PALUBA
July 19, 2024, 08:00:55 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Ovde možete pogledati te poručiti knjigu "Ešalon" jedan od autora je srpski podoficir i naš global moderator Kubovac
"Istorija razvoja sovjetskih i ruskih radara, komandno-informacionih sistema i sistema automatizacije"
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 319 320 321 322 323 324 325 326 327 328 329 330 [331] 332 333 334 335 336 337 338   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 804954 times)
 
0 Members and 4 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4950 on: January 06, 2024, 01:47:22 pm »

Међутим 27 Јулa у српски табор код Неготине дође ађутант маркиз Паулучи, и углави са Карађорђем писмени уговор, веома значајан са услова који су у њ стављени. Народ српски изразио жељу да стоји под заштитом руског цара, и моли да склопи унутрашњу управу Србије у име Александра I., која ће се подударати са обичајима народским, међутим условљаваше, да у Србији не буде заведено спахијско право, те да тако нико не допадне ропства; руски цар да намешта војничке и грађанске чиновнике, но то с тим условом, да ти чиновници не буду Грци; у тврдињи да се утаборе руски гарнизони и руски команданти; да на Дрини и Тимоку буду постављене руске спомоћне чете; да управник земље којега Русија буде послала, донесе доста новаца; да се Срби снабду са пушкама, топовима и џебаном, с тога буде у Београду подигнут војнички магазин; да се пошљу војнички техници, доктори и апатекари. Тај уговор подписа Карађорђе у име целог српског народа, Миленко Стојковић, по Карађорђевој заповести, и члан народног совета - Јеремија Гагић. Срби се подпуно поверише рускоме цару, и стадоше под његову заштиту, још из раније пристајући и на таке тачке које 'нису знали, ни могли знати'.
Не гледајући на толико поверење од стране Срба, и у пркос и против погодбе уговора, Исаев одведе руску војску из Београда. Наскоро Срби дознадоше, да руска војска одступа Дњестру; а међу тим од Босне и Ниша сакупљаху се грдне турске силе. Срби се страшно узбунише. 'Ако што скорије не буду умирени, писао је Родофиникин, они ће без сумње пасти у очајање и на све ће прегнути'. Опасност српскога положаја увећа још и то, што Руси очистише и ону аду на Дунаву, посреством које су Срби стајали у свези са руском војском. Tо је још цвеће, но Лашкаров допусти Турцима, да са Влашком и Молдавском тргују, и под тим изговором, турска војничка флота искрсну на Дунаву. Један члан српског совета, Југовић, напише у главни руски логор писмо, у какоме се стању налазе Срби, који су изложени опасности због тога, што о њима није споменуто у чланцима примирја и молио је главнога војсковођу да прати у Београд 'утешително' писмо. Но народна маса ништа није знала од одношајима својих војвода са Русима, с тога је се још непрестано бунила. Тада неколике војводе рекоше Карађорђу, да је преко потребно да се сазове скупштина и да се народ утиша. На томе већу искресну из нова питање, под чијом заштитом да остану или под руском или под турском. Већање је било кратко. Карађорђе се обрну сакупљеном народу са оваким речима: 'Ну ето: тражисте скупштину, она је се ево сакупила; говорите шта хоћете'. Тада изађе из гомиле један стари кмет и отпоче скупштини оваку причу: 'Један газда имао је стадо оваца, и једнога чобанина. Кад истера овце у поље, нападну на њих вуци и многе покољу, тако да чобанин дотера кући много мање оваца, но што је отерао у поље. Сутра дан понови се то исто. Трећи дан оста још само неколико старих оваца, тако, да најзад дође ред и на јагањце. Кад би још потрајало то би и са јагањцима било оно исто, што и са овцама. Баш исто је тако и с нама; ми смо се завадили са Турцима, изађосмо први пут противу њих и изгубисмо многе; изађосмо други пут и опет изгубисмо многе; скоро ће ред доћи и на децу. Ми признајемо тебе за старешину и господара; ми смо ти покорни и слушамо те. Но ти ниси цар, и ми би хтели да знамо које наш цар; јер ми изгибосмо а Руса ни од корова'. Кад то рече стари кмет, умаче опет у гомилу. Кад Карађорђе запита 'које то био? одакле је? неби одговора. Тада Карађорђе брзо рече: 'Ви мислите да су цареви и Руси као раци у торби, и да их можемо просути пред вас, а ви да бирате кога вам је воља. Ево вам којекуда два цара: један у Цариграду, други у Петрограду, бирајте кога хоћете'. Народ се умири и разиђе се не давши гласа за Султана. (50).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4951 on: January 08, 2024, 10:45:27 am »

Није само једна опасност да Турци не нагрну, изазвала незадовољство међу Србима, но и они одношаји у којима је стајао Карађорђе према својим друговима, по власти, над српским народом. Кађорђе је имао много супарника због његовог уплива на народ. Младен Миловановић, члан совета из Крагујевачког округа, био је председник у совету и најбогатији Србин после Карађорђа; Јаков Ненадовић сматран је као главни старешина оних крајева, што леже на западу од Колубаре; подписивао је се на хартијама као војвода ваљевске, шабачке, ужичке и соколске нахије, и био је веома поштован у народу са многих узрока; он је први набавио из Аустрије џебану и топове, први је заузео Шабац; први је абер топа одјекнуо под Београдом из његове чете; он је помогао, те је узет Пожаревац, прогнани Турци из Ужице; па у то Ваљевска нахија у којој је он заповедао, беше највећа у целој Србији. После смрти Јанка Катића, Васе Чарапића и Ђуше Вуличевића, Јакова Ненадовића држаху за најсретнијег војводу у боју са Турцима. Међутим Јаков Ненадовић имао је неке старе рачуне са Карађорђем. 1804. године Карађорђе је био ухапсио некога, Митрића, који је био нешто својта Ненадовићу; 1806. године један војвода, Цинцар Јанко, кога је Карађорђе поставио у нахији Ваљевској, опљачкао жену Ненадовићеву, на Савској обали, која је из Бранковине бегала од Турака у Аустрију; те исте године убио је Јаков Ненадовић попа Милована, што је преносио гласове Карађорђу.
На истоку Србије главне су вође биле: Миленко Стојковић и Петар Тодоровић Добрњац; они су слабо што слушали Карађорђа и радили више или мање самостално. Баш у то време, о коме ми причамо, Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Јаков Ненадовић сјединише се са неколико мањих старешина, па стадоше проносити по народу свакојака пањкања противу Карађорђа и његових приврженика, а поглавито противу Младена Миловановића: о Карађорђу говораху, да он неће да пусти руску војску у Србију, желећи да остане самовластан; а о Младену су говорили, да он, као председник совета, врши по ћефу све послове и троши народно благо за себе и своје потребе. Два советника: Аврам Лукић и Јован Протић, који припадаху незадовољничкој партаји, убедише остале советнике, да пошљу Карађорђу посланицу у којој да му кажу, да више не желе да виде Младена међу члановима совета. Карађорђе заповеди Младену да се уклони из совета; но Младен отиде Карађорђу у Тополу, објасни му да су све те тужбе изазване јавном намером Карађорђевих противника, који хоће да њих двојицу заваде и раставе. На то Карађорђе даде Младену неколико момака из своје чете и овај са својим и Карађорђевим људима, обиђе сву источну границу Србије од Крушевца до Гургусовца, да као прегледа пограничне шанчеве, и како је распоређена у њима војска, па по том се опет врати у Београд и одпочне преседавати у совету.
Но београдски становници не беху стишани. Међу њима нађе се човек од уплива, који се непоплаши сајуза између Карађорђа и Младена, него настави да окривљује Младена за његове злоупотребе. Тај јунак беше Стефан Живковић, који је набављао 1804. године из Земуна, где је онда живео, први барут устаницима Србима, и којије 1805. године у Цариград ишао као посланик српскога народа, и који је после тога остао да живи у Београду пошто изађоше Турци. Он је био тако богат, да је покадшто позајмивао народном совету по 10.000 дуката, многа је добра чинио приватним лицима, но како беше у завади са Младеном, то немогаше добити никака старешинства у народу. Сада је он корео Младена у многоме којечему: говорио је да је се Младен обогатио још за време турске владе, тргујући свињама; да је се у почетку 1807. године, кад су Срби протерали Турке из Београда, обогатио од пљачке и заједно са својим кумом Милојем Петровићем, заузео најбољу кућу у Београду; говорио је: да су њи двојица закупили све скеле и царине у Остружници и Београду; па тим удили другим трговцима; да је Милоје био главни надзорник над продајом турских кућа и имања, и да су тако њи двојица закупили и распачали најбоља имања, која су само пожелили. Но та окривљавања немогоше раскинути дружбу између Младена и Карађорђа. У том случају било је од замашнога значаја то, на чијој ће страни бити руски посланик Родофиникин. (51)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4952 on: January 08, 2024, 10:53:47 am »

