Српске буне

[JASON]

У том времену већ су савезници освоили били Париз, и у Бечу се отворио био конгрес; европски владаоци и њихови дипломати решавали су велико питање, како да умире народе. Овом конгресу обрате сеи Срби: с једне стране бивше српске војводе молиле су Александра I. да их заштити, а с друге стране Милош Обреновић и нови кнезови Србије, подпавши изнова под турски јарам, пошљу у Беч свог омиљеног посланика, нашег старог познаника проту Матија Ненадовића; њему су били дали обширно пуномоћије и молбу, да европски владаоци раде код Порте, да она опрости српскоме народу, и већ милостивије с њиме управља. Лакше је било уважити молбе бежавших војвода; за њих се заузме код двора аустриског цар Александар I., и још у месецу Марту гроф Несељрода извести Карађорђа да му је наклењен руски господар. Јунија мес. добије писмени извештај од Максима Јакшића, који му то исто јавља. Јула месеца, аустриска влада морала је одлустити у Русију Србе, које је била задржала. Руски посланце код бечког двора гроф Штакељберг пошље Карађорђу и његовим друговима руске пасоше; а у месецу Августу и новце за путни трошак. 17. Септембра Карађорђе и његови пређашњи другови и млоги прости Срби, који се нису смели вратити у отачаство крену се на пут, оставивши све своје имање у рукама немачке власти, а 26. Октомбра стигну у Хотин, где добију од руског цара пристојно издржање. Млого је тужну поруку дао био српски народ Матију Ненадовићу; писмо управљено на Матију Ненадовића, подписао је био Милош и јошт десет војвода, капетана и кнезова, у Топчидеру 8. Августа, 1814 год.; а пуномоћије су подписали 17 људи 15. Авг. исте год. (Ово је писмо упућено било на Проту Ненадовића и Петра Молера; а не на самот Ненадовића; види 219. стр. Мемоари.)
У писму било је написано: Ви све знате наше јадно стање, шта смо претрпили и шта сад трпимо, од проклети лавови уста до грла обзинути, који нам већ дисати нададу: глобе велике и неизказате, зулум нестерпим, страх и трепет у стару и младу, кад ћемо сви бити исечени од љутог мача турског. И сад данак порезаше без броја, који нигда издати не можемо, овако поарани и попаљени, него морамо удну децу продавати, у кога пређе поробљена нису, те ово исплаћивати, за које смо се сад и посастали порезу резати, а другчије не би се смели нигди ни састати. Зато овом приликом вама, а ви морате и прочим, коме треба од наши саопштити, и великим вас богом саваотом заклињемо, да нам истину јавите, је ли наше сунце од востока и наша надежда са свим угасила се, и је ли нас наш велики цар Александар са свим оставио Је ли се нас наш цар са свим одрекаог је ли наш цар нас жалостни, тужни и никад неутјешими јединоверни род свој Турцима и њихову скверному олтару, но преисподњем грлу на жертву поклонио? Је ли цар наш с Турчином мир учинио на 40 год. како овди нама Турци казују? Ах, горе нам! о горе нам! остављеним, под најжесточим мучитељем на свету, да и остатак Србаља до конца истребљени будемо. Господине прото! камо перва обећања нашега цара? кад си најпре из Петробурга дошао, у почетку војне наше и нама постарима, потајно казивао, да ми имамо нашег христијанског цара, великог Александра, који ће нас скоро избавити и својим крилом покрити, управљати и нама судити, а неће нам судити ни Шокци, а некмоли проклетиТурци. А ми смо јадни све то веровали, и под истом надеждом живили и крепили се, себе и децу нашу на жертву давали, које смо после и сви јавно осведочени чрез царске посланике, ђенерале, господина Радофиникина и Недобе, који су у Београду седили; после осведочени чрез г. архимандрита Филиповића, росиског каваљера и чрез архимандрита студеничког г. Мелентија Никшића, који је био у Петробургу; увјерени чрез росиску војску у Србији по квартирима у Београду бившу и најпосле чрез г. ђенерала Ивелича у манастиру Враћевшници на сабору пред свима војводама и војницима и његове у име цара заклетве: да нас Росија • оставити неће; и чрез крстова и ордена наши бивши старешина на персима истим господином Ивеличем донети, и друге млоге неизказане сведочбе. Са свим смо били уверени сви, да Сербија није Сербија, већ нова да је Росија, које су и сами Турца и Немци признавали, и нас Московима звали у време среће наше, а сад нам се поругавају и зову нас јаловим Московима. А нама, није познато зашто нас наш цар остави овако. Или сви гореспоменути казиваоци и наше бивше старешине нас лагаше, или су они томе и криви, те нас велики наш цар остави и на жертву богохуљнику поклони. Ми народ пред Богом и пред свим светом невини зато ово вама пишемо, ако су бивше старешине неке некуд и отерате, како чујемо, ваља да су их криве нашли, али ви фала Богу нисте, јер знамо, да се нисте замерили ни код цара ни код народа. Вама је слободно у име угњетеног народа ићи цару и просити. А где су вам други? зашто се опет не трудите? Трошка ако немате, зашто пешке не идете, и леба не просите, док до цара дођете; на путу умрите од глади, и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума по путови, ми на вас уздамо се, да ће те ви сајединити сузе ваше са сузама нашим и да ћете непрестано умивати ноге и престол нашега великог цара Александра и велике надежде Русије, и духа, којим још једва дишемо, које чујемо, да је и туђе многе народе избавио од зулума, дигао и прославио. Нека излије милост и славу своју, којом га је вишња десница прославила, и на нас јединовјерни и јединокрвни убоги род свој што скорије, да до конца не будемо истребљени, да у страху сви вообше вјеру своју као Босна и Вук Бранковић богомерску Турску не примимо. Зато отиђите, просите и видите, је смо ли са свим од нашег цара остављени, дођите и кажите нам коју од вас чекамо, тако вам великога Бога и Христова страшнаго втораго пришествија и суда. Ако не одете и не дођете скоро да нам истину кажете, то сви од малог до великог ваши соперници да будемо на страшном суду божијем! (⁸⁶)

