Српске буне

[JASON]

Карађорђе и Младен не сместе Русе у граду и касарнама, већ по кућама грађана, а начелнику полка, Бали, одреде кућу, у којој је живио Родофиникин. Заједно са Русима, дошли су у Београд Миленко и Добрњац; они су се још надали, да ће поправити своју ствар; држећи да ће њима пристати све војводе, којима је новим устројством власт ограничена. Но они се преваре у рачуну. Ове мање војводе, добивши сада неку самосталност, постану ватрени привржници Карађорђа и Младена. Шта више пређашњи савезник Миленков, Јаков Ненадовић, ожени свог сина Јеврема ћерком Младеновом, прими се предложене му дужности попечитеља и пређе на страну Карађорђа. Само им је остао један помоћник, који се није волио никоме покоравати - Ајдук Вељко, при ком је и у самом Београду била једнако гомила људи, састојећа се из његових привржника. Но Карађорђе поступи лепо са Вељком, поклони му неколико стотина дуката и изда диплому на звање војводе у Бањи, а кад се разнесе, нарочито измишљени глас, да су се Турци приближили Бањи, Вељко оде из Београда заједно са својом четом. Таким начином Стојковић и Добрњац остану усамљени и потоме нису ништа могли предузимати противу Карађорђе. Али њих је подбадао Стеван Живковић, познати нам противник, који је био један од најбогатијих грађана. 'И Вељко и Јаков издали су нас, говорио је он, сад ми немамо ништа више надати се, већ нам остаје, да ударимо на тога дебелог пса (Младена), па ако завладамо њиме или га убијемо, онда ће и црни пас (Карађорђе) морати, или пристати уза нас, или бежали у Шумадију'. Миленко и Петар одговоре: 'У нас нема људи', на шта Живковић примети 'нема људи! ја и вас двојица, ето већ три; ја имам два, три човека; у вас по два, по три, ево већ нас десеторо; треба ударити на његову кућу, па кад се одпочне пуцњава, наћи ће се још људи'. А кад му ови одговоре: 'нема барута' он изађе и врати се с барутом говорећи: 'ево барут', сад они, немајући таке одважности, оћуте.
Војводе, којима, је њихов пређашњи положај одузет, нису хтеле исти себи на силу повраћати, надајући се, да ће оваким начином бити на миру, но они се у том преваре. Младен се постара уверити Карађорђа, да начелник руског полка у Београду, ни најмање неће подпомагати павше српске војводе. Он, једнога дана, позове себи на ручак Балу с свима официрима и Карађорђа с најзнатним старешинама, међу којима су били Миленко и Петар. Пошто су се овди прилично понапили, Карађорђе, заједно с другим Србима, пратећи доста на руског полковника, путем споречка се о нечем с Миленком, и ствар дође до тога, да је Карађорђе заповедио, да Миленку одузму сабљу и да га уапсе. Руски полковник стане молити за Миленка; тад Карађорђе, скине фес с главе и обрати се полковнику с питањем: 'заклињем те лебом твога цара! кажи ми, јели истина, да си ти дошао у Србију, да браниш Петра и Миленка од мене?' Полковник изненађен овим питањем одговори: 'Господару Ђорђе! ја нисам дошао у Србију да браним Миленка и Петра од тебе, нити тебе од њих, него сам послат, на помоћ српском народу, под твоје старешинство'. Чујући такав одговор Карађорђе, узме полковника за руку и каже: 'ако је тако, дај ми твоју руку, ја ћу је пољубити у место царске руке'. Бала не дадне руке, већ пољуби сам Карађорђа у лице. Миленко не само, да није уапшен, већ напротив и он и Добрњац, добију на други дан дипломе, које им је скупштина признала. Војводе врате ове дипломе натраг са писменом изјавом, да не могу примити нове дужности, већ желе остати у старима, или да се уклоне у своја села, па да живе као и сви остали људи. После овога други дан на свима главним ћошковима по вароши биле су прилепљене објаве, да су Миленко и Петар осуђени на изгнање из земље. У овим објавама набрајате су обојици изгнаника свакојаке њихове кривице, а између осталих, Миленко се окривљаво и за то, што је он послате тобож новце из Русије, раздавао својим људима; и што је ватао преписку, вођену између главног руског логора, Карађорђа и Совјета; Петру се напомињало његово бегство из Београда заједно с Родофиникином и што је самовласно узео на себе у Букурешту звање народног посланика. Даље спомињало се, да су им сви ови преступи били опроштени, назначене нове дужности у Београду, но они их нису хтели примити, и тиме су довели себе, да се из земље протерају. Ова објава саопштена је обојици изгнаника, и они одговоре, да ће се иселити у Влашку. После овога Карађорђе стави у затвор Стевана Живковића; но по кратком времену позове га у Тополу и опрости му. Стеван потом оде у Влашку одкуда се није више враћао за време Карађорђево.
Међутим Милош Обреновић, брат покојног Милана, поверује гласовима, да је брат његов отрован, а незнајући, да су Миленко и Петар већ изгнани, пошље им писмо у Београд, у коме их позива, да се држе противу Карађорђа, а он им обећава, да ће доћи у помоћ са 2.000 људи. У место одговора од Миленка и Петра, Милош добије заповест из Београда заједно са другим војводама, да умири народ у округу пожаревачком, који се узбунио био, због одласка Миленкова и Петрова. Кад је мир био повраћен, Карађорђе позове Милоша у Београд. Овде га позову у Совјет, те му Младен покаже писмо, које је Милош писао изгнаницима. Овом приликом напомињао је Младен Милошу, да је могао ово писмо написати и писар његов, али Милош сам призна, да је писмо његово. Но како су се сад бојали побуне народа, која би могла произаћи од новог протеривања, морали су задовољити се само простим обећањем Милоша, да неће више радити против Карађорђа. (⁷²)

