Српске буне

[JASON]

По спољњем изгледу као да је у главноме био примљен план Божин о склопу совета, јер му Карађорђе заповеди, да напише заповест, да се свака нахија искупи на скупштину и да избере за члана совета човека, у коме има највише поверења, који ће са осталим советницима водити бригу о пословима целога народа, а највише своје нахије, и да проналазити преступлења, не пазећи на лице преступника, је-ли он комендант, војвода, буљукбаша, свештеник, калуђер или кмет, без икакве разлике и лицемерства, и да јавља совету за сваког злочинца, а совет опет да јавља своме врховноме вожду, који ће казнити кривца и бранити невинога. Да-ли је Божо изговорио у скупштини своју беседу о дужностима врховнога вожда и народа, незнамо. Ненадовић вели, да је 'возбудителна за слободу, и трогателна' за човека, па је очувао у својим запискама један одломак од те беседе. У њој се најпре говори о сили закона, који треба да влада целом земљом, над свима и сваким Србином, па ма ко он био; али ради народње среће и благостања закон се мора оснивати на разуму и правди. 'Први дакле господар и судија у народу јесте закон'. Поглавари и судије подпадају под закон онако исто, као и најпростији и најсиромашнији људи у народу. 'Само у општој подчињености закону, садржи се истинита слобода и вољност народа. Својевољство појединог лица води земљу у пропаст. Због тога сваки вожд народа, мора се старати о безбедности и сигурности живота, имања и части свакога човека; ако он није кадар то извршити, онда није достојан бити поглаваром. Друга је дужност вождова слободу народну очувати, јер је нама у слободи двапут милији и слађи наш живот. Слобода разликује нас од зверова, и роб је гори од звера, јер човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живити, него-ли у поганом ропству бити. - Слобода нас чини људима; слобода и вољност даје војнику снагу, војводама и поглаварима мудрост и правосудије. Она усељава у старије љубав према млађима, она просвештава свештенство и покреће њихове руке да благосиљају своју слободну паству. Слобода умудрава народни совет, слобода свакога обогаћава; слобода весели и утешава орача у пољу, пастира код стоке, путника па путу, војника на војсци и домаћина код своје куће и чини, те му је живот мио. У слободној земљи: у пољу боље роди, и марва се боље плоди; у слободној земљи једу леп леб и пију добро вино. Накратко, где нема слободе, ту нема живота'. (³⁸)
Наравно, да је за Србе, који толико жртава поднеше борећи се за народну слободу, беседа Божина била заиста 'возбудителна и тротателна', па је и морала у њима учинити огромни упечатак.

[JASON]

Простран је био план, по коме је хтео Грујевић да склопи главни совет српски; ситни и посртљиви су први кораци те нове установе, која је одпочела свој рад. Кад је М. Ненадовић представио прве советнике Карађорђу и осталим поглаварима, Карађорђе их призна и рекне им:
-Узми их са собом у манастир Вољавчу и постарајте се о целом српском народу, како вас Бог учи; скините с мојих леђа макар колико толико бриге, а ја ћу доћи тамо, да вас видим.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Советници оду у манастир Вољавчу. Њима падне у очи сиротиња, ћелијце малене и низке. Огромне рудничке планине свуда у наоколо тако су велике, да се једва на коњу могло доћи манастиру. Шест советника и шест њихних слугу једва су нашли где да се сместе у убогом манастиру. Они су нашли у манастиру само један сандук прохина брашна и првих дана морали су слати момке у оближња села, да што за рану набаве. Није било ни астала, ни столица. Један сељак стеше астал и две клупе; унесу их у собу; алстал покрију платном и мету на њ јеванђеље и крст манастирски; ту су држали прве своје седнице први српски советници. Наскоро им дођу још четири советника с пуномоћијама од својих нахија. Али је било крајње време и потреба да се има народњи суд. Тек што су околни сељаци дознали за совет, одма нагрну, како вели Ненадовић, ко некој светињи, неко с тужбом, а неко да потражи савета. Нарочито је долазило много калуђера са старим 'привилегијама', захтевајући, да их совет потврди. Друге молиоце советници су задовољавали како су знали и умели, а калуђере су одбијали говорећи, да совет још није подпун и да треба чекати на скупштину, јер само она има право да потврђује привилегије. У народу совет није називан тим именом, већ су га звали 'синод'. У осталом, нису дуго советници српски могли проседити у Вољавчи. Они пошљу М. Ненадовића Карађорђу у Тополу с молбом, да их пресели у друго које место. Карађорђе их пошље у богатији манастир - Боговађу. Пут, којим су советници путовали у Боговађу ишао је кроз Тополу, где их је Карађорђе гостољубиво предусрео, Советницима се учини Боговођа као дворац. Игуманову ћелију узму за место, где ће држати седнице. Канцеларске је спреме било у изобиљу, у све нахије поврве заповести из совета, да искупе нахијске скупштине, па да изберу у свакој нахији по три човека, који ће склопити нахијске магистрате. Ови су магистрати морали писати совету све, што им је требало: они су морали судити и расправљати, а у важним стварима, призивати у седницу и војничке старешине; у случају каквога двоумљења - обраћати се совету из оних нахија, које су најближе до места, где је совет, а совет ће већ јављати Карађорђу; из оних нахија и магистрата, који су били ближе до Тополе, обраћа ће се правце Карађорђу, који ће опет за та дела јављати совету. Ови магистрати били су брзо склопљени и у целој Србији утврди се какав такав друштвени поредак; како у совету, тако и у магистратима већином су били калуђери, писари. Писаром је чак у совету био игуман Мојсије. На советском печату били су изрезани грбови Србије и Тривалије, са сунчаним жракама изнад њих, са надписом у котур 'Правительствующiй совѣтъ сербскiй'. Напоследку, кад је било отето Смедерево, Карађорђе заповеди, да се нађе кућа за совет у Смедереву. Селећи се на ново место, чланови совета склопе рачуне о својим трошковима, за пређашње време и нађу, да је свега било потрошено 150 дуката, и да је ту читаву суму исплатио Ненадовић; совет му о томе и изда сведочбу. Још из Боговађе совет је послао заповести у ђумруке на Дрини и Сави, да ђумрукчије шаљу сваког месеца рачуне и готове новце; такве исте заповести из Смедерева совет пошље ђумруцима на Дунаву и Морави, и мало по мало у совету се створи народња каса: из те касе буде исплаћен дуг Ненадовићу. У Смедерево дођу још три нова советника, из оних нахија, које нису биле послале чланове у совет. (³⁹)

