Српске буне

[JASON]

Врло є мало было грађански парница, коє бы чакъ преко Вожда и великогъ Суда прелазиле, но найвише су тамо подношена дела кривична. У Протоколу Карађорђевомъ найвыше има страшны и смртны казній.
a) за айдукованѣ ¹)
б) за крађу и
в) за ребелію – побуну - а другогъ рода кривица врло мало има.
Суђено є и пресуђивано безъ сваки писаны закона, по здравой памети судаца и по ячемъ сведочанству. Єдно є само правило положено было: да се ни о чему судити неможе, нити се наплатити може, што є было пріє наше краине; єдномъ речи: да се ни о чему несуди што є было за Турака. ²)
Права врховногъ Вожда и Совета као и дужности првогъ и другогъ нису быле точно поделѣне и означене. И што у свакомъ додиру ниє было међу ньима судара и забуне то се више има благодарити истоветности ньіовы цѣлій, него разговетномъ поделеню ньины права и дужностій. ³)

__________
_{¹) Смртне казни надъ айдуцима извршиване су у присутству оногъ народа, коме є айдукъ найвише додіяо быо, а надъ осталимъ преступницима на месту, где є преступленѣ учинѣно и то свагда у присуству народа и по прочитаню сектенціє!  - И када прочитаю народу сектенцію, пише подъ № 1050. да га - Богдана изъ Крнѣва – онде обесе предъ народомъ.
²) № 1139. 3. Марта 1313. г. – Писато войводи Милошу Обреновичу, да се ни о чему судити неможе, нити се наплатити може, што є было пріє наше краине, будући да є єданпутъ речено, да се ни о чемъ несуди, што є было за Турака: зато се и нѣговомъ кнезу судити неможе, што му се пређе наше краине догодило.
³) Цела земля има за поглавара Ђорђію Петровића, као поглавитогъ команданта, кои є уєдно членъ и президентъ Сената; а овай т. є. Сенатъ управля ca земльомъ и има слѣдуюће раздѣленѣ:
Сенатъ се састои
Изъ Вице-президента, кои є уєдно и воный министеръ, Младена Миловановића;
Изъ министра финанціє кнеза Симе Марковића;
Изъ министра иностр. дѣла Радонића;
Изъ министра просвѣщенія Юговића и Стате - Ceкретара Груіовића.}

[JASON]

Станѣ народа подъ владомъ Карађорђевомъ, при свеколикимъ теретима рата, може се у обште рећи да є доста добро было, изузимаюћи можда неке наіє, коима су, понесрећи, войводе быле врло рђави люди те су имъ више пута были гори него и сами Турци; али опетъ има сведочанства да є было стараня о томе, да се народу нечине насилія. Има трагова да є злочинце постизала казнь правосудія ¹).
Землѣделіє было є доста добро, баръ то се зна да є земля производила млого више него што обитательима нуждно было за потрошакъ и ако є врло мало руку плугу оставлѣно было. Ране є 1812. године было у Србіи толико, да є одъ Вожда и Совета дозволѣно, да се у свакй нахіи за потребу руске войске по єданъ миліонъ ока брашна купити може ²).

__________
_{¹) № 1238. 20. Марта 1813. г. Писато Совѣту, како смо примили ньіово писмо съ коимъ и сва испитанія и признанія суда великога примили смо, и разумели смо свирепо и безбожно поступанѣ войводе Раке Левайца и нѣгови момака съ людма нѣгове кнежине, на коє препоручено имъ, да момци войводе Раке трпе апсъ по годину дана, а да наплате одма людма, што су одъ ньи коєшта поузимали. Войвода Рака да се лиши старешинства, и онъ да плати све што є одъ кога преко заповести отузео, и да га задрже при себи докъ намъ одговоръ одъ войводе Милоша дође и т. д.
²) № 711. 14. Юнія 1812. г. Писато Совѣту да смо сагласни на ону разсписку, како є (су) Гдар Яковъ и Г. Младенъ уговорили са Г. Горчаковомъ за брашно: єданъ миліунъ одъ наія да се купи.}

[JASON]

Трговина є найвећа была съ Аустріомъ и нешто съ Влашкомъ; Вождъ є чиніо све што му є было у власти да одржи пріятельство съ те две државе ¹) а нарочито є гледао да трговина небуде спречена. Са страномъ турскомъ само се у време примирія и то по нарочитомъ допуштеню ²) смело трговати, иначе є найстрожіє было забранѣно. Ко се у овомъ послу уватіо бывао є казнѣнъ, а савъ еспапъ узиматъ му є у беглукъ - Државну касу.
Народъ є плаћао:
a) Порезе одъ сваке имућніе оженѣне главе по 10 гроша.
б) Десетакъ одъ свію плодова земальски, кои су кнезови узимали и Магистратима предавали.
в) Двадесето узимало се одъ оваца, коза, свиня и говеда, и то за издржаванѣ момака войводски топчія, добошара и мезулана - пошта.
г) Жировина наплаћивана є одъ брава домаћегъ по 4 паре а одъ ябане (страны) по маряшъ на брава. Ове су новце скупляле войводе и предавале народной каси ³).
Свештенству є народъ плаћао:
а) Бира свака оженѣна глава 15 ока жита
б) за венчање 2 гр.
в) за опело велико 5 гр.
г) за опело мало 1 гр.
д) за знамење 10 пара.
ђ) за молитву 10 пара.
е) за водицу 10 пара.
ж) за водицу када се крст носи од сваке куће по 20 пара.
И владикама є давато одъ сваке куће по 12 пара димнице ⁴).
Осимъ тога народъ є іоште давао приреза на исплату трошка когъ путуюћегъ чиновника, али найвише спремао є самъ шта треба те тако ниє плаћао у новцу.
Свлачіо іоште грађу за грађенѣ мостова, крчіо друмове и помагао при подизаню шанчева.
Поредъ свега тога народъ є стекао и имао довольно матеріялногъ средства за вођенѣ рата, као што и сведочи доцніи устанакъ кн. Милоша; а окусивши колико-толико слободногъ живота и узвисивши толикимъ победама свой народный поносъ, онъ є осећао себе и морално моћна и силна за продуженѣ тогъ тако нуждногъ рата за слободу Србіє.

________
_{¹) Неће быти излишно исписати овде шта пише подъ № 941. 4. Септембра 1812. год. Ево речій протокола: Писато Генералу Цервенки у Земунъ, да ћемо имъ вратити све тезентирце и жене изъ Београда и проче кадъ се нађу, за коє се чини та наредба и пише Совѣту, да то врате и толмачъ (аустрійскій) да може самъ нѣи безъ наше страже до Совѣта и Агенту рускомъ и у Магистратъ, а далѣ по вароши да неиде самъ по кућама, но ща оће, све Совѣтъ да му оно изнађе.
²) Датъ пасошъ подъ № 1478. 19. Мая 1813. год. Іови Дубрачанину, трговцу, да може слободно продати сто и десетъ волова преко Делиграда у турску страну.
³) № 947. 8. Септембра 1812. год. Писато войводи Раки Левайцу, _ _ _ _ _ да жировине како и досада наплати: одъ свои людій одъ нахіє (ужичке) по 4 паре на свинче, а одъ ябане по маряшъ а ђутуре пошто се погоде съ кимъ.
⁴) Да бы се могло прорачунати по садашньой цени новаца ово даванѣ ставлямо овде, како є 20. Септембра 1812. год. № 957. Вождъ са Советомъ подигао дукатъ цесарскій одъ 9 на 12 гроша чар. а данасъ иде 58 гроша у чаршіи, - талиръ на 5 гроша и 30 пара, цванцикъ на 35 пара а грошъ као и данасъ быо є 40 пара!
У протоколу є споменутъ самъ # дукатъ да се подиже за ове друге монете казивао ми є овд. трговацъ г. Ђорђе Попадићъ.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Станѣ просвете - као што ce може и напредъ знати - при овакимъ околностима ниє было найповольніє; али опетъ београдска Велика школа и оне манѣ у Крагуєвцу, Тополи, Шабцу, Пожаревцу, Смедереву и т. д. коєкако напредовале су. И данасъ доста има питомаца изъ прве, кои осветлаше образъ времену своме и кои съ ползомъ Србіи служе. Поредъ тога благодарећи манастирима србскимъ и браћи Србима изъ Аустріє, налазило се онда у Србіи доста писмены а неколико и основно изучены лица, коима само то замерити морамо, што насъ оставише да подобно старой и нову свою исторію изъ туђи - а можда и непріятельски извора црпемо.
Одъ овы научены людій неки су се занимали учительствованѣмъ а неки су были у правительственимъ службама. Међу првима лепъ є споменъ оставіо Викентіє Ракићъ - калуђеръ, - кои є у Београду предавао Богословію и друга потребна знаня онима, 1) кои су были намерни посветити се свештеничкомъ чину. Я самь лично познатъ са млогимъ ученицима Ракићевимъ. О, съ каквомъ милиномъ они говоре и споминю о нѣму. Између други светли се као ютренѣ сунце прославльный (пре времена, коє описуємо, премнувшій) Доситей Обрадовићъ, Попечитель просвѣщенія народнѣгъ 2) кога србске кости и данасъ међу нама почиваю. 3)
Црквомъ србскомъ управляо є онда, са єднимъ іоштъ епископомъ, митрополитъ србскій, 4) кои є носіо титулу архіепископа београдскогъ и кои є наравно зависіо одъ патріярха цариградскогъ; а што се осталога тиче, споразумевао се съ Вождомъ и Советомъ текъ му се ипакъ нико у дела Духовна ниє мешао. 5)