[JASON]

После свију ових промена унутрашње уређење Србије изгледало је овако: Карађорђе био је врховни вођ целог народа; после њега, стајао је Совјет, чији чланови били су уједно и попечитељи; упразњена места Миленка и Добрњца, заузели су: спољашњих послова Миљко Радоњић, професор београдске школе, а правде Илија Марковић; совјетници, не имајући звања попечитеља, дошли су за судије великог суда, у коме је Илија Марковић председавао. Три попечитеља: Младен Миловановић, Јаков Ненадовић и кнез Сима добију по 6.000 гроша годишње плате, осим тога додатак потребни за огрев и рану; остала три попечитеља имали су много мање. Но не гледајући на то, што управо Совјета сад није ни било, попечитељи писали су на својим актима 'въ правительствующемъ народномъ совѣтъ'. По смрти Доситија Обрадовића, на његово место поставе Младена Југовића. Тако је било састављено српско правитељство 1811. године. Што се тиче војвода, које су се сада умножиле, а власт им се умањила, њима су издате дипломе на њихова звања. Дипломе ове гласиле су: Имајући у виду трудове, поднешене на корист отачанства и истину храброст, показану против непријатеља на различним местима, поставља се Н. Н. за војводу и т. д. набрајајући сва села, која припадају његовом војводству. За тим стављало се у дужност војводи, вршити сљедујуће: 1) управљати над општинама свога војводства и чинити, да оне врше све оно, што буде из Београда заповеђено, а народ који под његовом влашћу буде, да не гњави; 2) да буде потпуни вршилац воље правитељствујућег народњег Совјета и Карађорђа; 3) по делима војеним примати све заповести, наставлења и потребе, идуће из Совјета преко војеног попечитеља Младена Миловановића, и од њега искати објаснења, кад ова, потребна буду ; 4) за унутрашње послове војводства, има се обраћати попечитељу унутрашњих послова, Јакову Ненадовићу и примати од њега наставлења; 5) у свима осталим пословима покоравати се непосредно заповестима Карађорђа; 6) у случају рата, доћиће под управу вође, који за то буде изабран; 7) чланове месног магистрата заједно са писарима, да пошље у Београд, где ће добити наставлење како ће поступати и судити: 8 ) поставати у сваком селу кнеза, који ће водити бригу о народном благостању и давати војводи рачуне; 9) у црквене послове, да се не меша исто тако, као што се свештеници и калуђери не мешају у војене и грађанске послове; 10) о свему, што се догоди, зло или добро, достављати народњем Совјету, који има врховну власт у земљи. (⁷³)