Ми смо већ казали, да је Родофиникин био Грк, и да је Карађорђе био у томе предубеђен. Први састанак његов са Карађорђем, није могао учинити добар упечатак на српскога поглавицу. Родофиникин довео је био у Србију тумача Грка, који је имао обичај да носи онако рухо, како су за оно време носили цариградски Грци и румунски бољари. Кад Родофиникин дође у Тополу, он посла својега тумача да јави Карађорђу о његову доласку и да га позове у посету. Кад Карађорђе виде тога Грка, он рече онима што око њега стајаху 'таке људе ми терамо из Србије'. Но опет Родофиникин беше дочекан као руски ђенерал; њему дадоше најбољи стан у Београду и добро издржавање; Родофиникин поступаше са сваким веома дружевно, и Срби мало по мало стадоше гледати нањ, као на руског министра, који и ма да је Грк по пореклу, но опет мора радити у интересу Русије и њезиних сајузника. Но ти добри одношаји немогоше дуго потрајати. Урођеник острва Родоса, Родофиникин, није знао, може бити, то, како су живили међу собом Грци и Срби: он стаде позивати себи београдске Грке, и особито се зближи са београдским митрополитом, такође Грком. Митрополит Леонтије неприпадаше броју народних љубимаца: он није имао топла саучешћа у народноме устанку, као остало српско свештенство; живио је дотле у тврдињи међу Турцима, догод је они непредадоше Србима, а сад је хтео да се меша у народне ствари, да преседава у совету, да руководи радњу рускога посланика. Српски писци не радо помињу онај упечатак, који је на српски народ учинила дружба између Родифиникина и Леонтија; но кад пођу говорити о томе, они говоре са веома осечним изразима. Они сведоче, да је митрополит Леонтије походио Родифиникина ноћу, улазећи у његову кућу кроз тајна, мала вратаоца. По њиховим речима, митрополит је говорио Родификину, да су Срби људи прости и дивљи, с којима, се ништа неможе учинити, и као да ђоја њега, митрополита, није било, они би већ давно и давно пропали. Родифиникин је у свему веровао владици. Срби су знали да их сваки Грк сматра као варваре, и помисао да и Родификин гледа тако исто на њих, јако их је вређала. Највећи незадовољници, који се образоваше у Аустрији, говораху, да се у кући руског посланика непрестано понавља једна те једна реч: Грк, Грка, Грку, итд. Прости су Срби знали, да кад би посланик био природан Рус, неби ни један дрзнуо да каже лошу реч о њему. Ево како се вели у једној српској брошурици, која је писана одмах после Карађорђева пада, но која је много доцније издана у Лајпцигу.
'Срби су онда имали пет послова: да се бију са Турцима, да се уздају у Русе, да се чувају митрополита Леонтија, да у свему верују Родофикину, и с једне стране да се грозе од првога, као од невере и издајника, а с друге да се овоме другоме предаду свом душом и срцем: многи су уздисали из дубљине душе, и вајкали су се, што је руски агенат предубеђен према Србима, и што велика држава на северу може да добије лажан поглед на српске ствари. Готово сви Срби сматрају Русију као каку грдну машину, које је главна полуга био Родифиникин, а руком управљао митрополит Леонтије, и да, на коју се страну окрене полуга, тако ће радити и машина. (52)
Но Срби су се варали: Родифиникин могао је задобити неправилан поглед на људе и њихове послове; но он није могао радити другаче, до у корист целе покрајине, саме Србије. У томе одношају врховни вожд србскога народа, Карађорђе, није се подчинио народној мржњи на Грка, и није се клонио односа са Родификином. Кад га је Карађорђе походио једном у октобру 1807. године, он му је овако говорио: 'Султан ми је нудио 900 хиљада гроша само зато, да оставим Србију, па да пређем у Ћесарију и тамо станујем. Ја на то нехтедох пристати зато, што нехтедох оставити браћу своју. Затим је султан нудио опроштај и слободу свима Србима, да можемо управљати сами собом, да стојимо под његовом врховном управом. Ви сте ми казали, да на то не пристанем; ја сам вас послушао. Сада сва судбина, Срба зависи од нашега цара Александра I; што речете, то ће бити, Но кунем вам се богом живим, да Карађорђе неће видити Турке у својој земљи, јер они не ће моћи другаче прећи овамо, до преко његова тела'. Рекавши то, Карађорђе уста, изађе у другу собу, где беху сакупљени сви чланови совета, и рече им, да ће обесити онога, ко уради што преко совета Родифиникова. (53)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4953 on: January 09, 2024, 11:38:21 am »

