у народњем ратовању, па нису хтели ићи на скупштину. Међу тима, који не хтедоше доћи на скупштину, био је и Јаков Ненадовић. Али је у осталом, питање о ратовању с Турцима било главно, и народ није забатаљивао тај посао, не гледећи ни на какве свађе поглаварске између себе. Скупштина се искупи и донесе ова врло важна решења:
1) Због ратовања, Срби не плаћају Порти никакав данак;
2) за војничке потребе плаћају данак не само Срби већ и они Турци, који живе у Србији;
3) Србија мора имати свагда спремних под оружјем 40.000 војника и ова се војска налази под неограниченом влашћу Кара-Ђорђа;
4) дневно мора имати сваки војник хране: 2 фунте проје, 1 фунту овчевине или говеђине или свињетине, литру ракије, а у пост на место меса издаје се пасуљ;
5) грабеж и бегање да се казни смрћу;
6) Смедерево да се поправи и утврди, а Београд најтврђе да се опседне.
Добивши од народа таква важна пуномоћија у војничким пословима, Кара-Ђорђе утврди таборе на Морави и Дрини и опколи Београд са 6.000 људи. Али у то исто доба, Срби због своје несмотрености изгубе и трећи пут Шабац, па су га и трећи пут отели на јуриш после крваве борбе.
Припремајући се за ратовање, Срби ипак нису прекидали договарање са суседним владаоцима, нити саобраћаја са својим најближим једноплеменицима. Срби су добијали помоћ од своје прекодунавске браће, некад за новце, а некад као поклон од српских патриота из Аустрије, а још више, на вересију. Сада они потраже помоћи код осталих својих суплеменика. Тако је, члан совета Аврам Лукић био послан у Трст и донесе 2.000 фор. које су скупили на поклон трстански Срби.

[JASON]

12. Јануара 1806. г. буде написана молба султалу налик на пређашњу и пошљу је по председнику совета и секретару у Беч; они су отишли да моле аустријски двор, да посредује између Срба и Турака. То путовање није било сретно и Ненадовић мимогредом о њему и спомиње. (⁴⁰) Још су раније о томе истом Срби молили Русију. У одговор на молбу, кнез је Чарторижски писао руском посланику у Цариграду, шта желе Срби, што је посланик морао да јави Порти. Из Аустрије тек 7. Маја писао је Ерц-херцог Карл, Кара-Ђорђу и свима Србима. Како Аустрија, тако и Русија нису се могле заузети за српски посао, јер у то исто доба, тек су били свршили крваво ратовање с Наполеоном. После победе код Уљма (5/17. Окт. 1805. г.) Наполеон заузме Беч (1/13. Нов.), а код Славковца (Аустерлица) надбије аустријску и руску војску, због чега Аустрија одмах закључи с Наполеоном оделити мир. (27. Дек.). По томе миру Аустрија уступи Наполеону читаво јадранско приморје; али становници которског залива (Воссо di Саttaro), ступе у сајуз са Црногорцима и, добивши помоћ од руске флоте, која доплови до њих, под заповедништвом под-адмирала Сењавина, продуже војну противу Француза. С друге стране Русија се спремала, да ступи у нов сајуз с Пруском противу Наполеона. Ратовање Црногораца и становника јадранскога приморја у борби с Наполеоном, сдружи турског султана с француским царем; не гледећи на то, што Селим није био за сајуз с Наполеоном. Због таквог стања ствари, Русија није могла да поступа енергично, а турски дипломати подбадани француским послаником, били су спремни да објаве рат Русима, с тога је у горепоменутом писму кнез Чарторижски и говорио о Русији, не као о држави, која заштићава Србе, већ као о држави, која је подједнако пријатељски расположена, како према Турској, тако и према Србији.
Заступање Срба пред Портом, он је држао за преко потребно с тога, што би Срби у крајности, свагда се могли обратити Француској и замолити заштите, јер је она била у тесном пријатељству с Портом. Чарторижски је отсечно говорио у писму: 'ако Срби буду принуђени да бирају пропаст или Француску заштиту, лако је предвидити, на што ће се склонити'. Таким начином, руско заузимање није могло донети Србији ни најмање користи, ако би се оно ограничило само на једно дипломатско заузимање. Ову тегобу реши Француска политика; њој изађе за руком, те убеди султана да одпочне ратовање с Русијом. Војна је у осталом објављена тек на измаку 1806. год. Овој објави рата предходили су гласови о завади Русије с Портом, који допреше и до Срба , који целе 1806 год. морадоше сами одбијати Турке. (⁴¹)