[JASON]

Овим начином власт Карађорђева у Србији ојача и осигура се, но истеравши Миленка Стојковића и Петра Добрњца из земље лиши источне округе искусних и енергичних војвода, и тиме ослаби војену силу у овим крајевима, што да Турцима превагу над Србима. С друге стране опет, одлазак Јакова Ненадовића из западних округа у Београд учини, те ослаби енергију у Србима спрам Бошњака. А међу тим на концу месеца Декембра, 1810. год. стигне вестник (куријер) са извештајем, да су се међу Русијом и Турском с нова почели водити преговори о миру. Никада Срби нису још осећали таку преку потребу туђе помоћи у борби са Турцима, као сада. Истина границе српске земље допирале су сада опет на истоку до Тимока, а на југу до Новог Пазара; истина је и то да је сада и губитак становника, који су се више пута исељавали из северозападних округа у аустријске области, попуњен био, бегунцима од зулума турског из Босне и Бугарима, који су се пресељавали у Србију из оних места, куда су се тукли Турци и Руси; али честа нападања Турака на Србију, таке битке, као под Делиградом, Каменицом, Лозницом и т. д. ослабиле су војену силу Срба, до тога, да међу њима није већ било људи, који се не би радовали, да руски полк и даље остане у Београду. Но судбина поласкала је Србима још за неко време. Порта потстрекнута и на овај мах француским царем, одбије предлог руски о миру, и Србија још једну годину буде мирна од нападања Турака. Њене нове војводе мету мачеве у корице и почну радити канцеларске послове. По некад пограничне војводе јављале су, кад би се по који пут приближивале омање турске чете; но чим би Турци дознали, да су Срби готови дочекати их, одустајали су од своје намере. Тако је војвода Кара-Марко достављао попечитељу унутрашњих дела, Јакову Ненадовићу, да Турака нема нигде близу његова подвлашћа, ни да он често изашиље уходе, (шпијуне) да виде, шта се око границе ради. А Ненадовић опет поручивао је, да он, тога ради шиље људе у Босну, и то мало подаље унутра. Кад би овако прелазећи границу и идући преко турске земље наилазили на Турке при кошењу, сечењу у планини и другим пољским радовима, ови су им пребацивали: 'ви уверавате нас, да је сад примирије, а сами хоћете на нас да нападнете'. Срби су се изговарали, да су они за то дошли, што су, тобож чули, да се војници на турској страни почињу сакупљати противу Срба. Сељаци Турци опет уверавали су Србе, да се само спахије скупљају, међу собом а о војевању нико и не мисли. Догађало се и крађа стоке и хране у пограничним местима, како са стране Турака, тако и са стране Срба; но све се расправљало преписком између пограничних власти, и објаснењима, да оваки догађаји нису могли нарушити мир. По неки пут догађало се, да је правитељствујући Совјет казнио Србе, због чињених разбојништва на турској страни. Тако Јаков Ненадовић доставио је врховном вожду 9. Августа, да је неки хајдук Гаврило ухваћен и предат на осуду лозничком магистрату, што је посекао једнога Бошњака и његово осмогодишње женско дете преко Дрине. А доказало се, да је, он не само узео новце од убијеног, него да и оно дете није убио на једанпут, већ га мукама уморио. Ненадовић, тражећи, да се овај зликовац строго казни, говорио је Карађорђу: 'Верујте, да људи преко Дрине много трпе зла од наших људи, а због тога не могу о нама ни мислити добро, а камо ли желити нам што добро. Мука је са нашим људима наћи себи верна пријатеља, па зато треба их казнити, да не харају онамошње људе'.