[JASON]

Тек у Децембру месецу могао се кренути прота Ненадовић и поћи на пут из Карловаца у Беч; 15. Децембра стигне у Беч. Овди је он пет и по месеци походио руске, аустриске, инглеске и пруске дипломате, који се бијаху сакупили на бечки конгрес. Прота је водио дневник о свима својим преговорима и бележио све у њ, шта су му гди и у ком лосланству говорили (⁸⁷)
Најчешће и најрадије ишао је Ненадовић код руских дипломата, с којима је најпре и одпочео своје преговоре. 16. Дец., био је код Недобе и предао му писмо, у коме беху описане све невоље србске а сутра дан саопшти му, да има код себе 'полномшчје' и печат војвода, да може по његову савету писати молбе у име Срба, како оних, што осташе у постојбини, тако и оних, који се још налазе па левој обали Саве. Недоба одведе Ненадовића, у канцеларију код графа Каподистрије. Српски прота исприча овоме племенитом заштитнику угњетених народа, о зулумима, турске владе у Србији; он му је причао: како Србе без разлике старо и младо, мушко и женско, секу, вешају, на коље набијају, робе и харају; народ последњи пут моли за одбрану од руског цара, као свога заштитника, па онда од свију његових савезника, хришћанских царева. Граф Каподистрија, одобри намеру, да се даде молба владаоцима свију великих држава; посаветовао је, да Ненадовић преко Булгакова измоли аудијенцију код Александра I. а ако ову не узмогне добити, то да гледа прилику, па да преда сам молбу цару у руке, у цркви или кад буде излазио из цркве; на последку посаветовао му, да молбу да његовом секретару Стурзи на преглед. Кад је Ненадовић, показао овоме своју молбу, Стурза одговори: 'добро, добро! Само додајте још тачку, да цареви буду милостиви, да помире српски народ са султаном, и да султан не поступа са Србима, као са жртвом, већ као са својима поданицима и платежницима'.
По савету Стурзе, Ненадовић напише код куће четири молбе: за руског, аустриског, инглеског и пруског владаоца и преда их Недоби. Недоба начини из ових молаба кратки извод главних тачака, да предходно поднесе цару Александру. Саму пак молбу на име руског цара, саветовао је Недоба, да се скрати и да се употреби повише руских речи, како би цару било пријатније читати. Недоба посаветује Ненадовићу, да се напише молба графу Неселроди на немачком језику, те да му он изради аудненцију код цара и да се заузме за српски народ како код Александра I. тако и код његових савезника. 20. Децембра, била је предата молба Неселроди, па тог истог дана види се Ненадовић с Булгаковим и секретарем Даниловским, који су га обнадеждавали, како су знали. Сутра дан била је предата молба цару Александру, пошто је на ново била преписана. Од тог времена Ненадовић је сваки дан одлазио у руску канцеларију и походио руске чиновнике. 24. Децембра Булгаков и Недоба саветовали су Ненадовићу, да преда, што брже може, молбе и другим владаоцима. Тог је дана био Ненадовић, код аустриског министра, графа Врбне и преда молбу. 28. јављено му је, да ће зацело добити аудиенцију код аустриског ћесара; а исти дан предате су молбе пруском и инглеском посланству. У инглеском посланству одговоре Ненадовићу, да се нерадо подухваћају тога посла, јер се налазе у пријатељству са султаном.

[JASON]

'Баш зато, ми вас и молимо, одговори Ненадовић, што сте ви у пријатељству са султаном; он ће најбоље послушати своје пријатеље и заповеди ће, да се престане од онога, над Србима свирепства'. Сад упитају Ненадовића, 'на ком је језику молба?' – 'На немачком' одговори Ненадовић. 'Ми ни смо добри Немци', одтоворе Инглези и рекну да молбу напишу на латинском језику. У стану пруског краља одговоре Ненадовићу, да они већ знаду о чему Срби моле, но нека поднесу молбу пруском посланику код бечког двора Гумбољту. После два дана дође Ненадовићу момак из пруског посланства и јави, да молбу треба предати прускоме краљу преко Гарденберга. Ненадовић јави руским дипломатима о току преговора са Аустријанцима, Прусима и Инглезима. Али се у брзо Пруси отресу Срба обећавши, да ће о њима рећи добру реч у Цариграду и, пошто је био Ненадовић 14 пута у пруском посланству, више није ни ишао. Инглези се отресу Срба јошт брже: Кад је Ненадовић пети пут био у њихном посланству, њему кажу да инглески двор није намеран да се меша у српске ствари, и њему саветују да се тако јавно не шета по Бечу. Јошт је остало надање на Русију и Аустрију. Аустриски дипломати овом приликом покажу Ненадовићу све, шта су имали противу пређашњих војвода српског народа: 'Знамо ми добро да прост народ није крив', говорио је Ненадовићу саветник посланства Худелист, 'но су криве његове старешине; а особито онај неваљали и гнусни Сенат, који је био у Београду, они су т. ј. сенатори притесњавали наше поданике, сметали редовној трговини, бунили наше поданике противу ћесара и тиме су унесрећили млоге граничаре; тако су били погордили се у време своје случајне среће, да нису ни једнога императора у Европи равњали са собом; својом прекомерном надутошћу, довели су нас, своје суседе до тога, да смо ми нагнати готови, молити ћесара, да пошље неколко полкова на Београд и да га разори. А међутим ко вам је подпомагао добрим саветима и џебаном? Ко је радио код Порте за вас? - Ми смо све предвидили, шта ће бити са вама, па опет вас нисмо оставили, примили смо оне, који су побегли нама и нисмо их издали Турцима?' Ненадовић и опет замоли за аудиенцију код цара; то му буде обећано.
И 5. Јануара Франц I. прими српске посланике. Пошто им изговори дугачку беседу, у којој спомене своја пређашња благодејања српскоме народу, он обећа да ће заповедити свом посланику у Цариграду, да ради код султана да престане гонење Срба; а њих посаветује да остану у Бечу и да чекају одговор. Ненадовић очекујући посљедице овог обећања, скоро сваки дан походио је руске дипломате. Неселрода му је говорио, да је већ руски цар више пута писао султану и молио, да престану тиранства у Србији; саглашавао се са Ненадовићем да Срби све и сва могу очекиват само од Русије, и ако српски народ буде истребљен, то ће се приписати неатости о њему руског цара, као заштитника Србије. Но Ненадовић није могао добити аудиенцију код цара Александра; а међутим из Србије долазиле су нове тужбе и описи турског зулумћарења. Турци су особито беснили у почетку јануара: само у Београду било је убијено 178 Србина; у Крагујевцу посечено 50, а 86 лежало у тамници, које је очекивала така иста судбина; у Чачку је погубљено 78 људи; у Драгачеву 60.

