Српске буне

[JASON]

Примедбе


(¹) Der Westen und der Norden im dritten Stadium der orientalischen Frage von Joh Wilh Zinkeisen, 5, 11-92; и у Historisches Taschenbuch - Payтера - Der Eintritt der Türkei in die europäische Politik des achtzenten Jahrhunderts von Her Abeken mit einem Vorworte ven K. Stüve. Berlin 1956. Diplomatische Geschichte der orientalischen Frage, von Ch. Fr. Wurm, Leipzig. 1858.

(²) Geschichte des Bisthums der griechisch-nicht unirten Glaubensgenossen in Siebebürgen, von Joh. Hintz s. 15-29. Geschichte der griechisch orientalieschen Kirchengeschichte des Andreas Freih. Von Schlaguna, wortgetreu übersetzt von L. Boiu und J. Popescu Germannstadt 1862.

(³) Вид. Серб. Лѣт. за 1830. год. Пешта књ. IV стр. 62-77; за 1831. год. књ. II. стр. 7-28.

(⁴) Вид. Privilegia ...... inclitae nationi Illyrico-Rascianae, издате године 1743.

(⁵) Kurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen illyrischen nation in Kais. Kön. Erblanden. Leipzig, 1802. Ова је књига написана по архивним изворима 1761. год. као књига из које ће се учити Јосиф II, и она је имала велики уплив на расположење Јосифа на спрам Маџарске. Већ по смрти списатеља и његовог ђака тек 1802. год не зна се ко напечата ову књигу у Лајпцигу. Аустријска се влада старала да прикупи и да истреби све комаде те књиге у којој се правце говори о важности српскога народа за Хабзбуршки дом у борби с Маџарима. Књига постане највећа редкост, па чак и у најбољим српским библиотекама налазила се само у преписима. У библиотеци московског музеја има печатани комад. Ова Бартенштанова књига дели се на 7 глава: а) историја разселења илирског народа по имперским краљевским насљедственим земљама (стр. 1-49), б) знатне околности које су пропратиле то преселење (стр. 20-31), в) разделење илирског народа на Provintiales et militares (стр. 31-45), г) најважнији догађаји из историје илирског народа у аустријским земљама (стр. 47-67), д) о привилегијама илирског народа и о њихном правом значењу (стр. 68-101), е) устави илирског народа – грађански, религиозни и црквени (стр. 102-140), ж) о користи коју имају и коју могу имати аустријске земље од илирског народа (стр. 141-148).
Књига је Бартенштајнова написана с гледишта владе аустријске. Ту је књигу превео на српски језик г. Сандић и издао у Новоме Саду.

(⁶) Die freiwillige Teilnahme der Serben und Kroaten an den vier letzten östereichisch-türkischen Kriege, dargethan in einer Sammlung gleichzeitiger ge schichtlicher Urkunden. Wien 1854. Вид. такође 'Кратко и искрено разглагольство Мадьяра списателя о народу Сербскомъ и нѣговымъ заслугама и судбама у Мадьярской у Сербской Пчели за 1832. год. стр. 67. и д. тако исто чланак Србли, ніове заслуге и судбе у Унгаріи отъ 1490-1836 год. у истоме зборнику за 1823, 1836-1840 год.

(⁷) Гласн. др. срб. сл. књ. ІІ стр. 230. 'и тако Срби поведу Турчина....'

(⁸) О судбини Срба који су се преселили у Аустријске земље прошлога века ја сам говорио у чланку: Сербы въ Австріи, у Русскомъ Вѣстникѣ за 1865. год. Т. LVII. стр. 258-314.

(⁹) Историја саобраћаја рускога народа с јужним Словенима могла би бити предмет особитог истраживања а материала за то има доста. Од онога времена кад су словенска племена, - названа у доцније време 'Русима', - изишла из придунавских земаља где је данас Угарска земља и Бугарска, те до најновијег преселења Бугара и Срба у Русију, могуће је навести много узајамних сведочаба о томе да су јужни Словени и Руски народ не само са знавали своје племенско сродство, већ су се налазили у честим саобраћајима једни с другима. Кршћење Бугара Срба и Руса утврдило је на дуго време ту свезу: црквено-словенски је језик општи за све њи и досада старински рукописи редакције бугарске српске и руске налазе се подједнако како у Русији тако и у јужним словенским земљама, јер је у њима језик готово један и исти. Неки од јужних Словена заузимали су знатна места у руској црквеној јерархији. Тако је митрополит Кипријан (1376-1406) био Србин; Григори Цамблак (1415-1419) био Бугарин. Пошто су подпаде под Турску владу јужно-словенске земље, ми видимо повратне појаве: руска црква помаже српској и бугарској. Уплив црквено словенскога језика, с помоћу руског елемента, ширио се чак и на католике Хрвате у Далмацији, који су одавно вршили богослужење на словенском језику глагољским писменима. У првој половини XVII века, кад се било приступило да се поправе славенске глагољске књиге, на њихов је језик имао велики утицај црквени језик преко руских унијата, јер је труд старања около тога био сваљен на Леваковића, па је било препоручено руском епископу холмске унијатске епархије, Терлецком, да исправи књиге. На сто година доцније, кад су изнова биле исправљане књиге, главни је раденик у томе послу био свештеник Караман, доцније задарски владика, који је у младости живио у Петрограду. Он је увео у глагољске књиге руски акцент и његову су радњу одобрили четири свештена лица од руских унијата. На тај начин један и исти језик употребљаван у црквама: руској унијатској и православној био је црквени језик и код јужних Словена који су служили службу божију на своме језику - језик католика унијата и православних. Пратиоц митрополита Исидора, кад је путовао у Флоренцију, Симеун Суздаљска, у опису свога путовања (1437.) назива Хрватски језик - руским а веру – латинска, разлику између наречија северних и јужних Немаца, уподобљава разлици између руског и српског језика. Барон Сигизмунд Хербштајн, родом из Краине бивши двапут у Москви (1517-1525) вели, да му је знање местног словенског наречија које је изучавао у младости, било од велике користи у Русији. Други знатан Крајнац Валтазар говори (1789.), да је руски језик веома сродан с крајинским, да их је готово могуће рачунити за један језик. Граматика црквено славенског језика, коју је написао Смотрицки (1609.), распрострла се не само од Москве до Кракова и Лавова, већ и код православних Срба, ради који је била напечатана 1755. год. по заповести карловачког митрополита Павла Ненадовића, и у католичкој Хрватској ради којих је исту граматику превео на латински језик Савић (умрьо 1774. г.). Од Руса су примили Срби и Бугари грађанска писмена; уопште руски језик имао је велик уплив на препорођење књижевности оба ова народа: тако названи славено-сербскій језик којим су се писале српске књиге до реформе Вука Караџића, опомиње на језик руских црквених писаца XVIII века. Политичке везе нису се прекидале између јужних Словена и Русије од краја XVII века и предходником њиховим био је чувени Ђурђе Крижанић, који је позивао цара Алексија Михаиловића, да се постара те да искупи сва славенска племена уједно. Уплив Петра Великог на јужне Славене био је велики, он се показао свуда: у Црној Гори, Далмацији а нарочито у Дубровнику, Бугарској, Србији и код аустријских Славена. Ракочија, против кога су Срби из Маџарске усрдно помагали аустријском императору, доцније говорио је (1722) да би они предусрели руску војску као месију, који је дошао да их ослободи. О великој љубави, каку су имали православни становници јужне Маџарске према Русији за владе Екатарине II чак сведочи Фридрих II. Од Марије Терезије и Јосифа II Аустрија се почне плашити руског утицаја на Славене.