Ако су се догађале унутрашње распре између старешина, војводе су достављале о томе Совјету, те је он ствар расправљао; а распре, догодивше се између каквих села, због чега, по неки пут, решавале су месне скупштине. Покашто морао је Совјет претити и по неким кнезовима, на које се жалила и сама српска сиротиња. Особито често догађале су се крађе коња, како међу самим Србима, тако између Срба и Турака, због чега су многе пограничне војводе забраниле прелазак Србима преко Дрине. Управитељима карантина, и скела, било је у дужности да први известе најбиже војводе и Совјет о приближењу Турака граници.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Турци су се по некад светили Србима, што су они одводили њихове становнике, па после од њих дознавали стање ствари у Босни; тако у месецу Септембру нападну 800 Турака на село Бешевицу, и одведу две жене, шест људи, а двојицу убију, само за то, што је Кара-Марко ухватио њихова шпијуна. Турци који су седели у граду Соколу, јако су и наочиглед крали стоку, и Срби нашавши у Турака ову, морали су је често силом отимати. А по кад при овом отимању, Турци су плаћали главом. Догађало се опет, да се водила преписка између пограничног војводе, и каквог бега, у којој су један другога уверавали о добрим одношајима: 'Наши ђедови и очеви, писао је један Турчин проти Ненадовићу, живили су у комшилуку, и преживили су много султана, па се нису свађали; а зашто ми да се свађамо. Премда, није у реду, да човек сам себе хвали, но у нас, на турској страни, нема човека, који би ствари боље познавао од мене, а у вас на српској страни нема речитијег и разумнијег од тебе. Ја бих желио, ако би још господ Бог допустио, да ову необичну свађу између робова божијих, ја и ти нашим трудовима прекратимо; и тако, да учинимо једном велику молитву са обе стране, и потпишемо своје име под уговором, да буде тврд као мрамор, кога и после нас киша ни снег неће уништити, а све ће остати као што је и било; опомени се куме, само једнога: колико су царева и краљева преварили овај свет до сада, данас јесте, а сутра није, а за све треба дати рачун господу Богу, па само да је мрава очепио. Остајем твој пријатељ, очекујући одговора у својој кући'.
Но при свем том видло се, да су Турци намеравали, по свршетку војне са Русијом, склонити Србе опет, да буду раја. Разнео се био глас, да се сам паша босански спрема послати писмо у Србију и предложити мир. Поводом овим Совјет, попечитељи и пограничне војводе, водиле су преписку међу собом и наређивали онима, што су ближе Босне били, да распитају које паши улио у главу такве мисли, да ли Њемци, Французи, или своја сопствена немоћ, препоручујући један другом да добро пазе, да писмо пашино не падне у руке каквом будаластом Србину, које би га могло збунити. Из Совјета било је писано војводама: 'коме дође ово писмо, нека одговори овако: ми ћемо упитати нашега врховног вожда и господара, а он ће великог Александра'. На послетку у месецу Октобру Турци пређу Дрину и опљачкавши неколико села, 16. истог месеца буду Србима узбијени натраг; а 26. и 27. претерани преко Дрине. (⁷⁴)