[JASON]

У оваквим приликама била је сазвана народна скупштина у Смедереву. Неке су војводе рачунале совет за главну државну власт, а Кара-Ђорђа су држали само за главног вожда у народњем ратовању, па нису хтели ићи на скупштину. Међу тима, који не хтедоше доћи на скупштину, био је и Јаков Ненадовић. Али је у осталом, питање о ратовању с Турцима било главно, и народ није забатаљивао тај посао, не гледећи ни на какве свађе поглаварске између себе. Скупштина се искупи и донесе ова врло важна решења:
1) Због ратовања, Срби не плаћају Порти никакав данак;
2) за војничке потребе плаћају данак не само Срби већ и они Турци, који живе у Србији;
3) Србија мора имати свагда спремних под оружјем 40.000 војника и ова се војска налази под неограниченом влашћу Кара-Ђорђа;
4) дневно мора имати сваки војник хране: 2 фунте проје, 1 фунту овчевине или говеђине или свињетине, литру ракије, а у пост на место меса издаје се пасуљ;
5) грабеж и бегање да се казни смрћу;
6) Смедерево да се поправи и утврди, а Београд најтврђе да се опседне.
Добивши од народа таква важна пуномоћија у војничким пословима, Кара-Ђорђе утврди таборе на Морави и Дрини и опколи Београд са 6.000 људи. Али у то исто доба, Срби због своје несмотрености изгубе и трећи пут Шабац, па су га и трећи пут отели на јуриш после крваве борбе.
Припремајући се за ратовање, Срби ипак нису прекидали договарање са суседним владаоцима, нити саобраћаја са својим најближим једноплеменицима. Срби су добијали помоћ од своје прекодунавске браће, некад за новце, а некад као поклон од српских патриота из Аустрије, а још више, на вересију. Сада они потраже помоћи код осталих својих суплеменика. Тако је, члан совета Аврам Лукић био послан у Трст и донесе 2.000 фор. које су скупили на поклон трстански Срби.

[JASON]

12. Јануара 1806. г. буде написана молба султалу налик на пређашњу и пошљу је по председнику совета и секретару у Беч; они су отишли да моле аустријски двор, да посредује између Срба и Турака. То путовање није било сретно и Ненадовић мимогредом о њему и спомиње. (⁴⁰) Још су раније о томе истом Срби молили Русију. У одговор на молбу, кнез је Чарторижски писао руском посланику у Цариграду, шта желе Срби, што је посланик морао да јави Порти. Из Аустрије тек 7. Маја писао је Ерц-херцог Карл, Кара-Ђорђу и свима Србима. Како Аустрија, тако и Русија нису се могле заузети за српски посао, јер у то исто доба, тек су били свршили крваво ратовање с Наполеоном. После победе код Уљма (5/17. Окт. 1805. г.) Наполеон заузме Беч (1/13. Нов.), а код Славковца (Аустерлица) надбије аустријску и руску војску, због чега Аустрија одмах закључи с Наполеоном оделити мир. (27. Дек.). По томе миру Аустрија уступи Наполеону читаво јадранско приморје; али становници которског залива (Воссо di Саttaro), ступе у сајуз са Црногорцима и, добивши помоћ од руске флоте, која доплови до њих, под заповедништвом под-адмирала Сењавина, продуже војну противу Француза. С друге стране Русија се спремала, да ступи у нов сајуз с Пруском противу Наполеона. Ратовање Црногораца и становника јадранскога приморја у борби с Наполеоном, сдружи турског султана с француским царем; не гледећи на то, што Селим није био за сајуз с Наполеоном. Због таквог стања ствари, Русија није могла да поступа енергично, а турски дипломати подбадани француским послаником, били су спремни да објаве рат Русима, с тога је у горепоменутом писму кнез Чарторижски и говорио о Русији, не као о држави, која заштићава Србе, већ као о држави, која је подједнако пријатељски расположена, како према Турској, тако и према Србији.
Заступање Срба пред Портом, он је држао за преко потребно с тога, што би Срби у крајности, свагда се могли обратити Француској и замолити заштите, јер је она била у тесном пријатељству с Портом. Чарторижски је отсечно говорио у писму: 'ако Срби буду принуђени да бирају пропаст или Француску заштиту, лако је предвидити, на што ће се склонити'. Таким начином, руско заузимање није могло донети Србији ни најмање користи, ако би се оно ограничило само на једно дипломатско заузимање. Ову тегобу реши Француска политика; њој изађе за руком, те убеди султана да одпочне ратовање с Русијом. Војна је у осталом објављена тек на измаку 1806. год. Овој објави рата предходили су гласови о завади Русије с Портом, који допреше и до Срба , који целе 1806 год. морадоше сами одбијати Турке. (⁴¹)

