Српске буне

[JASON]

Родофиникин држаше да ће бити потребно да позове Кара-Ђорђа у главни руски логор на једно два или три месеца; да сина Кара-Ђорђева и децу знаменитијих великаша, пошљу у Русију на науку; а Младена и Милоја, који самовласно управљаху у сенату, и које су већ многе старешине омрзнуле, да уклоне из Србије. Цар Александер приста на све предлоге Родофиникина и кнеза Прозоровскога, но стим, да све буде уређено по драговољном убеђењу Кара-Ђорђа, и осталих поглавара; и држаше да не треба тражити да руски агенат председава у српском сенату. И ако су се сви преговори о преображају Србије и удалењу Младена и Милоја из сената водили веома смотрено, опет некако ова двојица докучише то, и као и пре подозревајући све на митрополита Леонтија, умедоше распалити Кара-Ђорђа противу Родофиникина. По заповести врховнога вожда, би ухваћен београдски митрополит, секретар сената и остала лица и беше испитивани у сенату; осим тога, беху послата у Петроград три посланика, од којих је један, Југовић, био способан за тај посао, јер је већ био једном посланик код кнеза Прозоровског. Дошав у Јаш у Јаруару 1809. год. и поразговорив се са главним војсковођом, Југовић се убеди, да депутација нема никака посла у Петрограду: кнез Прозоровски вако им је управо казао: 'кад Турци не пристану на мир, с тим да Дунав буде граница, то ћу ја одмах отпочети војну, и најдаље од Марта месеца'. Југовић оста у Јашу код главнога, војсковође, а друга два посланика врнуше се у Србију. Међу тим је се и Кара-Ђорђе био помирио са Родофиником, који је био отишао из Београда у Краљево. Кнез Прозоровски много је пута заметао политичке разговоре са Југовићем, то лично, то преко других: Југовић је тврдио само једно, да ако српски народ дозна намеру да га хоће опет да начине подаником отоманске Порте, то ће он одмах устати на оружје противу Турака, не чекајући док се сврши примирије. (⁶³)
Но опет преговори са турским пуномоћницима не донесоше мир између Русије и Турске, и посланици изнова послати из Србије, дошав у Јаш, могаху се уверити, да ће се скоро опет поновити војевање. У почетку 1809. догоди се некака промена у одношајима између држава што војштише. У колико је се Русија зближила са Француском, у толико је се ова последња одмакла од Порте, која је 24. Декембра 1808. год. углавила мир са Инглеском. Пошто је Турска осигурала своја острва и прибрежја својих мора, она је се старала о томе, како ће изнова освојити Србију, и поновити своје пређашње господарење у Влашкој и Молдавској. У Априлу месецу дође Родофиникин у српски сенат и прочита писмо Прозоровскога, који јављаше, да ће руска војска на скоро прећи преко Дунава и једна њезина чета упутити се преко Видина у Србију. Родофиникин позва Србе на оружје. Но није их требало ни звати; јер сами Срби не верујући ни у каква турска обећања, спремаху се да предупреде њихов насртај. Један од најхрабријих српских јунака, необичне физичке снаге, по имену Хајдук-Вељко, удари 15. Априла на турски табор, који беше распоређен на јужној граници Србије, освоји га, па онда јуриши до Ниша. На скоро тамо приспе и Миливоје Петровић и обседе град својим четама. Велики везир стаде прикупљати војску и на измаку Априла зађе за потиљак Србима, који с једне стране бејаху опседнули Ниш, а с друге, управили своју радњу и на Бугарску. Главна сила турске војске пређе српске границе и крену се Алексинцу и Делиграду. На измаку Маја догодише се неколико бојева како под Нишом, тако и у самој Србији, због шта Срби морадоше скинути опсаду с Ниша, а Турци одступити својим међама; у то исто доба, Кара-Ђорђе устави кретање албанаске војске брзим поласком ка тврдињи Ускоп, па пошто њу оте, он се изнова врати у Србију. Но у Јуну спремаху се нови насртаји Турака, како од Ниша, тако и од Босне. 12-га Јуна Ибрахим-паша увуче се са 18.000 људи у ваљевску и шабачку нахију и разби Србе, а 15-га, нишки Турци разбише Србе под Алексинцем: сам Карађорђе беше рањен и мораде оставити бојно поље; Срби изгубише 6.000 људи, логор, много топова и опреме. Турци тако добише могућност да, пошто опседну Делиград, освоје Ћуприју, пређу преко Мораве и ударе на Србе, који се бејаху под Јагодином сакупили: два дана трајала је најжешћа, битка. Турци се борише бесомучно, Срби очајно. 19. Јуна Турци одоше за Мораву.