[JASON]

Успех руског оружја, под управом Кутузова, јако је обрадовао Србе. 18. Октомбра стигне у Београд извештај, како је срећно Кутузов извршио свој план, замамивши Турке на леву обалу Дунава, окружи их са свију страна тако да се нису могли ни бранити, већ морали су предати се. Тај исти дан Јаков Ненадовић напише из Совјета команданту и попечитељу народне касе Сими Марковићу: 'извешћавам вас о радосној новости, коју је добио врховни вожд од ђенерала лајтнанта; саопштио нам је писмом, да је главнокомандујући Кутузов прешао код Рушчука Дунав помоћу флотиле; ударио изненада на великог везира и са свим га потукао; отео топове, заиру, барјаке, шаторе и сву касу; 5.000 Турака пало је мртвих а 1.000 живи заробљено; а од врховног вожда имамо извештај, да ће он 10. Октомбра доћи у Алексинац и да је намеран ударити на Нишког пашу, који се налази са војском 3 сата далеко од Ниша'.
Већ је учињена наредба да онда, кад врховни вожд удари на пашу, нападну у исто време Младен и руски баталион с друге стране. Но разбијени Кутузовим велики везир поведе преговор о миру. Сад Карађорђе саопшти у главни руски логор предлоге, које је њему учинио Рушид-паша, у време кад је војна била у највећем јеку, паша је тражио, да Срби пропусте преко своје земље Бошњаке Дунаву, ради подкрепљења турске војске, војевавше противу Руса, а зато је обећавао Карађорђу онаква права, каква имају господари Влашке и Молдавије. Но Карађорђе је одговорио да не може закључавати засебног мира без Руса; а сада, и Руси морају се опоменути Срба, закључавајући мир с Турском. Ради преговора о миру дођу овлашћеници с обе стране у Букурешт и углаве мир у почетку Јула 1812. године. У 8. члану овога договора било је написано о Србима сљедујуће: 'сходно томе што је углављено четвртим чланом преходних тачака. Премда нема никакве сумње, да ће блистајућа Порта, као и досада снисходити и бити великодушна спрам Срба, као народа, који је издавна у њеном поданству и данак јој плаћа, но опет имајући у виду саучешће какво су они имали за време целог војевања, нађено је за умесно ставити особите услове о њиховој сигурности. По овоме блистателна Порта прашта Србима и даје им општу амнестију, тако, да више нису одговорни за пређашња дела. Ако су Срби поградили какве градове у својој земљи за време војне, где их пре није било, да се поруше, пошто нису од потребе, а у будуће, а блистатедна Порта заузеће по пређашњем све градове, паланке и утврђена места, у којима су свакада постојали топови, заира и друге војене потребе, и тамо ће сместити војску како само за добро нађе. Но да ова посада турска неби притешњавала Србе у праву, која су као поданици имали; то ће блистателна Порта побуђена чувством милосрђа, учинити нужне мере с народом српским какве су потребне ради његове безопасности. Она поклања Србима на њихове молбе, такве олакшице, какве имају њени поданици архипелашких острва, и других места и радиће да осете њено великодушије, дозволиће им независну унутрашњу управу; одредити цифру данка који ће примати преко српски руку, и да ће она све ово учинити у договору са народом српским. (⁷⁵)

[JASON]

Кад Карађорђе добије извештај да су Русија и Турска закључиле мир, он са Совјетом изда прокламацију:
'Благородним војводама, кнезовима, капетанима, чесном свештенству, свима властима у земљи и целом народу српском'.
У тој прокламацији, он је обзнањивао, 'да су турски султан и московски цар у добри час утврдили мир, како међу собом тако и за нас; па зато заповедамо, да од сада унапред свуда по границама престану грабљења и крађе са Турцима, већ свуда да буде мирно; ако би ко противно овоме нашему наређењу поступио и учинио какву штету пограничним Турцима, без сваке милости биће казњен смрћу, па ма ко био старешина или млађи. А ради утврђења овога мира и с наше стране, шиљемо неке људе руском двору, нашему великом покровитељу, који се досада старао о томе, а сада ће нам помоћи; а друге посланике шиљемо у Ниш везиру ради преговора, а од туда великим султану и светломе правитељству, да донесу утврђење у каквом стању ми да останемо. Ми и наш народ срећни смо, што се можемо користити нашим трудовима; султан у договору с Русима опростио је целоме народу, па зато шиљемо људе ради договора. Но до тога времена, док се наши посланици поврате из Цариграда или Ниша, војска и народ да се неразилази, већ да буде тврд и храбар до свршетка овога дела као што је досада био. И тако како је мир закључен и ми се старамо да добијемо од султана утврђење овога за цео народ, то одсада војна престаје, а руска војска која је била код насу Шапцу и Београду креће се Делиграду ради становања поред граница и Дунава док се дело подпуно не доврши. А кад се дело мира потврди великим султаном, тада ће се отворити слободни путови ради тртовине на све стране и доћи ће султанови људи да управљају у договору с нама'.
Дано у Београду, 21. Јула 1812. године. У народном правителствујущем Совјету.
Верховни вожд сербскаго народа.
Георгій Петровичъ. (⁷⁶)