(¹⁰) Прилично опширан списак и оцену не само путника но и уопште писаца турске царевине у XVI, XVII и XVIII веку, могуће је наћи у једном од најбољих књига о Турској: Beschreibung des Türkischen Reiches nach sei ner Religions - und Staatsverfassung in der letzten Hälfte des XVIII Jahr hunderts von Chr. Lüdecke (1-3 theilen Leipzig 1771-1789), нарочито у трећој свезци.

[JASON]

(¹¹) Ранке Л. Исторія Сербіи въ русскомъ переводѣ П. И. Бартенева (Москва 1857), стр. 27.

(¹²) Considerations sur la guerre actuelles des Turcs, par M-r der Volney Londres, 1788.

(¹³) Geschichte des Russischen Staats von E. Herman Gotha, 1860. VI. s. 463. Исторія паденія Польши, соч. Сер. Соловьева. М., 1863, стр. 165. - Joseph II und Katharina von Russland. Ihr Briefwechsel heraus, von A. V. Arneht, Wien. 1869, s. 153-154

(¹⁴⁾ Српски историк П. Срећковић у својој књизи 'Синан паша' (Биоград 1865), навео је неколико љубопитљивих предања и сведочби о необичном опустошењу Старе Србије и турчењу тога српског краја, пошто се преселио у Аустрију народ с патријаром (стр. 86-105). Он држи, да је исељавање Срба за време патријара Арсенија III и за Арсенија IV било много горе за српски народ, него-ли и сами пораз на пољу Косову.

(¹⁵) Чланак М. Спасића 'Нешто о нашой цркви подъ турском владомъ и о томе што є се више Срба потурчило у Босни него ли у Србіи и Херцеговини', у Гласнику др. Срб. сл. књ. І стр. 140-143.

(¹⁶) Опис санџака београдског на крају прошлога века печатано у ''Даници' забавнику за 1827. год. изд. Вук Караџић.

(¹⁷) Даница за 1827. год. стр. 96 и даље.

(¹⁸) Наименовање дација какве су Срби плаћали до 1804. год. може да се види у Гласнику књ. I стр. 177-180.

(¹⁹) Вид. Занимљиво казивање проте Мат. Ненадовића како се видео његов отац Алекса са царом аустријским Јосифом II у Земуну, у књизи 'Мемоари проте Матије Ненадовића' (Београд 1867. стр. 9-12). Руски превод тих записака у осталом само њихов почетак био је печатан у 'Руской Бесѣдѣ' за 1869. год. књ. І и ІІ.
 
(²⁰) Die freiwillige Theilnahme der Serben und Kroaten etc. S. 210-340. - Гласникъ књ. 11. стр. 225-227. – Ср. чланак: Войничка Исторія Београда. Беогр. 1867. О србск. војводама 1791. год. вид. Гласн. књ. ІІ стр. 225.

[JASON]

(²¹) В. чл. 'Прилог српској историји око год. 1790.' у Гласнику књ. ХХ (нов. III); у њој је печатано 15 докумената што се тиче саобраћаја Аустрије са Србима прекодунавским за време последњега рата турског с Аустријом. Најзначајнији су молба од 24. Авг. 1790. год. коју је подписало мноштво архимандрита, игумана, свештеника, обор-кнезова и кнезова, - да се причека с предајом Србије Турској; посланица српскоме народу његових депутираца, који су живили у Аустрији; у њој они доказују како је преко потребно молити аустријског ћесара да буде стављен чланак у уговор мира, да Србија има онаку исту унутрашњу слободу какву има Влашка, и да се Срби обвежу да само султану плаћају данак. У овој се посланици, између осталога вели, да они који желе могу за свагда преселити се у Аустрију, али се примећује 'обаче боље би намъ било у нашој земљи бистру воду пити него ли овамо кафу съ млекомъ и съ шећеромъ варити'. Митрополит пак Дионисије Поповић у својој приповеди овако објашњава услове новог преселења у Аустрију: 1) Сви они Срби који су ради на ону страну прећи наш нај милостивији ћесар Леополд вторый прима іи као отацъ своју дѣцу, дає им ону милост и правице, коє годъ имаду єдноверни наши и за то є отъ прежде на оној страни, то исто публицирати дао. 2) За четиры године дана отъ сваке царске дације хоће бити слободни. 3) Сиротама онимъ кои немаду се съ ничимъ живѣти и понайвише женама, дѣци, сакатымъ людма на данъ по двѣ крајцаре, хоће се давати. 4) Кои желе у митарске границе доселити се хоће добыти землю кућу и све що му є год за уживанѣ потребно. 5) Такођеръ и они, кои се у коморша мѣста доселе, землю, кућу и сваку помоћъ хоће имати и т д. На свршетку митрополит проклиње оне који желе да остану на јужној обали Дунава (т. ј. оне Србе проклиње који неће са свога огњишта да тумарну у свет) па их избарабарује с Турцима и Чивутима и назива их да су лажови пред Богом.

(²²) B. S. Cunibert, essai historique sur les revolutions et l' indépendance de la Serbie depuis 1804 jusqu'a 1850 (Leipzig 1855) t. I; р. 20.

(²³) Догађаји који се десише у Србији од последње турске војне па до почетка борбе са дахијама пропричани су у 'Даници' за годину 1828. у чланку 'Прва година српског војевања на дахије'. Но осим тога што се у тој причи опажа велика непуноћа, ваља да приметимо, да је она написана на основу предања и сведочби очевидаца, који су познавали само ону страну радње која им је била лично позната. Па зато у допуну томе чланку Вука Стеф. Караџића ваља да се користујемо сведочењем других савременика, тих истих догађаја, на пр. првим листовима из мемоара проте Матије Ненадовића, приповедањем Јанићија Ђурића, бившег секретара Карађорђева, а у доцније време саветника у Србији. (Гласник. књ. 4).