__________
<sub>¹) Милосавъ Радоичићъ изъ села Парцана окр. београдск. читао ми є наизусть следећій 'Тропаръ и кондакъ', коє є Викентіє Ракићъ, 11. Юлія 1813. г. сматраюћи на ондашнѣ околности, у коима се Србія налазила склопіо и написао и заповедіо те су у октоихъ вел. београдске цркве прилеплѣни где се и садъ наоде:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Тропар умилителниј гл. 8.
Припадајем ти со слезами Христе Боже наш и умилно молим тја, и милисја дјејем, даруј крепост на враги благовјерному господарју нашему Георгију, јакоже Давиду на прегордаго Голијата, осјени над главоју јего в ден брани, препојаши немошчнија силоју свише, и тјеми всју дерзост вражију низложи, многомилостиве слава тебје. -

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кондак глас 2.
Во вишњих живиј и на смиренија призирајај, недажд вепрју от дубрави озобати и ујединеному дикијему појасти винограда твојего: утверди Боже јеже содјелал јеси в нас. Призри с небесе и вижд и посјети виноград сеј соверши јего, јегоже насади десница твоја. – (записе прочитао Ј.)

²) Ево декрета коимъ є Вождъ поставіо Доситея за попечителя. Онъ гласи овако:
Высокоученый Г. Доситей Обрадовичь,
Здравствуйте!
Труди ваши отечеству жертвовани истиная ревность доволно Намъ показана и свимъ познато высокоученіє Ваше обратило є моє и цѣлогъ народнѣгъ Собранія вниманіє на Васъ всего воспоминаніє возбудило нашу признателность.
Въ знакъ наше признателности а вашегъ отличія и награжденія обще согласно избирамо именуємо и поставлямо васъ членомъ Совѣта – и Попечителѣмъ просвѣщенія народнѣгъ.
Увѣрителну надежду имамъ да ћете вы охотно приликомъ овомъ ползовати се съ коіомъ неброєне ваше заслуге за отечество у новомъ важнѣйшемъ дѣлу іоштъ умложити, и тако бесмертно име у вечитимъ отечества книгама оставити доиста можете.
Желећи да скоро дѣло вамъ наложено предузмете и Вами благополучно здравлѣ єсамь вама благо наклоный врховный
У Београду
18.Януара 1811. год.               Народа Србскогъ вождъ,
                                (М. П.)    Георгiй Петровичъ.
³) Онъ є саранѣнъ кодъ велике београд. цркве а умръо є 21. Марта 1811. године.
⁴) Леонтіє се звао.
⁵) 2. Септембра 1812. г. № 934. - Писато Митрополиту заради нѣгова дѣла да онъ по закону ради и управля са свещеническимъ и монашескимъ чиномъ да му нико нестає на путу.</sub>

[JASON]

Войска србска у години 1810. износила є до 58.000 момака међу коима є было 3000 коняника и 75 топова польски. У години 1813. незна се войсци известанъ брой, но кадъ узмемо да є та година была найопаснія и да є Србія у той години учинила найвећа напрезаня да доволянъ одпоръ на супротъ непріятелю стави, онда држимо, да нећемо претерати ако іой брой до 60-65.000 момака узвисимо ¹).
Войска ова састояла се изъ бећара, кои су за плату служили и домаће войске, коя є одъ сваке србске куће узимата. Може быти да є само у почетку устанка Карађорђе предводіо чете неправилне и съ ньима ударао на Турке; али доцніє чимъ є мало войске скупіо. одма є такову правилима тактике обучавати почео ²).
Ни єданъ родъ оружя ниє быо кодъ нѣга занемаренъ. У почетку онъ є своє трупе обучавао аустрійскомъ начину воєваня коме є и самь вичанъ быо; ³) но доцніє кадъ є већъ съ Русима у свезу ступіо издао є онъ на све войводе заповести да войску свою екзерцираю и по московски ⁴).
Войска ова обучавала се у мирно доба свакій трећій данъ ⁵) у своіой околини у маньимъ телима а по томъ є свакій войвода скупляо сву войску свога войводства и у већемъ брою егзерцирао є найпре безъ пуцаня а после и съ плотунима. Овако є исто было и съ коняницима ⁶) а топџіє су се у Тополи у вештини той обучавале ⁷). И само топџіє и добошари осимъ све войске имали су одвоито одело коє имъ є одъ правленія набавлято ⁸).
Войници су подчинѣни были свакій свомъ войводи и онъ ій є самъ за воєне кривице, по прописаномъ му одъ Вожда и Совета наставлѣнію, казнити смео, а ниє морао тражити сагласія магистрата ⁹).
Тополивница є была у Београду и ту су ливени ¹⁰) польски топови кадъ су потребни были а градови су снабдевени были довольнимъ броємъ топова кои су іошъ одъ Турака остали.
Муниціе было є уобште доста но догађало се да се овомъ или ономъ войводи претргне по кадкадъ, стога є Вождъ онако строго препоручивао да се она чува као очи у глави и да се безъ нужде велике не троши ¹¹).
Међу поглавицама србскимъ за оно деветъ година више є пута было велики неспоразумленя ¹²) коя су народу и новой Србіи грозила већомъ пропасти и горимъ станѣмъ него што быяше дахійско. Но то є маомъ бывало за време докъ є траяло какво примиріє, а чимъ є ма съ коє стране за грозила спольна опасность, одма су они были сви сложни, сви єднодушно сагласни, бранити се одъ Турака до последнѣ каплѣ крви.
Оваково неспоразумленѣ предходило є и 1813. години. Но како є наступіо страшный часъ кушаня сви быяху сложни у томе: да се брани отачбина. Почемъ се са свію страна почну прикупляти войске турске границама србскимъ, и почемъ є очевидно было да ће дужъ целе одбранителне бразде (линіє) быти боєва, кои често могу за собомъ повући и узмицаня: то се у совету у Ягодини ¹³) држаномъ, заключи да се савъ народъ одъ границе преко планина и Мораве у унутрашньость Србіє преведе и склони ¹⁴).