Но како у договору Русије с Турском није било опредељено ни колико ће Срби плаћати порти данка, нити пак појединости узајамних одношаја између Срба и Турске посаде, то Карађорђе сазове народну скупштину у манастиру Враћевшници, на којој изберу посланике за у Цариград ради потврђења договора међу Србима и Турском. Али пре нето су српски посланици стигли у Софију, француски су дипломати били успели изменити турску политику. Наполеон је већ објавио свој полазак у унутрашњост Русије, и његов посланик у Цариграду пострекавао је Турску на војну. Досадањи велики везир био је збачен и на његово место постављен Рушид-паша, који је Србима већ толико познат био, због нападања на њихове јужне границе, Он је већ био отишао из Ниша у Шумлу, куда пођу и српски посланици; но везир пошље их у Цариград, али тамо није их хтео нико ни чути, већ опет врате их Рушид-паши у Шумлу. Они стигну овди и то баш онај дан, кад је везир заповедио, да се истера из службе Халиб-ефендија и казни кнез Мурза, који су имали учешће при закључењу букурешког договора. Рушид-паша објави сад српским посланицима без сваког околишења да порта, не намерава закључавати са Србима новог мира, већ да они морају положити оружије и покорити се на оне услове, какве је Русија за, њих уговорила. Осим тога Рушид-паша придода, да се српска ствар у опште њега и не тиче, но да је за ту ствар састављена нарочита комисија, која ће скоро доћи у Ниш, куда треба и они да иду. Кад дођу у Ниш српски посланици, јаве се послатом ради преговора с њима Челеби-ефендији; од кога добију онаки исти одговор као и од великог везира. Но како посланици српски нису имали и на таква захтевања овлашћења, врате се у Србију, да саопште Карађорђу и народном Совјету Турска захтевања. (⁷⁷)
А то је било у Декембру 1812. год. кад је Наполеон побегао из Русије.

[JASON]

Месеца Јануара, 1813. год. биле су позване све војводе у Београд на скупштину, на којој су били састављени ови услови ради погодбе с Турском:
Права Срба: 1) границе српске земље простиру се до оних места на којима је српска стража постављена; 2) султан признаје Карађорђа кнезом или господаром српским и утврђава га на то достојанство ферманом; 3) султан утврђује ферманом и српски Совјет, који управља народом како за добро нађе.
Обвезе српског народа: 1) Срби се обећавају бити верни султану; 2) за знак покорности султану, примају у Београд једнога пашу са толико Турака, колико нађу да је потребан по међусобном договору; 3) плаћаће султану годишњи данак, колики сада одређен буде, обвезују се предавати овај данак, по жељи султана, или у Београду постављеному од њега чиновнику или доносити непосредно у Цариград; 4) у случају какве војне између Порте и друге какве државе, обвезујући се сами чувати од непријатеља своју земљу, с толико војске, колико се сад одреди, и у свима пободним случајевима бити верни султану; 5) браниће турске градове, као највеће благо; а у случају, ако неби имали толико силе, да одбију непријатеља, имају право искати помоћи од султана; 6) што се тиче поправака градова и других у опште расхода на садржање градова и то да буде сад одређено.
Челеби-Ефендија и подчињена му комисија, предложе са своје стране сљедујуће услове: 1) сва утврђена места у Србији која су подигнута у последње време, морају бити рушена; а топови, да се наместе по градовима, на места, где су и пре били, и да се предаду Турцима; српски народ предаје Турцима, не само своје оружије, него и јашеће коње и скупоцену коњску орму; 2) Турцима оставља се право, као и пре, насељавати се, у градовима, варошима, варошицама и селима, и добијају натраг све, што им је пре припадало, као: поља, баште, куће, воденице итд.; 3) Срби остају као и пре поданици великог султана, и у њиховим земљама уводе се турске власти, као што је то и пре било; ако ко не би могао или неби хтео пристати на ово, тај се мора иселити из Србије, куда му драго.
Представљајући ова захтевања, Турци, једнако су се позивали на 8. члан букарешког мира: тако су широко толковали они његове опште изразе; но и Срби су се позивали на тај исти члан. На тај начин није се могло доћи до измирења и турска комисија, настане да српски посланици представе своје услове Порти, обећавајући се, да ће их она поднети султану.