(²⁴) Први кораци у историјском раду Матије Ненадовића потпуно обележавају његов карактер. Неуморив у раду, он је се опета вазда управљао по приликама да види како оне стоје да би тако определио сам начин своје радње. Пре но што ће се светити Турцима, што му убише оца, он је испитивао расположај народних умова. 'Ја и стриц мој Јаков, говори он у својим мемоарима, нисмо се имали шта дуго промишљати, ми смо од онога часа како смо у шуму побегли готови били да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослонити да ће народ с нама пристати на освету због ова два кнеза.' Затим остави Матија свога стрица Јакова са 700 људи а он дође у Забрежје, и ту поведе разговор са три човека из тога краја, да види мисле ли они на устанак. Један од њих тројице Петар Јерић, био је ту скоро убио некакога Турчина, и Ненадовић га узе овако корети: 'Зашто Петре замећеш кавгу са Турцима? лако је теби ви сте овде близу Саве, пак ће те одмах побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити. На то се они на мене изрогаче: та ми хоћемо да осветимо нашега кнеза а твога оца. - Ја им на то кажем, да ја врло жалим мога оца али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ће те онда утећи преко Саве или помирити се с Турцима. Кад чуше они да ја тако зборим сневеселише и забринуше. Ја кад видим да људи искрено говоре, и да хоће да устају само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем јели тврда вера да вам кажем? Јест! Јест! одговоре они. - Е чујте, ја сам оставио са стрицем Јаковом у Бранковини сва села, од Тавнаве до Ваљева скупљена у гомили, и писао сам Кедићу и Грбовићу да и они чете купе да бијемо у Ваљеву Пореч-алију, и ја одох да тражим џебане у Немачкој. - Онда сви они ђипе и весело повичу: еј јуначе зашто одавно не кажеш него нас плашиш. Ту се на ново ижљубимо и ухватимо веру да ће мо се тући и одмах се договоримо, да они сву половину преуготове док се ја вратим'.
Приступајући смотрено одсудноме кораку Матија Ненадовић кад је већ ствар била почета гледао је да узбуди и друге па и немогућим надама. Тако кад је се вратио из Аустрије он је довео са собом Турчина Дел-амета, који беше непријатељ дахијама и уз пут га наговори да казује Србима, да има документ који разрешава бој на дахије. 'Сад ти почнем ја предиковати, говори сам Ненадовић, да би народ охрабрио: Ви сви знате браћо да су Хаџи-Муста пашу дахије убиле, и да је Хаџи-Муста паша имао сина Дервиш бега, кога је цар поставио да буде везир на оџино место; он је од како су му дахије оца убиле једнако код цара просио да му изун и ферман даде, да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини, и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно како буде знао свога оца покајати. Зато је он сада преко Немачке послао свога бимбашу, овога Дел-амета са царским ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре и субаше у град сатерати па кад се доста војске накупи доћи ће и сам Дервиш бег и т. д. Тако сам ја не престано говорио тој сакупљеној војсци а мој Дел-амет све је климао главом и потврђивао: јест вала чујете! - Та моја политика да нерекнем лаж са Дел-аметом узрок је што ће те у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Карађорђу, да бије јаничаре, али није истина нити је цар послао пређе нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили: да цар није противу нас, него да је цар са нама противу дахија, тако смо и људима са оне стране казивали тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.' Опет зато то народно веровање ушло је у предање и играло је своју улогу у историји српскога народа.

(²⁵) Гласник, књ. 4. стр. 133-136.

(²⁶) Мемоари Ненадовића, стр 75-80, 286-288.

(²⁷) Опет ту, стр. 85-88, 288-290.

(²⁸) Ево тих првих правила, која су руководила ваљевски нахијски суд: 1) Ко убије човека да се казни смрћу и тело његово да буде ударено на точак; 2) Ако ко на силу одведе девојку, то да се младожења, кум и стари сват протера кроз врсту, а они који су на то ишли на руку да се казне шибом; 3) Ко украде јагње, прасе, коња или вола, да се казни новцем двапут више од ствари коју је украо а хотмичар да се казни шибом; 4) Ко оде из војске без допуштења да се протера кроз врсту; 5) Ко побегне из карауле да се убије; 6) Ко погази заклетву или ко лажно сведочи од тога да се на плате сви трошкови и сва штета од тога његовог лажног сведочења, да се казни шибом и да се огласи свуд да је лажа коме нико и нигда у напредак да неверује; 7) Ко у време свађе или љутње шчепа оружје да се протера кроз врсту (јер је и то у неку руку почетак убиства) ит.д. свега 14 или 15 тачака Те уредбе примише доцније и остале нахије.

(²⁹) Војна историја устанка српског под Карађорђем доста верно изложена је у Oesterreichische militärische Zeitschrift, Jahrg. 1821. из које га је преведено све у Серпском лѣтопису од 1826-1828 Срав. такође спис Јована Хаџића. Устанак српски под Црним Ђорђем, Прве три године. У Новом Саду 1862. - Војевање српско под Карађорђем. У Новоме Саду, непознатог писца. Вид. такође В. Ст. Караџића. Друга година српског војевања на дахије у Даници за 1834. књ. V стр. 25-53. Опис бојева Карађорђевих са Турцима и т. п. у Гласнику књ. III; причања о Карађорђу и његовим устаницима, ту опет књ. II срав. Песма о избављењу Србије, сачињена у Београду. Излагање руским наречијем. Петр. 1806; стр. 1-14. - Журнал ваљевске нахије од године 1807, у календару 'Слога' за 1862. г. из Е. Чакра. У Новоме Саду ур. 34-49.

(³⁰) Сербски љетописи, за годину 1826. част 2. стр. 48.

[JASON]

(³¹) Рускій архивъ за 1808. год. стр. 111-120.

(³²) Мемоари Матије Ненадовића стр. 95.

(³³) Опет туна, стр. 103-128.

(³⁴) Хаџића, Устанак србски под Црним Ђорђем, стр. 40., календар 'Голубица' књ. V за 1843. и 44. год. стр. 277.

(³⁵) Опет туна, стр. 41.

(³⁶) О српску совету за времена Карађорђева има један специјалан спис Вука Ст .Караџића под насловом 'Правительствующій Совѣтъ Сербскій за времена Карађорђева или отимање ондашњијех великаша око власти', у Бечу 1860. г. Но тај је спис Караџићев такав да нас не може да задовољи. У њему је поглавито изложена историја одношаја Карађорђевих према неким ондашњим великашима, и мало се дотиче сопствене радње совјета. Оно је узбудило противу себе жестоку полемику у свима српским периодичким издањима, како оних који изилазаху у самој кнежевини тако и у Аустрији, противу њега писали су људи свију партија. На срећу један основалац совјета, прото Матија Ненадовић, оставио је у својим мемоарима веома занимљиве појединости о радњи те прве правитељствене установе у Србији. Изнајпре те појединости бејаху наштампане у часопису 'Шумадинче' који је издавао Љубомир Ненадовић; па онда у самим мемоарима у чланку где се говори: 'О правительствующемъ Совѣту, како є Совѣтъ постао у Србіи 1805. г. Августа 15. стр. 177-197.

(³⁷) План Совѣта саставио Божо Грујевић који је напечатан у мемоарима Ненадовића стр. 291-294.

(³⁸) Слово Грујевића и његов дневник нашт. опет ту стр. 294-306.

(³⁹) Имена првих совјетника по казивању Ненадовићеву не беху никако она које видимо у књизи Караџићевој.

(⁴⁰) Мемоари, стр. 141: - 'спреми мене и Божу у Беч молити императора Франца за џебану и друге потребе, одакле пошљемо прошеније цару Александру руском, сотим и у Цариград султану'. – Срав. 'Голубицу' за 1843. и 44. год. књ. V стр. 142.

[JASON]

(⁴¹) Вид. чланак А. В. Дубровина: Сербскій вопросъ при Александрѣ I, у 'Русскомъ Вѣстникъ' за г. 1863.
(⁴²) Хаџића: Устанакъ Србскій стр. 53-55.
(⁴³) Српске лѣтописи за 1820. год. ч. IV стр 9 14
(⁴⁴) Онамо стр. 32 34
(⁴⁵) Хаџића, Устанакъ Србскій ст. 52.
(⁴⁶) Русскій Вѣстникъ за 1863. год. т. XLVI стр. 114-115.
(⁴⁷) Приключенія у Србіи године 1807. и 1808. у Срб. лѣтописи за 1827. год. ч. І стр 16-19.
(⁴⁸) Онамо стр. 23-27.
(⁴⁹) Русскій вѣстникъ за 1863. год. т. XLVI стр. 117-121.
(⁵⁰) Хаџића, Устанакъ Србскій, стр. 56. Особитим чланком примирја беше утврђено да отоманске војске не предузимају никаке непријатељске послове у околини Видина и Фет Ислама где је руска војска сједињена са српском.
(⁵¹) Караџића, Правительствующій Совѣтъ Србскій стр. 15-23.
(⁵²) Опет туна стр. 25-26. Сербиє паки порабощеніє г. 1813. у разговору матере са једним сином својим. Lipsk 1846. год. стр. 20-26. Војевање српско под Карађорђем, стр. 7-11
(⁵³) Русскій Вѣстникъ за 1863 год. т. XLVI стр. 136-137.
(⁵⁴) Србске лѣтописи за 1827. год. ч. I стр. 36-37.
(⁵⁵) Русскій Вѣстникъ т. XLVI стр. 140-141.
(⁵⁶) Опет туна стр. 142-149 Караџића, Правительствующій Совѣтъ Србскій стр. 25-26.
Цитат (⁵⁷) и (⁵⁸) нема и у тексту због погрешке преписивачеве.
(⁵⁹) Српске лѣтописи за 1827. г. ч. І стр 39-43.
(⁶⁰) Русскій Вѣстникъ XLVI стр. 155-167