Наскоро Родифиникин увиди на делу каку силу имају његови савети. Турска, видећи да закључак мира са Русијом бива све тежи и тежи, посла у Београд своје посланике да чине преговоре са Србима. 18 новембра, дође у престолницу Србије митрополит Аксентије и видинлија Поповић, који знадијаше српски, грчки и немачки језик, са писмима Карађорђу, митрополиту Леонтију, и свему српском народу. Њима је било поручено, да склоне Србе на покорност, обећавајући бацити у заборав све што је било, и да допуштају Србима да могу свој унутрашњи склоп уредити онако, како сами хоће. Највише је ваљало да се побрину о томе, да Срби пошљу своје посланике у Цариград. Митрополит Аксентије, родом Грк, настани се код митрополшта Леонтија, и Родифиникин заповеди овом последњем да непушта ка своме госту никога осим оних лица, која су већ позната са свога 'благонамеренија'. Карађорђе сазва војводе и народну скупштину у Београд; и Родифиникин беше позват да у делујеу преговорима. Но сама руска дипломатија није могла дејствовати одсудно у то доба: она је стајала под силним упливом Француске дипломатије, она није имала сталних убеђења, што се тиче онога положаја, који мора заузети Србија у будуће. Све, што је Родифиникин могао радити, то је - да саветује Србе, да буду умерени. Преговори се протегнуше до 21. новембра, и најзад беше одлучено да се турским посланицима овако одговори: Са признањем примају Срби понуду султанову, и готови су да се користе његовом милошћу, но желе, да, ради веће сталности нуђених им обећања, имају за јемце руског цара, који с њима једну веру верује и француског цара, као посредника између Русије и Порте. Би решено још да се пошљу посланици у Цариград, францускоме посланику Себастијани, и кнезу Прозоревскоме, у Јашу. Уз то Карађорђе посла са митрополитом Аксентијем писмо цариградском патријарху. Писмо то беше написано доста умереним изразима; испрва се описиваху патње српске од дахија, затим како су они вазда спремни за бој, и најзад поверење рускоме и францускоме цару. Писмо то, како се види, било је написано под утицајем Родофиникина. Руска је дипломатија ликовала, кад виде где се решење (одлука) српска подпуно подудара са њеним жељама, а оно јемствовање, што Срби захтеваху, беше по Русију веома корисно, а Наполеону није било противно. Шта више: под првим утиском напретка, Родофиникин настојаваше, да се народна скупштина не разиђе док са свим неуреди унутрашње послове у Србији.
Скупштина настави своје седнице до 8. Декембра, и под руковођењем Родофиникиновим донесе оваке закључке: 1) сва се Србија дели на 12 округа; 2) главна управа или 'совјет' би ће у Београду и од сада ће се звати 'Сенат'; 3) у Београду и осталим већим варошима заводе се команданти, а по осталим селима, кнезови; 4) та звања могу добити само они људи, који су служили у војски и умеју читати и писати; 5) за тим највеће старање мора бити поклоњено просвети србског народа; 6) у целој Србији уводи се попис (конскрипција), и сваки Србин, који је кадар да носи оружје , јесте војник; 7) они, који буду позвати у војничку службу, морају имати оружија; 8 ) странци немогу добити непокретну сопственост у Србији; 9) склоп Србије мора се приближити склопу Влашке и Молдавске, и сва земља стоји под руском заштитом. (54)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4954 on: January 09, 2024, 11:43:18 am »

Сенат беше попуњен новим лицима; но као и пре оста да у њему преседава Младен Миловановић. То је била светла страна догађаја који су завршили 1807. годину: Срби, са припомоћу руског агента, углавише са Турцима примирје, показав у томе паметну умереност; Карађорђе је и даље слушао Родофиникина, па шта више, писао је писма по његовом упуству. Србија доби нов склоп и њен сенат беше напуњен представницима из свију округа. Но све то беше вараклеисано споља; све је то имало силу и значаја, утолико, уколико је зависило од Родофиникина; но његов уплив немогаше дохитити свуда, немогаше бити сталан. И одиста, потајно од њега, српске војводе, састајући се у четири ока, мишљаху другаче. Они који су желили боја, бејаху незадовољни са оним, што донеше преговори са Аксентијем. А они који више мотрише на унутрашње послове, мрзијаху што је се Младен поврнуо у сенат. Тим се раздором и користоваше Аустријанци.
Два трговца из Земуна, кои набављаху Србима џебану и остале војничке потребе, уплетоше се у везу са оним војводама, преко којх су водили своју трговину, и желећи да се сами обогате, подпаљиваху народ, да се не само не мири са Турцима, већ да се мане и Руса. Људи који присташе уз њих, примамише на своју страну и Карађорђа; њега су плашили као да Французи мисле преко Босне насрнути на Србију, да је митрополит Аксентије дошао по позиву Родофиникиновом у Београд, да се шњим договори, како би понајлакше продао Србију Турцима, и да је митрополит Леонтије, кога сви Срби попреко гледе, био посредник између руског агента и турских посланика; друга партаја, која беше на страни Родофиникиновој, подкаже му, да је Карађорђе тражио допуштење од Аксентија, док је се овај у Београду бавио, или да убије или да затвори у манастир Леонтија; а кад га је одпуштао у Цариград да је се изразио, као да се боји, да Србија опет недопадне Турцима. Родофиникин похита да разсеје плашње Карађорђеве но овај је у своме положају необично брзо прелазио од уверености, новим подозрењима. С друге стране, Аустрија је се користовала тако незгодним правцем ствари у Србији, неопредељеним одношајима њеним према Русији и Турској, и пратила је све што је се догађало у Београду, где је имала своје пријатеље. По њиховом саветовању реши се Карађорђе, да у Јануару 1808. год. напише писмо ерц-херцогу Карлу. У томе писму он је се захваљивао Аустрији на заштити, којом су се као бајаги Срби користили и мољаше га, да му за новце пошље праха и олова, говорећи, да и ако је Русија послала доста џебане, опет би шиљаља још и више, но јој стоји на путу даљина растојања, и тешкоћа саобраћаја. Писмо своје хтео је Карођерђе да преда земунским трговцима, да га они предаду ерц-херцогу; но пре но што ће га отправити на пут, заповеди своме секретару, да га покаже Родофиникину. Узалуд је руски агент доказивао Кара-Ђорђу да земунски трговци неће одправити писмо ерц-херцогу, и да ће сами узети за џебану оне новце, које он обећава, да пошље ерц-херцогу; узалуд је доказивао да Аустрији не иде у рачун да подпомаже Србију у њеној борби за самосталност; јер у случају успеха преко-дунавских Срба, њени сопствени Срби оставиће своје земље и прећиће преко Дунава; узалуд му је говорио, да ће Русија и од сада слати Карађорђу све што војсци треба, и да су оне справе на набавку којих рачуне земунски трговци, Аустријанци већ нудили руској војсци да купи од њих. Немотрећи нато, Карађорђе посла писмо. Земунски трговци одиста отидоше у Беч, но добише од ерц-херцога Карла обични одговор, да Аустрија не мисли никако оступити од строге неутралности, и ако неће пречити тајноме извозу ране и чоје у Србију. Таким начином сплетке земунских трговаца подроњиваше сам одговор Аустрије. (55)


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4955 on: January 10, 2024, 11:53:31 am »