__________
_{¹) Лѣтописъ Матице Србске за 1828. год. часть I. стр. 20. Но на стр. 315. V. Голубице стои да Срби нису нигда имали више одъ 18.000 войника и 1812. године да су съ найвеѣимъ напрезанѣмъ єдва 28.000 могли скупити.
²) 20. Марта 1813. г. № 1234. - Писато войводи Лазару Мутапу и Милошу Обреновичу, да одпусте капетана Ђурковича у Београдъ а капетани наши и каплари, да обучаваю войску сами и т. д., - № 1235. Капетанъ Ђурковићъ нека иде у Београдъ да се вида - и капетани и каплари наши коє є онъ учіо, нека сами прочу войску обучаваю будући да сами већъ добро знаду.
³) У животу Карађорђевомъ одъ Светића стои да є онъ служіо у ауст. войсци подъ Михалѣвићемъ и да є быо стражмештеръ. Стр. 3. у изданію Винѣрона.
⁴) 15. Юлія 1813. г. № 858. - Писато войводи Живку Константиновићу _ _ _ _ _ _ добро да млади мотри, да га непреваре Турци; _ _ _ _ млади момака да одреди да се екзецираю непрестано по московски.
⁵) 30. Априла 1813. г. № 1369. - Писато войводи Милошу Обреновичу, да распусти сву нѣгову войску на 10 дана, да иду свакій своіой кући да раде а у 10 данъ да є опетъ скупи и да буду у гомили на екзерциру за три дана а после три дана да их опетъ одпусти, тако све да их меня, и нека и кодъ куће раде, и да се опетъ сви науче.
⁶) 3. Юнія 1813. г. № 1540. - Писато кнезу Аксентію, да екзецира конянике како годъ и пешаке, да науче найпре и пешачкій екзециръ па ћемо онда у чинити наредбу, да се и на коньима екзерцираю.
⁷) 27. Мая 1813. г. № 1501. - Писато Милићу Дринчићу, войводи, да войску екзецира а топџіє да пошлѣ овамо у Тополу на поученіє.
⁸) 24. Юнія 1812. год. № 774. - Писато Совѣту _ _ _ _ _ за топџіє, какимъ начиномъ наредба да се учини за одело, да се одеваю. А подъ 9. Марта 1813. г. № 1151. - Писато Совѣту да на чине мундиръ за добошаре и т. д.
⁹) 15. Априла 1813. г № 1331. - Писато Совѣту _ _ _ _ _ _ да препоруче Магистритима _ _ _ _ _ да се непротиве войводама, када они своє войнике за кривицу воєну, кащигую; и препоручено имъ (Совѣту), да начине и пошлю свакомъ войводи наставленіє како ћеду войнике држати и кащиговати и т. д.
¹⁰) 6. Мая 1813. г. № 1406. - Писато Томи Милиновичу (пушколею) да саліє єданъ кубусъ, кои да буде како годъ и овай последный, само три прста да буде дужій, на коє добиће 10 дуката бакшиша.
¹¹) 27. Юлія 1813. г. № 1709.- Писато кнезу Вићентію Петровићу, како му шалѣмо 40 ђуладій одъ топа Гушанца, по нѣговимъ коморџіяма и пре поручено му да добро чува ђуладь и џебану и добро да мотри на што ће бацати.
¹²) Уколико се имамо поносити храбрости наши праотаца, утолико морамо жалити што готово свуда кодъ ньи примечавамо одсуство политичне свести. Ова насъ куга мори іошъ одкада за себе знамо и Богъ єдиный зна кадъ ћемо одъ нѣны стрела быти обезбеђени. Съ тугомъ гледамо, како є мало примера у нашой Исторіи, да се поєдина личность на ползу общтине жертвовала, а доста и одвише има таки, где є обштина пропадала збогъ поєдины личностій па се после ни ове нису могле одржати. Свакій є мисліо да му є сачувати себе претежніє одъ обштине а ниє помишляо да ће съ пропасти обштине и онъ, као нѣна честица неизоставно стрмоглавъ отићи, што не бы было да се пре свега за обштину побринуо. - Кадъ оно требаше, предъ несрећну косовску катастрофу, да се све поглавице србске саєдине па тако се одупру навалююћемъ непріятелю, онда ій међу ньима быяше доста кои быяу задовольни да задрже подъ собомъ по кою областъ, па макаръ друге све поплавили Турци, нимало немислећи, да ће они найпосле и ньи прогутати, као што доиста и учинише.
¹³) Пок. Петаръ Іокићъ быв. булюк-баша Карађорђевъ казивао ми є да є ово заключено у Ягодини a изъ Протокола невиди се где є местимице было.
¹⁴) 14. Априла 1813. г. № 1825. - Писато войводама крушевачкимъ _ _ _ _ да претераю савъ народъ преко Мораве - и све роблѣ и стоку унутра да уклоне а после войску на границу да истуре и добро одъ Турака да се чуваю _ _ _ _ .}

[JASON]

Међутимъ є іошъ подъ 9. Априла исте године № 1282. саставлѣнъ планъ ¹) одбранителногъ воєваня. Ради бржегъ кретаня войске, удеснієгъ дочекиваня и лакшегъ одбіяня непріятеля нарочито пакъ ради свезе у радньи, нашло се да є нуждно, те войска бы ставлѣна подъ четири главнокомандующа старешине, кои су, имаюћи подъ собомъ све манѣ войводе и предводителѣ войска, стояли у непосредномъ сношеню съ Вождомъ.
Войске србске у Юнію 1813. године као што мало пре рекосмо, могло є быти до 60-65.000 момака. Она є поделѣна была на четири – тако да ій назовемо – корпуса, подъ четири главнокомандующа войсковође. Одъ овы стаяо є на западной страни Србіє єданъ корпусъ подъ Лукомъ Лазаревићемъ главнокомандующимъ одъ Саве до Лознице. ²)
Другій є быо подъ Матеомъ Алексићемъ – Ненадовићемъ - Протомъ - главнокомандующимъ одъ Лознице до Раче. ³)
Трећій корпусъ стаяо є на южной страни Србіє подъ главнокомандующимъ Антоніемъ Плякићемъ ⁴); а
Четвртый на истоку бранећи линію одъ Неготина до Делиграда подъ управомъ попечителя рата Младена Миловановића ⁵).
Главный станъ быо є првоме у Шабцу; другомъ у Валѣву; трећемъ у Карановцу а четвртомъ у Делиграду. Ова четворица, стоєћи подь непосреднимъ налозима Вожда и Совета, имали су подъ собомь све друге манѣ войводе и кнезове ⁶). Нешто войске стаяло є у Тополи кодъ Господара као резерва. Вождъ се целогъ овогъ лета налазіо маомъ у Тополи а по войсци се, изпотія, проносіо злослутный гласъ, као да є онъ и умръо. Међутимь добивши неповольне гласе одъ посланика, кои су отишли были у Софію, да раде око заключеня мира, и видећи да се Турци - онда у договору съ Французима бывши, безъ обзира на букарешкій трактакъ, съ грдномъ силомъ са свію страна примичу Србіи, - изда онъ заповести на своє главнокомандующе, да се войска купи и за одпоръ спрема а у исто време распише, подъ 16. Юнія 1813. године № 1588. ⁷) и на све духовне власти у Србіи, да се по свима отечественимъ црквама приносе Богу смирене молитве за победу оружя србскогъ надъ непріятелѣмъ христіянства.

__________
_{¹) 9. Априла 1813. године № 1282. - Датъ планъ Г. Младену Миловановичу, како ће войску по шанцевима по границама расположити, и препоручено му да иде одма по воскресенію, да таково расположеніє учини.
²) 16. Юнія 1813. год. № 1584. -  Писато Г. Луки Лазаревићу _ _ _ _ _  и послато му наставленіє за главнога началника одъ Саве до Лознице да управля, потврђено са оба печата за болю сигурность владаня нѣговогъ. 
³) 16. Юнія 1813. године № 1583. - Писато Проти Матеи Алексићу и _ _ _ _ _ послато єму наставленіє потврђено са оба печата, за главно-началника да управля одъ Лознице до Раче. (Ємачно до Раче манастира у наіи ужичкой.)
⁴) 16. Юнія 1813. г. №1580. - Писато Антоніи Плякићу и _ _ _ _ _ послато му наставленіє за главнококомандующега потврђено са оба печата _ _ _ .
⁵) 16. Юнія 1813. год. № 1581. - Писато Г. Младену (Миловановићу) _ _ _ _ _  и послато му наставленіє за главно началство, да му є сигурніє комендирати одъ Делиграда до Дунава и проче.
⁶) 20. Юнія 1813. год. № 1602. - Писато Г. Луки Лазаревичу _ _ _ _ и явлѣно му да ћемо мы писати воєводама подъ нѣговомъ командомъ, да буду къ нѣму у послушанію, и колико войске одъ ньи заиште да му свакій онолико дати мора, и сваку нѣгову заповесть да совршує.
⁷) Писато стои у 'протоколу' Г. Митрополиту Леонтію да разпише свуда по япархіи ( епархіи) нѣговой да чине попови и калуђери бденія и богомльство за побѣду надъ непріятелѣмъ, непрестано да тако чине за ово време саданѣ.
И подъ № 1592. стои: Писато Г. Аџи Мелентію, да распише по япархіи (епархіи) нѣговой (шабач.) по црквама и манастирима,  да се чини богомольство и бденія непрестано за побѣду надъ неприятелѣмъ, и да се и онъ находи по граници народъ и войводе да храбри.}

[JASON]

