Српске буне

[JASON]

Германова друга мисија у Русији свршила је по Милоша у толико успешно, што су емигранти сада на чисто били, шта Милош о њиховом повратку мисли и какав их дочек чека, ако се врате. Успех је пак био у томе, што не добише руске дозволе да могу ићи у Србију, и што је питање емигрантско на неизвесно време одложено. То је и Карађорђа и његово друштво нагонило, да везе са Србијом и даље подржавају и на своје спасење из Русије мисле. У Русији су се непрестано налазили у другим приликама него што бијаху оне у Србији и под Турцима и под Карађорђем. Међу онима, који су везе са емиграцијом подржавали, био је и Вујица Вулићевић. Овај је Карађорђу јављао, да је његов повратак у Србију могућан. Видећи, да је сва власт у Милошевим, рукама и да за остале, који су уз њега, није ништа остало, волио је Вујица, да се и врати, него да све Милошу остане. Милош је у доба Карађорђево био мањи од Вујице, а сада је био већи него сви, и држао у својим рукама и судбину Карађорђеву. У српским стварима био је меродавнији него и сам Марашлија.  При свем том пак, ма да је цела емиграција у Русији била Милошу, од када јој је српску границу затворио, непријатељски расположена, и ма да му они у Србији нису увек били пријатeљи, његов је положај бивао сваким даном јачи. Он се држао коректно према Турцима, а у овоме је његова јачина лежала. Није дозвољавао Карађорђу и осталима у Русији повратак у Србију; избегавао је сваки додир с њима као елементима несигурности и немира и клонио се да постане сумњив Марашлији и Порти. Колико је тежио да своју моћ прошири и Србе што већма ослободи веза, које су између Србије и царевине постојале, толико је више хтео према Турцима, султану и Порти да изгледа као поданик. Ова политичка динамика била је подлога његовог стабилитета, колико год један појам други искључивао и ширења његовог политичког уплiва. Док је с једне стране и код Турака важио као заступник султано у српским стварима, дотле је код Срба важио као њихов господар и владар. Био је у исто време и поданик и владар заједно.  Ова двострука улога Милошева и еластичност, изгледала је многима и као попуштање Турцима да остану и даље господари у Србији, и као удешавање да утврди личну власт без обзира на интерeсе земље. Због тога многи с том политиком Милошевом нису били задовољни. Није то био само Вујица, него су били и прота Матија Ненадовић, Сима Марковић, Сима Катић, Драгић Горуновић капетан под Kaрађорђем и други људи у земљи, да о Павлу Цукићу и не говоримо, који је с Милошем и у омрази био. Томе је много допринела и емиграција у Русији и Влашкој, нарочито прва, која je везе подржавала са Србијом, стављајући незадовољнима у изглед да ће се вратити. Повратком њеним ојачани би били они у Србији, а сви заједно могли би Милоша из власти потиснути. Ово незадовољство с Милопгем нашло је у осталом израза у многим појавама јавног живота, које су очевидно биле наперене против њега. Сима Катић одметнуо се био у хајдуке, што је значило непомирљивост с прам постојеће власти. Милош га je опет обеђивао, да је неправилно газдовао с народним новцем, који је код њега уплаћен био, а Катић је Милошу претио да ће га убити. Милош је сам народним новцем управљао, турске мукаде (државна добра) у закуп држао и у опште без народне контроле владао. До овог доба није он сазвао ни једну народну скупштину у пређашњем значењу, и ако сазивање ове у ферманима није било забрањено и Турцима не би сметало. Као репрезентацију Србије као да ју није сматрао нити признавао. Утврђењу Милошеве власти код Турака, одговарала је опозиција старешина. Сима Марковић, некадањи попечитељ финансија, држао је, да је Милош тако огрезао у сервилности према Турцима и бризи за своју корист, да је спремао нову буну на Турке и Милоша, у исто време. После бегства Карађорђева он је тако исто отишао из земље, и као што је познато, био у Марбургу интернисан. Када под Милошем наступи преокрет, врати се он у Србију и ту је живео у својој кући, не хотећи се у нове догађаје мешати. Али се с новим стањем није могао измирити и незадовољство његово с Милошем било је велико. Најзад је држао састанке с кметовима и с њима се договарао, да се поново дигну на Турке, у чему дабогме је била садржана и борба против Милоша. Трагови овог плана, водили су чак у Бесарабију. Сима је хтео да се сви дигну, али водство да предузме Карађорђе. У том смислу писао је овом, и изгледа да је овај план озбиљан био. Емигранти су своје бављење у Русији сматрали као провизорно, а преврат не само да би пореметио стање у земљи, него би им и враћање омогућио.