[JASON]

Ненадовић најпре полети аустриским дипломатима: њему повторе пређашња обећања, додавши, да је султан наклоњен да учини милост, но свирепствује проклети Сулеман-паша; затим Ненадовић оде руским дипломатима, они му посаветују, да он пише кнезовима, да моле патријарха цариградског преко београдског митрополита нек он моли султана, да помилује Србе. У Фебруару стигну нова писма из Србије онако исто жалосна као и пређашња. На овај мах Ненадовић већ није више ишао у аустриску канцеларију; он није у њој био од 5. Фебруара до 18. Aприла. У почетку марта опет стигну нови гласи из Београда; Турци терају Србе, те утврђују градове, говорећи, да се очекује ратовање с Mосковом; држе код себе све кнезове, међу, којима је и Милош Обреновић, и траже, да они доведу у Београд око три иљаде најодабраних Срба, да их казне; а у противном случају саме ће старешине платити својим главама. На то Булгаков и Недоба, кажу Ненадовићу, који им је ово јавио: то је мучно веровати и не смемо цару престављати.
Брзо након тога Ненадовић добије писмо, у коме српске старешине, траже од њега да им се да једанпут ма какав али последњи одговор: има ли надежде на помоћ од Русије? Ненадовић је добио ово писмо 18. Марта, и неколико дана узастопце ишао је грофу Неселроди, преда у руску канцеларију копију од писма, па је чекао одговора; њега су једнако молили 'дођи сутра'. Тад Ненадовић напише у Београд: 'нема! кнезови ништа нема! наш посао не иде'
29. Марта дозна Ненадовић да је аустриско правителетво учинило наредбу, да закуне на поданство све оне Србе, који су се још задржали били у Аустрији, а тко-ли на то не пристане, да одма одлази, било у Турску, било у Русију. На послетку 28. Априла стигне глас, да су Срби наново устали на Турке под управом Милоша Обреновића. Ненадовић одма саопшти о овоме у руску дипломатску канцеларију; а 27. Априла преда дугачку молбу на име Александра I. молећи га да пошље устаницима барем новаца. Но није било никаква одговора на ову молбу. Тад Ненадовић почне радити да добије изнова аудијенцију код аустријског ћесара. Франц I. позове к себи Ненадовића 8. Маја. Ненадовић представи ћесару узроке, због којих су Срби на ново устали. Франц му на то рекне: 'ви сте упливали у једну воду, из које ћете мучно испливати; ја вас сажалујем и рад сам да испливате; а све знам шта сте трпили; мени је од граничних команданата познато'. Кад је Ненадовић замолио за помоћ, ћесар га упита 'шта иштете и какву помоћ?' Ненадовић одговори: 'онакву, какву сте нам чинили од 1804. до 1813. године'. Франц I. на то рече: 'ја сам једном послао вам барута и олова, па и то је мало'. – 'Ми зато и молимо рекне Ненадовић, и оно узапћено оружије да даду.' Ћесар на то примети: 'е, да дам вама пушке да пуцате на Турке' – 'Не да пуцамо, одговори Ненадовић, но да се бранимо, док нас ваше величанство са осталим савезницима не заштитити'. На то ћесар упита: 'јесте ли били ви код цара Александра?' Ненадовић одговори: 'просили смо пак нас не пушта к себи'. На то Франц I. рекне испрекидано: 'а вражје политике! Мисли он да нико не зна, шта он ради са Србима!...., а зашто вас не пусти к себи - ал ваљда неће зато, што је у моме двору - а то је све једно'. После тога Ненадовић замоли ћесара, да дозволи, да се Срби, који су пребегли у Аустрију, могу слободно у Србију повратити 'А ко вам брани хоћеш ли и ти ићи кући?' – 'Хоћу ваше величество кад нам прошену милост поклоните'. – 'Почекај мало у Бечу, док добијеш одговор', одговори император и с овим речма сврши разговор с Ненадовићем.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
С тога времена обијао је прагове Ненадовић аустријског министарства спољних послова, скоро сваки дан. Њему су казали да нема ништа. Тад Ненадовић објави саветнику Пренеру 'ако ви нас отерате, ми ћемо опет доћи; десет пута, ако нас отерате, ми ћемо и иљаду пута доћи и за милост просити'. Ненадовићу тада кажу одсудно: 'никаквог српског оружја код нас нема и ништа вам помоћи неможемо'. Готово таки исти одговор добије Ненадовић и у руском посланству. 28. Маја Ненадовић видио се с грофом Булгаковим, говорио му: 'последњи пут молим вашу светлост, да нам Русија да сада новаца и одпусти нашег врховног вожда'. – 'А ко њега држи'. одговори Булгаков. 'Ако хоће, то ће и сам отићи у Србију'. 28. Маја дати су били новци, а одречена свака друга помоћ. (89). 'Русија не може вам помоћи сада да вам неби тиме наудила', одговоре Ненадовићу у руском посланству. 'Ми се бојимо да у какву замерку код Руса не паднемо', рекне Ненадовић. 'Ви се тога не бојте, Русија зна вашу жељу и приврженост к њој; но сада тако је, да морате радити сами'.