[JASON]

Ови су гласови још више охрабрили Србе. Кара-Ђорђе смисли да освоји Београд, па ма га шта коштало, и знајући да је Бошњаке могуће било задржати од похода у Србију само нападањем на њихну земљу и страховањем од Црногораца, с тога смисли да пренесе ратовање преко Дрине, а у исто доба да ступи у непосредан саобраћај с црногорским владиком. Црногорци су у осталом први пошли у сусрет Србима. Владика црногорски Петар Петровић Његуш још је 15. Фебр. писао писмо Кара-Ђорђу у коме га моли, да га потанко извести о стању ствари у Србији. То писмо преда Кара-Ђорђу чувени јужно-словенски патриот Ђура Милутиновић. Српски врховни вожд заједно са советом одговори владици 4. Апр. и за тим понови свој одговор 29. Маја. У овом одговору Срби су говорили, да очекују да ће султан пристати на њихну жељу, да протера из Београда главу бунтоника Гушанца-Алију, који нарушивши примирије покренуо је највеће непријатељство противу Срба и побунио против њих читаву Босну и видинског пашу; за тим јављају, да су надбили нишког пашу, а видинског приволели на мир, па се сада надају да ће протерати из Београда Гушанца-Алију; али се налазе с Бошњацима у највећој завади и рату, који нападају на Србију с највећом жестином, пале села, робе људе и пљачкају.
'Док не надбијемо Бошњаке, - пишу српски поглавари, - ми не можемо задобити оно, што желимо; Босна ће нама задати много јада, ако је ви не зауздате. Против ове неверне и погане Босне, која је још одавно одгајила у својим недрима главне и заклете душмане српског имена, и вере; и у којој се сада труди паклени изрод, проклето семе безаконика Бранковића, да угаси својим отровом и искорени са света, српско име и српску веру. Против те Босне, нашег домаћег непријатеља молимо ми од вас што скорије неизоставне помоћи, у коју смо се уздали још у почетку нашега устанка; заклињемо вас светом вером племеном и крвљу, по којој се називамо једна браћа, призивамо вас с топлим срцем и раширених рукама, а преко вас сву нашу црногорску, далматинску и херцеговачку храбру, милу и драгу браћу к ономе тврдоме сајузу, који је постојао између наших прадедова за време њихове славе, - братству по оружју и к узајмноме одбранителном и наступајућем сајузу. Ступивши у тај сајуз, ви ће те одговорити првој дужности Србина, човека и управитеља и привезаћете себи за свагда, у најважније време, свој род и племе, благодарност кога може бити вама свагда најполезнија. Помажући нама у нужди и у невољи нашој против султанозих одметника и сајузника Гушанца-Алије, који су отровали читаву Босну разбојничким отровом и дигли је против верне раје, а дакле и против султана, ви ћете задобити несумњиво право на признање блистателне Порте, и осим тога, дајући нама оружану помоћ, ви ћете урадити тек само оно, о чему свет јавно говори, да сте ви већ давно учинили. Ми не ћемо да вам напомињемо о тој заслузи, коју ћете учинити таквом помоћу, целом српскоме племену. Предостављајући на ваше благоусмотрење план саме радње, ми молимо вас да нама о томе само благовремено јавите. Разгласите о томе међу вашим приврженицима по Далмацији и Херцеговини, и пређе свега снабдите довољном снагом познатог својим јунаштвом витеза Шибалију, да би он ступајући да се с нама сједини могао учинити брзу и силну диверсију.'
Из овога се писма види, да Срби и пред најближим својим саплеменицима, као што су Црногорци, не само да нису представљали себе, као да су противници султанови, него су чак тврдили, да ратујући противу дахија и бунтовних Турака, они чине султану такве услуге, за које могу очекивати само милости и благодарност. С друге стране, није могуће а да се не види, да Карађорђе позивајући Црногорског владику да удари на Босну, желио је тиме, да поцепа војничку снагу босанску, од које је се бојао да не нападне на Србију. (⁴²) У сваком случају позивање на верност султану било је у обичају српскога народа, маса ког је вазда држала, да се води ратовање противу дахија и њихних приврженика и уз то по жељи самога султана. Народни поглавари могли су гледати слободније унапредак, могли су рачунати, да ће се доцније Србија сасвим ослободити; народ се није задовољавао тиме, што има поглаваре; он се био навикао видети у њима врховну владу цареву, а тако су називали султана, и на то име навикла је народ његова стара историја.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Првих дана месеца Априла стану нападати на Србију Бошњаци и стану испадати из града крџалије и нападати српску војску. Срби су имали свега војске 38.000, у коме је броју било 8.000 коњаника; имали су и 48 великих топова и 4 мортира. Осим ове војске, било је још нешто пограничне и гарнизонске, а у тврдињама било је свега 80 топова, које малених, а које сасвим батаљених. Смедерево је било главно сместиште војничке припреме. У турским гарнизонима, по градовима у Србији, у турским ордама около Новог Пазара, на Дрини, унутра у Босни, на Тимоку, код Ниша и Софије, рачунало се свега војске до 44.400 са 856 топова. Осим ове војске било је у београдском граду 3.000 војника и 350 топова на бедемима. Један део пролећа и читаво лето протекло је у мањим окршајима. Али још 16. Маја старешине турских гарнизона у Шабцу и Београду, јаве аустријским заповедницима у Земуну, Панчеву и Митровици, ако им не буде допуштено да купују шта им је потребно за храну у Аустрији, онда ће они да отму све лађе с раном, које стоје на Дунаву и Сави, па ће и на Срем напасти: но та изјава учини само то, те аустријски ђенерали још већма оснаже пограничну стражу дуж Саве и Дунава. С друге стране, Аустријанци почну смотреније да поступају са Србима, што се тиче куповања војничких спрема, али на жељу српску да купе 36 топова, они их одсудно одбију. У то пак исто време Србима значајно помогне руско посредовање, јер је Маја месеца било обустављено кретање турске војске против Србије, која је била на Дрини и около Ниша. Ово је одрешило Србима руке, да много удесније освоје Шабац и Београд. Опсада Београда одпочне се тим, што српски војвода Васо Чарапић, због отмице девојака, позва Гушанца-Алију да поделе мегдан јуначки. А Гушанац-Алија место да му одговори, обећа много новаца ономе, ко му донесе главу Васе Чарапића. За тим 20.000 Срба опколе Београд, начине траншеје и разместе на њима топове. 22. Маја одпочне се бомбардање Београда; у табору опсадника искрсну руски официри, прерушени у трговачке хаљине и почну управљати отимањем града. Турци 24. Маја предложе да се договарају, али Срби одбаце понуду. 28. Маја аустријанци понуде се да посредују између војујућих страна, који су послали своје поверенике у Земун; али тај скуп још више распали обе стране. 3. Јунија Срби су двапут ударали на јуриш, али без успеха; тада је убијено Срба 500 а Турака 150. За тим су Срби кроз неколико дана примицали ближе граду своје траншеје.