Звона и клепала потмуло зазвоне по свима црквама и манастирима србскимъ и са свію страна потрчи богомольный млогострадалный народъ србскій. Са зузама у очима и скрштенимъ рукама падне свако на колена и почне се молити Богу, да се умилостиви надъ Србіомъ и да победу србскомъ оружю дарує. Усредъ овы смирены молитава прочитаю се у свима црквама проламаціє ¹) одъ Вожда на све войводе и народъ разаслане. Онъ - у тима - найпре напоминѣ народу зашто су се противу Турака подигли; како су се за деветъ година свуда победоносно съ ньима борили; свакій не само за себе него и за законъ и за децу свою. 'Мы смо, вели онъ далѣ, и заштитника нашли. Миромъ кои є онъ заключію Турцима є забранѣно повраћати се у паланке и вароши. Добро є то цару у Цариграду познато и повольно, али то ніє повольно спаіяма яничарима варошанима и протеранимъ жительима ове землѣ. Они су се противу царске волѣ свога господара подигли да землю ову опеть задобію; они су наумили све што є мушко до седме године посећи, жене и децу одвести у робство и потурчити а у ове пределе другій народъ населити. Но треби ли да се мы ньи боимо? Нису ли то они исти непріятельи, надъ коима смо мы іошъ упочетку победу одржали, онда, кадъ мы съ наше стране ништа осимъ голе душе. Сада, напротивъ, имамо мы у земльи 150 убойны топова, 7 градова одъ камена красно основаны и тврдо подигнуты; 40 шанаца коє су Турци често обливали крвлю ал' намъ ій опетъ нису могли отети; а народа є съ доселѣнѣмъ сродне му браће двапутъ онолико! Не! мы се іошъ десетъ година држати можемо безъ ичіє помоћи али ни по године неће проћи, а нама ће помоћь доћи одъ нашегъ саюзника. Само нека се народъ єднодушно подигне, оружія довати и крви неузаштеди.' Молећи се Богу онъ овако завршує свой потресаюћій позивъ: 'Богъ нека храбрость у срца србски сынова уліє, онъ нека сломіє силу непріятельима кои су дошли да нѣговъ правый законъ погазе и униште! ²)
Овай позивъ вождовъ потресе све србске душе. Све што беше способно за оружѣ наоружа се; узме ране, преобуке, по єданъ чивтъ опанака и полети свако своме войводи на одбрану отачбине. Часъ быяше одсуданъ и страшанъ. Требало є или одбити и последньій нападъ непріятеля или пасти у ланце робства люћегъ и грђегъ по сто пута него што є было прво.
Борба запламти дужъ целе границе србске: одъ ушћа Тимока до утока Дрине; но непріятель нагрне найсилнія и найупорніє са источне . Безсмртный Велько, на кога малену войску удари 18.000 Турака, браніо се и боріо као што правоме юнаку приличи. Излетаюћи често изъ обколѣна Неготина, онъ є истина чиніо непріятельима грдне штете, али є тако изгубіо понайболѣ люде коє є око себе имао. Губитци су ови за нѣга врло осетни были. Турцима су Реџеп-ага и влашкій князъ Караџа шиляли брза подкрепленя али Вельку неприспе помоћь ниодкуда.
Непріятель є ріо землю и све ближе прилазіо къ Неготину: кућу по кућу, кулу по кулу рушіо є онь непрестано, докъ найпосле необори и ону саму у коіой є Велько обитавао. Iошъ Велько неклону духомъ. - Садъ є у подруму живіо. Што є годъ у месту олова и калая было, све є то у танета прелити дао нештедећи ни саме кашике и чираке. Кадъ већъ и тога нестане да напунити талирима место картача и - срећно одбі  непріятеля. Но већъ наступи и последньій ужасный часъ - помоћь неприспева - а џебане нестає. И єдно ютро последньи дана месеца Юлія ³) 1813. год. кадъ є Велько изишао быо да покварене шанчеве поправи, позна га топчія непріятельскій па опали и юнака надвоє пречече. _ _ _ _ _ Неутѣшни войинци Велькови старали су се утаити смрть предводителя свога. Но ни два-три дана непрођу а већъ свакъ познаде, да се Велько неналази међу живима. Докле годъ гласъ о нѣговой смрти допре свуда распростре поражаваюћу жалость. Вождъ, до душе одма подъ 1. Августа те године № 1718. наименує брата Велькова Милутина на онога место, али Велька већъ небіяше. Непріятель съ удвоєномъ силомь навали и войска србска - после юначке одбране недочекавши іой одређене одъ Г. Младена помоћи ⁴) бы принуђена оставити Неготинъ.
Подобна судбина была є и кодъ свію пограничны утврђены места србски, али є срећа тамо колико толико наклонитія была оружю србскомъ. Лука и Прота са осталимъ войводама юначки су одбіяли бошнячке Турке. Младенъ и Плякићъ држа ли су се ioште противу Нишевачке и Hовопазарске стране. Младенъ се іоште спремао да ослободи очисти Неготинъ. Но - Турци већъ скоро до Мораве продру.
Рођеный братъ познатогъ юнака Милоша Поцерца, Янко Поцерацъ, обколѣнъ са мало другара у шанцу свомъ у Лешници, преда се Турцима и тако мачъ Kулиновъ ⁵) дође опетъ у руке турске и ови ползовавши се овомъ користи чакъ и до Колубаре продру. Земля се нађе у ютой невольи и потребоваше брзе и одважне помоћи. Готово сама Шумадія оста іоштъ недирнута. Ни 1806. ни 1809. године ниє таква беда постигла Србію. Врховный Вождъ, одъ части самимъ тежкимъ околностима потресенъ, одъ части и туђимъ упливомъ уверенъ, да є садъ пропасть неизбежна, и да се народу само тако помоћи може ако се Турцима преда, - 21. Септембра 1813. године, съ тужнимъ срцемъ остави великодушію турскомъ - као што су му страни агенти говорили – Србію, кою є онъ изъ гроба васкрснуо и обновіо, и пређе у Немачку (Аустрію) са цветомъ войвода свои. Али:
Сунце зађе лѣпше да се роди
Цвієтъ вене да процвати текаръ.

__________
_{¹) 23. Юнія 1813. године № 1628. - Писато Антонію Плякићу, како му шилѣмо абаръ да є война, и да шалѣмо прокламаціє и другимъ войводама онога края, кои су подъ командомъ нѣговомъ и да нареди войске и на Янкову Клисуру.
²) Лѣтописъ Матице Србске одъ год. 1830. часть II. стр. 13., и V. часть Голубице стр. 265-269.
³) Г. Медаковићъ у 'Повѣстници народа србскогъ' каже (часть III. стр. 276.) да є Велько погинуо првы дана месеца Августа но то противоречи № 1718. Карађорђевогъ протокола коя є датирана подъ 1. Августа а гласи овако: Писато Милутину брату войводе Велька, како смо разумели изъ нѣговогъ писма за смрть нѣговогъ брата войводе Велька, да є погинуо, и тако явлѣно му, како мы нѣга сада войводомъ на место нѣговогъ брата поставлямо да буде старешина надъ свомъ войскомъ.
⁴) 1. Августа № 1716. Писато Г. Младену Миловановичу, како смо примили сва писма коя намъ є послао и како смо разумели како се Велько у великой нужди находи и како га Турци са свію страна затворили и обтекли и како неотложно помоћи иште и вы говорите да му сами с'томъ шомъ войскомъ у помоћь отидете_ _ _ и тако препоручено му _ _ _  помоћь Вельку да учини _ _ _.
⁵) Мачъ, кои є Милошъ Поцерацъ у славной битки на Мишару задобіо, убивши Кулин капетана, припао є по смрти Милошевой брату му Янку, кои є и войводомъ постао на Милошево место. Г. Вукъ у своіой Даници за 1829. годину на стр. 30. одзива се о Янку доста рђаво зато, што се онъ предао Турцима; но пок. Іованъ Чивіићъ изъ Лешнице кои є бывши съ Янкомъ у шанцу заєдно съ ньимъ зароблѣнъ и у Цариградъ вођенъ, каже да су Янку предстояла два пута; или сви да изгину или да се предаду Турцима, кои су га уверавали да ће дружини нѣговой животъ быти поштеђенъ. Одржати се ниє могло никако а изгинути ниє обећавало никаквогъ добитка. Стога се Янко склони на услобія Турака - пошто є неколико дана бадава очекивао помоћь одъ Луке Лазаревића. Но Турци погазе задану речь и све ій са собомъ као роблѣ одведу, одъ кои є Янко на найгоримъ мукама умръо у Цариграду. Янко є иначе быо човекъ разборитъ и праведанъ суђая.}


Миланъ Ђ. Милићевићъ, Експедиторъ у кнеж. канцеларій, редовный чланъ Друштва Србске Словесности.
Часови одмора I. Београдъ, Кньигопечатньа Кнежевине Србiє, 1858.

[JASON]

Смрт Карађорђева

^{Овај чланак одломак је из једног великог рукописног дела о догађајима од Кочине Крајине, до преузимања власти у Србији од стране Милоша Обреновића. У чланку је описано бавлење српске емиграције у Русији после пада 1813. па до убиства Карађорђевог, и догађаја који су непосредно пре и после истог претходили. Том су приликом тражени мотиви и за одлазак Карађорђев из Русије и за поступак Милошев, који је довео до катастрофе. Писац овог одломка ишао је корак даље него др. Михајло Гавриловић у своме 'Милошу Обреновићу' књига I. (Београд 1908.) и тражио политичке и државоправне узроке за све што се збило. Читалац, који се овим предметом бави, моћи ће сада први пут завирити у све тајне судбоносних догађаја, који су се 1817. одиграли, а који до скора нису били на темељу извора проучени, нити државоправно растумачени. У расправи се овој писац не позива на изворе, јер сматра да то није ни потребно. Ј.}