Много је теже било поравњати унутрашње смутње. Неколике војводе, дошав у Београд са оружаним момцима, захтеваху, да им се исплате новци, које су они токорсе потрошили на народне потребе. Неки су тражили по 80 и по 90 хиљада гроша. Карађорђе заповеди да се продају турске куће и дућани, који беху остали иза Турака, и који се сматраху за народну својину; но новци који се добише после те продаје немогоше накнадити сву тражњу српских војвода. Војводе захтеваше да Карађорђе удари на народ нов данак; но врховни вожд одрече им то. У таким приликама Карађорђе је се обраћао обично Родофиникину за савет; они се састајаху у кући Чардаклиној. Једном, баш је било 15. Јануара, састаше се Карађорђе и Родофиникин, и овај последњи рече, да је свим тим смутњама тај узрок - што је враћен опет у сенат Младен, који управља пословима са великом самовласношћу, што је изазвало непокорност осталих војвода. Но Карађорђе и опет не приста, да уклони из сената Младена и његова друга Милоја, позивајући се на то, да они имају за се велику партају и силне приврженике. И главни војсковођа руске војске Прозоровски знао је за све смутње што се врзијаху по унутарњости Србије.
22. Јануара кнез Прозоровски писао је Карађорђу, и саветоваше га да се чува од опаких људи, који га окружују и којима је једита брига како да се што више обогате. Но сами савети немогоше користити Карађорђу. Наскоро умре капетан Чардаклија, који је био посредник између Родофиникина и врховнога вожда. Тада руски агенат нађе други начин како да се састаје са Карађорђем. Он је био познат са Доситијем Обрадовићем, васпитачем сина Карађорђева, и позва га да пређе њему у кућу заједно са васпитаником, те тиме доби прилику да се чешће виђа са Карађорђем и на само разговора с њим. Наскоро дође Родофиникину нова потреба да се објасни са Карађорђем. По прозби Турака, који осташе у Београду и покрстише се, морао је Карађорђе да одреди комисију, која ће да изнађе и да им поврати њихно имање. Докаже се, да су већи део њихова имања развукли људи Младена и Милоја. Карађорђе захтеваше да се хотмица врати. Тада Младен са неколико сенатора отиде Родофиникину и потужи му се на притешњавање Карађорђево. Шта више, Младен и његова партаја хтедоше да сазову народну скупштину. Родофиникин узе на се улогу посредника и помири завађене, но наскоро противници Карађорђеви дознадоше, да врховни вожд још једнако мрзи Младена и да се спрема да потре и њега и његове другове. Тада се незадовољници опет обрнуше Родофиникину, и написаше дугачку тужбу противу Карађорђа, молећи га, да је пошље кнезу Прозоровскоме. Они су молили главнога, војсковођу, да збаци Карађорђа; под том прозбом беху подписати сви сенатори. Прозоровски нехтеде пристати на промену врховнога вожда, и изјави сажалење што поглавице и старешине народове уместо да буду углед осталима, а они се кавџе и раздорима упропашћују своју отаџбину. У тај мах он је писао и Карађорђу; светујући га да учини неке преко потребне наредбе: да се дозвољава свакоме једноверцу да се насели у Србији, да је свакоме житељу српском осигуран живот и имање, кога нико неможе изгубити без одлуке највеће власти, коју је народ изабрао, и потврде врховнога вожда; да се одреди плата како врховноме вожду, тако и члановима сената, и старешинама које служе у отачаству. Но сви ти савети немогоше већ помирити Карађорђа са Младеном, који беше захватио у своје руке цео сенат, и који је постао већ тако силан и самовласан да недопушташе да се и саме заповести врховнога вожда изврше, и често је радио сасма, противно његовим наредбама. Гласало се, да Младен смера да убије Карађорђа: у осталом тих умишљаја није се имао бојати Карађорђе: ако је се слаби сенат и покорио вољи Младеновој, опет партаја Ненадовића и осталих војвода који управљаху на међама Србије, спремаше самоме Младену жесток удар; но како сада беше забринута како ће да заштити отаџбину од Турака, то је одложила и тај удар на удесније време. (56)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4956 on: January 10, 2024, 11:58:34 am »

Но ма како да је била велика распра међу унутрашњим партајама у Србији, и ма како да је удила самоме сенату, опет он, оснивајући се на декембарске установе народне скупштине, приступи реформама. Он раздели округе Србије на капетаније, у којима је у свакоме, гледајући по броју становништва, морало бити од 3 до 5 батаљона пешака, и од 8 до 6 стотина коњице. И ако попис није вођен правилно, јер многи кнезови противно закону, неумедоше ни читати ни писати, и рачунали су у рабоше; но тим путем сакупљена пешадија беше добро оружана, коњица неуступаше ни у чему турској, а топџије српске надмашаху вештином турску артиљерију. У тврдињама беше хране и џебане изобила, ма да нико није водио рачуна о поправци тврдиња, од чести с тога, што Срби и Турци имају од старина обичај, да ону тврдињу сматрају крепку и јаку, коју бране људи храбри, а слабу ону, коју чувају пудљивци и мекушци. Установу - да само они могу носити пусат, који су били уписани у војску, нико није вермао, зато, што је то противно старинскоме народноме обичају, по коме сваки слободан човек може имати код себе оружје. Сенат уверен, да народна просвета може подићи Србе не само у наравственом, но и у материјалном одношају, подиже у Београду велику школу и неколико малих: у Смедереву, Шапцу, Пожаревцу, Паланци, Руднику, Ваљеву и Крагујевцу. Имућнији Срби слали су своју децу да се уче у аустријским школама, које беху заведене за тамошње Србе. Сенат се постара да подигне трговине, којима је устанак био веома нахудио. У то време извозили су из Србије годишње разних сирових производа на 1.660.000 форината; увоз из Аустрије, због стешњених пограничних мера, једва је достизао 820.000 форината; но сувишак у новцу, који претицаше Србима, таким начином, био је по већој чести трошен на тајно куповање војничке опреме. Изнова се започе обрађивање руда. И о црквенским пословима саветовали су се, но није било толико новаца да се цркве и манастири богато оките. Суђење оста по старом обичају: кнезови размрсиваху и претресаху грађанске послове, а кривичне, нарочито убиство, судио је махом војнички суд. (59) Целе зиме 1807-1808 године примирје између Турака с једне стране, а Русије и Србије с друге, не беше поремећено и Срби могоше једном дахнути душом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4957 on: January 11, 2024, 12:27:58 pm »