[JASON]

Међутим Кара-Ђорђу уминуше ране и он се поврну у војску. Њему је ваљало да на истоку ослободи Делиград од опсаде, да протера од Шапца Ибрахима-пашу, који му се беше привукао, и да истисне из ужичке нахије 10.000 Албанаца, који се беху тамо појавили. Опасност је била велика, но она нарасте још више тиме, што у половини Јулa на истоку искрcну заклети душманин српски Гушанац-Алија, који већ бејаше постао паша и освојио Пожаревац. Кад Турци стадоше тако наједанпут узимати маха, цела Србија унутра беше страшно усколебана: многе породице пређоше преко Саве и Дунава у аустријске крајеве; сам сенат помагаше тој бежанији, но огласи да сваки који може понети оружје остане у Србији. Напрезањем сената прикупише се до 60.000 оружаних Cрба, но они су морали да бране своју отаџбину на разним крајевима. Турака је било до 89.000, ту бејаше 20.000 коњаника, а њихове топове управљаху инглески официри. Но српске војводе не клонуше духом: њима изађе за руком да ослободе Хајдук- Вељка са његовим момцима које беху Турци опколили; 24. Јул. протера Јаков Ненадовић Турке испод Ваљева, а, Сима Марковић прогна, их 25. Јул. из Шапца; прелазећи натраг преко Дрине Турци претрпише голему штету. Затим беше оглашено, да се сва српска сила прикупи код Ћуприје, куда бејаше послано из Београда сијасет војничке опреме, и у самој тврдињи београдској остадоше само 600 људи.
1. Августа сударе се војске турска и српска на Ћуприји. Инглески официри, који управљаху турским топовима, видоше где су Срби слаби а где јаки, па према томе удешаваху и своје насртаје. Бојно поље беше голема равница, што је по Србе било сасвим неудесно, јер главна, њихова снага беше у пешадији; напротив за Турке то место бејаше веома удесно, јер њихова сила беше у коњици. Са надом да ће за цело победити Србе, ударише Турци на њих и на скоро освојише прве шанчеве; многи држаху да ће се дан свршити тиме, што ће једни ликовати победу, а други бити потучени до ноге. Но српске војводе кад видоше да не могу победити Турке, решише се да бар избаве своју војску од коначне пропасти, и стадоше бранити друге шанчеве са више срчаности и више јунаштва. Ноћ развади мегданџије: 6.000 Срба беше пало, и осим тога Срби изгубише 40 топова и део своје опреме. Ноћу оступише преко Мораве у унутрашњост Србије. Турци пошто потиснуше Србе, упутише се Делиграду, који беше заузела једна мала српска чета: осам дана узаманце јуришаху Турци: у јутру се почињаше борба, ноћу се опседнути Срби спремаху за нову битку. Турци посејаше околину Делиградову својим трупама, но не могоше опет устрашити опседнуте Србе. Њихово срце беше срчано и непоколебљиво, али им тело беше уморено; они су видели да ће сви изгинути па се опет не бојаху смрти, ни своје судбине. 11. Авг. Срби, пошто узбише неколико јуриша, осташе опкољени трупинама своје изгинуле браће и безбројном гомилом Турака; мало по мало смањиваше се број Срба и победа се сврши када паде и последњи Србин, који чуваше тврдињу. Делиградски шанчеви беху гробница српска, а тела убијених Турака голем споменик око њих: победиоци изгубише 7.000 људи. Глас, да су пали браниоци Делиграда, и да је источна Србија (између Мораве и Тимока) пропала од големе војске Гушанца Алије, због чега неколико хиљада српски фамплија бегаше отуда у Београд и у аустријске крајеве, порази као гром васколики српски народ, његове војводе и сенат. Многи држаху да је сада несигурно живети у Београду. Кара-Ђорђе је шиљао писма Родофиникину и кнезу Прозоровскоме, описујући у њима ужасан и очајнички положај Србије, па их мољаше да одмаме турску силу од граница српски, прешавши Дунаво. (⁶⁴)