[JASON]

(⁶¹) О дѣйствіяхъ русскихъ войскъ въ 1805-1807. г. и у време примирја в. Богдановића 'Исторія царствованія императора Александра I и Россіи въ его время'. Стб. 1869. г. т. II стр 456-481.
 
(⁶²) Гледај последњи прилог к чланку А. П. Добровина. у Русскомъ Вѣстникъ за 1863. г. т. XLVI стр. 505-570. Записка Родофиникина о Србији и примедба књаза Прозоровског тако је занимљива, као први покушај од стране Руса да се мешају у унутарње послове Срба у реду многих који су посљедовали за њим већ за владе цара Николе I, да ми држимо да неће бити излишно ако упознамо са њом наше читаче:

О границама Србије
Родофиникин. Желети је да се границе српске обележе старе, куд су те границе ја не могу положно да кажем о овоме предмету, јер немам северних мапа; но знам опет да је од стране Босне река Дрина природна граница, дакле тврдиња Соко, што лежи на ову страну, треба да је чиста од Турака. Од Албанске стране варош и мали градић Скопље, у којима још живе Турци, треба да буде погранична својина Срба, па зато и варош Нови Пазар иза ове тврдиње који лежи у Србији, треба да су већ Турци испразнили. Од стране Македоније велике стране планинске, које деле овај крај од Србије, јесу стара граница. Варош и тврдиња Ниса, у којој данас до саме Софије владају Турци, била је стара својина Срба.
Примедба књ. Прозоровског. По данашњим приликама ја држим да није никако могуће обновити Србији старе границе, шта више то потраживање може удити интересима господара императора у задобивању граница руских по р. Дунаву. Но треба се постарати да дамо Србији пристојну границу и неке тврђаве треба им учинити да добију, само ако се може; друге можемо уништити за обе стране, а остале оставити турском правитељству.
Родофиникин. Од стране Видина, ако ова варош са целом Бугарском мора остати у турским рукама, желети је да река Тимок буде граница.
Примедба књ. Прозоровског. Можемо се постарати да река Тимок буде граница, но тврдиња Видин мора остати у турским рукама.
Родофиникин. Имаовину турску на Дунаву као: Адакале где управља Реџеб-ага и велику аду, било би корисније присајединити Влашкој но Србији, јер тако Срби могу бити разуздани.
Примедба књ. Прозоровског. Саглашавајући се са мишлењем г. Родофиникина, које је у овоме чланку исказао, ја држим, да ове имаовине турске треба да буду присаједињене Влашкој.

О трговини.
Родофиникин. Турци не могу за дуго бити сигурни у Србији, дакле да би се избегли сви праведни узроци к жалбама од стране Турака, ја бих желео да буде овако утврђено, да ни један мухамедовац нема права да пређе границу србску; осталим поданицима турским од хришћанског племена да пут буде отворен, тако исто желео бих да Србима израдимо ту слободу да воде трговину у турској царевини и да се користују заштитом рускога министра и конзула, плаћање ђумрука на товаре да буде подједнако са руским поданицима.
Примедба књ. Прозоровског. Није никако праведно да Турцима забранимо улазак у Србију по ради трговине, а да Србима дозволимо да могу то вршити у турским границама. У таким приликама установа мора бити једнака за обе стране; што се пак тиче обране и заштите од стране послаништва то одобравам.
Родофиникин. Осим тога да допустимо Србима да имају своју властиту монету.
Примедба књ. Прозоровског. Тешко је да израдимо да Срби то добију, ама ја и не видим кака би особита корист била Србима баш и да добију захтевање о тој ствари.

[JASON]

О политичким одношајима Срба са другим државама.
Родофиникин. До сада Србија није имала ни политичког ни трговачког агента других држава; желети је да их за време и непримамо овде. Бар је преко потребно уклонити дипломатске, са карактером којих скопчано је право да буду често у друштву са старешином земље и осталих великаша, а то право дало би им могућности да наместе препреке упливу руском на ову покрајину.
Примедба књ. Прозоровског. У овој је тачки мисао Родофиникинова темељита и истинита, но с друге стране ако признамо Србију већ за самосталну државу, онда незнам како би јој забранили да неприма агенте других држава. Чини ми се да можемо утврдити да их не сме примити без одобрења руског царског двора, под заштитом кога она и стоји.
Родофиникин. Странскима агентима биће овде веома згодно да чине све противно нашим жељама. Неда се ни помислити да Аустрија неће гледати да утанча и умањи овде наш уплив, јер без сваке сумње она види, да ако тај наш уплив овде ухвати корена, да ћемо и ми добити знатну превагу над њом, и ма како се решила ова држава да ради противу Русије, ми јој можемо одгајити унутрашњег непријатеља који је опаснији од спољњег. Такође види аустријско министарство, да овај крај како се сучељава с Босном, Албанијом, Маћедонијом и Бугарском, даје нама све могућности какве се могу само пожелити ако буде за добро нађено, покренути друге Црне Ђорђе и радити шта хоћемо у европској Турској, не дајући никоме ни најмањег узрока да се тужи (на Русе).
Прим књ Прозоровскога. Није могуће а да се не сагласи човек са дубоким и надалеко увиђавним суђењем г Родофиникина. Да се укорени руски уплив у Србији биће особито важно, нарочито у време ратовања између Русије и Аустрије и свагда ће послужити да се обузда ова т. ј. аустријска држава, па да се задржи те да чак и не одпочне рат. Турска ће бити, тако рећи под управом (располагањем) руског двора.
Родофиникин. Да би у први мах умањили узрок политичке заваде Аустријанаца, неће бити некорисно пристати да им се издају бегунци, па и ма да ће се ово учинити тешко и овдашњим и аустријским Србима.
Примедба књ Прозоровскога. Овај закључак не одговара првоме. Ако станемо издавати аустријске Србе, они ће прекипити злобом противу нас, те ће тако бити изгубљена из вида срества за достигнуће оне цељи, која је у пређашњој тачци описана. Можемо утврдити да се издају војнички бегунци само из регуларних војска. Аустријски су Срби војска насељена.

Закони
Родофиникин. Овде сада суде по обичајима. Но опет било би по најбоље да се унесу руски закони, изабравши оне који су за њих нужни.
Примедба књ. Прозоровскога. На овај предлог ја пристајем.