Готово самостално живљење Србије упоредо са аустријским провинцијама, махом Србима насељенима, и заштита коју Руси указиваху преко-дунавским Србима, није дала мира Аустрији. Пограничне власти толико пута шиљаху Карађорђу и осталим војводама, своје људе са позивом, да се састану и поразговоре о делима. Најзад у половини Марта Карађорђе доби глас да фелд-маршал-лајтнат Симбшен намерава доћи из Петроварадина у Земун, да се види и поразговори са врховним вождом, ако само он хоће. Карађорђе саобшти то Родофиникину и објаснио је жељу Симбшена да се с њиме састане тим, што су Аустријанци хтели молити да се разреши слободна продаја марве и дрва од стране Срба и слободно пропуштање аустријске хране у Србију. Састанак је био 28. Марта. Аустријски ђенерал хвалисао је милости својега двора, обећавао је да ће послати у Србију солдате и официре, да учи народ војничкој вештини, говорио је, да ће, Аустрија позајмити Србима колико год они хоће новаца; само ако Срби буду верни искључиво аустриском дому; доказиваше да нема ништа од руске заштите, јер је московија далеко од Србије; питао је што ће у Београду руски ђенерал и какав склоп заводи у Србији. Карађорђе се захвали свој немачкој 'господи' на томе, што се брину о Србима и увераваше их, да незна зашто живи Родофиникин у Београду, јер се он немеша у његове послове. На скоро после тога, Карађорђе дозна преко земунских трговаца, да је аустријски двор готов да узме Србе под своју заштиту и обрану, ако се само они обвежу да ће до века остати верни поданици Аустрије. Карађорђе по савету Родофиникиновом, одговори да о таком предмету може водити преписку само са фелд-маршалом. Симбшен похита да одговори Карађорђу, зовећи га у Варадин на лична договарања, да се договоримо и наш посао тако уредимо, како ће и теби и целој храброј србској 'нацији' послужити на срећу, част, дику и радост. Родофиникин опет посаветова Карађорђа, да не иде сам у Варадин, но да место себе пошље својега секретара и председника сената. 8. Маја у Земун дође ерц-херцог Лудвик и Срби му са поздравом послаше две старешине. Симбшен замоли да сутра пошљу пуномоћнике ради преговора. Младен и секретар Карађорђев одоше у Земун и тамо им рекоше, да су од стране Аустријанаца одређена четири пуномоћника и у томе броју земунски варошки управник, трговац Милош, који је до то доба водио своју преписку са Карађорђем. 10. Маја ерц-херцог оде из Земуна, а пуномоћници пређоше на српску страну. Они увераваху Србе да треба на писмено да моле заштите од аустријског цара, који ће им тада за вођу послати ерц-херцога Карла, и с њим новаца, топова, оружја, џебане, да ће Карађорђу дати титулу 'књаза' и 'фелдмаршала', Младену - графа, а осталим старешинама опет награде, налик на ове. Српски посланици одговорише, да су аустријанци сами отпочели преговоре с њима, па зато ваља чекати писмених предлога од аустријске владе. 12. Маја бејаше други састанак, на коме после дужег зановетања беше објављено Србима, да им неће дати обећање на писмено, него нека се ослоне на усмена обећања. Српски посланици замолише за рок неки, док се разговоре са Карађорђем и осталим војводама. Рок буде остављем за пет дана. Међутим аустријска војска стаде се примицати српским границама и то нашкоди ономе утиску, који учинише аустријски предлози на многе српске војводе. Карађорђе и сенат одговорише писмом, које је написао Родоиникин на име Симбшена. Изложив у кратко све минуле догађаје и споменув, да су се преговори са Аустријом почели са том цељи да се разреше неке пограничне трговачке незгоде, Срби пређоше да траже заштиту Аустрије: 'такав предлог - каже се у писму - који искрсну од ваших пуномоћника нас је веома зачудио, јер прво, ни ми ни народ Српски, који је пролио крв за своје ослобођење, неможе на то пристати а притоме нам и горе насликани положај наших послова пречи да се подамо. А баш и да пристанемо, то не би имало никака значаја док неби потврдили велики цареви руски и француски, у чијим је рукама наша судбина'. Аустријски ђенерал одговори, да су Срби бајаги сами и молили за заштиту; а на питања руске владе, бечко министарство одрече се да је имало икака посла са Карађорђем, и обараше сву кривицу на земунскога старешину, који је токорсе 'својим несташним владањем дао узрока Русији да подозрева'. За тим су аустријске власти још двапута чекале Србе, но њихове претензије беху одбачене. Том приликом писао је књаз Прозоровски рускоме посланику графу Румјанцову у Беч: 'Ја налазим да је поступак Аустрије гнусан, а лукавсто њихно подло и неможе ми се на ино, него морам да закључим, да је цељ аустријског министарства та, да завади нас са Турцима или тја и са Французима. Може бити да ће Аустријанци улити у уши и једнима и другима само да противу нас озлоједе - потварајући да наше намере нишане на то да присвојимо Србију или још нешто и више него то. Суновратност тумачења, по коме као да наше данашње заштићавање Србије против угњетавајућих је непријатеља, чини је руском провинцијом и дакле подходећом под општу обвезу осталих руских области, тако су та потварања очевидна, да тја не захтевају ни даљег доказивања'. (60).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4958 on: January 12, 2024, 01:17:46 pm »

Међу тим у Априлу 1808. г. сврши се рок примирију између Русује и Турске. Турци, не смејући да ударе на руску војску, спремаху се да нагрну на Србију. Силно желећи да углави са Русијом засебни мир, Порта не пристајаше да Србија буде самостална. Но она не могаше почети своју радњу противу Срба једно с тога, што је се у Константинопољу догодио преврат, који је оборио султана Мустафу IV и посадио на престо турски султана Махмуда; а друго с тога, што је кнез Прозоровски објавио великоме везиру, да ако турска војска нападне на Србију - то ће се сматрати да је и примирије нарушено.
На одговор великог везира, да по примирију, које је углављено у Слободзеји, прекидање војне тиче се само оних Срба, који живе у околини Видина и Фет-Ислама, књаз Прозоровски одговори: да тај услов нигда Русија није примила, и да сасвим не постоји. Водећи преговоре са Русијом, Турци су тражили сретство да се измире са Србима, без руског посредништва. У тој цељи мораде видински архијепископ позвати на преговоре митрополита Леонтија; место за састанак беше одређено село Голубино, близу Пореча. 1. Октобра беше први састанак: заједно са Леоптијем дође секретар Кара-Ђорђев и прерушен Родофиникин; с видинским архијереом, био је и чувар печата, видинскога Мула-паше. Турски посланици увераваху Србе, да ће они без посредништва других држава, добити 10 пута више од Порте, но са посредништвом њиховим, и да ако Србима треба како јемство, руско или француско, онда нека оставе Порти, да она избере чије ће. Српски посланици увераваху, да је сад тешко убедити народ да положи оружје а овамо није ослободио сву српску земљу, или га сагласити да пристане па јемство једне само државе, јер Порта може сутра кренути војску, па онда Србија остати на чистацу без заштитника. Турски посланици предлагаше Србима три или четири државе, међу којима би Порта могла изабрати два заштитника. На тај предлог Турака посланици српски ништа не одговорише док не запитају Кара-Ђорђа и сенат. Ево какав је био одговор: Срби не могу улазити ни у каке преговоре без одобрења рускога цара; јемство других дворова је потребно, зато што 'блистателна Порта није обвезана да испуњава уговоре и обећања, која даје својим поданицима, као што су Срби', и да последњи (Срби) избирају за јемце Русију и Француску за то, што са осталим државама не стоје у додиру.
Међу тим, у Ерфурту Наполеон лично саставши се са Александром I, одрекао је се од посредништва између Русије и Турске, остављајући њима самима да сврше спорове путем договора или војне, и зараније је признао распрострањење руских граница до Дувава. Кад за то чу Прозоровски он посла својега ађутанта великом везиру са условима мира, међу којима бејаху и ови: назначај граница по Дунаву и самосталност Србије под заштитом Русије и Турске. Но те преговоре прекиде нова буна јаничарска, која букну у Новембру, и они се обновише тек у Фебруару 1809. године, у Јашу. (61)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4959 on: January 12, 2024, 01:22:40 pm »