[JASON]

Но у то доба стиже глас, да Порта, која је била обуставила, кретање војске у Србију, изнова се решила кренути војску, почем је дознала шта Срби раде; али за срећу Србску она је морала већи део те војске употребити, да угуши планувше буне у Румелији и Бугарској, због војничких преображаја, које је завео султан Селим. Кад Срби чуше за тај глас, они ступише у преговоре са опседнутима Турцима; мирним становницима обећаше 10.000 гроша и предају тврдиње сејменима, пошто се крџалије уклоне; а Гушанцу-Алији беху понуђене још удесније понуде. 15. Јун. Турци одбацише српске услове. 22-ога 2.000 Срба под управом руског официра уиђоше у дољни град и заузеше га, но не добивши надлежне помоћи од својих, морадоше устукнути. 25-ога 2.000 најсиромашнијих Срба присташе да ударе на јуриш с условом, да им буде дозвољено да пљачкају варош, но нато поглавице не пристадоше. (⁴³). Међутим у српски логор пређе београдски митрополит Леонтије, учини молштву да Бог да победу Србима над својим непријатељима, па шта више, позва погранично српско-аустријско свештенство да чини и оно таке исте молитве. Но улазак Турака у Србију са две стране, од Дрине и Мораве, принуди Карађорђа да се одвоји са једним делом војске од Београда, па да дочека Турке на опаснијим местима. На један пут се обрете код Шапца и заповеди Србима, да се поделе на четири колоне, па да ударе на јуриш. Срби јуначки ударише, но бише одбијени, изгубивши 1.200 људи. То охрабри београдске Турке, и 5. Јун. они одбише нов српски јуриш. После неколико дана срећа им пође још боље за руком. Босански мусломани умирише буну својих хришћана и упадоше у Ваљевски и Шабачки округ, страшно пустошећи њиве, палећи села и убијајући и мушко и женско и старо и нејако. Осам хиљада људи бегало је из северо-западне Србије од чести у Аустрију, а од чести Београду. Кара-Ђорђе мораде да изађе пред босанске паше; њему испаде за руком да разбије и претера преко Дрине један део њихове војске, наком чега утече и зворнички паша.
Но та победа коштала је Србе 300 мушких глава и у томе броју погибе и јуначан војвода Јанко Катић, п сам Карађорђе беше обрањен. Осим тога, за време своје навале, Турци попалише 120 села, заробише 7.000 људи потераше 8.000 грла разне марве. Пошто је Карађорђе очистио западне округе Србије морао је се окренути Морави; но тамо је већ војвода Миленко био бој и разбио турску чету, која се примицаше Смедереву. По доласку Карађорђевом заметне се бој под Делиградом, који је по Србе био успешан и после кога се Турци уставише и више од месец дана спремаху се да изнова ударе на Србе. Најзад, на измаку Августа заметне се крвава борба код Бање, где с обе стране паде око 4.000 људи; но опет Срби одржаше мегдан, они освојише турски табор, отеше четири топа и неколико барјака. Но из дубљине Турске непрестано придолажаху нове војске. Српски свештеници проповедаху народу да брани веру и огњиште, а то учини, те у половини Септембра српска војска порасте на 65.000 људи. 21 Септембра, на јужној страни Србије, беше нова битка; беше сумњиво ко ће одржати мегдан, с тога је Карађорђе настави и други дан, а кад стиже на бојно поље и видински паша, онда је продужи и трећи дан. За та три дана Срби беху дваред победиоци, но лево им крило беше надбијено. У тој битки с обе стране пао је грдан број људи, но Срби неизгубише ни једнога топа, а отеше од Турака 16.