[JASON]

О врховној власти.
Родофиникин. У овој покрајини сада неможе никако бити чисто аристократска нити демократска управа. Треба да је књаз изборан, истина да ће се тако отворити пут раздорима, и дати се повод да се по често ради о глави књаза, у земљи где се сматра да је веома мали грех убити човека.
Примедба књ. Прозоровскога. Због незнања у које је утонуо овај народ, и због његове наклоности ка раздорима и немирима којима је извор глупост, ја се слажем са мишљењем г. Родофиникина, и држим да у Србији неможе бити никаква друга управа до самовласна, па зато треба наместити књаза или господара са именом како буде.
Родофиникин. Но такође ако начинимо управу нaследствену у лицу Кара Ђорђа моћићемо тако метути камен о који ће се спотицати наши најдаљи изгледи, који се могу родити по приликама. Моји слаби појмови недају ми да о овоме предмету имам тачног мишљења. Само то додајем, да народу српскоме ниједна поглавица неће бити мила осим Кара Ђорђа.
Примедба књ. Прозоровскога. Нека се по жељи народа утврди Карађорђе, но само треба да је наследствен јер у противном случају при свакој промени владаоца породиће се не само унутрашњи раздори већ и сплетке многих дворова а нарочито од отоманске порте, која ће се упети из све снаге да ту увуче Грка, на што Срби немогу пристати ни на који начин. Тако ће исто и аустријски двор много сплеткашити од своје стране, дакле двор руски биће тако у вечним препрекама и сметњама. Особито ћемо много рећи о васпитању сина Карађорђева у Петрограду. Ако му васпитањем улијемо у крв приврженост ка Русији, он ће моћи бити отачаству нашем од користи, пошто наследи оца. Но при свем том ваља установити у Србији Совјет у виду сената, у коме ће преседавати Књаз, а испод њега заседовати руски конзул или агенат; у тим случајима, ако буде потребе тај ће наш агенат или конзул моћи ограничити самовластије књажево и уздржати га од поступака који су противни Русији. Ова тачка не може бити пријатна Аустрији, с тога би, чини ми се, нужно било да Француски двор заједно са његовим царским величанством узме на се гарантију Србије и његовога устава: Тако би се аустријски двор задржао од сваких даљих сплетака, бојећи се да не распали противу себе оба цара. Француски агент може такође бити приступан у сенату заједно са руским агентом. Порти можемо дозволити да има агента или посланика у Видину, и код њега се могу находити секретари више поменутих агената. По важним пословима агенти царских дворова могу ићи у Видин и са турским пуномоћником саставити комитет или опште веће, и предлагати на месту све оно што ће ићи на руку у корист Срба, Порте отоманске и општег мира. Чини ми се да ће се тима срествима и владаоц удржати у надлежним границама власти. Кад би предложили да се у Београду смести руски гарнизон, то ни на који начин не би пристала на ово отоманска порта, на то би завапио и аустријски двор, а мислим да и француски цар не би на то пристао. Но преко је потребно да се склопе српски гарнизони, образовати их у регуларне батаљоне, а руски двор мого би им дати официра избирајући их из оних чиновника у броју којих морају бити такође изслужени из инџирских и топџијских корпуса, који су бајаги по свој властитој жељи ступили у српску службу. Све тврдиње у Србији треба да буду својина Срба и да их заузму српски гарнизони, но може бити биће нужно да их Русија снабде артилеријом за тврдиње, прахом и џебаном.

[JASON]

Данак порти отоманској.
Родофиникин. Желети је да данак не пређе 100 хиљада гроша; ову је суму Порта и досада имала ако узмемо у рачун трошкове које је чинила код тврдиња и т. д. Реч 'данак' изгледа тешко свима Србима. Кад би за то чуо Црни Ђорђе он би учинио многи покор непремишљајући дуго, па зато је преко потребно да он у овоме случају буде код вашег сијатељства, и да му се кад му се ова тачка објави растумачи, да тај данак неће се плаћати за Србе но Бугаре и Бошњаке који су се преселили у Србију и који би требали да буду враћени Порти како нестоје под височајшом заштитом, но Русија указује и ову милост Србима остављајући на миру поменуте пресељенике, па зато и Србија треба да престане ради узајмности, на то да плаћа поменути данак.
Примедба књ. Прозоровског. Срби се неће ни на који начин приволети да стоје под аустријском државом, није могуће присјединити Србију к Русији због њенога положаја на десној обали Дунава, и тако остаје само цигло једно срество: установивти особиту управу у Србији, оставити је под заштитом отоманске Порте, јер Срби никако неће хтети да буду њезини поданици. У таком положају они могу плаћати Порти новчани данак онако како је по мишлењу Родофиникиновом описано, но по моме мишљењу треба ће да се преко тога удари данак у храни, коју је Порта до сада добијала из ових кнежевина које су тако рећи биле хранилице и самога Цариграда. И ако ће се трговина на Дунаву обновити; и ако ће се пређашњи трговачки пут установити, тако ће они бити кадри добијати овде храну, но не иначе но новцем што не може заменити само штете њихове, па зато ја мислим да ће ударање данка Србима на храну при уговарању приволети што скорије Турке да нам уступе те границе на Дунаву.

[JASON]

О порези
Родофиникин. За време Турака свака је фамилија плаћала 40 гроша; таких фамилија рачунаху на двадесет хиљада; сад је се тај број удвојио. Осим тога мушке главе од 8 година па навише плаћале су харач по 3 гроша; такође беше узиман десетак од хране која се прибира са њива и винограда; на марву беше ударена пореза по две паре на грло; царине које данас доносе на 80 хиљада гроша, јер су их само старешине узеле на откуп, давале су за време Турака двојином више. Од времена устанка народ је давао сваке године десетак од хране, једанпута само узето је од њега на опште потребе до по милијуна гроша и двадесет оваца и коза за војску. Народу ће бити веома немило ако харач удари Русија; по моме мишљењу боље би било да оставимо књазу и сенату да вади те порезе, па онда измолити височајшу 'потврду' од все августјејшаго заштитника Србије да потврди, да ни књаз ни друго које лице нема права да употребу народ на своје радове, тада ће ово дочекати Срби као највећу милост коју им је Русија даровала, а на порезу која буде ударена они ће гледати као на терет који им је навалио њихов властити књаз и правитељство. Само опште радове: као поправљање путова. ћуприја и т. д. да мора радити народ. Ова је покрајина веома плодна: шума и марве има изобиља, дакле у мирном положају може плаћати велике порезе а да неосети јако, јер новчана харача неће требати ни трећи део од онога што су плаћали Срби Турцима. У земљи има калаја у изобиљу: око Сокола истопили су лане неколико хиљада; сад су опет близу Београда почели да топе калај, а да не говорим о сребрним рудницима о којима ништа позитивно незнам, рећи ћу само о тучу који су Турци кришом од Порте продавали у великој количини из ове земље. Дакле и ови ће кланци увећати доходе влади.
Примедба књ. Прозоровскога. Ако буде воља Божија да Руссија добије границе по Дунаву и заштиту над Србијом, онда ће ваљати са великом смотреношћу установити овде управу овдашњих земаља. Чини ми се да ће их требати поделити на 4 губерније. Једна губернија да буде Бесарабија, друга Молдавска, трећа Влашка а четврта мала Влашка. У овој последњој треба да станује губернатор, човек зналац, јер она граничи са Аустријом и Србијом. Нада свима треба да је једна главна власт или ђенерал губернатор, који би у једно исто доба био и начелник војске у земљи. Јер ако буде разних начелника војених и грађанских, то ће сваки бранити своју команду и међу њима ће се распиривати непрестани раздори који вуку за собом општу несрећу. Тако исто и царине у овој покрајини треба да стоје под надзором ђенерал губернатора, јер без тога, како је одавде далеко и министарство трговине могу се десити распре са Портом. Ради послова који се тичу царина ђенерал губернатор може стајати у сношају са министарством трговине. (Арх. Воен. Топ. Депо. N^o 23 309, шк. 213, полк. 3.)