[JASON]

Но кнез Прозоровски баш тад умре. Главне војсковође руске војске мењаху се један за другим, а Срби остадоше без игде ичије помоћи. Кад Родофиникин чу за турске победе реши се да остави Београд заједно са својим секретаром Недобом и митроподитом Леонтијем. Но сам начин одласка из Београда морао је да изгледа Србима чудноват. Родофиникин позва себи неколике сенаторе и војводе: Петра Добрињца, Јована Протића, бившег сенатског секретара, Стефана Живковића и још неколико да се прошетају по околини Београда. Неки дођоше са својим фамплијама. Већ се бејаше смрачило кад они пођоше у шетњу, спустише се на Дунав, и ту Родофиникин позва све да поседају у један велики чамац да се мало по реци провозају; но када чамац отплови на средину Дунава, онда Недоба заповеди лађару да управи чамац на аустријску страну, к вароши Панчеву, у коме поглавито становаху Срби. Ту већ на обали рекоше сапутницима о опасности која прети Србији од Турака. Шта, више Недоба прихвати: 'Неће проћи још ни два дана и Турци ће ући у Београд. Нама је жао што сте оставили тамо куће пуне имања, и што ништа нисте са собом понели, но не брините се, руски цар накнадиће вама, сву штету'. Из Панчева Радофиникин, Леонтије и Недоба, пређоше преко Баната и Трансиљваније у Букурешт. Када је сутра дан - пошто је Родофиникин побегао, Доситије Обрадовић наставник Карађорђева, сина, који је живио у једној кући са руским агентом ушао у његове собе и видио их онамо пусте, пред њим се разведри тајна, и по целом Београду пуче глас, да је Родофиникин умакао: тај глас збуни становнике Београда још жешће, него глас о победама турским. Тим се Младен и његови приврженици користише не могаше боље бити: они говораху, да је бегство Родофиникиново имало ту цељ да распали крајњи раздор између србскога народа и његових старешина; није се имало зашто бегати од Турака, јер су се они врнули за Мораву. (⁶⁵)

[JASON]