[JASON]

Али конци овог спремања против постојећег стања буду у новембру 1816. похватани. Оно није даље од дописивања и разговарања с кметовима у Србији доспело, и није било времена да узме озбиљнији вид и још мање да се организује. Милош се тиме још боље уверио, да његова борба против емиграције има основа и да ће његов положај постати одмах немогућим како се ова из Русије врати. Због тога је удвостручио опрезност и организовао контролу над емигрантима. Сима Марковић мало што није главом платио овај свој покушај. Само га је посредовање његових и Милошевих пријатеља спасло од пропасти. Милош га је хтео погубити, Герман је због тога после другог повратка из Русије послат у Букурешт, да овде стално остане као Милошев агент и ту мотри рад емиграције у Влашкој и Русији, где су се њени путеви укрштавали. Одатле је Милош могао све сазнати шта се спрема и што му је требало. Митрополит београдски Леонтије био je један од оних, од кога је Герман што му је требало сазнавао. Он је рачунао и са емиграцијом и са Милошем. Ако би се ова у Србију вратила, повела би и њега тамо, а ако Милошу чини услуге могао је с њиме учинити изузетак и допустити му повратак, јер је од свију био најнеопаснији.
Ова Милошева опрезност према емиграцији, која се с обе стране изврзе у непријатељство, дала је емиграцији повода, да се и она спрема на протуакцију и да гледа, да се у Србији врати и без Милошеве дозволе. Што је она у Русији желела, то јој Русија није хтела, а делимично није могла испунити. Карађорђе и војводе тражили су, да их Русија преузме у државну службу, да им повиси пензије, да им испослује од Аустрије повратак од разних повериоца судбено заплењеног новца, да им се признаду високи чинови и т. д. Ове се жеље и у овој форми нису могле испунити. Од маја па до подјесен седели су емигранти у Петрограду и чекали повољно решење. Али оно не дође. Русија је у разговору пристајала да се мировина онима повиси, који су у Србији били високи чиновници и достојанственици али друге је захтеве одбијала. Младен Миловановаћ и Антоније Пљакић, вратише се под јесен у Хотин огорчени, не могући да дочекају коначно решење. Жалили су се, да је Русија на њих и српске старешине заборавила. У својој огорчености и не знајући што се је све у Србији у последње време збило, закључише с Јаковом Ненадовићеји, да се у Србију врате и не тражећи зa то од Милоша и Марашлије дозволу. Јаков је отишао у Кишењев и од губернатора А. Н. Бахметјева затражио путне исправе за Србију. И ове су им без многог околишења издате. Јаков, Младен, Леонтије, Карађорђеви зетови и други били су они, који су се на пут у Србију одважили.
У томе пак наступи у Русији ружно време, снег и цича - зима, која путнике задржи од поласка. Пут се зато морао одложити до пролећа, а тада би се ваљада сви кренули за Србију, за којом их је све срце вукло. У напред су себи представљали, како ће Милош и Марашлија бити изненађени, како ће се Милош мрштити и како ће с Марашлијом ступити одмах у добре везе. Тако би Милош изгубио значај свој и ступио у позаду. Шта би им у осталом Милош могао радити, када би они на српско земљиште изненада и у један мах стали? Да је Милош дошао главе Молеру, Радићу и Мелентију, то се онда још није знало. А није им позната била ни опасност, у којој се Сима Марковић због својих додира с емигрантима налазио, због којих мал те не плати главом. Нема сумње, да би се друкчије предомислили, да им је то когод могао пришапнути, или да се је знало, да је то један те исти, који себи незгодне људе мори. Али тако исто нису знали, да иза њихових леђа митрополит Леонтије стоји у вези с Германом у Букурешту, да потказује њихове планове и да поједине речи хвата и Милошу преко Германа доставља. Леонтије не само да је писао Герману, да емигранти мисле у Србију доћи, него је додао, да би Милош требао све мере предузети и да он овај долазак сматра озбиљним послом, из кога Милоша никакво добро не чека. Чак је Милоша и на проту Матију Ненадовића упозорио, који није био у Русији, него у Србији, додавши, да би добро било да се овог чува.