После нестајања опасних такмаца могао је Милош одахнути и помишљати на унутарње уређење земље, нарочито утврђење своје власти. Са Марашлијом и Портом рашчистио је био своје рачуне, и граница између власти једних и других била је повучена. У главноме се знало, шта је српско, шта ли турско. Али Милош није могао још бити без брига, јер су све старешине, које су се од 1814. одселиле у Бесарабију, биле у животу, а на челу њиховом сам Карађорђе. По извештајима из Русије, ови не само да су се цело време за Србију интересовали, него су одмах после првих успеха желели и да се кућама врате, и за тај пут припреме почели чинити.
Повратак њихов Милош није могао желети. Он би му шта више неугодан био. Између 1813. и почетка 1817. измениле су се прилике у Србији из основа. Турци су се били са Србима измирили, и  једних и других наступио је одношај, који .је искључивао активно суделовање оних, који том приликом нису ту били, а као непријатељи Турске у Русији се бавили. Милош пак није ни зато могао повратак емиграције желети, што вођа прошлог доба поред вође новог доба не би могао седети. Милош је под Карађорђем био незнатнији војвода, који се само уз свог брата Милана Обреновића издигао. Можда без овог не би никад избио у ширу јавност. Није уживао симпатије великаша пропале ере, а осетио је често њихову надмоћ. Нарочито је то био Младен Миловановић, који је Милоша преко рамена гледао и из друштва војвода гурао. Милош је то јаче осећао него други. Али као много слабији и без ослона у војци није могао ништа чинити. Због тога су војводе у емиграцији и Милош једно друго сада искључивали. Правог пријатељства међу њима није могло бити, нити је то ма од које стране жељено. Повратак Карађорђев и његових војвода из Русије, могао је одношаје у Србији пореметити, и погоршати, јер сваки нов политични развој ствара најпре природне противности, које се морају заоштрити пре него што дође време, које их ублажује и изравњава.
Лични, а стварни и политички разлози искључивали су по томе будуће заједничко  деловање емиграције са Милошем. Али и турска политика није могла бити за повратак Карађорђев, Ненадовића и осталих старешина у Србији. Шта би ови хтели у Србији, и шта би радили да се поврате? Њихов задатак не би очевидан био, да мирно гледају ново стање у земљи и да признају власт Турака и оног, који је у њихово доба од њих био мањи. То ново стање је на њиховим основима подигнуто било. А не би могли бити ни да помажу то стање, јер је оно Србима мање зајемчавало, него што су у њиховом добу имали. Повратак њихов значио би нову борбу и непријатељство спрам постојећег стања. Томе су се пак Турци морали у напред противити, којима је и ново стање изнуђено. Али и Милош, који је то стање створио, није са свог гледишта могао допустити, да други исто дотерују, јер ако је промена истог могућа била, то је његова амбиција морала бити, да он то сам изведе до краја, као што је и почео. 
Повратком емиграције морало би се постојеће стање из основа преиначити, као што је пређашње од Турака преиначено. Ако се не би могло одмах, морала би се прилика тражити. Милош и Марашлија пак то нису могли нити желети, нити допустити. Порта би се томе силом противила, и морала би Марашлију и Милоша сменити.
С друге стране опет емиграција је морала гледати, да из Русије пошто по то оде. Беспослица и нерад, оскудица животног и политичког програма, туђина и мртвило које је у то доба на свима пољима у Русији владало, убијало их је у главу. Они, који су девет година у највећем послу у Србији провели и славну борбу водили, морали су у Бесарабији скрштених руку чамити и пустити, да их руска милост храни. Живот у Русији био је досадан. У Хотину, Кишењеви и тамо где су се бавили, свега није било. Били су себи и Русији на терет. Нису имали коме заповедати, него су морали слушати и живи умирати. Карађорђе, који је био неограничени и самодржавни господар, морао се повиновати мањим властима, које су га на сваком кораку ограничавале и пратиле. Његова самовоља имала је границе, и било је случајева, где је могао одговарати и пред властима. Хтео је и ту бити оно што је био у Србији. Више се пута носио мислима, да себи живот одузме. Какав је то био живот под полицијским а надзором спрам некадашњег у Шумадији,  и према борби против Турака?! Али што је главније било, то је била борба са немаштином код већине емиграната. После доласка у Русију одређена је била свима мировина. Ова се у прво време тачно исплаћивала и животних намирница било је довољно. Временом стадоше руске власти мировину нередовно исплаћивати, а код неких је сасвим обуставише. На место слободе и безбрижности дође оскудица. Јаков Ненадовић, некад велики газда у Бранковини, није имао доста вина да се напије. Карађорђева је мировина износила у прво време 1000 дуката, митрополита Леонтија 4000 рубаља, Младенова и Јаковљева по 3000 рубаља у банкама, а осталих по 3000 до 500 рубаља. За безбрижан живот то је било доста. Када се пак исплата код многих обустави, навали невоља, која је многе до очајања доводила, јер се многи не хтедоше прихватити другог рада и посла. У Србији пак беху наступила боља времена, у којима се код својих огњишта могло живети.

[JASON]

Ова оскудица у свачем и, изгледа, на бољи и безбрижнији живот у Србији, где су могли, ако не одмах, а оно касније и своја стара места заузети, гонила је Карађорђа и војводе да о повратку у Србији, размишљају. Тамо доћи био је идеал свију, онде кости оставити, као и преци, била је жеља сваког од њих. У даљини им је Србија изгледала као земља свих изгледа, нарочито оних, који доприносе срећи човека и процвату народа. Њу видети и у њој опет живети, значило је све постићи, што у оквиру човечјих жудња лежи. Но што је већа била њихова тежња да се врате, у толико је опет већа Милошева ревност била, да то осујети. Милош је са личностима у Русији имао везе и преко ових сазнао за планове емиграције. Од Добрињца, који је био непријатељ Карађорђев, сазнао је за намере емиграције да се сели, а од Леонтија митрополита београдског, који је у Кишењеву живео, дочуо је друге ствари. Тако је сазнао што му је требало, а према овоме удешавао своје кораке.
Ови извештаји били су поводом за Милоша, да учини званичне кораке у самој  Русији, да се емирација не пусти да се у Србију враћа, и да се искључи из мешања у српске послове. У молби на цара, писаној на састанку у Раниловићу 15. фебруара 1816. осуђивале су се погрешке бивших управитеља српских. Кад је пак Михајло Герман у Русију послат, сазнаде овај на путу, да многи ускоци на повратку раде, и да то чине као народни пуномоћници. И не само то, него и да хоће на догађаје у Србији да утичу, тражећи прилику да поведу преговоре о корацима, које би Русија у корист Србије требала да учини. За ово уплетање Милош пак не хтеде знати. По његовом мнењу он је био једини представник српских интереса. Концем априла 1816. морао је Герман натраг у Русију путовати, да покушаје емиграције осујети. Милош је молио цара Александра и грофа Коподистрију, да не прима тамошње Србе и да их искључи из земаљских послова. Законити је заступник Србије једини он, а пуномоћници су му Михајло Герман и Петар Добрињац. 'Другога пуномоћника немамо', додао је Милош у својој молби, 'ажте би котори пришел Вашем Императ. Величеству у име народа, просимо всепокорњејше что би за истоже непријали'. Милош је желео да се 'преждни начелници народа у дјела наша не би мјешали'.
У исто време, када је Милош послао Германа у Петрогрод, путовао је и Карађорђе у руску престоницу својим пословима. Емиграција у Бесарабији налазећи се у незгодном положају с једне стране, а с друге чувши о преокрету у Србији, чинила је кораке да јој повратак у Србију дозволи или се бар животни услови у Русији олакшају. Какве су тешкоће подносили, то је горе већ споменуто. У том циљу дошао је у мају 1816. Карађорђе у Петроград, да пожури решење емигрантског питања ма у ком правцу, и да се договори, како ће се евентуални повратак извести. За повољно решење било је изгледа. Србијa је била умирена; није се чуло да би Милош против повратка штогод имао, а држало се, да би повратак Србији само од користи могао бити. Русији су пак емигранти почели на терет бивати. Једно с другим узето, изгледи су били повољни, и само је званично одобрење требало, па да све својим путем прође. С Карађорђем су били дошли: Младен, капетан Чардаклија, Антоније Пљакић и Лазар Теодоровић.
Ове изгледе за успех Карађорђев покварише Герман и Добрињац Милошевом молбом на цара од 28. априла. Наведоше све оно, што је Милош у своју корист у опште наводио, и додаше још и друге ствари. Међу разлозима, који су истицани против повратка емиграције, било је и такових, који су били са свим умесни и оправдани. Многи су пак били само од тренутног значаја. У Петрограду упаде први пут у очи, да нова влада у Србији искључује стару управу, и да у Србији има два правитељства. Карађорђе држао је Милоша само намесником својим дотле, док се он не поврати, Милош се пак сматрао правим представником српске владе и искључивао сваког другог. Герман и Добрињац означили су повратак емиграције у Србију као неуместан акт, који би развоју тамошњих одношаја безусловно сметао и ни мало хаснио, а Карађорђево право на водство као престало. Уз све ово додао је Петар Добрињац још и оно, што је овом приликом држао да о Карађорђу може рећи, да му повратак у Србију пресече. Као непријатељ и познавалац Карађорђевог доба није био у неприлици шта ће казати. Милошеву владавину из ближе није познавао и могао ју је уздићи. Освета и мржња спрам Карађорђа дала му је и градиво и речитост за једно и друго.
Карађорђе је за ова заобиљежења сазнао док је у Петрограду био. У први мах није знао ко је непосредни виновник сплетке. Михајла Германа он пре није познавао, нити за њега чуо. Када је сазнао, да је он мандатор Милошев, и да му је свугди отварао врата Добрињац, који је у Петрограду живео, био је на чисто и са плановима Милошевим. Милош није желео повратак емиграције у Србију, и ово му je била кардинална тачка тадашње његове унутрашње политике. Но Карађорђе се не хтеде новим приликама потчинити. Он ie држао, да онако исто има право у Србију да се поврати као и други људи, који су у овом устанку суделовали. Због тога се писмено жалио Милошу на сплетке Германа и Добрињца, и захтевао, да се Герману наложи, да се у српске и његове ствари не меша, и самом Милошу не прави срамоту. Како се по себи разуме, овај корак остао је без успеха. Милош је дао Герману тачна упутства, а овај је по овима радио. Због тога су и Карађорђеви кораци код Германа у Петрограду остали без успеха. Сазнавши шта овај у престоници ради, гледао је Карађopђe да се с Германом састане и овог наговори, да му могућност враћања не пресеца; али Герман на очиглед својих инструкција, по којима јe дошао био, није могао ништа обећати. Писмо, које је Карађорђе Герману предао да га собом понесе и Милошу уручи, није ништа помогло, и према приликама није могло пoмоћи. Герман је касније приповедао, да га је вожд хтео покупити, да одустане од оног што му је Милош наложио, али ово приповедање биће да је пре било у ту сврху, да Милоша у Србији јаче уцени и да му своју приврженост у бољој светлости прикаже. У писму, које је Герман са собом у Србију Милошу понео, било је спомена и о новцу, који је Карађорђе при свом поласку из Србије предао Мелентију Никшићу на сачување. Карађорђе је тај новац уступио народној каси и овластио Милоша, да исти од Мелентија затражи. То овлаштење Милош није могао извршити, и изгледало је као иронија на Милошеву управу, иако ова није могла лежати у намери Kapaђopђевој, Мелентије био је наиме четрнаест дана пре овог овлаштења, од најамника Милошевих мучки у својем двору у Шапцу убијен.