Када чу Кара-Ђорђе шта се догађа у Београду, он полети тамо. Њему изађе за руком да заустави људе што хтедоше бегати преко Дунава. Кара-Ђорђе изнова осети да је он врховни вожд народа, слободан од сваког надзора он стаде будити народ, идући из нахије у нахију и говорећи, да кад Турци немогоше освојити Србију у пролеће, то зацело неће још горе моћи у време кишне јесени или зиме што за њом иде. Заједно с тим он прати изнова писмо у главни руски логор, описујући све што је било и прошло и позивајући Русе, као браћу и хришћане, да се нађу у невољи србскоме народу. Писмо то бејаше необично живо, и наличило је на прву преписку Срба са Русима, која је се касније под упливом Родофиникиновим изметнула у канцелариско 'краснорјечије'.
'Срби су још живи, писао је Кара-Ђорђе, народ је остао на миру и задовољан је са војводама. Нека Руси пређу преко Дунава на Турску страну, па ће Србима бити лакше'. Најзад, руска војска уђе у Бугарску и повуче из Србије Турке који су је пустошили. Још више пођоше на руку Србима распре које се распалише међу пашама; непријатељи српски, као и Срби сами, имађаху адет и вољу да се у тренутку успеха, покавџе међу собом; они онда стадоше са злобом гледати на срећу онога, на кога је она пала, и међу њима небеше никако слоге већ је сваки тегљио себи. Само на, десном брегу Мораве још непрестано бешњаше Гушанац Алија са 12.000 војске; али је он морао Октомбра месеца отићи преко Тимока. Војна се поглавито сасредсреди у Бугарској.
Међу тим у Београду радознало очекиваху да виде, како ће Родофиникин и митрополит Леонтије објаснити кнезу Багратиону свој одлазак из Београда. И на скоро стиже глас да су представили, да је изненадни одлазак Родофиникина морао бити због неслоге међу српским советницима, и што советници нису обраћали пажњу на савете руског конзула. А врло лако може бити, да је Родофиникин тако и разумевао свој положај, за време свог посљедњег бављења у Београду. Сами Срби нису кривили Родофиникина због неспоразумлења са њиме, већ митрополита Леонтија, који је управо и завађао српске старешине са руским заступником и уливао неповерење у овоме спрам њих. Овака предпоставка Срба оправдавала се и писмом, које је добивено било из Букарешта од Леонтија и његових приврженика, у коме је писано: да Руси неће помагати Србима дотле, док год они не збаце свог вожда и правителствујући Совјет. Но ако Срби хоће помирења, то нек пошљу другу депутацију у Букарешт, која ће заједно са митрополитом Леонтијем, предати кнезу Багратиону молбу подлисану свима старешинама, у име целог народа, да он пошље Леонтија и Родофиника натраг у Србију, која нема вере ни у ком другом, осим у њима двоици. Опет одма стигну и други гласови: партаја противна Младену и Милоју, дозна, да је Родофиникин своје бегство из Србије објаснио, да је морало бити због претње Карађорђа, да га убије. А ово као да су сведочили Петар Добрњац и други Срби, који су отишли из Београда и налазили се тамо. Осим тога, да су Петар Добрњац и митрополит Леонтије примљени били у главном руском логору као народни посланици, и да су молили Багратиона, да пошље у Србију војску, и с њом заједно и Родофиникина. (⁶⁶)

[JASON]

Међутим сада је и у самој Србији постало другојачије расположење умова. Нико није више кривио управо Карађорђа за бегсто Родофиникина, већ сви су то приписивали интригама Младена и његове партаје. Али се опет није нико усудио да удари јавно на председника Совјета. Но напослетку нађе се и такав човек: а то је био стари војвода Јаков Ненадовић, стриц проте Ненадовића, који је 1804. год. ишао у Русију. Кад му је изашло за руком, да заједно са Карађорђем протера Турке испод Лознице, и кад се Карађорђе спремао да иде, Јаков га пред свима старешинама упита: 'а ко ће даље заштићавати Лозницу?' Карађорђе му на ово одговори: 'они који су и досад' т. ј. Јаков са својом дружином. На то Ненадовић примети: 'ја немогу то на себе узети, нека брани Лозницу Младен и Милоје, који неће да приме руску војску, а хоће сами да буду цареви и умеју тако да се са вама завађају'. После овога изађе Јаков својој војсци, која је била упарађена, па јој покаже свог синовца са овим речма: 'ево браћо, ја сам га послао био, кад смо се ми тек почели били тући са Турцима и он нам је нашао цара, који нас је хтео да прими под своју заштитуту и који би нас бранио; но Милоје и Младен неће да га приме, желећи сами царовати по вољи'. Осим тога Ненадовић напомене све несреће, које је Србија у последње време претрпила, почињући од пораза на Каменици. После таких речи једва се разиђу старе војводе и уздрже од међусобног боја. Но Ненадовић није одустао од своје намере. Кад је Карађорђе, поводом пребацивања од стране Руса због раздора војвода, нашао се побуђен да сазове народну скупштину, на свршетку 1809. г. Јаков дође у Београд на ту скупштину са 600 наоружаних људи. Приврженици Јакова ходајући сада по сокацима, говорили су јавно: хоћемо цара! а нећемо да нам Милоје и Младен суде и са нама управљају! Други су долазили пред кућу, у којој је заседавао Совјет, па су викали: где је тај високосрамни Совјет? тражећи да им се покаже шта је писано у Русију и какав је одговор одтуда добивен. И у самој скупштини, која је била у кући Карађорђа, млоге старешине викале су на Милоја и Младена окривљујући их између осталог и за пропаст на Каменици.
Но Милоје био је већ осуђен још пре полазка Карађорђа у помоћ Лозници. Тада су њега на малој скупштини која је била у Паланки, окривили за разне злоупотребе, па му било заповеђено те се уклонио из Београда у Остружницу; сада дође ред на Младена. Карађорђе видећи опште неповерење и повику морао је попустити, па каже старешинама: 'ако Младен није радио и поступао право, то седи ти господару Јакове на његово место и управљај боље, ако сви ви хоћете цара, хоћу га и ја; ви господару Миленко (Стојковић), куме Милане (Обреновић) и господине Мелентије (архимандрит из Раче), идите у Влашку, те молите цара и доведите Русе у Србију'. Јаков Ненадовић заузме место председника Совјета, и одма уклони из овога све чланове, које је он рачунао, да су противни новој промени, запретио доводити нове на њихово место, говорећи, да српски народ нема одкуда, плаћати толиким советницима, а и нетреба му млого советника. (⁶⁷)