[JASON]

Док се емиграција у Хотину спремала на пут и размишљала о будућој својој још неизвесној срећи и улози у Србији, дотле је Карађорђе у Петрограду чекао коначно решење у ствари емиграције, и ово најпосле добио. Оно није било са свим повољно, али је било кадро на неко време задовољити емиграцију. Министарски савет пристао је, да се српским емигрантима продужи мировина на даље две године, а свима је понуђено да се отселе у Екатаринску Губернију у Новомиргород, где су животни услови били повољнији. Ту би се сви емигранти, који су по Бесарабији били раштркани, могли у једну целину скупити и једну српску колонију сачињавати. Друге је захтеве пак одбио.
Карађорђе је ово решење минист. савета примио и концем се јануара 1817. или почетком фебруара вратио у Хотин својим сународницима. Он је с премештајем у Новомиргород био контен, а и мировина за даље две године обезбеђивала је многима живот. Држао је, да се неправилно исплаћивање и обустављање ове неће више понављати. Али, кад он све ово што је из Петрограда донео емигрантима и својим зетовима приопшти, дигоше они галаму и стадоше говорити, да они у Русији неће више да остану него хоће натраг у Србију. Они су већ извадили пасоше и више их неће враћати. И до сад су били далеко од отаџбине, а сада да још даље иду, то - неће. Они иду радије у Србију да се пате, него да седе у Бесарабији и да гледају како ствари у Србији иду по вољи Турака и Милоша.
Бадава их је Карађорђе умиривао и наговарао да остану. То више није било могуће. Уместо да он њих наговори, наговорише најпосле њега да се и он врати и батали Новомиргород. У први мах се Карађорђе опирао и позивао на то да мора имати царску приволу за повратак, али видећи, да његови зетови Пљакић и Карамарковић са осталима не попуштају, одустане и он, и стаде се и сам спремати, да се у Србију без ичије дозволе поврати. Унутарњи неки нагон приморао га је, да послуша вољу родбине и судбине, и да пође на пут, који је био кобан и судбоносан, за њега није имао изгледа да ће му повратити изгубљену власт и завршити његовом пропашћу. Ову своју намеру саопштио је Карађорђе и губернатору Бахметјеву, и овај је био зачуђен, када је сазнао, да Срби намеравају Русију напустити, одбацујући оно, што им је Русија у оним приликама давала, а што није било тако незнатно.
Ово се збивало међу емигрантима у Русији. У исто време збивале су се и у Србији ствари, које су имале утицаја и на одлуке емиграната. Незадовољство с Милошем расло је све већма и то тако, да су његов ослонац у политици били више Турци него Срби. Милош је проблеме своје унутарње политике решавао силом и смакњивањем својих противника, а ова врста политике изазвала је отпор и зебњу код старешина у Србији, да и с њима једног дана може оно исто бити, што се с Молером, Радичем Петровићем и с Милентијем збило и са Симом Марковићем могло збити. Павле Цукић и Сима Катић побегли су били из околице Милошеве и ишли као хајдуци пo земљи. Међу Милошевим противницима налазили су се се и Матија Ненадовић и Сима Марковић. Милош је био скоро усамљен и због тога долазио све више у зависност од Марашлије. Уз све ове невоље стизали су и гласови из иноземства, да се емигранти у Русији, спремају на повратак и да се неће освртати на Милошеву забрану. Михајло Герман је чуо за њихове намере од Леонтија и то дојавио Милошу.
Милош је држао, да догађаји у Бесарабији и Србији стоје у вези једно с другим и да незадовољство у Србији потпирују они у Русији а ови код куће да желе повратак емиграције из Русије. Због тога се преко Германа обрати на Кирика, руског конзула у Букурешту, на барона Строгнова у Царграду и на Бахметјева у Кишињеву. На сва три места јављено је, шта емиграција смера, и додано, да њен рад смета миру земље и доводи народ у нову опасност. Емиграција спрема преврат у Србији, који би уништио све досадање плодове и земљу опет потчинио Турској. Герман је писмом упозорио Бахметјева на тајни рад Младена, Јакова и Пљакића и тражио да им се стане на пут да из Русије не полазе. Ако Бахметјев не верује, нека се обрати на Леонтија, он ће му све то потврдити.
Извештај Кирика и Бахметјева учинио је у Петрограду, како се даје мислити, неповољан утисак. Сада се разумело, зашто су Срби онако многе ствари од владе захтевали и зашто им се није ишло у Новомиргород. Али сами ови извештаји и жалбе Милошеве не би емигрантима велику штету нанели, да се опозиција против Милоша није пре времена дигла и тако показало, да су сумњичења Милошева била основана. Сими се Марковићу наиме није седело мирно и он је свој започети али прекинути посао, да сруши Милоша, даље наставио. У јануару 1817. договарао се он с Цукићем и Драгићем Горуновићем да дигну буну на Милоша. Свима је пред очима лебдела судбина Молерова и другова. Завереници нађоше у народу одзива и присталица брзо. Колико се брзо дух незадовољства раширио, види се одтуд, што се шест нахија одлучише на устанак. Сима Марковић ишао је по народу и почео међу овима 'издавати зле речи'. Плаћање пореза на много је места било пресечено и они који су овај купили нису могли више исти сабрати у народу Изгледа да су у београдској нахији завереници имали највише присташа. Према договору буна се дигла заиста у другој половини фебруара 1817. у шест нахија, али нити у један мах нити како ваља организована. Сими Марковићу оскудевала су својства бунџије и организатора а Павлу Цукићу способности за већа и замршенија подузећа. Он је био за пркос и послове хајдучке врсте као оно пре у Ресави. Због тога је устанак брзо угушен. Милош је послао у нахије комесаре, који су, сваки на свој начин, неуспели покушај у зачетку пресекли. У Београдској нахији био је комесар Вујица Вулићевић, у Крагујевачкој Милошев брат Јован Обреновић. Вође буду похватане и послате Марашлији, који их 9. марта даде погубити. Милош није имао право извршења смртне казне, него само осуде. Међу погубљенима био је најглавнији Сима Марковић и Драгић Горуновић. Обојица платише главом своје непријатељство спрам Милоша, као оно прошле године три друге старешине. Цукић паде у руке Милоша болестан. Требао је и њега Марашлији послати као и осталу двојицу, али то не учини, Цукић није до паше жив дошао. Милошу је послат оданде где је ухваћен и везан, а одавде је требао одведен бити у град. Но Цукић идући у Београд у путу падне бајаги с коња и сломије врат. Тако не виде жив пашу, него му одсекоше главу и само ову однесоше у Београд. И то је било доста. По обичају одеране су главе свих старешина и послате у Цариград. Тако се сврши Симина и Цукићева побуна.