[JASON]

Паше понудише Карађорђу примирије на 42 дана с тим, да за то време закључе потпун мир, и стога Карађорђе позва многе поглавице у Смедерево, да заједно са советом направе услове мира. Битке престаше; недалеко од Ниша беше обележена погранична линија између турске и српске војске; босански Турци изгледаху како ли ће се свршити преговори Ибрахим-паше са Карађорђем; а Београд и Шабац остадоше опседнути. У Смедереву се одпочне велика препирка о условима, који ће углавити потпуну сагласност српског народа са Портом и Турцима у земљи; направише се две партаје: једна је предлагала пређашње услове, с којима су се Срби већ толико пута обраћали Цариграду; други захтеваше да најпре српска војска заузме Београд и Шабац. Карађорђе пристаде на ово друго мишљење; наскоро дође у Смедерево посланик Портин са ферманом, којим објави, да се војна прекида и предлагаше услове за мир. Пошто се Карађорђе с њиме посаветова он отиде у београдски логор, и 29. септембра посла писмо Гушанцу Алији, позивајући га да се покори. У писму беше казано, да је Карађорђе дошао у Београд после победе над султановом војском и да је углавно с њим примирје; да му је Порта поручила да заузме Београд или мирно или силом; крџалије и јаничари који су дошли после 1792. године у Београд, беху понуђени да се могу слободно вратити у свој завичај; старе спахије и грађани могоше остати у Србији; најзад даваше му 15 дана да се расмисли, и претијаше му, да ће ударити на јуриш, ако на то непристане. Но ево шта му Гушанац одговори:
- Ја се дивим твојим победама. Но бранићу Београд као своје сопствено добро, са мојим вернима, док и један траје. Ја хоћу или да у њему владам или да погинем.
Карађорђе узе претити да ће опседнути Турци, у случају противљења, бити побијени; но и та претња непоремети намеру Гушанца Алије. С таким одговором поврну се Карађорђе у Смедерево, и ту му изађе за руком да настане на томе, да се и војничка радња спроћу Београд и Шапца настави. Број опсадника беше увећан; под Београдом се скупи до 18.000, а под Шапцем до 7.000 људи.

[JASON]

Међутим продужише се и световања о условима мира. Најзад совет приста да оваки услови буду основа за мир: 1) Србија, слободна од свачијег мешања, избира себи књаза, као председника совета; 2) за то она плаћа Порти годишње 2.500 кеса (1.250.000 форината); 3) сви Турци из Србије морају да се одселе у друге провинције; 4) Београд и Шабац да морају бити предати Србима, у противном случају, да ће их отети на силу; 5) Порта плаћа Србима трошкове њихове за сво време војне противу побуњеника; 6) стална српска војска биће издржавана на рачун земље. Ти услови беху предложени посланику портином, и после неколико примедаба од његове стране, послати у Цариград. Затим Срби примораше посланика да отправи Гушанцу заповест да преда Београд; но глава побуњеника прибра своје крџалије, и тако их распали ватреном речју, да се сви до једнога заклеше, да ће бранити град док траје капи крви.
Готово у то исто доба и опседнути Турци у Шапцу добише тајно помоћ, која им беше таман добродошла: они су силно гладовали, но наједанцут добише од босанскога паше 100.000 гроша, за које купише себи хране у Аустрији. Из тога се јасно види, да судбина Београда и Шапца није нимало зависила од одговора из Цариграда, на предлоге Срба: обе тврдиње могде су остати прибежиште и извор нових опасности по српски народ. Но и сам одговор Портин не беше такав, да могаше Србе задовољити. Порта није могла начинити Србију независном провинцијом, јер се бојаше, да и друге области насељене хришћанима, не захту то исто. Кад посланик доби одговор из Цариграда, он објави српскоме совету, у име своје владе, да његови услови немогу бити подписани зато, што је за таки договор потребно одобрење од стране Аустрије и Русије, с којима ваља ступити у преговоре о томе. Како се види, Порта је се клонила отсечног одговора, јер сагласије Русије и Аустрије биле празан изговор и противречило је њеном пређашњем тврђењу, да ни једна држава нема права да се меша у унутарње послове Турске. Такав одговор и нови гласови из Цариграда убедише совет, да се војна радња мора и опет отпочети. (⁴⁴) 20. Новембра оде портин посланик; а Карађорђе, назначивши Миленка за председника у совету, поручи му да исплати дугове аустријским трговцима, по већој чести Србима, који су слали војничку опрему за Дунав. Ти дугови беху до 1.800.000 гроша.