[JASON]

По свршетку скупштине одређени посланици за Букарешт, разиђу се кућама и почну се спремати за пут. А кад су се вратили у Београд, Милан Обреновић и архимандрит Аџи-Мелентије, Карађорђе придода им за секретара, Михајила Грујовића. Њима су дата била писма на старешине руске војске, у којима се правдао Карађорђе, због опадања да је хтео убити Родофиникина, изјављујући том приликом, да нежели видити га више у Београду, исто тако и митрополита Леонтија; у исто време молио је Карађорђе заједно са советом, да Руси пошљу један део војске у Србију. Полазећи посланици у Букарешт, сврате у Пореч, и позову Миленка, да се њима придружи; но војвода источног краја одговори им, да он неће ништа да зна ни за Совјет, ни за Карађорђа; да је он свакада радио заједно с Русиом и сада ће место себе послати њима свога секретара, Јеремију Гагића. А кад су ови стигли у Букарешт, њима се придруже митрополит Леонтије и Петар Добрњац, па почну настојавати око Милана Обреновића, да остави партају Карађорђеву, говорећи, да они нису никада желили збацити Карађорђа, већ су само мислили, да ограниче његову самовољу. Сад Обреновић, на кога се Карађорђе више, него и на кога другога надао, пређе на страну његових противника и постане му највећи непријатељ. Кад Карађорђе дозна за то, пошље новог посланика архимандрита, Спиридона Филиповића, но и овај није могао успети тамо, по жељи Карађорђа, јер противници његови стајали су у бољем кредиту и имали већи утицај у руском логору. Но наскоро за тим буде постављен граф Каменски на место Багратиона. Нови руски војвода видећи да при оваком раздору партаја у Србији неможе се очекивати на сигурну помоћ од ње, у случају рата, а знајући, да Карађорђе још има највећу власт у народу, одма пошље овоме писмо пријатељског садржаја, као врховному вожду српскога народа, а Родофиникина уклони из логора, који по повратку свом у Петроград, постане директор азиског департамента. Сад архимандрит Мелентије и Петар Добрњац врате се у Србију, а Милан Обреновић остане, да чека прелазак руске војске преко Дунава. (⁶⁸)

[JASON]