[JASON]

Ови су гласови још више охрабрили Србе. Кара-Ђорђе смисли да освоји Београд, па ма га шта коштало, и знајући да је Бошњаке могуће било задржати од похода у Србију само нападањем на њихну земљу и страховањем од Црногораца, с тога смисли да пренесе ратовање преко Дрине, а у исто доба да ступи у непосредан саобраћај с црногорским владиком. Црногорци су у осталом први пошли у сусрет Србима. Владика црногорски Петар Петровић Његуш још је 15. Фебр. писао писмо Кара-Ђорђу у коме га моли, да га потанко извести о стању ствари у Србији. То писмо преда Кара-Ђорђу чувени јужно-словенски патриот Ђура Милутиновић. Српски врховни вожд заједно са советом одговори владици 4. Апр. и за тим понови свој одговор 29. Маја. У овом одговору Срби су говорили, да очекују да ће султан пристати на њихну жељу, да протера из Београда главу бунтоника Гушанца-Алију, који нарушивши примирије покренуо је највеће непријатељство противу Срба и побунио против њих читаву Босну и видинског пашу; за тим јављају, да су надбили нишког пашу, а видинског приволели на мир, па се сада надају да ће протерати из Београда Гушанца-Алију; али се налазе с Бошњацима у највећој завади и рату, који нападају на Србију с највећом жестином, пале села, робе људе и пљачкају.
'Док не надбијемо Бошњаке, - пишу српски поглавари, - ми не можемо задобити оно, што желимо; Босна ће нама задати много јада, ако је ви не зауздате. Против ове неверне и погане Босне, која је још одавно одгајила у својим недрима главне и заклете душмане српског имена, и вере; и у којој се сада труди паклени изрод, проклето семе безаконика Бранковића, да угаси својим отровом и искорени са света, српско име и српску веру. Против те Босне, нашег домаћег непријатеља молимо ми од вас што скорије неизоставне помоћи, у коју смо се уздали још у почетку нашега устанка; заклињемо вас светом вером племеном и крвљу, по којој се називамо једна браћа, призивамо вас с топлим срцем и раширених рукама, а преко вас сву нашу црногорску, далматинску и херцеговачку храбру, милу и драгу браћу к ономе тврдоме сајузу, који је постојао између наших прадедова за време њихове славе, - братству по оружју и к узајмноме одбранителном и наступајућем сајузу. Ступивши у тај сајуз, ви ће те одговорити првој дужности Србина, човека и управитеља и привезаћете себи за свагда, у најважније време, свој род и племе, благодарност кога може бити вама свагда најполезнија. Помажући нама у нужди и у невољи нашој против султанозих одметника и сајузника Гушанца-Алије, који су отровали читаву Босну разбојничким отровом и дигли је против верне раје, а дакле и против султана, ви ћете задобити несумњиво право на признање блистателне Порте, и осим тога, дајући нама оружану помоћ, ви ћете урадити тек само оно, о чему свет јавно говори, да сте ви већ давно учинили. Ми не ћемо да вам напомињемо о тој заслузи, коју ћете учинити таквом помоћу, целом српскоме племену. Предостављајући на ваше благоусмотрење план саме радње, ми молимо вас да нама о томе само благовремено јавите. Разгласите о томе међу вашим приврженицима по Далмацији и Херцеговини, и пређе свега снабдите довољном снагом познатог својим јунаштвом витеза Шибалију, да би он ступајући да се с нама сједини могао учинити брзу и силну диверсију.'
Из овога се писма види, да Срби и пред најближим својим саплеменицима, као што су Црногорци, не само да нису представљали себе, као да су противници султанови, него су чак тврдили, да ратујући противу дахија и бунтовних Турака, они чине султану такве услуге, за које могу очекивати само милости и благодарност. С друге стране, није могуће а да се не види, да Карађорђе позивајући Црногорског владику да удари на Босну, желио је тиме, да поцепа војничку снагу босанску, од које је се бојао да не нападне на Србију. (⁴²) У сваком случају позивање на верност султану било је у обичају српскога народа, маса ког је вазда држала, да се води ратовање противу дахија и њихних приврженика и уз то по жељи самога султана. Народни поглавари могли су гледати слободније унапредак, могли су рачунати, да ће се доцније Србија сасвим ослободити; народ се није задовољавао тиме, што има поглаваре; он се био навикао видети у њима врховну владу цареву, а тако су називали султана, и на то име навикла је народ његова стара историја.