[JASON]

Није се било бојати нових навала на Србију из Турске: Порта није могла кренути војску у очи објаве рата Русији. Заштитници Београда и Шапца, остављени самима себи и својој сопственој снази, морадоше се, ја пре ја после, предати Србима. Један случај поможе последњима. Један београдски Турчин пребегну у српски логор, и њему поручише, да ноћу, 1. Декембра, преведе у опседнути град, кроз савску капију, 150 Срба. У очи тога дана непрестанце су пуцали по тврдињи и попалили неколико кућа. Ноћу, под окриљем магле, бегунац Турчин доведе своју чету капији; на глас јаничара, одазва се по имену рекав, да је донео абер из Шапца. Чим јаничар отвори капију, бегунац упаде унутра а за њим и Срби. Неколико јаничара погинуше а остали умакоше у горњи град. У тај мах војвода Васо Чарапић удари на јуриш са 8.000 људи подељених на три колоне.
Варош брзо пређе у српске руке; Јаничари бегаху у тврдињу, но како се не могаху сакрити, беху заробљени; Срби освојише 24 топа; но у то изгубише својега војводу, који погину. Други дан отпоче се тешња опсада саме тврдиње, у којој су готово све куће биле погореле од непрестане пуцњаве. После неколико дана мала четица Срба заузе аду, која лежи да Дунаву према тврдињи, и пренесоше тамо неколико топова. Ада та била је аустриска, но на њеној јужној страни, обрнутој према Београду, аустрија не мађаше права да намести ни једну стражарницу. Гушанац Алија никако се није надао нападању са те стране, и 10. Декембра отпоче преговоре о предаји. Уговорише то, да Гушанац са 800 крџалија и са њиховим фамилијама, свега на 1.500 душа, одплови низ Дунаво на 8 великих лађа, у Видин. Гушанац испуни тај услов и уклони се на исток, да се тамо умеша у војну која се тек беше започела, између Турске и Русије. Срби хтедоше ући у тврдињу, но Сулиман Паша, коиј се сад беше ослободио крџалија, рече, да само он, преставник султана, има право да седи у тврдињи. Но султанов представник небејаше за дуго тако срчан. Он сам после неколико дана понуди Србе да заузму тврдињу, кад је чуо да је руска војска упала у Влашку и Молдавску. Но сад Срби захтеваше да се паша са свима Турцима чисти из Београда, а ако немају срества да се уклоне, то да могу остати у вароши, само да несмеду носити оружија, ни улазити у тврдињу. Сулиман пристаде на те услове; Срби заузеше тврдињу и нађоше у њој више од 300 топова, много праха и олова, но што је најглавније то је, што су од сада имали у својим рукама местиште, које им је дато да могу управљати дољњим током Дунава и Саве. Наскоро се предаде и Шабац, а његови заштитници бејаху пуштени у Босну. Но жалосна беше судбина Турака, што изађоше са Сулиман пашом из Београда; већи део од њих беше помлаћен, негледајући на, уговор; војводе немогаше уздржати Србе, који су жудили за осветом. Турци што изнеше главе, отидоше заједно са својим фамилијама у Ниш. И Јевреји који становаху у Београду беху удаљени особитом одлуком совета, који се беше сада преместио у Београд. Они се изселише не само из Београда, но и из целе земље то у Аустрију, то у Босну. Сва српска земља беше од Дрине до Тимока очишћена од непријатеља, па шта више нека села у нишким и видинским пашалуцима допадоше Србима у руке. Не гледајући на то, Карађорђе посла у Цариград посланике са уверењем, да су непријатељи султанови, и српски непријатељи. У Цариграду небеше већ више руског послаништва: тамо је владао уплив француских дипломата. Ђенерал Себастијани световаше Порту да углави мир са Србима, да прими све њихове услове, но да их уједно и обвеже да одвоје 20.000 мушких глава, који ће поћи у бој на Руса. Порта пристаде на то, и одправи новога посланика да закључи са Србима уговор. (⁴⁵)

[JASON]

До бечког конгреса.

Много пре но што ће се објавити свако прекидање између Турске и Русије, покренула је ова последња своју војску к јужним границама, желећи да предупреди навалу турске војске у њене пределе. Главни војсковођа, Михељсон, отпоче тим, што измоли решење да може образовати чету од српских својевољаца. Тога ради он посла у Србију капетана, Угришића Требињског, који се у руској служби зваше Беј Новокрешчени, с поруком да разбере како је српски народ расположен према Русима. С тим капетаном написао је Кара-Ђорђе своје прво писмо Михељсону, у коме је између осталога и ово говорио: 'Капетан је све својим очима видео, и зна шта нас тишти, шта нам је што скорије потребно, и како нам се може одмах помоћи. Прво и прво нама су најпотребнији новци, оружје, џебана и извежбани војници, то и остале наше невоље ми смо му потпуно поверили као нашем пријатељу. Молим најпокорније ваше високопревосходитељство да се уверите о великој нужди нашега стања, и да му изволите што скорије притећи у помоћ и, да га што скорије утешите брзом помоћи. Молим вас да нам га опет повратите да нам научи нашу неизвежбану војску'. Михељсону беше дозвољено да одговори Србима, како се Русија брине о њихову миру и добру. Из министарства спољних послова беше послато Михељсону 12.000 дуката, да се пошљу Кара-Ђорђу, а та ће сума бити довољна из први мах да Срби могу набавити преко потребна сретства за заштиту. У Новембру 1806. године руска војска заузе Молдавију и Влашку; а пошто се објави војна, 11. Јануара 1807. године, Михељсон написа писмо Кара-Ђорђу, осталим војводама и свему српском народу, у коме је између осталога и ово казао: 'Отоманска Порта објавила је рат Русији за то, што се она стара о добру једноверних народа, што хоће да се приближи вама, наша драга браћо, по вери. Српски народ служи за углед осталоме свету јуначким срцем, успламтелом вером хришћанском, и љубави спрам отачбине... Но ја не могу чинити распоред у општој цељи, јер не знам ни вашу снагу, ни намере, ни потребе ваше. С тога ми што скорије јавите, шта се догађа код вас; јавите ми колика је ваша снага, колика је и кака је, како је распоређена, и где се управо налази; јавите ми о вашим потребама: чим вас можемо потпомоћи; о вашим намерама, и где можемо имати поуздан саобраћај с вама. Па према томе ја ћу удесити, моју радњу на опште добро. Ја мислим да ћете после Београда имати са Видином посла. А кад њим овладате, онда ће те моћи на вечита, времена утврдити самосталност и мир народа српскога... Народ српски постаће достојанствен народ, коме ће бити затор да плаћа данак Турцима; зар није боље те новце употребити на војничке потребе народове, на ослобођење себе од јарма'. (⁴⁶)