[JASON]

После овога били су преговори прекинути, а како су се једнако, и то врло брзо Турци спремали за рат; то су и турски комисари прешли из Ниша, као пограничне вароши, у Софију, одкуда је Челеби ефендија у месецу Мају 1813. год. писао Карађорђу, да он пошље својим посланицима ново овлашћење. Срби видећи, да се Турци на врат на нос спремају за рат, а знајући по томе, да они неће одустати од својих захтевања, смање све своје услове на два главна, која пошљу посланицима у Софију. Ова два услова били су: 1) Срби задржавају при себи своје оружије, као пушке и пиштоље, које они свакада при себи носе; 2) истерани из Србије Турци и њихове породице, да се не враћају натраг; а Срби пуштају пашу у београдски град с извесним бројем војске, која се може по договору с пашом сместити и по другим градовима. А што се свију других услова тиче Срби су изјавили жељу, да се доцније договоре. Но Турци и сада нису хтели ни уколко попустити од својих захтевања, премда су обећали послати српским посланицима одговор на њихове последње услове. Протежући тако преговоре, Турци очекивали су извештаје, како ће се свршити војна Наполеонова у Немачкој, јер француски посланик у Цариграду подговарао је Турску, да разбије Србе, па после нападне на Аустрију и смете јој сајузити се с Русијом и Пруском. И тако Турци нису се спремали сад на војну само противу Срба, већ и да пређу преко Дунава у помоћ Наполеону. Са свих страна прикупљала се к границама Србије турска војска, спремајући један пресудан удар усамљеним Србима, о којима у садање време ни једна европска држава није ни мислила; јер сва је пажња сада обраћена била на велику борбу за ослобођење западних народа испод власти Наполеонове. (⁷⁸)

[JASON]

Приближавао се час, у коме је претила опасност, да се сав онај ред поруши, који се мало помало завео у Србији за време деветогодишње њене независности од турске власти. Овај поредак јако се разликовао од онога, коме су се Срби покоравали до свога устанка. Границе Србије 1813. год. окружавале су све оне земље, које сада припадају српској кнежевини: у овим земљама било је задржано старо подељење на нахије или округе, којих је тада било више него сад - управо 21. Нахије опет делили су се на кнежине или војводства, која, су се опет раздељавала на општине; начелници нахија били су већином војводе, које су учиниле народу за време војне неоспориме услуге. Главни начелници војводства или кнежина биле су војводе другога реда и обор-кнезови, који су зависили од војвода у делима војеним, а управљали су грађанским пословима и купили данак под надзором окружних магистрата. Општинским пословима управљали су кнезови. Војводе скупљали су војску у својим окрузима; учили људе способне носити оружије војевању и набављали заиру за војску у своје време, осим тога војводе су дужне биле водити бригу о уредности местних пошта. Што се тиче магистрата, то њихов главни задатак био је расматрати и расправљали грађанске спорове, а ко се није задовољавао магистратским решењима, жалио се врховном вожду, а овај их је спроводио великом суду. У оваким случајима преслушаване су парничне стране усмено пред великим судом, који је разгледао ствар, издавао писмену пресуду и подносио је врховном вожду на потврђење; а овај шиљао је утврђену пресуду надлежном војводи на извршење. Но врло је мало грађанских спорова и долазило врховном суду, а по највише имао је расматрати кривична дела. У деловодном протоколу Карађорђевом често се спомињу смртне казни и друге жестоке казнене мере. Смрћу се казнило за ајдуковање, крађе и буну. Осуђене на смрт ајдуке казнили су на оним местима, у којима, су они највише зла чинили, а остале преступнике на месту учињеног преступа, али свакада, пошто су им најпре пред народом пресуде прочитане. Ислеђење кривице као изрицање пресуде није чињено на основу каквих писаних закона, већ по обичајном народњем праву; по сваћању и разумевању судије и на основу необоримих доказа. Од овог суђења изузете су биле кривице, учињене пре устанка на Турке.