У зиму 1808 - 1809 године, док је трајало пуно примирије са све три стране, кнез Прозоровски и Родофиникин занимаху се питањем о склопу Србије. У темељу тога склопа морала је лећи мисао о ослобођењу Србије на вечита времена од турскога јарма и о поставлењу у њој сопственог поглавара под заштитом Русије; јер 'географски положај Србије, као што је говорио кнез Прозоровски у једноме писму Родофиникину, на десном брегу Дунава, не допушта да се пожели потпуно сјединење овога краја са руском државом!' Родофиникин састави запис о српскоме питању, на коју је Прозоровски правио приметбе. У тој записи расматраху се границе Старе-Србије, на шта је Прозоровски учинио ту приметбу, да је не могуће у тадашњим приликама да се опет понове некадашње старе границе. У чланку о политичким одножајима Србије према осталим државама, беше исказана та мисао, да се у Србију не пуштају ни политички, ни трговачки агенти осталих држава, јер 'инострани агенти моћи ће овде да раде противно нашим жељама. Неда се ни помислити, да Аустрија не би гледала да утанча и смањи овде наш уплив, јер, без сваке сумње, види да ћемо добити над њом знатну превагу кад тај наш уплив ухвати овде корена, па ма како да ради противу Русије, ми бих јој могли овде створшти унутрашњег непријатеља, који је често опаснији од спољнег'. На то Прозоровски примети: 'ако припознамо Србију за засебну државу, онда не знам како бих јој могли забранити да не прима иностране агенте; но мени се чини да можемо овако установити: да се ти агенти не примају без одобрења руског царског двора, под заштитом којега Србија стоји. Да се уплив руски укорени у Србији, то ће бити веома важно, особито у време војне Русије и Аустрије, јер ће он зауздавати ову последњу државу и шта више, неће јој дати да отпочне бој. Турска ће бити тако рећи под управом рускога двора'. Што се тиче врховне власти у Србији, Родофиникин мишљаше, да је за њу потребан књаз; но он двоумљаше, да ли да тај владар буде изборан или наследствен; он је само то додао: да је за српски народ за поглавицу најзгоднији Кара-Ђорђе између свију осталих старешина. Кнез Прозоровски је приметио, да Кара-Ђорђе треба да буде оглашен за насљедственога владара, јер у противном случају могу лако поникнути не само унутрашњи раздори, већ и упливи од многих дворова; да осим тога треба оставити сенат под председништвом књаза и руског конзула, који може ограничавати самовластност књажеву и уздржавати га од тавих поступака, који ће бити противни Русији. Данак, који Србија плаћа Порти, по мишљењу Родофиникина и Прозоровског не треба да пређе више од 10.000 гроша на годину. Што се тиче унутрашње управе, у томе се обојица сложише, да не може бити у тој ствари рускога мешања. (62)
Док су главне војсковође руске војске и руски агент у Београду склапали унутрашњу управу за Србију, дотле је раздор између српских војвода још једнако растао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4960 on: January 13, 2024, 11:32:58 am »

Родофиникин држаше да ће бити потребно да позове Кара-Ђорђа у главни руски логор на једно два или три месеца; да сина Кара-Ђорђева и децу знаменитијих великаша, пошљу у Русију на науку; а Младена и Милоја, који самовласно управљаху у сенату, и које су већ многе старешине омрзнуле, да уклоне из Србије. Цар Александер приста на све предлоге Родофиникина и кнеза Прозоровскога, но стим, да све буде уређено по драговољном убеђењу Кара-Ђорђа, и осталих поглавара; и држаше да не треба тражити да руски агенат председава у српском сенату. И ако су се сви преговори о преображају Србије и удалењу Младена и Милоја из сената водили веома смотрено, опет некако ова двојица докучише то, и као и пре подозревајући све на митрополита Леонтија, умедоше распалити Кара-Ђорђа противу Родофиникина. По заповести врховнога вожда, би ухваћен београдски митрополит, секретар сената и остала лица и беше испитивани у сенату; осим тога, беху послата у Петроград три посланика, од којих је један, Југовић, био способан за тај посао, јер је већ био једном посланик код кнеза Прозоровског. Дошав у Јаш у Јаруару 1809. год. и поразговорив се са главним војсковођом, Југовић се убеди, да депутација нема никака посла у Петрограду: кнез Прозоровски вако им је управо казао: 'кад Турци не пристану на мир, с тим да Дунав буде граница, то ћу ја одмах отпочети војну, и најдаље од Марта месеца'. Југовић оста у Јашу код главнога, војсковође, а друга два посланика врнуше се у Србију. Међу тим је се и Кара-Ђорђе био помирио са Родофиником, који је био отишао из Београда у Краљево. Кнез Прозоровски много је пута заметао политичке разговоре са Југовићем, то лично, то преко других: Југовић је тврдио само једно, да ако српски народ дозна намеру да га хоће опет да начине подаником отоманске Порте, то ће он одмах устати на оружје противу Турака, не чекајући док се сврши примирије. (63)
Но опет преговори са турским пуномоћницима не донесоше мир између Русије и Турске, и посланици изнова послати из Србије, дошав у Јаш, могаху се уверити, да ће се скоро опет поновити војевање. У почетку 1809. догоди се некака промена у одношајима између држава што војштише. У колико је се Русија зближила са Француском, у толико је се ова последња одмакла од Порте, која је 24. Декембра 1808. год. углавила мир са Инглеском. Пошто је Турска осигурала своја острва и прибрежја својих мора, она је се старала о томе, како ће изнова освојити Србију, и поновити своје пређашње господарење у Влашкој и Молдавској. У Априлу месецу дође Родофиникин у српски сенат и прочита писмо Прозоровскога, који јављаше, да ће руска војска на скоро прећи преко Дунава и једна њезина чета упутити се преко Видина у Србију. Родофиникин позва Србе на оружје. Но није их требало ни звати; јер сами Срби не верујући ни у каква турска обећања, спремаху се да предупреде њихов насртај. Један од најхрабријих српских јунака, необичне физичке снаге, по имену Хајдук-Вељко, удари 15. Априла на турски табор, који беше распоређен на јужној граници Србије, освоји га, па онда јуриши до Ниша. На скоро тамо приспе и Миливоје Петровић и обседе град својим четама. Велики везир стаде прикупљати војску и на измаку Априла зађе за потиљак Србима, који с једне стране бејаху опседнули Ниш, а с друге, управили своју радњу и на Бугарску. Главна сила турске војске пређе српске границе и крену се Алексинцу и Делиграду. На измаку Маја догодише се неколико бојева како под Нишом, тако и у самој Србији, због шта Срби морадоше скинути опсаду с Ниша, а Турци одступити својим међама; у то исто доба, Кара-Ђорђе устави кретање албанаске војске брзим поласком ка тврдињи Ускоп, па пошто њу оте, он се изнова врати у Србију. Но у Јуну спремаху се нови насртаји Турака, како од Ниша, тако и од Босне. 12-га Јуна Ибрахим-паша увуче се са 18.000 људи у ваљевску и шабачку нахију и разби Србе, а 15-га, нишки Турци разбише Србе под Алексинцем: сам Карађорђе беше рањен и мораде оставити бојно поље; Срби изгубише 6.000 људи, логор, много топова и опреме. Турци тако добише могућност да, пошто опседну Делиград, освоје Ћуприју, пређу преко Мораве и ударе на Србе, који се бејаху под Јагодином сакупили: два дана трајала је најжешћа, битка. Турци се борише бесомучно, Срби очајно. 19. Јуна Турци одоше за Мораву.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4961 on: January 14, 2024, 10:18:56 am »