[JASON]

Међу тим посланици Портини, који беху дошли да чине преговоре са Србима, захтеваху отсечно одговор што се тиче сајуза са Турском, која им је обећала да ће зато признати самосталност Србије. Сад Срби стајаху у такоме положају да морадоше изабрати једног од два заштитника. Кара-Ђорђе и остале српске војводе добро су знали, да народна маса осим домаћег и народног старешине осећа непрестанце потребу у томе, да призна кога за господара, који ће бити над њиховим вождом. Маса је била убеђена, да је се сва борба водила око тога, што је султан био против побуњеника, који су му тако исто непокорни као што су Србима непријатељи. Прелазећи на страну Русије, Кара-Ђорђе и српске војводе, морали су да докажу народу, да их руски цар прима под своју заштиту. С тога замолише Михељсона да им пошље ма какога посланика од руске владе. У почетку Марта дође из Букарешта у Београд руски гласоноша са извешћем, да је Родофиникин д. ст. саветник опредељен на стално пребивање у Србији; а 17. Марта Порта јави својим посланицима да оставе Србију. Посланици су већ знали да се Срби држе да су у праву да могу бити неутрални, но сада сумњајући да су се међу Србима и Русима скопчали тесни одношаји, поискаше отсечан одговор од српског совета. 19. Марта држао је совет седницу у којој су заседавали и турски посланици. Ови последњи гледаху да одврате Србе од одсудног корака, говораху како ваља предати забораву оно што је прошло, и ограничаваху њихову зависност од Турске годишњим данком од 2500 кеса. Кнез Сима, који је онда председавао у сенату, одговори сасма лаконички: 'Србија гледа на се као на сасвим самосталну земљу. Она неће да плаћа никакав данак, и нигда неће да подигне оружје на своје сајузнике' – 'Ми одлазимо, рече један од портиних посланика, - ама гледајте да из тога не изађе кака несрећа.' (⁴⁷)
Пошто посланици отидоше из Смедерева, српски совет посла у Букарешт три пуномоћника: Петра Чардаклију, Аврама Лукића и Јеремију Гагића, да граде преговоре са главним војсковођом руске војске. Између просби, које та три пуномоћника доставише у главни стан руске војске, најзначајније су ове: они су молили да се у Србију пошље чиновник, који би преседавао у совету и који би им помогао да склопе унутрашњу управу у земљи; да се пошље неколико инџинирских официра, који ће поправљати тврдиње, и једног топџиског официра који ће их учити да пале из топова; да им се пошљу рударски официри, који ће удесити да се редовно лију руде; да им се пошље око 10.000 пушака и олова, у коме Срби осећају велики недостатак, и бар 200.000 гроша, да исплате народне дугове. Из разговора са посланицима Михељсон је видео, да Срби по највише желе да у своме совету уравнотеже две партаје: војничку и народну, и с том цељу настајаху на томе, да се за председника у совет пошаље какав руски чиновник. 'И за нас је, јављао је Михељсон Александру I. без сумње много корисније да имамо међу Србима човека, који ће по нашему правцу окретати њихове умове; шта више, ако се војна морадне и даље продужити, онда ће нам Срби постати веома потребни, па још и веома корисни.' Заједно с тим Михељсон посла од имена царева две богато окићене сабље; једну Карађорђу са надписом 'браниоцу вере и отаџбине', а другу Миленку, који је се кренуо на сјединење са четом ђенерал мајора Исаева, који се примицаше Видину - са надписом 'за јунаштво'. У Србију беху одаслати такође два мајора, инџинирски и топџијски. Преговори не иђаху баш тако брзо, још спорије отезаху се одношаји главнога руског војсковође са Петроградом, где се међу тим догодила промена у министарству спољашних послова: за министра беше постављен Андрија Будберг, пешачки ђенерал. Срби се опремаху за бој, изгледајући одсечне одговоре из Букарешта.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Када посланици портини, отишав из Смедерева у Марту, приспеше у Цариград, и донеше одговор српског совета; то кајмакам-паша сакупи 29. Априла министарски савет који реши: да се са Србима најжешће поступа, да се сече и старо и младо и мушко и женско што год је се Србином назвало, или да се тера у робље. У све пашалуке, који су суседни са Србијом, беху одаслани татари са заповешћу, да се све листом оружа на Србина. Кад за то чу српски совет он увећа војну силу српске војске и сад беше на броју 50.000 пешака, 12.000 коњаника и 2.000 топџија. Турци прво кидисаше на босанску границу. Срби потиснуше непријатеља, пређоше Дрину и упутише се пут Сарајева. Босански Турци ужасно се престравише, знајући да су хришћани, што живе по њиховим крајевима, на српској страни. Босански паша окрете се француском маршалу Мармону, који беше заузео Дубровник, да му притече у помоћ. Глас, да су Французи вољни да се сједине са Турцима, уплаши Србе, и народни совет посла маршалу посланика да му испоруче, да српски народ много поштује цара Наполеона, и да се нада да Француска неће заметнути бој са народом, који брани своју слободу. Негледећи на то 3.500 Француза кренуше се кроз Травник у Сарајево, и ступише под управу Хасан-паше. Ево како је описао догађаје, што за тим наступише на Дрини, Јаков Ненадовић који управљаше Србима, у своме известију народноме совету:
'Турци под управом Хасан-паше кренуше се 20. Маја Рамни. Било је на броју до 20.000. Њима су управљали француски инџинирски официри: официра је било свега на броју 72, и осим тога Французи су им дали 12 својих топова. Од 24. Маја до 1. Јуна с обе стране удараху се само предње чете; 2. Јуна заметне се велика борба у којој француске топџије јако наудише Србима; но опет Срби два пута одбише непријатељски нападај, при чему 200 Турака и 7 француских тоџија, а такође и 4 турска и два француска топа осташе у рукама српским: но у трећем нападају Срби се морадоше потиснути ка Дрини. Сутра дан Срби пређоше на десну обалу; но Турци су ишли непрестанце за њима и отераше их тја до Лешнице, где их нова српска војска заустави. 4. Јуна Турцима приспеше нове чете, и Срби се морадоше ушанчити. 6. Јун. Срби се кренуше Ужици. Пуних шест дана Срби су пречили Турцима да се помичу напред, а ноћу 14. Јун. Марко Катић, разбивши турску чету, која беше остала туна да чува ћуприје (прелазе), уништи сретства, за саобраћај између обе обале. Сутра дан главна снага српска удари на Турке, који се беху упутили Ужицама, потисну их к Дрини и ту изгибе више од 5.000 Турака; између убијених ратника беше и један француски официр и три француске топџије.' (⁴⁸)
Срби тада добише богату пљачку. На југу се такође бораху Срби и Турци. После неколико сукоба Срби обседнуше град Ниш. А на истоку војвода Миленко гледаше да освоји велику аду на Дунаву, која лежаше мало више од Видина, па да тако уђе у спајање са руском војском.