Одма за тим опусти Беч; савезници су полетили Француским међама, да сврше посао с Наполеоном. Срби су били остављени, да сами раде. Историци који су писали о бечком конгресу, обично говоре, да никада није било таког весеља у Бечу, као у време тога скупа, европских владара. Али мемоари Непадовићеви показују потомству и оне у потаји проливене српске сузе, које нису биле виђене у време општег смеха и уживања.

[JASON]

Повратак турске власти у Србији није сам по себи могао бити још тако велика несрећа по српски народ која се не би могла од клонити. Такав управљач као што беше Хаџи Мустафа кога су праведно звали 'српска мајка' могао је утишати народ после оног силног напрезања које је у свима крајевима Србије пуних 10 год трајало. Сад су могле пострадати само старешине и војводе које су већином побегале у Аустрију јер они су могли опасни бити Турцима својим утицајем на народ; но сада се нису могла вратити срећна времена Хаџи Мустафина; једно због тога што су Турци дочепавши се власти после дуге борбе са Србима, који су за време ове борбе ступили у савез са највећим непријатељима портиним, а друго што је нови паша Сулеман био потурица босански и крвни непријатељ Срба као и сви Турци око њега. И ако су и једни и други говорили једним истим језиком били једног истог племена опет православни Срби нису могли заборавити да су Бошњаци потурчили се само зато да задрже власт у рукама и своје спахилуке. Народне су песме напомињале да је Косовска битка изгубљена због издаје Бошњака и њихова бана. Бошњаци Турци сматрали су у Србима вечне сведоке оне црне издаје коју учинише предци њихови народу; они се грозе кад им прави Турчин османлија напомене да су једнога племена са Србима. Бошњаци Турци који очуваше језик сами себе називају Турцима, сматрајући само османлије као дошљаке у њихову земљу Ако је порта хтела да умири Србију то је учинила највећу погрешку што је по ставила Сулемана за београдског пашу, а ако је хтела да се освети Србима то није могла учинити бољега избора. К овоме придружи се још и ова околност: Срби кад су одржали прве победе над Турцима они принуде млоге Турке те се покрсте; сад ови силом Хришћани врате се у своју пређашњу веру и постану страшни гониоци својих скорашњих победиоца. Желећи скинути са себе нанешену љагу због одпадања од вере мухамедове они су једнако подстрекавали Сулеман пашу да гони Хришћане. Лични карактер Сулеманов подпуно је одговарао оној улози која му је тако дошла у део. Сваки дан долазаху нове и нове гомиле Бошњака београдском паши, које немајући другог начина живлења тражиле су службу државну. Не прође млого а број турских чиновника у Србији удвоји се према пређашњем броју. Но осим сталне одређене власти Сулеман заведе сердаре и друге комесаре, који су једнако тумарали из краја у крај те надгледали покорену земљу. Све се то повратило на леђа народу. Кулуци се умложе на које су терали народ гомилама да ради за права бога. Градови и вароши препунише се Турцима куда су Срби морали носити све што требаше да се тај џган зарани где су их сналазиле беде свакојако увреде а често и сама смрт. Сваки је Турчин држао да има право да огули свакога Србина до голе душе он је свакада могао рећи да је ствар коју је од Србина отео била пре његова или његовог рођака и да је зграбљена у време устанка. Народње се патње увећаше од кад се појави страшна чума у српским долинама које су биле овлажене скоро пролитом крвљу и окужене трулежом лешева. Турци се по свом обичају користе и овом општом несрећом и како су Срби под кулук оправљали забатаљене градове убијали су их Турци изговарајући се да их мори чума. Сад је све то било млого теже подносити Србима, него пре устанка, јер су већ били познали шта значи народна самосталност. Пре или после морала је букнути нова борба између хришћана и Турака у овој земљи од које су дигли руке не само њене суседне државе већ и њене пређашње војводе.

[JASON]

Примедбе


(¹) Der Westen und der Norden im dritten Stadium der orientalischen Frage von Joh Wilh Zinkeisen, 5, 11-92; и у Historisches Taschenbuch - Payтера - Der Eintritt der Türkei in die europäische Politik des achtzenten Jahrhunderts von Her Abeken mit einem Vorworte ven K. Stüve. Berlin 1956. Diplomatische Geschichte der orientalischen Frage, von Ch. Fr. Wurm, Leipzig. 1858.

(²) Geschichte des Bisthums der griechisch-nicht unirten Glaubensgenossen in Siebebürgen, von Joh. Hintz s. 15-29. Geschichte der griechisch orientalieschen Kirchengeschichte des Andreas Freih. Von Schlaguna, wortgetreu übersetzt von L. Boiu und J. Popescu Germannstadt 1862.