Међутим Кара-Ђорђу уминуше ране и он се поврну у војску. Њему је ваљало да на истоку ослободи Делиград од опсаде, да протера од Шапца Ибрахима-пашу, који му се беше привукао, и да истисне из ужичке нахије 10.000 Албанаца, који се беху тамо појавили. Опасност је била велика, но она нарасте још више тиме, што у половини Јулa на истоку искрcну заклети душманин српски Гушанац-Алија, који већ бејаше постао паша и освојио Пожаревац. Кад Турци стадоше тако наједанпут узимати маха, цела Србија унутра беше страшно усколебана: многе породице пређоше преко Саве и Дунава у аустријске крајеве; сам сенат помагаше тој бежанији, но огласи да сваки који може понети оружје остане у Србији. Напрезањем сената прикупише се до 60.000 оружаних Cрба, но они су морали да бране своју отаџбину на разним крајевима. Турака је било до 89.000, ту бејаше 20.000 коњаника, а њихове топове управљаху инглески официри. Но српске војводе не клонуше духом: њима изађе за руком да ослободе Хајдук- Вељка са његовим момцима које беху Турци опколили; 24. Јул. протера Јаков Ненадовић Турке испод Ваљева, а, Сима Марковић прогна, их 25. Јул. из Шапца; прелазећи натраг преко Дрине Турци претрпише голему штету. Затим беше оглашено, да се сва српска сила прикупи код Ћуприје, куда бејаше послано из Београда сијасет војничке опреме, и у самој тврдињи београдској остадоше само 600 људи.
1. Августа сударе се војске турска и српска на Ћуприји. Инглески официри, који управљаху турским топовима, видоше где су Срби слаби а где јаки, па према томе удешаваху и своје насртаје. Бојно поље беше голема равница, што је по Србе било сасвим неудесно, јер главна, њихова снага беше у пешадији; напротив за Турке то место бејаше веома удесно, јер њихова сила беше у коњици. Са надом да ће за цело победити Србе, ударише Турци на њих и на скоро освојише прве шанчеве; многи држаху да ће се дан свршити тиме, што ће једни ликовати победу, а други бити потучени до ноге. Но српске војводе кад видоше да не могу победити Турке, решише се да бар избаве своју војску од коначне пропасти, и стадоше бранити друге шанчеве са више срчаности и више јунаштва. Ноћ развади мегданџије: 6.000 Срба беше пало, и осим тога Срби изгубише 40 топова и део своје опреме. Ноћу оступише преко Мораве у унутрашњост Србије. Турци пошто потиснуше Србе, упутише се Делиграду, који беше заузела једна мала српска чета: осам дана узаманце јуришаху Турци: у јутру се почињаше борба, ноћу се опседнути Срби спремаху за нову битку. Турци посејаше околину Делиградову својим трупама, но не могоше опет устрашити опседнуте Србе. Њихово срце беше срчано и непоколебљиво, али им тело беше уморено; они су видели да ће сви изгинути па се опет не бојаху смрти, ни своје судбине. 11. Авг. Срби, пошто узбише неколико јуриша, осташе опкољени трупинама своје изгинуле браће и безбројном гомилом Турака; мало по мало смањиваше се број Срба и победа се сврши када паде и последњи Србин, који чуваше тврдињу. Делиградски шанчеви беху гробница српска, а тела убијених Турака голем споменик око њих: победиоци изгубише 7.000 људи. Глас, да су пали браниоци Делиграда, и да је источна Србија (између Мораве и Тимока) пропала од големе војске Гушанца Алије, због чега неколико хиљада српски фамплија бегаше отуда у Београд и у аустријске крајеве, порази као гром васколики српски народ, његове војводе и сенат. Многи држаху да је сада несигурно живети у Београду. Кара-Ђорђе је шиљао писма Родофиникину и кнезу Прозоровскоме, описујући у њима ужасан и очајнички положај Србије, па их мољаше да одмаме турску силу од граница српски, прешавши Дунаво. (64)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4962 on: January 14, 2024, 10:24:52 am »

Но кнез Прозоровски баш тад умре. Главне војсковође руске војске мењаху се један за другим, а Срби остадоше без игде ичије помоћи. Кад Родофиникин чу за турске победе реши се да остави Београд заједно са својим секретаром Недобом и митроподитом Леонтијем. Но сам начин одласка из Београда морао је да изгледа Србима чудноват. Родофиникин позва себи неколике сенаторе и војводе: Петра Добрињца, Јована Протића, бившег сенатског секретара, Стефана Живковића и још неколико да се прошетају по околини Београда. Неки дођоше са својим фамплијама. Већ се бејаше смрачило кад они пођоше у шетњу, спустише се на Дунав, и ту Родофиникин позва све да поседају у један велики чамац да се мало по реци провозају; но када чамац отплови на средину Дунава, онда Недоба заповеди лађару да управи чамац на аустријску страну, к вароши Панчеву, у коме поглавито становаху Срби. Ту већ на обали рекоше сапутницима о опасности која прети Србији од Турака. Шта, више Недоба прихвати: 'Неће проћи још ни два дана и Турци ће ући у Београд. Нама је жао што сте оставили тамо куће пуне имања, и што ништа нисте са собом понели, но не брините се, руски цар накнадиће вама, сву штету'. Из Панчева Радофиникин, Леонтије и Недоба, пређоше преко Баната и Трансиљваније у Букурешт. Када је сутра дан - пошто је Родофиникин побегао, Доситије Обрадовић наставник Карађорђева, сина, који је живио у једној кући са руским агентом ушао у његове собе и видио их онамо пусте, пред њим се разведри тајна, и по целом Београду пуче глас, да је Родофиникин умакао: тај глас збуни становнике Београда још жешће, него глас о победама турским. Тим се Младен и његови приврженици користише не могаше боље бити: они говораху, да је бегство Родофиникиново имало ту цељ да распали крајњи раздор између србскога народа и његових старешина; није се имало зашто бегати од Турака, јер су се они врнули за Мораву. (65)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4963 on: January 15, 2024, 11:59:38 am »