[JASON]

И ако се Срби својски бранише од Турака, опет је било таких који не беху задовољни лагахним мицањем Руса, и слабим пошиљањем војничке опреме из руске војске. На срећу десише се таке прилике, које не могоше у Србима подржати веру на силу султанову; устадоше јаничари и султан Селим мораде уступити свој престо Мустафи IV, који би проглашен за султана 13. Јуна.
Најзад Срби се сјединише са Русима близу Видина и при крају Маја добише доста војничке опреме. 7. Јуна сједињена чета Руса и Срба разби 5.000 крџалија; а 17. Јун. дође у Београд Родофиникин, који донесе са собом 5.000 дуката; њега поздрави пуцњавом из топова војвода Младен Миловановић, у име народног совета. По Родофиникину беху послата два писма: једно почитајемоме совјету народа славјано-сербскога, друго Карађорђу. У писму на име совета беше казано, да је Родофиникину 'испоручено да разбере за све невоље, које тиште српски народ; да измисли начин како би било понајкорисније за сложну радњу војске његова царска величества и српске војске; да вам помогне да образујете склоп ваше управе, коју ви желите за добро народно, и свиме тим да вам најјасније докаже како вас заштићује велики владар целе Русије'. А у тајној настави која беше дата Родофиникину, заповеђено му је било, да разузна о стању све српске земље, о одношајима Срба са Црногорцима, и да обећа Србима, да руски цар 'неће оставити никака могућа срества, да им помогне; само кад се у њих увери, да се они у свима својим радњама и правцима неће никако клонити од тога, већ да ће се саображавати са корацима руске царевине, који као што цео свет зна, иду на то, да подигну опште добро'.
И ако је Родофиникин био по пореклу Грк, и ако већина Срба није марила да види Грка као преставника васколике Русије, опет у разним крајевима Србије сусретаху Родофиникина усрдно и весело. Срби занесени, тако рећи, тиме што им је руска војска на истоку обећавала читав низ победа над Турцима, желећи показати истинску помоћ својим сајузницима, управише сву своју главну силу на источне границе, и не користише се расположајем босанских хришћана да очврстају свој утицај од Дрине на запад. Но и на истоку нападања сајузничке чете немогаху се потпуно развити. Још у почетку Јула књаз Волхонски донесе у главни руски логор извешће, да је углављен Тилзитски мир, по коме је морало између Русије и Турске наступити примирје. На скоро тај глас пуче и по целој Србији. Између Ибрахима-паше, који је управљао турском војском према Србији, Карађорђа и ђенерала Исаева беше у Каменици подписат уговор, да се за време обустави војна. У Слободзеји почеше се такође преговори о закључку мира између Русије Турске; тајни саветник Сергије Лашкарев, француски пуковник Гиљомино и Галиб-ефендија ваљало је да подпишу уговор о примирју, оставивши да потпуни мир закључе други пуномоћници. У томе уговору беше поменуто да се прекида бој на источној граници Србије, но о јужним и западним границама није казано ни речи. Родофиникин гледао је да склони Решид-пашу, који беше дошао на место Ибрахима и стајао под Нишем са 55.000 људи, да закључи са Србима мир; но то му не изађе за руком. 21 Јулa Решид нападне на Србе и разбије их, но руска чета заустави Турке под Алексинцем и потисну их натраг.