[JASON]

(⁶³) Рускій Вѣстникъ за 1863. год. т. XLVI стр. 544-550.
(⁶⁴) Приключенія у Сербіи 1809, у Сербске Лѣтоп. за 1827. г. стр. 26-48.
(⁶⁵) Воеванѣ Сербско под Карађорђем стр. 15-17. - Сербіе паки порабощеніе стр. 38-41. Срав Русскій Архивъ за 1866. г., чланак: Изъ дневника и воспоминаній И. П. Липранди стр. 1254.
(⁶⁶) 'Сербије пакипорабошчениіе', стр, 43-49.
(⁶⁷) Караџића, Правителствуіушчи совет српски, стр. 33-34.
(⁶⁸) Тамо, стр. 35-36.
(⁶⁹) Историческија прикљученија у Сербији 1810. год. у Серб. Летоп. за 1828. г. ч. I стр. 13-17.
(⁷⁰) Тамо, стр. 18-20.
(⁷¹) Богдановић, Историја царовања Александра I. т. II стр. 456. – Серб. Летоп. за 1828. год. ч. І стр. 20-26. Караџића, Правителствујући совет сербски, стр. 39-51.
(⁷²) С нејсилотским полком вратили су се митрополит Леонтије и Недоба. Сербије пакипорабошченије, стр. 54. -  Караџића, Правит. совет србски, стр. 52-57.
(⁷³) Караџића, стр. 59-60. - Мемоари проте Ненадовића, стр. 320-326.
(⁷⁴) Протокол писама проте Матије Ненадовића, о ратовању крај Дрине 1811, 1812 и 1813 год. у Београду 1861.
(⁷⁵) Богдановићева Историја Александра I стр. 511-535. - Толковање члан 8 Букурешког уговора, види књ. Д. Матића, Јавно право књажества Србије, у Београду 1851. стр. 4.
(⁷⁶) Гласник, књ. 14. стр. 157-159.
(⁷⁷) Карађорђев извештај о Србији о последњим догађајима српског новијег доба као и о првима за тим следујућима, соч. Лазара Тодоровића, у Гласнику књ. IV стр. 152-155.
(⁷⁸) Тамо, стр. 156-156. – Матића, Јавно право Срб. стр. 8-11.
(⁷⁹) Милићевића, стање Србије за последње доба владе Карађорђа у његовој збирци: 'Часови одмора'. Знање о стању Србије пред њеним новим падом може се добити из: деловодног протокола од 1812. 12. Маја до 1813. 5. Авг. Карађорђа Петровића, писаног Јанићијем Димитријевићем а изданог Српским Ученим Друштвом у Београду 1840. год. 224. и 126. стр. in-8. - Протоколи Шабачког магистр ата од 1808-1812 године, изданога истим друштвом 1868. (223. стр.) и из протокола писама проте Ненадовића.
(⁸⁰) Чланак Милићевића, у збирци 'Часови одмора'.
(⁸¹) Гласник књ. IV стр. 160.
(⁸²) Тамо, књ. IV стр. 160.
(⁸³) Тамо књ. IV стр. 165-70. - Вука Стев. Караџића, Милош Обреновић књаз Србије или грађа за српску историју нашег времена. У Будиму 1828. год. стр. 53-54.
(⁸⁴) После пропасти, из Мемоара проте Ненадовића, стр. 211-218. – Караџића, Милош књаз Србије, стр. 57.
(⁸⁵) Гласник књ. IV стр. 173.
(⁸⁶) Мемоари проте Ненадовића, стр. 219-223.
(⁸⁷) Тамо, стр. 224-265.
(⁸⁸) Писма Ненадовића из Србије за то време, види његову књигу Мемоари, стр. 332-347.
(⁸⁹) B. S. Cunibert. Essai historique sur les revulutions et l' indepandance de Serbie depuis 1804. jusqua 1850. р. 85. Књига Куниберта, која је после источног рата може служити веома корисним извором за српску историју. Куниберт је био лекар Милошев, учествовао у његовим преговорима са инглеским консулом Хоџесом и био очевидац свију догађаја 1838. г. Тај наслов није дао књизи сам ауктор, већ издавачи који су додали мемоарима Куниберта и кратке белешке његова заступника, другог књажевог лекара Пацека,које немају тога значаја и интереса, као Кунибертове. Но при свем том, књигом Куниберта треба се служити смотрено, јер он је велики партајиста Милошев. Затим важним извором за историју Србије у време Милоша, може служити књига С. В. Караџића: Милош Обреновић, која је послужила за основ познатој књизи Ранке, у којој је податцима Караџића дат простран историјски поглед и вештачка изложба. По тој књизи Ранкеа писали су о Милошевој радњи: Possart, Das Fürstenthum Serbien, seine Bewohner, deren Sitten und Gebräüche, нарочито у другом делу који носи наслов: Das Leben des Fürsten Milosch und seine Kriege (1 део у Дармштату; 2-ги у Штутгарту 1837-38); Em. Thal, Serbien in geschichtliecher politischer topographischer statistischer und cultur historischer Hiusicht. Leipzig, 1840; Richter, Serbien Zustände unter Fürsten Milosch bis zu dessen Regiruns-Entsagung in s. 1839. Leipzig, 1840; Ch. von Sor, Serbien Freiheits krieg und Milosch, Leipzig, 1845; L. Bysrtzonowsky, Revolucyja w Serby, или у француском преводу: Sur la Serbie ces rapports europeens avec la question d' orient, у преводу немачком: Serbien seine europäischen Beziehungen und die orientalische Frage (пољски текст и француски превод издани су у Паризу, а немачки у Лајпцигу, оба 1845). Све те означене књиге различне су по вредности својој. Најзнатнија је књига Сора; књига Посарта и Таља немају готово ништа новог; све те књиге праведно су оцењене у српској књижевности, нарочито Хаџићем. О књизи Бистржоновског ми ћемо говорити доцније. Дело Рихтера, бившег инжинира у Србији, веома је кратко. Најзад врло је важна за кназа Милоша Обреновића књига његова сина Михајила: Milosch Obrenovitsch un coup d' oeil sur l'Histoire de la Serbie de 1813 а 1839, servir de reponse a M. Cyrpien Robert, Paris 1850, или у преводу српском Милош Обреновић или поглед на историју Србије од 1813-1839 као одговор г. Ципријану Роберту, Београд, 1863. У тој књизи ватрено брани се Милош од оних клевета, које Роберт баца на њега гдешто у својој књизи: Les Slaves de Turquie, La principautè de Serbie, Histoir de Milosch (1-во издање 1844, 2-го 1852, оба у Паризу). Против те књиге писали су и други, нарочито Живановић и Хаџић; но ми ћемо се с тиме познати доцније. Већу вредност има књига другог Француза познатог путника по истоку, Ами Бује La Turquie d' Europe 4 свеска Paris, 1840. Живот Милоша описан је у 4 свесци стр. 300-365. Осим тога у трећој свезци говори се о управи у Србији стр. 214-412.

[JASON]

Погледъ у србску прошлость зауставлѣнъ на последнѣмъ добу Карађорђеве владе т. є. одъ половине 1812. до септембра 1813. год.