Када чу Кара-Ђорђе шта се догађа у Београду, он полети тамо. Њему изађе за руком да заустави људе што хтедоше бегати преко Дунава. Кара-Ђорђе изнова осети да је он врховни вожд народа, слободан од сваког надзора он стаде будити народ, идући из нахије у нахију и говорећи, да кад Турци немогоше освојити Србију у пролеће, то зацело неће још горе моћи у време кишне јесени или зиме што за њом иде. Заједно с тим он прати изнова писмо у главни руски логор, описујући све што је било и прошло и позивајући Русе, као браћу и хришћане, да се нађу у невољи србскоме народу. Писмо то бејаше необично живо, и наличило је на прву преписку Срба са Русима, која је се касније под упливом Родофиникиновим изметнула у канцелариско 'краснорјечије'.
'Срби су још живи, писао је Кара-Ђорђе, народ је остао на миру и задовољан је са војводама. Нека Руси пређу преко Дунава на Турску страну, па ће Србима бити лакше'. Најзад, руска војска уђе у Бугарску и повуче из Србије Турке који су је пустошили. Још више пођоше на руку Србима распре које се распалише међу пашама; непријатељи српски, као и Срби сами, имађаху адет и вољу да се у тренутку успеха, покавџе међу собом; они онда стадоше са злобом гледати на срећу онога, на кога је она пала, и међу њима небеше никако слоге већ је сваки тегљио себи. Само на, десном брегу Мораве још непрестано бешњаше Гушанац Алија са 12.000 војске; али је он морао Октомбра месеца отићи преко Тимока. Војна се поглавито сасредсреди у Бугарској.
Међу тим у Београду радознало очекиваху да виде, како ће Родофиникин и митрополит Леонтије објаснити кнезу Багратиону свој одлазак из Београда. И на скоро стиже глас да су представили, да је изненадни одлазак Родофиникина морао бити због неслоге међу српским советницима, и што советници нису обраћали пажњу на савете руског конзула. А врло лако може бити, да је Родофиникин тако и разумевао свој положај, за време свог посљедњег бављења у Београду. Сами Срби нису кривили Родофиникина због неспоразумлења са њиме, већ митрополита Леонтија, који је управо и завађао српске старешине са руским заступником и уливао неповерење у овоме спрам њих. Овака предпоставка Срба оправдавала се и писмом, које је добивено било из Букарешта од Леонтија и његових приврженика, у коме је писано: да Руси неће помагати Србима дотле, док год они не збаце свог вожда и правителствујући Совјет. Но ако Срби хоће помирења, то нек пошљу другу депутацију у Букарешт, која ће заједно са митрополитом Леонтијем, предати кнезу Багратиону молбу подлисану свима старешинама, у име целог народа, да он пошље Леонтија и Родофиника натраг у Србију, која нема вере ни у ком другом, осим у њима двоици. Опет одма стигну и други гласови: партаја противна Младену и Милоју, дозна, да је Родофиникин своје бегство из Србије објаснио, да је морало бити због претње Карађорђа, да га убије. А ово као да су сведочили Петар Добрњац и други Срби, који су отишли из Београда и налазили се тамо. Осим тога, да су Петар Добрњац и митрополит Леонтије примљени били у главном руском логору као народни посланици, и да су молили Багратиона, да пошље у Србију војску, и с њом заједно и Родофиникина. (66)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 247



« Reply #4964 on: January 15, 2024, 12:03:56 pm »

Међутим сада је и у самој Србији постало другојачије расположење умова. Нико није више кривио управо Карађорђа за бегсто Родофиникина, већ сви су то приписивали интригама Младена и његове партаје. Али се опет није нико усудио да удари јавно на председника Совјета. Но напослетку нађе се и такав човек: а то је био стари војвода Јаков Ненадовић, стриц проте Ненадовића, који је 1804. год. ишао у Русију. Кад му је изашло за руком, да заједно са Карађорђем протера Турке испод Лознице, и кад се Карађорђе спремао да иде, Јаков га пред свима старешинама упита: 'а ко ће даље заштићавати Лозницу?' Карађорђе му на ово одговори: 'они који су и досад' т. ј. Јаков са својом дружином. На то Ненадовић примети: 'ја немогу то на себе узети, нека брани Лозницу Младен и Милоје, који неће да приме руску војску, а хоће сами да буду цареви и умеју тако да се са вама завађају'. После овога изађе Јаков својој војсци, која је била упарађена, па јој покаже свог синовца са овим речма: 'ево браћо, ја сам га послао био, кад смо се ми тек почели били тући са Турцима и он нам је нашао цара, који нас је хтео да прими под своју заштитуту и који би нас бранио; но Милоје и Младен неће да га приме, желећи сами царовати по вољи'. Осим тога Ненадовић напомене све несреће, које је Србија у последње време претрпила, почињући од пораза на Каменици. После таких речи једва се разиђу старе војводе и уздрже од међусобног боја. Но Ненадовић није одустао од своје намере. Кад је Карађорђе, поводом пребацивања од стране Руса због раздора војвода, нашао се побуђен да сазове народну скупштину, на свршетку 1809. г. Јаков дође у Београд на ту скупштину са 600 наоружаних људи. Приврженици Јакова ходајући сада по сокацима, говорили су јавно: хоћемо цара! а нећемо да нам Милоје и Младен суде и са нама управљају! Други су долазили пред кућу, у којој је заседавао Совјет, па су викали: где је тај високосрамни Совјет? тражећи да им се покаже шта је писано у Русију и какав је одговор одтуда добивен. И у самој скупштини, која је била у кући Карађорђа, млоге старешине викале су на Милоја и Младена окривљујући их између осталог и за пропаст на Каменици.
Но Милоје био је већ осуђен још пре полазка Карађорђа у помоћ Лозници. Тада су њега на малој скупштини која је била у Паланки, окривили за разне злоупотребе, па му било заповеђено те се уклонио из Београда у Остружницу; сада дође ред на Младена. Карађорђе видећи опште неповерење и повику морао је попустити, па каже старешинама: 'ако Младен није радио и поступао право, то седи ти господару Јакове на његово место и управљај боље, ако сви ви хоћете цара, хоћу га и ја; ви господару Миленко (Стојковић), куме Милане (Обреновић) и господине Мелентије (архимандрит из Раче), идите у Влашку, те молите цара и доведите Русе у Србију'. Јаков Ненадовић заузме место председника Совјета, и одма уклони из овога све чланове, које је он рачунао, да су противни новој промени, запретио доводити нове на њихово место, говорећи, да српски народ нема одкуда, плаћати толиким советницима, а и нетреба му млого советника. (67)
Logged
Pages:  1 ... 319 320 321 322 323 324 325 326 327 328 329 330 [331] 332 333 334 335 336 337 338   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.058 seconds with 22 queries.