[JASON]

Германова друга мисија у Русији свршила је по Милоша у толико успешно, што су емигранти сада на чисто били, шта Милош о њиховом повратку мисли и какав их дочек чека, ако се врате. Успех је пак био у томе, што не добише руске дозволе да могу ићи у Србију, и што је питање емигрантско на неизвесно време одложено. То је и Карађорђа и његово друштво нагонило, да везе са Србијом и даље подржавају и на своје спасење из Русије мисле. У Русији су се непрестано налазили у другим приликама него што бијаху оне у Србији и под Турцима и под Карађорђем. Међу онима, који су везе са емиграцијом подржавали, био је и Вујица Вулићевић. Овај је Карађорђу јављао, да је његов повратак у Србију могућан. Видећи, да је сва власт у Милошевим, рукама и да за остале, који су уз њега, није ништа остало, волио је Вујица, да се и врати, него да све Милошу остане. Милош је у доба Карађорђево био мањи од Вујице, а сада је био већи него сви, и држао у својим рукама и судбину Карађорђеву. У српским стварима био је меродавнији него и сам Марашлија.  При свем том пак, ма да је цела емиграција у Русији била Милошу, од када јој је српску границу затворио, непријатељски расположена, и ма да му они у Србији нису увек били пријатeљи, његов је положај бивао сваким даном јачи. Он се држао коректно према Турцима, а у овоме је његова јачина лежала. Није дозвољавао Карађорђу и осталима у Русији повратак у Србију; избегавао је сваки додир с њима као елементима несигурности и немира и клонио се да постане сумњив Марашлији и Порти. Колико је тежио да своју моћ прошири и Србе што већма ослободи веза, које су између Србије и царевине постојале, толико је више хтео према Турцима, султану и Порти да изгледа као поданик. Ова политичка динамика била је подлога његовог стабилитета, колико год један појам други искључивао и ширења његовог политичког уплiва. Док је с једне стране и код Турака важио као заступник султано у српским стварима, дотле је код Срба важио као њихов господар и владар. Био је у исто време и поданик и владар заједно.  Ова двострука улога Милошева и еластичност, изгледала је многима и као попуштање Турцима да остану и даље господари у Србији, и као удешавање да утврди личну власт без обзира на интерeсе земље. Због тога многи с том политиком Милошевом нису били задовољни. Није то био само Вујица, него су били и прота Матија Ненадовић, Сима Марковић, Сима Катић, Драгић Горуновић капетан под Kaрађорђем и други људи у земљи, да о Павлу Цукићу и не говоримо, који је с Милошем и у омрази био. Томе је много допринела и емиграција у Русији и Влашкој, нарочито прва, која je везе подржавала са Србијом, стављајући незадовољнима у изглед да ће се вратити. Повратком њеним ојачани би били они у Србији, а сви заједно могли би Милоша из власти потиснути. Ово незадовољство с Милопгем нашло је у осталом израза у многим појавама јавног живота, које су очевидно биле наперене против њега. Сима Катић одметнуо се био у хајдуке, што је значило непомирљивост с прам постојеће власти. Милош га je опет обеђивао, да је неправилно газдовао с народним новцем, који је код њега уплаћен био, а Катић је Милошу претио да ће га убити. Милош је сам народним новцем управљао, турске мукаде (државна добра) у закуп држао и у опште без народне контроле владао. До овог доба није он сазвао ни једну народну скупштину у пређашњем значењу, и ако сазивање ове у ферманима није било забрањено и Турцима не би сметало. Као репрезентацију Србије као да ју није сматрао нити признавао. Утврђењу Милошеве власти код Турака, одговарала је опозиција старешина. Сима Марковић, некадањи попечитељ финансија, држао је, да је Милош тако огрезао у сервилности према Турцима и бризи за своју корист, да је спремао нову буну на Турке и Милоша, у исто време. После бегства Карађорђева он је тако исто отишао из земље, и као што је познато, био у Марбургу интернисан. Када под Милошем наступи преокрет, врати се он у Србију и ту је живео у својој кући, не хотећи се у нове догађаје мешати. Али се с новим стањем није могао измирити и незадовољство његово с Милошем било је велико. Најзад је држао састанке с кметовима и с њима се договарао, да се поново дигну на Турке, у чему дабогме је била садржана и борба против Милоша. Трагови овог плана, водили су чак у Бесарабију. Сима је хтео да се сви дигну, али водство да предузме Карађорђе. У том смислу писао је овом, и изгледа да је овај план озбиљан био. Емигранти су своје бављење у Русији сматрали као провизорно, а преврат не само да би пореметио стање у земљи, него би им и враћање омогућио.

[JASON]