О, гньієздо юначке слободе!
Често ли те Богъ надгледа окомъ,
Mлоге ли си муке преніело
Млоге ли те чекаю побѣде!
                    П. П. Нѣгошъ

У првой половини VII века, поделѣнъ на млоге мале династіє, коє су се у теченію времена іошъ већма умложиле; обколѣнъ суседствомъ поклоника за онда свемоћнога Ватикана, комe ce самъ ниє кланяо, нападанъ и разгонѣнъ одъ браће своє Бугара, и мученъ и разтрзанъ интригама єдноверногъ му двора византійскогъ, - народъ є србскій, споля, са свію страна окруженъ быо непріятельима а изнутра су га цепали раздори и свађе збогъ династія. Све пакъ ово водило є къ злу и пропасти народной. Текъ у другой половини XII века судбина се нѣгова промени на болѣ, кадъ Неманя I учини край онимъ шкодльивимъ млогимъ династіицама, кадъ поправи унутрашнѣ станѣ и спольно одношенѣ Србіе и кадъ у породици своіой владалачку лозу утврди. Идею Неманьину оствари у првой половини XIV века єданъ одъ нѣговы потомака у найпространієъ смислу. То є быо Стефанъ Душанъ Силный. Нѣгово време и нѣгова дела сачиняваю найсайнію и наймилію - свакомъ Србину - страну у нашой народной исторіи. Онъ є кралѣвство србско узвео на степенъ силнога царства; онъ є научіо Маџаре уважавати землю комшійску; гордой столици римской показао є, на дрзновенъ начинъ, да немисли одъ православія одступати; Бугаре є подчиніо себи; съ Власима се опріятельіо и, ослободивши цркву србску одъ туторства цркве цариградске поставіо ю є у станѣ независно. Па найпосле спреми се са силовитомъ войскомъ на Цариградъ да Византійняне достойно казни, за неверничко позиванѣ у помоћь Турака противу народа христіянски. Но у найвећемъ цвету силе и славе србске и у цвету година свои, Душанъ заклопи очи своє, а Србія мало-помало поче падати у оно исто пређашнѣ растройство, докъ найпосле године 1459. неподпаде сасвимъ подъ Турке, кои су се до то доба већъ увелико были угнѣздили у Европи.
Лишени свога владаоца и подпавши подъ власть варварске ћуди, Срби су ясно поняли своє горко положенѣ. Млоги одъ ньи, немогући вериге тако нечовечногъ варварства подносити, съ тужнимъ срцемъ прегоревали су свою постойбину - землю свои прадедова, освештану прахомъ толико светы у бога Неманьића - и прелазили у землѣ туђе - текъ само подъ скиптромъ христіянскимъ стоєће. Тако се и деспотство србско пренесе у Аустрію, где є до XVIII века траяло. Но млоги при свеколикимъ мукама и неволяма остадоше стални на огньишту своме немогући се растати одъ свога завичая.

[JASON]

Срби, што пређоше у землѣ аустрійске и маџарске, изгубише, истина, доцніє своє деспотство и - бывши на граници, тако да рекнемо, предъ адовимъ ждрломъ - проливали су крозъ дуго време потоке крви своє бранећи своя огньишта - а тиме и целину државе аустрійске - али ипакъ дишући мало слободніє, обраћали су вниманѣ и на образованѣ своє, те су тако за огледало слободнієга живота почели служити браћи своіой у Србіи. Они су добегаваюћима или само на време долазећима изъ Србіє Србима отварали братска наручія своя и мешаюћи своє сузе са ньіовима о горкомъ станю майке Србіє, показивали имъ све користи и благодети живота слободнієга. Ово є, нетреба сметати съ ума, быо єданъ якъ покретачъ мисли о новомъ ослобођеню Србіє. Они пакъ Срби, кои немогоше растати се са земльомъ свои праотаца, остадоше тужни у своме завичаю уздишући за некадашнѣимъ животомъ слободнимъ. Сва Србія са своимъ красотама претвори се у жалосну тамницу сыновима своимъ.
Народъ србскій лишенъ сваке и найпрече слободе а сећаюћи се некадашнѣгъ слободногъ живота и славны дела Срба Душановы, узъ суморне єке танки струна яворовы гусала съ тужнимъ гласомъ слагао у песму славна дела некадашньи юнака србски - узора врлине и отечестволюбія. - Овако постадоше, или баръ овако быше прекроєне, наше народне песме, песме, коима се мы поносимо а туђини имъ се диве.
Кадкадъ кадъ бы душманъ загрозіо коцемъ коме честитіємъ Србину, овай бы побегао у гору зелену и ставляо се на обрану страдаюће слаботинѣ и неячи ¹), или бы шмугнуо у Немачку (Србима у Аустрій) међу слободнію браћу свою и ту сматраюћи на слободанъ животъ мисліо бы и размишлявао не бы л' како и Србія окове сужаньства стрести могла.
Дуго є была Србія подъ тешкимъ ярмомъ, млого є пута народъ србскій потрзао мачъ свой, да се ослободи алъ му никако то немогаше изићи за рукомъ. Найпосле, кадъ тиранство и угнѣтаванѣ турско-даиско пређе сваку меру трплѣня и, пошто є у дугу времену нарастао и брой оны, кои су окусили сладости живота слободнієгъ међу браћомъ своіомъ, онда є народъ србскій морао учинити коракъ решителанъ, коме послѣдице, нити є могао нити се башъ упиняо напредъ прорачунити, єръ му є постоєће онда станѣ свакояко несношльиво было. И, године 1804., упочетку, букну у Србіи борба за животъ или смрть, борба противу душмана вере, народности и слободе; противу обезсветителя свега, што беше свето и драго єдноме народу; борба на кое заставама быяху написане ове страовите речи: ослобођенѣ или смрть! т. є. или ослобођенѣ да се може живити као што човештву пристои или погибъ читавомъ єдномъ народу, кои се безбожна рука непріятеля и тако спремала збрисати съ лица землѣ па изгладити и самь споменъ нѣговъ изъ читулѣ народа.

__________
^{1) Управо се може рећи: оскудица правосудія у Турской производила є међу Србима айдуке. По томе народъ има пуно право што ій као юнаке пева и прославля; єръ cy се млоги и многи башъ народа ради и одметали у гору.}

[JASON]

Устанакъ букну у Ясеници, у наіи крагуєвачкой. На чело устанка стави се, по обштой жельи, чувеный по челичномъ карактеру и одважности Карађорђе Петровићъ. Iошъ не быяше свршила земля наша свой путъ око сунца а у Србіи неоста ни єдно важніє место, коє не бы орошено крвлю Срба и Турака. Заиста є то была милина гледати како юнаци Карађорђеви неуступаю у борби за отачбину, хероима Душана и Лазара.
Скочивши на оружѣ противъ нечовечны зулумћара и тирана свои, дахія, кои быяху одметници цареви и злоупотребительи нѣгове власти, Срби су се надали добити одъ цара помоћи и олакшице за ту услугу. Но гле, уместо да Србе награди за то што су му савладали противнике, противу кои и онъ є самъ шиляо войске, царъ заповеда везирама и пашама своимъ да крећу войску Србію да є умире и опетъ у окове стегну. Али већъ и Србима нехтедіяше олако у ярамъ турскій. И они се спреме на одбрану. Са свію страна нагрнуше силовите войске на Србадію; свуда запламти света борба за одбрану текъ очишћене одь душмаңа отачбине. У борби овой не быяху Срби саморани: изъ Босне, Ерцеговине, старе Србіє, Црнегоре и Бугарске было ій є стотинама, што стаяше подъ заставе србске. Срби изъ Аустрі є осимъ овогъ приносили су iоште знатне помоћи у новцу и средствима ратнимъ ¹) а принели су iоште и толике одъ свои научены сынова ослобођиваюћой се Србіи, кои су іой онда веома потребни были.
Европа є видела оно необично кланѣ и при свеколикой своіой равнодушности према судбини оны народа, кои су были стена, о кою є ударала и рушила се сила поклоника полумесеца, стена, коя докле се држала и рушила, она є слободно уживала све благодати мира и напредовала у свакомъ благостаню - те є тако одъ насъ толико измакла; та иста Европа ниє могла показати симпатіє према той борби; неприятельи наши памте и данасъ нашу храбрость, а мы - уживаюћи благотворне последицс оногъ деветогодишнѣгъ рата - благоговемо предъ великимъ сенима Карађорђа, нѣгови другара, сарадника и продужителя.