(³) Вид. Серб. Лѣт. за 1830. год. Пешта књ. IV стр. 62-77; за 1831. год. књ. II. стр. 7-28.

(⁴) Вид. Privilegia ...... inclitae nationi Illyrico-Rascianae, издате године 1743.

(⁵) Kurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen illyrischen nation in Kais. Kön. Erblanden. Leipzig, 1802. Ова је књига написана по архивним изворима 1761. год. као књига из које ће се учити Јосиф II, и она је имала велики уплив на расположење Јосифа на спрам Маџарске. Већ по смрти списатеља и његовог ђака тек 1802. год не зна се ко напечата ову књигу у Лајпцигу. Аустријска се влада старала да прикупи и да истреби све комаде те књиге у којој се правце говори о важности српскога народа за Хабзбуршки дом у борби с Маџарима. Књига постане највећа редкост, па чак и у најбољим српским библиотекама налазила се само у преписима. У библиотеци московског музеја има печатани комад. Ова Бартенштанова књига дели се на 7 глава: а) историја разселења илирског народа по имперским краљевским насљедственим земљама (стр. 1-49), б) знатне околности које су пропратиле то преселење (стр. 20-31), в) разделење илирског народа на Provintiales et militares (стр. 31-45), г) најважнији догађаји из историје илирског народа у аустријским земљама (стр. 47-67), д) о привилегијама илирског народа и о њихном правом значењу (стр. 68-101), е) устави илирског народа – грађански, религиозни и црквени (стр. 102-140), ж) о користи коју имају и коју могу имати аустријске земље од илирског народа (стр. 141-148).
Књига је Бартенштајнова написана с гледишта владе аустријске. Ту је књигу превео на српски језик г. Сандић и издао у Новоме Саду.

(⁶) Die freiwillige Teilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten östereichisch-türkischen Kriege, dargethan in einer Sammlung gleichzeitiger ge schichtlicher Urkunden. Wien 1854. Вид. такође 'Кратко и искрено разглагольство Мадьяра списателя о народу Сербскомъ и нѣговымъ заслугама и судбама у Мадьярской у Сербской Пчели за 1832. год. стр. 67. и д. тако исто чланак Србли, ніове заслуге и судбе у Унгаріи отъ 1490-1836 год. у истоме зборнику за 1823, 1836-1840 год.

(⁷) Гласн. др. срб. сл. књ. ІІ стр. 230. 'и тако Срби поведу Турчина....'

(⁸) О судбини Срба који су се преселили у Аустријске земље прошлога века ја сам говорио у чланку: Сербы въ Австріи, у Русскомъ Вѣстникѣ за 1865. год. Т. LVII. стр. 258-314.

(⁹) Историја саобраћаја рускога народа с јужним Словенима могла би бити предмет особитог истраживања а материала за то има доста. Од онога времена кад су словенска племена, - названа у доцније време 'Русима', - изишла из придунавских земаља где је данас Угарска земља и Бугарска, те до најновијег преселења Бугара и Срба у Русију, могуће је навести много узајамних сведочаба о томе да су јужни Словени и Руски народ не само са знавали своје племенско сродство, већ су се налазили у честим саобраћајима једни с другима. Кршћење Бугара Срба и Руса утврдило је на дуго време ту свезу: црквено-словенски је језик општи за све њи и досада старински рукописи редакције бугарске српске и руске налазе се подједнако како у Русији тако и у јужним словенским земљама, јер је у њима језик готово један и исти. Неки од јужних Словена заузимали су знатна места у руској црквеној јерархији. Тако је митрополит Кипријан (1376-1406) био Србин; Григори Цамблак (1415-1419) био Бугарин. Пошто су подпаде под Турску владу јужно-словенске земље, ми видимо повратне појаве: руска црква помаже српској и бугарској. Уплив црквено словенскога језика, с помоћу руског елемента, ширио се чак и на католике Хрвате у Далмацији, који су одавно вршили богослужење на словенском језику глагољским писменима. У првој половини XVII века, кад се било приступило да се поправе славенске глагољске књиге, на њихов је језик имао велики утицај црквени језик преко руских унијата, јер је труд старања около тога био сваљен на Леваковића, па је било препоручено руском епископу холмске унијатске епархије, Терлецком, да исправи књиге. На сто година доцније, кад су изнова биле исправљане књиге, главни је раденик у томе послу био свештеник Караман, доцније задарски владика, који је у младости живио у Петрограду. Он је увео у глагољске књиге руски акцент и његову су радњу одобрили четири свештена лица од руских унијата. На тај начин један и исти језик употребљаван у црквама: руској унијатској и православној био је црквени језик и код јужних Словена који су служили службу божију на своме језику - језик католика унијата и православних. Пратиоц митрополита Исидора, кад је путовао у Флоренцију, Симеун Суздаљска, у опису свога путовања (1437.) назива Хрватски језик - руским а веру – латинска, разлику између наречија северних и јужних Немаца, уподобљава разлици између руског и српског језика. Барон Сигизмунд Хербштајн, родом из Краине бивши двапут у Москви (1517-1525) вели, да му је знање местног словенског наречија које је изучавао у младости, било од велике користи у Русији. Други знатан Крајнац Валтазар говори (1789.), да је руски језик веома сродан с крајинским, да их је готово могуће рачунити за један језик. Граматика црквено славенског језика, коју је написао Смотрицки (1609.), распрострла се не само од Москве до Кракова и Лавова, већ и код православних Срба, ради који је била напечатана 1755. год. по заповести карловачког митрополита Павла Ненадовића, и у католичкој Хрватској ради којих је исту граматику превео на латински језик Савић (умрьо 1774. г.). Од Руса су примили Срби и Бугари грађанска писмена; уопште руски језик имао је велик уплив на препорођење књижевности оба ова народа: тако названи славено-сербскій језик којим су се писале српске књиге до реформе Вука Караџића, опомиње на језик руских црквених писаца XVIII века. Политичке везе нису се прекидале између јужних Словена и Русије од краја XVII века и предходником њиховим био је чувени Ђурђе Крижанић, који је позивао цара Алексија Михаиловића, да се постара те да искупи сва славенска племена уједно. Уплив Петра Великог на јужне Славене био је велики, он се показао свуда: у Црној Гори, Далмацији а нарочито у Дубровнику, Бугарској, Србији и код аустријских Славена. Ракочија, против кога су Срби из Маџарске усрдно помагали аустријском императору, доцније говорио је (1722) да би они предусрели руску војску као месију, који је дошао да их ослободи. О великој љубави, каку су имали православни становници јужне Маџарске према Русији за владе Екатарине II чак сведочи Фридрих II. Од Марије Терезије и Јосифа II Аустрија се почне плашити руског утицаја на Славене.