Међутим у Србији, кад се видило, да ће се поновити војна, коју нису желили Срби после лањске несреће, породи се међу њима нов раздор. Ова неслога била је опаснија, што је јошт трајала свађа између Карађорђа и Миленка. Ајдук Вељко такође био је прешао на страну Миленкову. А око њих скупили су се бећари, који су служили за новце, склони на пљачкање, па су их подржавали. Дознавши за то Карађорђе, дође у Београд и одавде пође на Мораву са једним оделењем војске од 2.500 људи. Дошавши у Ћуприју, он сазове све кнезове из источнога округа, те им овде престави стање ствари и потребу савеза са једном хришћанском државом. Придобивши таким начином, Карађорђе, становнике долине моравске, врати се у Тополу. Вељко и Миленко, кад чују, да им се приближава Карађорђе, уклоне се границама, са намером, да се у случају нужде саједине са оделењем руске војске, која је била у малој Влашкој: ове неслоге међу српским вођама, нестало би само онда, кад би долазили добри гласови из руског главног логора, но оваких гласова није долазило. Извештаји који су долази из Букарешта у Београд од српских посланика, нису задовољавали жеље Совјета. Совет није хтео остати и даље у такој неизвестности, реши се сходно свом пређашњем закључењу, послати свога секретар, Југовићу у Беч, са молбом за помоћ српскому народу. Овај поступак Совјета, као и ново - наметути, прирез, по коме сваки је богатији Србин дужан био платити по дукат на главу, што је износило 150.000 дуката, изазове нове смутње, које су добро дошле биле Миленку и Вељку у њиховој завади са советом. Они су очекивали прелазак руске војске у источне крајеве Србије; но оклевање београдског совета, да пошље на сусрет Русима нешто војске, задоцнило је тај долазак. Ђенерал Исаијев, који је већ био пошао у Србију заустави се у Малој Влашкој, и пошље писмо српском Совету, у коме га укори за његово одлагање. Писмо ово учинило је такав утисак у Совету, да су се одма чланови његови сложили међу собом. Истина сам Карађорђе није хтео решити се ни нашта, док недочека повратак Југовића из Беча. Но међу противницима, Аустрије, нашао се само један Миливоје Петровић, који је, врло опоро побијао разлоге Карађорђа, зашто овај заповеди, да га ухвате, но Миливоје добије прилику, и побегне у Земун. Аустријске пограничне власти, да би учиниле услугу Карађорђу, ухвате Миливоја и предаду начелнику шабачком, Луки Лазаревићу; он га стави у тамницу и 2. априла буде стрељан, а глава му послата у Београд. У то време већ врати се и Југовић из Беча, и доведе са собом једног аустријског штабног официра. Све што је могао успети код Аустрије били су голи савети и обећања. Карађорђе није се надао таком понашању Аустрије према српском народу, па каже у очи томе официру: 'благодарим ти брате, што си дошао у Београд, но ја би волео видити, да си довео са собом 10.000 војника'. Сад Карађорђе морао је наново пристати оној партаи, која је хтела савез с Русима, и тиме се помири са старешинама источних округа. А напоследку стигне и позив од руског војводе, којим је позивао Србе на војску. Овај позив подпуно задовољи Карађорђа, и он пошље Русима 4.500 одабраних пешака и 1.500 коњаника под управом Петра Добрњца. О војском овом похити Добрњац, да се саједини са графом Цукато, те да заузме Неготину и Брзу-Паланку, а да обседне Кладово. (⁶⁹)

[JASON]

Баш у то време разнесе се чудан глас, коме су веровали, не само у Београду, већ и у Цариграду: да ће маршал Мармон са 15 хиљада војника, налазећих се у Босни, ударити на Турке, а једна аустријска војска, заједно са Србима, поћи ће на Ниш; Руси пак кренуће све своје силе у Бугарску. Глас овај произиђе услед тога, што је Карађорђе ступио у преговоре с Бечом, и што је совјет послао депутацију у Далмацију, да изјави оданост Срба императору Француском. Овај глас правдао се и тим, што је маршал Мармон заузео својом војском један округ у Хрватској, који су 1809. год. заузели бегови турски, при свем том, што је овај округ, по последњим уговорима, припадао, илирском краљевству, које је начинио Наполеон. Но било како му драго, ови гласови нису остали без значаја; јер турски паша у Босни стане утврђивати градове и снабде их нужном раном; командант (турске Оршаве) Адакале, као пограничног места спроћу Аустрије, прекине односе са властима аустриским; а сераскер Решид паша, налазећи се у Нишу, позове на оружје све верујуће у великог пророка од 17-70 година.
Двадесет седмог априла врате се у Београд из Влашке српски посланици и донесу Совјету писмо, у коме је граф Каменски напоменуо све, што је Русија за три године Србији учинила, изказујући, том приликом своју жељу, да Српски народ незаборави те услуге обећавајући му самосталност и независност. У писму овоме признат је Карађорђе за врховног вожда. 'Русија очекује, вели се у том писму, да ће Србија при наступајућем рату учинити јој знатну помоћи придружити своју војску руској. А ако то неучини, то ће Србију очекивати жалосна судбина, због чега треба, да се Совјет о свему тачно изјасни. Ради овога 1. Маја држана је седница у Совјету у присуству самог Карађорђа, где после незнатне препирке буде решено, да Србија по жељи Русије прими учешће у предстојећој војни и да се у будуће тражи њено 'покровителство'. (⁷⁰)