__________
_{¹)Онай барутъ, вели пок. Петаръ Iокићъ, коимъ смо првый путъ напунили пушке кадъ смо се дигли, добили смо изъ Земуна на даръ объ некогъ Милоша Н. у єдной великой, телећомъ кожомъ обшивеной, чутури. Тако су намъ и после давали Срби изъ Немачке све што намъ треба крадомъ. Нешто смо имъ плаћали а млого су покланяли само да намъ помогну. Ово сведочи писмо Карађорђа и старешина народны писано 15. Мая 1804 год .}

[JASON]

Мы ненамеравамо пуштати се у описиванѣ оногъ целогъ ратованя. Мы бы само желели обширніє представити станѣ Србіє последнѣгъ доба Карађорђеве владе; представити Србію девете године после ослобођеня, девете године самостойногъ управляня после 8 година трудногъ и теретногъ воєваня. Тога ради нећемо пожалити труда да завесу таме богме уколико намъ є могуће са овогъ доба подигнемо. Извори, изь кои ћемо црпети сво наше казиванѣ єсу: устмена причаня Карађорђевы савременика ¹) и писане о ономъ добу сведочбе а поглавито 'Вождовъ дѣловодный протоколъ'. ²)
У оно време одъ половине 1812. до Септембра 1813. године - границе Србіє быле су: са севера реке Сава и Дунавъ, съ истока р. Тимокъ, съ юга новопазарско окружіє а са запада Дрина до у Рачу. ³) Цео овай просторъ могао є одъ прилике износити око 1000² миля.
Србія є онда была поделѣна на наіє, ове на кнежине (или войводства), коє су опетъ на обштине подраздельивале се. ⁴)
У свакой наіи быо є по єданъ войвода, а у свакой кнежини по єданъ обор-кнезъ, кои є истина зависіо одъ войводе али є нѣму оставлѣно было расправлянѣ и пресуђиванѣ маньи грађански терба, скуплянѣ данка и т. д; войводи се односіо нарочито у стварма воєнимъ, иначе окружномъ Магистрату.
Войвода є управляо войскомъ, кою є скупляо изъ свога войводства; онъ є наређивао да се ова обучава у послу ратномъ ⁵), и старао се за уредну и благовремену набавку ране и други потреба за свою войску.
Подъ нимъ су стаяле мензулане - поште - у нѣговомъ войводству и за неуредность овы онъ є одговарао. ⁶)
Свакій войвода стаяо є подъ непосреднимъ налозима и заповестима дотичногъ главнокомандующегъ началника.
Магистрата было є у свакой наіи по єданъ. ⁷) Они су пресуђивали грађанске парнице жительима оне наіе, у коіой се кои наодіо. Оне, кои нису были ньіовимъ пресудама задовольни магистрати су шиляли Врховномъ вожду, а овай бы ій упутіо вилаєтскомъ великомъ суду. ⁸) Овакви су парничари предъ великими судомъ устмено испитани и преслушани па имъ є онда пресуда на писмено издавата и подношена Вожду на утврђенѣ, кою овай утврдивши шиляо бы дотичномъ войводи на извршенѣ а судъ бы о томъ знаня ради известіо. ⁹)

__________
_{¹) Съ чувствомъ особите признателности споминѣмо овде име юнака изъ ослобођеня Србіє, вождова булюкбаше и првогъ доглавника нѣгова Петра Iокића, умрлогъ у Тополи месеца Априла 1852. Осимъ захвалности као юнаку мы смо му дужни врло млого за што є предъ смрть свою показао све што є знао о србскомъ устанку и доцніимъ ратовима съ Турцима. Писцу овы врста пало є у део саслушати и пописати та важна казиваня: она износе неколико десетина табака и наоде се у архиви Друштва Србске Словесности. - Ако да Богъ те и друга свезка наши 'Часова' угледа света, она ће донети животописъ овогъ знаменнтогъ Србина.
²) Штампанъ Друштвомъ Србске Словесности 1848. године у Београду.
³) Границе са стране южне и источне немогу се местимице определити; єръ су быле непостояне почемъ су Срби некій путъ узмицали а више пута пролазили Нишъ а и къ Сеници допирали.
⁴) У Протоколу Карађорђевомъ споминю се 15 наія и то: београдска, валѣвска, гургусовачка, карановачка, кладовска, крагуєвачка, параћинска, пожаревачка, рудничка, соколска, ужичка, ћупрійска, чачанска, шабачка и ягодинска. А г. Вукъ у Даници за годину 1827. стр. 55. додає іошъ и наію: Пожешку, Грочанску, Смедеревску, Поречку, Неготинску и Крушевачку. - Свега ій 6 дакле было 21.
⁵) 9. Априла 1813. № 1206. Писато войводи Єврему Ненадовичу да распусти солдате сада о воскресенію кући, и да учини наредбу, да се опетъ на 10 дана по воскресенію скупе.
⁶) Подъ 21. Мая 1813. № 1485. Писато Совѣту како му шалѣмо Стояна Константиновича изъ Ягодине _ _ _ _ _ кои є лане мезулану држао и ове године о свомъ трошку и войводе обећали се да му трошакъ наплате, єрбо ньіова є дужность Мезулане држати, а сада трошакъ неће да му наплате; тако препоручено имъ да пишу кнезу Євти и кнезу Милою, да му трошакъ наплате и унапредакъ сами мезулане да држе, као што и друге войводе своє мезулане држе, као што є и наредба учинѣна на сабору да сами држе.
⁷) У Протоколу Карађорђевомъ споминю ce 15 магистрата али ій є было више ємачно. Баръ у свакой нахіи по єданъ. Види више брой и имена наія.
⁸) судъ быо є, тако рећи оделенѣ Сената и найвиша судейска власть у земльи. Председникъ є у овомъ суду быо Илія Марковићъ министаръ правосудія съ више чланова и секретаромъ.
⁹) Подъ 17. Юлія 1812. год. № 880 Писато великомъ суду вилаєтскомъ да намире Глишу изъ Маслошева и Аврама изъ Остружнице. - Писато, подъ 14. Юлія 1812. год. Совѣту народнѣму, да смо примили писма и пресужденія великога суда, да се смртномъ кащигомъ кащигує старацъ Глигоріє  и сынови нѣгови, що су своєвольно убили уредника народнѣгъ Марка, и они оно присуждені є примаю на ономъ месту ди су га убили.}