(¹⁰) Прилично опширан списак и оцену не само путника но и уопште писаца турске царевине у XVI, XVII и XVIII веку, могуће је наћи у једном од најбољих књига о Турској: Beschreibung des Türkischen Reiches nach sei ner Religions - und Staatsverfassung in der letzten Hälfte des XVIII Jahr hunderts von Chr. Lüdecke (1-3 theilen Leipzig 1771-1789), нарочито у трећој свезци.

[JASON]

(¹¹) Ранке Л. Исторія Сербіи въ русскомъ переводѣ П. И. Бартенева (Москва 1857), стр. 27.

(¹²) Considerations sur la guerre actuelles des Turcs, par M-r der Volney Londres, 1788.

(¹³) Geschichte des Russischen Staats von E. Herman Gotha, 1860. VI. s. 463. Исторія паденія Польши, соч. Сер. Соловьева. М., 1863, стр. 165. - Joseph II und Katharina von Russland. Ihr Briefwechsel heraus, von A. V. Arneht, Wien. 1869, s. 153-154

(¹⁴⁾ Српски историк П. Срећковић у својој књизи 'Синан паша' (Биоград 1865), навео је неколико љубопитљивих предања и сведочби о необичном опустошењу Старе Србије и турчењу тога српског краја, пошто се преселио у Аустрију народ с патријаром (стр. 86-105). Он држи, да је исељавање Срба за време патријара Арсенија III и за Арсенија IV било много горе за српски народ, него-ли и сами пораз на пољу Косову.

(¹⁵) Чланак М. Спасића 'Нешто о нашой цркви подъ турском владомъ и о томе што є се више Срба потурчило у Босни него ли у Србіи и Херцеговини', у Гласнику др. Срб. сл. књ. І стр. 140-143.

(¹⁶) Опис санџака београдског на крају прошлога века печатано у ''Даници' забавнику за 1827. год. изд. Вук Караџић.

(¹⁷) Даница за 1827. год. стр. 96 и даље.

(¹⁸) Наименовање дација какве су Срби плаћали до 1804. год. може да се види у Гласнику књ. I стр. 177-180.

(¹⁹) Вид. Занимљиво казивање проте Мат. Ненадовића како се видео његов отац Алекса са царом аустријским Јосифом II у Земуну, у књизи 'Мемоари проте Матије Ненадовића' (Београд 1867. стр. 9-12). Руски превод тих записака у осталом само њихов почетак био је печатан у 'Руской Бесѣдѣ' за 1869. год. књ. І и ІІ.
 
(²⁰) Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten etc. S. 210-340. - Гласникъ књ. 11. стр. 225-227. – Ср. чланак: Войничка Исторія Београда. Беогр. 1867. О србск. војводама 1791. год. вид. Гласн. књ. ІІ стр. 225.

[JASON]

(²¹) В. чл. 'Прилог српској историји око год. 1790.' у Гласнику књ. ХХ (нов. III); у њој је печатано 15 докумената што се тиче саобраћаја Аустрије са Србима прекодунавским за време последњега рата турског с Аустријом. Најзначајнији су молба од 24. Авг. 1790. год. коју је подписало мноштво архимандрита, игумана, свештеника, обор-кнезова и кнезова, - да се причека с предајом Србије Турској; посланица српскоме народу његових депутираца, који су живили у Аустрији; у њој они доказују како је преко потребно молити аустријског ћесара да буде стављен чланак у уговор мира, да Србија има онаку исту унутрашњу слободу какву има Влашка, и да се Срби обвежу да само султану плаћају данак. У овој се посланици, између осталога вели, да они који желе могу за свагда преселити се у Аустрију, али се примећује 'обаче боље би намъ било у нашој земљи бистру воду пити него ли овамо кафу съ млекомъ и съ шећеромъ варити'. Митрополит пак Дионисије Поповић у својој приповеди овако објашњава услове новог преселења у Аустрију: 1) Сви они Срби који су ради на ону страну прећи наш нај милостивији ћесар Леополд вторый прима іи као отацъ своју дѣцу, дає им ону милост и правице, коє годъ имаду єдноверни наши и за то є отъ прежде на оној страни, то исто публицирати дао. 2) За четиры године дана отъ сваке царске дације хоће бити слободни. 3) Сиротама онимъ кои немаду се съ ничимъ живѣти и понайвише женама, дѣци, сакатымъ людма на данъ по двѣ крајцаре, хоће се давати. 4) Кои желе у митарске границе доселити се хоће добыти землю кућу и све що му є год за уживанѣ потребно. 5) Такођеръ и они, кои се у коморша мѣста доселе, землю, кућу и сваку помоћъ хоће имати и т д. На свршетку митрополит проклиње оне који желе да остану на јужној обали Дунава (т. ј. оне Србе проклиње који неће са свога огњишта да тумарну у свет) па их избарабарује с Турцима и Чивутима и назива их да су лажови пред Богом.