[JASON]

Стање народа, негледајући на дуготрајну војну и жртве, које су поднешене, због ове, може се рећи, да је било добро, изузимајући нахије, које су млого трпиле од насртања Турака и од злоупотреба војвода. Но војводе које су чиниле насиље народу, бивале су казњене. Земљоделство било је у добром стању. Ране тако је било да је се н. пр. могло на сваку нахију разрезати до 1.000.000 ока ране за руску војску. Трговину водили су Срби већином са Аустријом. Врховни вожд нарочито старао се, да буде у добрим одношајима са Аустријом и Влашком ради трговине. Трговина са Турском водила се само у време примирија, и то по нарочитом одобрењу, а другчије се казнило смрћу; ко је ухваћен, да је противу забране трговао, тај је главом плаћао, а роба, долазила је у касу државну. Што се тиче дација, биле су ове: 1) пореза, сваки жењен човек и који је имао имања плаћао је по 10 гроша. 2) десетак од целога берићета скупљали су кнезови и предавади су магистрату; 3) двадесети део од оваца, коза и телади на издржање пошта и артиљерије; 4) жировница од свакога домаћег свинчета по 4 паре, а од купљеног по 10 пара, коју су скупљале војводе и у касу предавале; 5) судске таксе; 6) прирез, који се понекад ударао у неким местима на народ, по случају каквих непредвиђених расхода; 7) ђумручке приходе особито на северним и источним границама; који су, или непосредно долазили у касу државну, или су давати под закуп; тако Ајдук Вељко држао је под закупом ђумруке од Пореча до Радујевца и плаћао је ва њих 70.000 гроша. Таксе ђумручке опредељавао је Совјет. У почетку плаћало се по 3 гроша од места, (?) но кад су Руси закупили неке ђумруке, плаћали су по 9 и 10 гроша (?); 8 ) скеле на Дунаву, Сави, Морави, Ибру и Колубари такође даване су под закуп; 9) аренда од риболова долазила је у касу; 10) приходи, добивени продајом прифатних, турских добара; 11) приходи од руда, вађених у рудничким планинама; 12) руска новчана помоћ; која је више пута долазила у народну касу; но у коликој суми није извесно.
Расходи земаљски били су ови: 1) плата војницима, који су служили као најамници и разним занатлијама при војсци, од којих топџије добијале су по 5 гроша дневно, остали војници по 15 гр. месечно, а мајсторима плаћато је по 1 и по 2 гроша на дан; 2) за набавку војеног материјала: шалитре, олова, барута, пушака, топова итд. 3) за набавку ране за војску; 4) на обдржавање градова и шанчева у виду кулука; 5) плата чиновницима: до 1811. год. ни Карађорђе ни советници нису имали плате из народне касе, већ добивали су на издржавање од 80 до 100 гроша месечно од оних нахија, које су они престаљали као посланици, У 1811. години, устаповљено је било да се даје Карађорђу 24.000 гроша годишње плате, но он се тога одрекао; совјетницима по 6.000 гр.; секретарима Совјета, од две хиљаде до четири; члановима варошких магистрата по 400 гроша; магистратским секретарима по 300 гр.; осим тога чланови и секретари магистрата добивали су и рану: председник београдског магистрата имао је 1.000 а чланови по 500 гроша. Војводе и капетани нису добивали плате у новцу, но свакоме давало се какво село, кога становници дужни су били срађивати његове послове. Професорима велике школе у Београду била је плата годишња по 1.000; 6) поште обдржаване су припрезом од тога округа у коме су постојале; тако ваљевски округ плаћао је 43.427 гроша; 7) опште народне зграде градио је сам народ; а плату су добивали ту само они, који су управљали радом; 8 ) владике су добивале димницу по 12 пара од куће; а свештеници добивали су извесну плату, за венчање, велико и мало опело иза друге црквене обреде, осим тога добивали су бир од сваке жењене главе по 15 ока жита; 9) било је и повремених расхода: као на путовање чиновника, одређених по каквом званичном послу и т. д. (⁷⁹)