Али конци овог спремања против постојећег стања буду у новембру 1816. похватани. Оно није даље од дописивања и разговарања с кметовима у Србији доспело, и није било времена да узме озбиљнији вид и још мање да се организује. Милош се тиме још боље уверио, да његова борба против емиграције има основа и да ће његов положај постати одмах немогућим како се ова из Русије врати. Због тога је удвостручио опрезност и организовао контролу над емигрантима. Сима Марковић мало што није главом платио овај свој покушај. Само га је посредовање његових и Милошевих пријатеља спасло од пропасти. Милош га је хтео погубити, Герман је због тога после другог повратка из Русије послат у Букурешт, да овде стално остане као Милошев агент и ту мотри рад емиграције у Влашкој и Русији, где су се њени путеви укрштавали. Одатле је Милош могао све сазнати шта се спрема и што му је требало. Митрополит београдски Леонтије био je један од оних, од кога је Герман што му је требало сазнавао. Он је рачунао и са емиграцијом и са Милошем. Ако би се ова у Србију вратила, повела би и њега тамо, а ако Милошу чини услуге могао је с њиме учинити изузетак и допустити му повратак, јер је од свију био најнеопаснији.
Ова Милошева опрезност према емиграцији, која се с обе стране изврзе у непријатељство, дала је емиграцији повода, да се и она спрема на протуакцију и да гледа, да се у Србији врати и без Милошеве дозволе. Што је она у Русији желела, то јој Русија није хтела, а делимично није могла испунити. Карађорђе и војводе тражили су, да их Русија преузме у државну службу, да им повиси пензије, да им испослује од Аустрије повратак од разних повериоца судбено заплењеног новца, да им се признаду високи чинови и т. д. Ове се жеље и у овој форми нису могле испунити. Од маја па до подјесен седели су емигранти у Петрограду и чекали повољно решење. Али оно не дође. Русија је у разговору пристајала да се мировина онима повиси, који су у Србији били високи чиновници и достојанственици али друге је захтеве одбијала. Младен Миловановаћ и Антоније Пљакић, вратише се под јесен у Хотин огорчени, не могући да дочекају коначно решење. Жалили су се, да је Русија на њих и српске старешине заборавила. У својој огорчености и не знајући што се је све у Србији у последње време збило, закључише с Јаковом Ненадовићеји, да се у Србију врате и не тражећи зa то од Милоша и Марашлије дозволу. Јаков је отишао у Кишењев и од губернатора А. Н. Бахметјева затражио путне исправе за Србију. И ове су им без многог околишења издате. Јаков, Младен, Леонтије, Карађорђеви зетови и други били су они, који су се на пут у Србију одважили.
У томе пак наступи у Русији ружно време, снег и цича - зима, која путнике задржи од поласка. Пут се зато морао одложити до пролећа, а тада би се ваљада сви кренули за Србију, за којом их је све срце вукло. У напред су себи представљали, како ће Милош и Марашлија бити изненађени, како ће се Милош мрштити и како ће с Марашлијом ступити одмах у добре везе. Тако би Милош изгубио значај свој и ступио у позаду. Шта би им у осталом Милош могао радити, када би они на српско земљиште изненада и у један мах стали? Да је Милош дошао главе Молеру, Радићу и Мелентију, то се онда још није знало. А није им позната била ни опасност, у којој се Сима Марковић због својих додира с емигрантима налазио, због којих мал те не плати главом. Нема сумње, да би се друкчије предомислили, да им је то когод могао пришапнути, или да се је знало, да је то један те исти, који себи незгодне људе мори. Али тако исто нису знали, да иза њихових леђа митрополит Леонтије стоји у вези с Германом у Букурешту, да потказује њихове планове и да поједине речи хвата и Милошу преко Германа доставља. Леонтије не само да је писао Герману, да емигранти мисле у Србију доћи, него је додао, да би Милош требао све мере предузети и да он овај долазак сматра озбиљним послом, из кога Милоша никакво добро не чека. Чак је Милоша и на проту Матију Ненадовића упозорио, који није био у Русији, него у Србији, додавши, да би добро било да се овог чува.

[JASON]

Док се емиграција у Хотину спремала на пут и размишљала о будућој својој још неизвесној срећи и улози у Србији, дотле је Карађорђе у Петрограду чекао коначно решење у ствари емиграције, и ово најпосле добио. Оно није било са свим повољно, али је било кадро на неко време задовољити емиграцију. Министарски савет пристао је, да се српским емигрантима продужи мировина на даље две године, а свима је понуђено да се отселе у Екатаринску Губернију у Новомиргород, где су животни услови били повољнији. Ту би се сви емигранти, који су по Бесарабији били раштркани, могли у једну целину скупити и једну српску колонију сачињавати. Друге је захтеве пак одбио.
Карађорђе је ово решење минист. савета примио и концем се јануара 1817. или почетком фебруара вратио у Хотин својим сународницима. Он је с премештајем у Новомиргород био контен, а и мировина за даље две године обезбеђивала је многима живот. Држао је, да се неправилно исплаћивање и обустављање ове неће више понављати. Али, кад он све ово што је из Петрограда донео емигрантима и својим зетовима приопшти, дигоше они галаму и стадоше говорити, да они у Русији неће више да остану него хоће натраг у Србију. Они су већ извадили пасоше и више их неће враћати. И до сад су били далеко од отаџбине, а сада да још даље иду, то - неће. Они иду радије у Србију да се пате, него да седе у Бесарабији и да гледају како ствари у Србији иду по вољи Турака и Милоша.
Бадава их је Карађорђе умиривао и наговарао да остану. То више није било могуће. Уместо да он њих наговори, наговорише најпосле њега да се и он врати и батали Новомиргород. У први мах се Карађорђе опирао и позивао на то да мора имати царску приволу за повратак, али видећи, да његови зетови Пљакић и Карамарковић са осталима не попуштају, одустане и он, и стаде се и сам спремати, да се у Србију без ичије дозволе поврати. Унутарњи неки нагон приморао га је, да послуша вољу родбине и судбине, и да пође на пут, који је био кобан и судбоносан, за њега није имао изгледа да ће му повратити изгубљену власт и завршити његовом пропашћу. Ову своју намеру саопштио је Карађорђе и губернатору Бахметјеву, и овај је био зачуђен, када је сазнао, да Срби намеравају Русију напустити, одбацујући оно, што им је Русија у оним приликама давала, а што није било тако незнатно.
Ово се збивало међу емигрантима у Русији. У исто време збивале су се и у Србији ствари, које су имале утицаја и на одлуке емиграната. Незадовољство с Милошем расло је све већма и то тако, да су његов ослонац у политици били више Турци него Срби. Милош је проблеме своје унутарње политике решавао силом и смакњивањем својих противника, а ова врста политике изазвала је отпор и зебњу код старешина у Србији, да и с њима једног дана може оно исто бити, што се с Молером, Радичем Петровићем и с Милентијем збило и са Симом Марковићем могло збити. Павле Цукић и Сима Катић побегли су били из околице Милошеве и ишли као хајдуци пo земљи. Међу Милошевим противницима налазили су се се и Матија Ненадовић и Сима Марковић. Милош је био скоро усамљен и због тога долазио све више у зависност од Марашлије. Уз све ове невоље стизали су и гласови из иноземства, да се емигранти у Русији, спремају на повратак и да се неће освртати на Милошеву забрану. Михајло Герман је чуо за њихове намере од Леонтија и то дојавио Милошу.
Милош је држао, да догађаји у Бесарабији и Србији стоје у вези једно с другим и да незадовољство у Србији потпирују они у Русији а ови код куће да желе повратак емиграције из Русије. Због тога се преко Германа обрати на Кирика, руског конзула у Букурешту, на барона Строгнова у Царграду и на Бахметјева у Кишињеву. На сва три места јављено је, шта емиграција смера, и додано, да њен рад смета миру земље и доводи народ у нову опасност. Емиграција спрема преврат у Србији, који би уништио све досадање плодове и земљу опет потчинио Турској. Герман је писмом упозорио Бахметјева на тајни рад Младена, Јакова и Пљакића и тражио да им се стане на пут да из Русије не полазе. Ако Бахметјев не верује, нека се обрати на Леонтија, он ће му све то потврдити.
Извештај Кирика и Бахметјева учинио је у Петрограду, како се даје мислити, неповољан утисак. Сада се разумело, зашто су Срби онако многе ствари од владе захтевали и зашто им се није ишло у Новомиргород. Али сами ови извештаји и жалбе Милошеве не би емигрантима велику штету нанели, да се опозиција против Милоша није пре времена дигла и тако показало, да су сумњичења Милошева била основана. Сими се Марковићу наиме није седело мирно и он је свој започети али прекинути посао, да сруши Милоша, даље наставио. У јануару 1817. договарао се он с Цукићем и Драгићем Горуновићем да дигну буну на Милоша. Свима је пред очима лебдела судбина Молерова и другова. Завереници нађоше у народу одзива и присталица брзо. Колико се брзо дух незадовољства раширио, види се одтуд, што се шест нахија одлучише на устанак. Сима Марковић ишао је по народу и почео међу овима 'издавати зле речи'. Плаћање пореза на много је места било пресечено и они који су овај купили нису могли више исти сабрати у народу Изгледа да су у београдској нахији завереници имали највише присташа. Према договору буна се дигла заиста у другој половини фебруара 1817. у шест нахија, али нити у један мах нити како ваља организована. Сими Марковићу оскудевала су својства бунџије и организатора а Павлу Цукићу способности за већа и замршенија подузећа. Он је био за пркос и послове хајдучке врсте као оно пре у Ресави. Због тога је устанак брзо угушен. Милош је послао у нахије комесаре, који су, сваки на свој начин, неуспели покушај у зачетку пресекли. У Београдској нахији био је комесар Вујица Вулићевић, у Крагујевачкој Милошев брат Јован Обреновић. Вође буду похватане и послате Марашлији, који их 9. марта даде погубити. Милош није имао право извршења смртне казне, него само осуде. Међу погубљенима био је најглавнији Сима Марковић и Драгић Горуновић. Обојица платише главом своје непријатељство спрам Милоша, као оно прошле године три друге старешине. Цукић паде у руке Милоша болестан. Требао је и њега Марашлији послати као и осталу двојицу, али то не учини, Цукић није до паше жив дошао. Милошу је послат оданде где је ухваћен и везан, а одавде је требао одведен бити у град. Но Цукић идући у Београд у путу падне бајаги с коња и сломије врат. Тако не виде жив пашу, него му одсекоше главу и само ову однесоше у Београд. И то је било доста. По обичају одеране су главе свих старешина и послате у Цариград. Тако се сврши Симина и Цукићева побуна.