(²²) B. S. Cunibert, essai historique sur les revolutions et l' indépendance de la Serbie depuis 1804 jusqu'a 1850 (Leipzig 1855) t. I; р. 20.

(²³) Догађаји који се десише у Србији од последње турске војне па до почетка борбе са дахијама пропричани су у 'Даници' за годину 1828. у чланку 'Прва година српског војевања на дахије'. Но осим тога што се у тој причи опажа велика непуноћа, ваља да приметимо, да је она написана на основу предања и сведочби очевидаца, који су познавали само ону страну радње која им је била лично позната. Па зато у допуну томе чланку Вука Стеф. Караџића ваља да се користујемо сведочењем других савременика, тих истих догађаја, на пр. првим листовима из мемоара проте Матије Ненадовића, приповедањем Јанићија Ђурића, бившег секретара Карађорђева, а у доцније време саветника у Србији. (Гласник. књ. 4).

(²⁴) Први кораци у историјском раду Матије Ненадовића потпуно обележавају његов карактер. Неуморив у раду, он је се опета вазда управљао по приликама да види како оне стоје да би тако определио сам начин своје радње. Пре но што ће се светити Турцима, што му убише оца, он је испитивао расположај народних умова. 'Ја и стриц мој Јаков, говори он у својим мемоарима, нисмо се имали шта дуго промишљати, ми смо од онога часа како смо у шуму побегли готови били да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослонити да ће народ с нама пристати на освету због ова два кнеза.' Затим остави Матија свога стрица Јакова са 700 људи а он дође у Забрежје, и ту поведе разговор са три човека из тога краја, да види мисле ли они на устанак. Један од њих тројице Петар Јерић, био је ту скоро убио некакога Турчина, и Ненадовић га узе овако корети: 'Зашто Петре замећеш кавгу са Турцима? лако је теби ви сте овде близу Саве, пак ће те одмах побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити. На то се они на мене изрогаче: та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твога оца. - Ја им на то кажем, да ја врло жалим мога оца али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ће те онда утећи преко Саве или помирити се с Турцима. Кад чуше они да ја тако зборим сневеселише и забринуше. Ја кад видим да људи искрено говоре, и да хоће да устају само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем јели тврда вера да вам кажем? Јест! Јест! одговоре они. - Е чујте, ја сам оставио са стрицем Јаковом у Бранковини сва села, од Тавнаве до Ваљева скупљена у гомили, и писао сам Кедићу и Грбовићу да и они чете купе да бијемо у Ваљеву Пореч-алију, и ја одох да тражим џебане у Немачкој. - Онда сви они ђипе и весело повичу: еј јуначе зашто одавно не кажеш него нас плашиш. Ту се на ново ижљубимо и ухватимо веру да ће мо се тући и одмах се договоримо, да они сву половину преуготове док се ја вратим'.
Приступајући смотрено одсудноме кораку Матија Ненадовић кад је већ ствар била почета гледао је да узбуди и друге па и немогућим надама. Тако кад је се вратио из Аустрије он је довео са собом Турчина Дел-амета, који беше непријатељ дахијама и уз пут га наговори да казује Србима, да има документ који разрешава бој на дахије. 'Сад ти почнем ја предиковати, говори сам Ненадовић, да би народ охрабрио: Ви сви знате браћо да су Хаџи-Муста пашу дахије убиле, и да је Хаџи-Муста паша имао сина Дервиш бега, кога је цар поставио да буде везир на оџино место; он је од како су му дахије оца убиле једнако код цара просио да му изун и ферман даде, да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини, и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно како буде знао свога оца покајати. Зато је он сада преко Немачке послао свога бимбашу, овога Дел-амета са царским ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре и субаше у град сатерати па кад се доста војске накупи доћи ће и сам Дервиш бег и т. д. Тако сам ја не престано говорио тој сакупљеној војсци а мој Дел-амет све је климао главом и потврђивао: јест вала чујете! - Та моја политика да нерекнем лаж са Дел-аметом узрок је што ће те у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Карађорђу, да бије јаничаре, али није истина нити је цар послао пређе нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили: да цар није противу нас, него да је цар са нама противу дахија, тако смо и људима са оне стране казивали тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.' Опет зато то народно веровање ушло је у предање и играло је своју улогу у историји српскога народа.

(²⁵) Гласник, књ. 4. стр. 133-136.

(²⁶) Мемоари Ненадовића, стр 75-80, 286-288.

(²⁷) Опет ту, стр. 85-88, 288-290.

(²⁸) Ево тих првих правила, која су руководила ваљевски нахијски суд: 1) Ко убије човека да се казни смрћу и тело његово да буде ударено на точак; 2) Ако ко на силу одведе девојку, то да се младожења, кум и стари сват протера кроз врсту, а они који су на то ишли на руку да се казне шибом; 3) Ко украде јагње, прасе, коња или вола, да се казни новцем двапут више од ствари коју је украо а хотмичар да се казни шибом; 4) Ко оде из војске без допуштења да се протера кроз врсту; 5) Ко побегне из карауле да се убије; 6) Ко погази заклетву или ко лажно сведочи од тога да се на плате сви трошкови и сва штета од тога његовог лажног сведочења, да се казни шибом и да се огласи свуд да је лажа коме нико и нигда у напредак да неверује; 7) Ко у време свађе или љутње шчепа оружје да се протера кроз врсту (јер је и то у неку руку почетак убиства) ит.д. свега 14 или 15 тачака Те уредбе примише доцније и остале нахије.