[JASON]

На послетку започне се војевање на све стране. У месецу Јулу било је 58.500 Срба под оружијем међу којима 3.000 коњаника са 75 топова. 35.100 војника од ове војске налазило се у источним окрузима саједињених са Русима, а остали број бранио је јужну и западну границу а у месту бавлења (Тополи) Карађорђа налазила се резерва.
14. Јул. руски ђенерал Цукато пређе у Србију и саједини се са Србима. Савезници одма потом освоје Неготину, Паланку и обседну Кладово; и задобију при овим победама знатан плен. Но у исто време док су ове победе одржали Срби и Руси, уђе Решид-паша у јужне крајеве Србије, разбије један део српске војске, која је ове крајеве бранила, па се опет у Ниш врати. Док су ови бојеви трајали на истоку и југу Србије, Турци са стране Босне нису ништа предузимали, осим једних претња. Због тога они су у једном пристаништу на Сави начинили били једну повелику флоту и спремали се, тобож, да се искрцају на српску страну близу Београда и у исто време да пређу Дрину на три места; но све ово било је голо хвалење и претње, а нападати нису могли једно што се босански везир бојао нападања Француза и Аустријанаца, а друго, Бошњаци Турци нису имали вере у свога везира, држећи да је он потајни хришћанин. Али Срби бојећи се јако нападаја Турака са задада, крену већи део своје војске с источних граница на Дрину. Међутим у Цариграду били су јако незадовољни са поступком босанског паше, и заповеде му, да објави свима, капетанима и беговима, да се порта налази у дружби са Француском и Аустријом, и да ће сваки, који неби слушао султанове заповести, бити казњен. Сад босански паша скупи 25.000 војника и објави, да се неће вратити из Србије док неузме: Шабац, Београд и Смедерево. Но овом зарпцању пашину и сами су се Турци смејали али су ипак својим кретањем задржавали Србе на западној граници. Турци истина нису прелазили Дрину; и Срби пошто су их дуго време чекали, почели су се разилазити. Неки од ових, саставе засебне ајдучке чете, противу којих је послан био Милош Обреновић и ту се он први пут јавља као поглавар на бојном пољу. Он покори оне чете, но и сам добије тешку рану. Све ове околности на западу, задржавале су Србе у војевању на истоку те су тек на концу Августа освојили Кладово и потом савезници крену се Гургусовцу. Но баш у исто време 18.000 Арнаута дођу к Крушевцу, заузму га, попале млога села у околини и заробе неколико хиљада душа. Карађорђе извести о овој опасносту графа Цуката, а овај опет графа Каменског. Сад од руске војске буде послато оделење графа Орурка, коме је показивао пут Ајдук Вељко, желивши да на овоме путу Руси узму варошицу Бању, одакле су га Турци прошле године истерали. Бања буде узета, у њој је било 400 Турака који су је бранили; остало је живих само 90, а Руси изгубе 126 војника. Затим Орурк спусти се у Варваринско поље и на сред овог ушанчи се. Овде у продужењу неколико дана нападали су Турци на Русе и Србе, па потом морали се повући; после чега Орурк посети Карађорђа у Тополи па походи још и Београд. Напослетку дошао је ред војевању и на западу: 90.000 Турака дођу под Лозницу; сам Карађорђе стигне овде, а граф Орурк пошље једно оделење козака и 6. Октомбра Турци буду разбијени до ноге, један паша погине и многи Бошњаци падну у ропство.