[JASON]

Ускоро, после смрти Симе и Цукића или нешто касније, снашла је иста судбина и поп Саву из јагодинске нахије. Поп Сава као да је био помешан у буну Симе Марковића и Павла Цукића, јер у доба кад су се ови дигли одметнуо се и он у хајдуке. Како буна не бијаше дугог века, није имао ни поп Сава даљег ослонца и није се могао у хајдуштву дуго држати. Цела се јагодинска нахија диже против њега под водством Мустафа-аге, јагодинског старешине. Потера, која је почела почетком марта, трајала је преко два месеца без успеха. Нити Турци нити Милошеви људи бијаху у стању да окретног попа и хајдука ухвате. И када га у мају у руку тешко ранише, знао је Сава склањати се и измицати да га не ухвате. Најпосле пође за руком да се сазна где се крије и да му се даље операције онемогуће. Ахмед агини људи ухватише га негде око Јагодине, и ту га убише. Одсечену му главу посла турски војвода по Арив аги Милошу, а овај везиру.
Ове трвавице и буне против Милоша удвостручиле су његову огорченост и мржњу против свију, који су у Русији били. Од онуд је по његовом мнењу долазио импулз за све, што су радили његови непријатељи у земљи. Цукић, Горуновић, Сима Марковић и други не би се дизали да нису очекивали помоћ емиграције из Басарабије. Похватани конци били су и ако не потпун а оно ипак неки доказ да трагови воде у Русију. Због тога се Милош у марту 1817. обрати цару Александру да емигрантима забрани одлазак из Русије, да не би њихово преселење у Србију изаввало нове трзавице и метеже, који би за народ несрећом могли бити. Ова представка свратила је по други пут пажњу руске владе на смерове емиграције. Код првог Милошевог жаљења пооштрен је био само надзор и одузети су им путни документи, сада се у Петрограду одлучише, да учине коначне одредбе и да емигранте једно од друго раздвоје, како међусобно утицај не би вршили.
Ово издвојење у толико је већма нужно било, што је Русија налазила, да у раду емиграције на руском земљишту има политичких елемената, који би и њене државне шестаре кварили. Ако би се све старешине у Србију вратиле и онде изазвале нов метеж и неред или можда цео народ против Турака и Милоша дигли, могло би се узети, да их је Русија тамо послала, да изврше какве њене тајне смерове, каквих она сада нема. Садање мирно стање у Србији, не само да иде у прилог српског становништва, него и у прилог саме Русије. Једино би се емигранти од туд могли користити, којих је покрет и у ту сврху настао да им освоји стару моћ и намакне већу корист, него што их у Русији имају. Јер, кад не iби ово стајало, у коју сврху напуштају емигранти доста знатне своје руске мировине и одбијају преселење у Новомиргородск, где су животни услови за њих врло повољни и где без сумње имају много мирнији и безбрижнији живот, него што ће га имати у Србији под Турцима?
Ови и оваки разлови одлучили су у Петрограду против захтева српских емиграната, који су, живећи заједно или бар у малим растојањима непрестано претресали прошлост и налазили, да је њихово право на Србију веће него ичије, и да се у нераду у Русији не даје даље издржати. Као људи без науке и великог политичког видика, али јаке прошлости и индивидуалности, њихове су мисли увек биле у Србији, и њихова је тежња, да се поврате, прешла најпосле у неодољиву жељу, да то ивврше. Сад због друге Милошеве жалбе стало се томе на пут. Бахметјев је добио наредбу, да то не допусти, него шта више, да старешине стави под надзор нарочитих агената. Гледе сиротиње и незнатних људи, имао је овима  саопштити, да им се оставља на вољу да се врате или не врате, али да се Карађорђе од емиграције издвоји и пошаље у Новомиргород.
Ова наредба била је утемељена у ондашњем положају Русије према Турској. У Цариграду нису још били окончани преговори о спорним питањима, која су извирала из букурешког уговора. Повратак емиграције у невреме споразум би Русије и Порте отежао и дао овој последњој прилилику да Русији којешта преговара у чему она нема удела и што се противи њеном и српском интересу. За српску је ствар боље било, да се ова могућност Порти не даде. Прилике у Србији нису биле таке, да је требало с Портом кидати. У Русији је превлађивало уверење, да је стање под Милошем повољно, да би требало пре радити на томе, да се то ново 'довољно сретно стање' консолидује у место да се почиње стварати ново неизвесно, у коме се може оно, што је стечено изгубити, а у ком послу Русија не може суделовати.

[JASON]

Овим одлукама дошла је Русија у велику противност с емиграцијом, нарочито с Карађорђем. - Ова потоња није ствар онако тумачила, како је у истини стајала, него онако, како су старешине у оном моменту осећале. Овај осећај изражавао је жалост, која често прелази у огорчење. Емигранти су држали, да Русија помаже Милоша, а не српску ствар. Милош и Срби били су два разна појма. Старешине биле су се уживеле у мислима о повратку у завичај, а сад не само да томе стоји на пут Милош, него и Русија. То је ситуацију још горе начинило. Да су руске мере биле само привремено и до згоднијих времена, то нико није могао појмити. Из иначе јасне ситуације замрси се кривим тумачењем ствар баш на штету оних, у чију је корист тумачење ишло. Карађорђе је свој премештај у Новомиргород тумачио као оно аустријско интернирање у Грацу, а остале старешине своје остајање у Хотину и Кишењеву нису боље чиниле. У ствари је неке сличности било, само је у политичким побудама и циљевима било разлике. Аустрија је своје кораке чинила ради Турске, а Русија ради себе. Она је хтела од Порте за своје тумачење уговора више уступака, а том приликом користила се и Србија миром, који јој је ишао у прилог. Тако је Србија посредно уживала од руског рада политичке приходе којих без тога не би било. Русија је улазила пак у балканске проблеме дубље и тиме свој политички уплив на Истоку ширила.
Претресајући емигрантско питање, ипак је из истог искрсла за емиграцију једна добит. Чинећи распоред да старешине имају остати у Бесарабији а да Карађорђе има ићи у Новомиргород, одлучено је било у Петрограду, да се сиромашнијој емиграцији остави на вољу да ради и иде куда јој је воља. У Бесарабији било је око 300 српских емигрантских породица, од прилике око 1500 душа. Против ове дозволе није ни Милош имао ништа, и када изасланик породица, Марко Јагњилац, дође у Београд да затражи дозволу за повратак простог народа у Србију, Милош се томе не само није противио, него је дотичне породичне поглавице сам позивао да се врате слободно. Услед тога је у јуну 1817. један део емигранта био већ у Србији до чем друге фамилије касније подолазише. Милош је све који су се вратили упутио на њихове баштине. Да се нису могли вратити и његови пријатељи, јако је жалио. Добрињац, Леонтије и Миленко могли су бити помагачи Милошу у борби против оних, који су у Бесарабији остали. Али се забрана повратка односила и на њих, мада су били Милошеви пријатељи, и ма да није било бојати се, да би при повратку метеж и преврат изазвали. И тако морадоше и  они остати. Миленко, Добрињац и Леонтије у истини се више никад нису у Србију повратили и сви су у иноземству умрли, први у некој вароши негде око Црног Мора, Добрињац 1831. у Јашу у Молдавској, дочем је Леоптије негде у Русији 1822. умро.
Пуштање емигрантске сиротиње да се врати у отаџбину и искључење Карађорђа и осталих старешина, изазвало је код свих који су остали, онако исто огорчење на Милоша, као што су немири у Србији изаввали мржњу Милошеву на све и свачега што је било у Бесарабији. Два велика непријатељства, већа него што су она Србаља и Турака, стајало је једно према другом искључујући споразум међу собом. Милош се није хтео користити талентима у Бесарабији, нити тражити начина да их користоносно намести у Србији, а ови се нису хтели послужити Милошевом срећом, нити му оно признати што je он створио, да се кућама врате и овде у своје старе положаје дођу. У Бесарабији груписала се емиграција око Карађopђa и није се могла са новим власником у Србији спријатељити, и јер је повратак вождов изван сваке дискусије био, прешле су запреке Карађорђеве на све и искључиле од повратка и оне, чији повратак миру у Србији није био опасан.
Овај и овакав расцеп одвео је Карађорђа грчкој хетерији, која је била његовој души близо, јер је исте циљеве имала пред очима, којима је Карађорђева прошлост била испуњена. А то је било ослобођење свих балканских народа од турског јарма. Хетерија била је персонификација грчког родољубља и мржња на Турке и свега што с Турцима има везе. Ово тајно, бајаги књижевно у ствари револуционарно и политичко друштво држало је, да се хришћани, без туђе помоћи, сами својом снагом од Турака могу ослободити и да је за то куцнуо час. Ако се сви балкански народи дигну, Турска њима не може одолети. Не испитујући друге околности, које су овом ослобођењу на пут могле стати, хетерија је налазила спремност код Грка, Србаља, Власију, Бугара и Арбанаса у једнакој мери и држала, да се треба само један народ дићи па да сви остали на оружје скоче.