(²⁹) Војна историја устанка српског под Карађорђем доста верно изложена је у Oesterreichische militärische Zeitschrift, Jahrg. 1821. из које га је преведено све у Серпском лѣтопису од 1826-1828 Срав. такође спис Јована Хаџића. Устанак српски под Црним Ђорђем, Прве три године. У Новом Саду 1862. - Војевање српско под Карађорђем. У Новоме Саду, непознатог писца. Вид. такође В. Ст. Караџића. Друга година српског војевања на дахије у Даници за 1834. књ. V стр. 25-53. Опис бојева Карађорђевих са Турцима и т. п. у Гласнику књ. III; причања о Карађорђу и његовим устаницима, ту опет књ. II срав. Песма о избављењу Србије, сачињена у Београду. Излагање руским наречијем. Петр. 1806; стр. 1-14. - Журнал ваљевске нахије од године 1807, у календару 'Слога' за 1862. г. из Е. Чакра. У Новоме Саду ур. 34-49.

(³⁰) Сербски љетописи, за годину 1826. част 2. стр. 48.

[JASON]

(³¹) Рускій архивъ за 1808. год. стр. 111-120.

(³²) Мемоари Матије Ненадовића стр. 95.

(³³) Опет туна, стр. 103-128.

(³⁴) Хаџића, Устанак србски под Црним Ђорђем, стр. 40., календар 'Голубица' књ. V за 1843. и 44. год. стр. 277.

(³⁵) Опет туна, стр. 41.

(³⁶) О српску совету за времена Карађорђева има један специјалан спис Вука Ст .Караџића под насловом 'Правительствующій Совѣтъ Сербскій за времена Карађорђева или отимање ондашњијех великаша око власти', у Бечу 1860. г. Но тај је спис Караџићев такав да нас не може да задовољи. У њему је поглавито изложена историја одношаја Карађорђевих према неким ондашњим великашима, и мало се дотиче сопствене радње совјета. Оно је узбудило противу себе жестоку полемику у свима српским периодичким издањима, како оних који изилазаху у самој кнежевини тако и у Аустрији, противу њега писали су људи свију партија. На срећу један основалац совјета, прото Матија Ненадовић, оставио је у својим мемоарима веома занимљиве појединости о радњи те прве правитељствене установе у Србији. Изнајпре те појединости бејаху наштампане у часопису 'Шумадинче' који је издавао Љубомир Ненадовић; па онда у самим мемоарима у чланку где се говори: 'О правительствующемъ Совѣту, како є Совѣтъ постао у Србіи 1805. г. Августа 15. стр. 177-197.

(³⁷) План Совѣта саставио Божо Грујевић који је напечатан у мемоарима Ненадовића стр. 291-294.

(³⁸) Слово Грујевића и његов дневник нашт. опет ту стр. 294-306.

(³⁹) Имена првих совјетника по казивању Ненадовићеву не беху никако она које видимо у књизи Караџићевој.

(⁴⁰) Мемоари, стр. 141: - 'спреми мене и Божу у Беч молити императора Франца за џебану и друге потребе, одакле пошљемо прошеније цару Александру руском, сотим и у Цариград султану'. – Срав. 'Голубицу' за 1843. и 44. год. књ. V стр. 142.

[JASON]

(⁴¹) Вид. чланак А. В. Дубровина: Сербскій вопросъ при Александрѣ I, у 'Русскомъ Вѣстникъ' за г. 1863.
(⁴²) Хаџића: Устанакъ Србскій стр. 53-55.
(⁴³) Српске лѣтописи за 1820. год. ч. IV стр 9 14
(⁴⁴) Онамо стр. 32 34
(⁴⁵) Хаџића, Устанакъ Србскій ст. 52.
(⁴⁶) Русскій Вѣстникъ за 1863. год. т. XLVI стр. 114-115.
(⁴⁷) Приключенія у Србіи године 1807. и 1808. у Срб. лѣтописи за 1827. год. ч. І стр 16-19.
(⁴⁸) Онамо стр. 23-27.
(⁴⁹) Русскій вѣстникъ за 1863. год. т. XLVI стр. 117-121.
(⁵⁰) Хаџића, Устанакъ Србскій, стр. 56. Особитим чланком примирја беше утврђено да отоманске војске не предузимају никаке непријатељске послове у околини Видина и Фет Ислама где је руска војска сједињена са српском.
(⁵¹) Караџића, Правительствующій Совѣтъ Србскій стр. 15-23.
(⁵²) Опет туна стр. 25-26. Сербиє паки порабощеніє г. 1813. у разговору матере са једним сином својим. Lipsk 1846. год. стр. 20-26. Војевање српско под Карађорђем, стр. 7-11
(⁵³) Русскій Вѣстникъ за 1863 год. т. XLVI стр. 136-137.
(⁵⁴) Србске лѣтописи за 1827. год. ч. I стр. 36-37.
(⁵⁵) Русскій Вѣстникъ т. XLVI стр. 140-141.
(⁵⁶) Опет туна стр. 142-149 Караџића, Правительствующій Совѣтъ Србскій стр. 25-26.
Цитат (⁵⁷) и (⁵⁸) нема и у тексту због погрешке преписивачеве.
(⁵⁹) Српске лѣтописи за 1827. г. ч. І стр 39-43.
(⁶⁰) Русскій Вѣстникъ XLVI стр. 155-167