[JASON]

И за време тога војевања није престајао раздор међу старешинама српског народа. Милан Обреновић дошавши са графом Цукато, придружи се Петру Добрњцу, Миленку Стојковићу и другима старешинама, и позове ове да се потпишу на неку тужбу противу Кара-Ђорђа, коју је потом намеравао однети у Букарешт. Јаков Ненадовић, који је војевао на западу, такође ступи у друштво са Добрњцем, шиљући му писма скривена, под седлима коња својих пандура. Главна намера њихова била је, да доведу што више Руса у Србију и да ослабе значај Кара-Ђорђа. Милан се Обреновић заклињао, да се неће вратити у Србију, ако не успе убедити руског војводу, да пошље у Србију већу војску. Противницима Кара-Ђорђевим пристану многи од советника. У нарочитој седници Совјета буде решено: да се благодари Русији за учињену велику помоћ у продужењу трајуће године, и да се моли Русија, нека се једнако у Србији налази једно оделење руске војске. Карађорђе присуствовавши при овој седници, много је говорио противу последње тачке. Но ипак надајући се, да ће Руси пристати на овај предлог, у Београду наређено би, те се за њих припреми засебни стан: не само варошке касарне, но и сав конак у граду, у коме су живиле паше са харемима, буде одређени за то. На концу месеца Новембра оду српски посланици у Букарешт, с писмом од Совјета. А у исто време умре ђенерал Цукато, а његово место заусме ђенерал Зас, који одведе руску војску из Србије у Малу Влашку на зимовник. Но пре него је стигао одговор на писмо Совјета из главног руског логора, Карађорђе и Младен дознаду од писара Миланова (Обренов.) с каком су намером старешине, имајуће дружбу са Миланом, хтеле да доведу Русе у Србију. Поткупљени Младеном, писар, врати се у Букарешт своме вођи, и на скоро прочује се глас, да је Милан Обреновић умро у Букурешту; а противници Младенови, поверују разнешеном гласу, да је он био отрован. Међу тим Младен није дремао: заједно са Југовићем испланира да учини нове промене у Совјету, а на то склони и Карађорђа. Промене ове биле су: 1) да се одвоји од народа Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Јаков Ненадовић и кнез Сима; треба их довести у Совјет, и назначити попечитељима, спољашних послова, правде, финансије и унутрашњих дела, а сам Младен, да буде попечитељем војеним; 2) све остале старешине, како оне које су у власти, тако и оне, који би ову доцније добили, да више не носе име војводе и да буду сви равни међу собом у власти, а нико други не може им заповедати, осим Карађорђа и Совјета или кога Карађорђе одреди за време војне; 3) од осталих совјетника, да се састави велики или народни суд, кога председник да буде попечитељ правде или велики судија; 4) ко не пристане на то, да се протера из земље. Решено буде, да се ово ново устројство предложи народној скупштини, која ће бити сазвата око нове године. Противници Карађорђа нису губили још надежде да ће стати на пут плановима Младеновим; они су знали, да је Милан Обреновић скоро пред смрт, склонио графа Каменског, да пошље у Београд најшлотски пешачки полк. Миленко Стојковић и Петар Добрњац радили су свима силама, да руски полк дође у Београд пре него се сазове скупштина; но јаки мразови и снегови задрже Русе. Тада ни Петар ни Миленко, па ни Јаков Ненадовић не дођу на скупштину, која прими све предлоге Карађорђа и Младена. Противу ових предлога били су само: Лука Лазаревић, Вуица Вулићевић и Милош Обреновић; но противити се ономе, на шта су се сви саглашавали, било је опасно. Кад је већ скупштина распуштена, приспе руски полк у Београд. (⁷¹)