[JASON]

Ускоро, после смрти Симе и Цукића или нешто касније, снашла је иста судбина и поп Саву из јагодинске нахије. Поп Сава као да је био помешан у буну Симе Марковића и Павла Цукића, јер у доба кад су се ови дигли одметнуо се и он у хајдуке. Како буна не бијаше дугог века, није имао ни поп Сава даљег ослонца и није се могао у хајдуштву дуго држати. Цела се јагодинска нахија диже против њега под водством Мустафа-аге, јагодинског старешине. Потера, која је почела почетком марта, трајала је преко два месеца без успеха. Нити Турци нити Милошеви људи бијаху у стању да окретног попа и хајдука ухвате. И када га у мају у руку тешко ранише, знао је Сава склањати се и измицати да га не ухвате. Најпосле пође за руком да се сазна где се крије и да му се даље операције онемогуће. Ахмед агини људи ухватише га негде око Јагодине, и ту га убише. Одсечену му главу посла турски војвода по Арив аги Милошу, а овај везиру.
Ове трвавице и буне против Милоша удвостручиле су његову огорченост и мржњу против свију, који су у Русији били. Од онуд је по његовом мнењу долазио импулз за све, што су радили његови непријатељи у земљи. Цукић, Горуновић, Сима Марковић и други не би се дизали да нису очекивали помоћ емиграције из Басарабије. Похватани конци били су и ако не потпун а оно ипак неки доказ да трагови воде у Русију. Због тога се Милош у марту 1817. обрати цару Александру да емигрантима забрани одлазак из Русије, да не би њихово преселење у Србију изаввало нове трзавице и метеже, који би за народ несрећом могли бити. Ова представка свратила је по други пут пажњу руске владе на смерове емиграције. Код првог Милошевог жаљења пооштрен је био само надзор и одузети су им путни документи, сада се у Петрограду одлучише, да учине коначне одредбе и да емигранте једно од друго раздвоје, како међусобно утицај не би вршили.
Ово издвојење у толико је већма нужно било, што је Русија налазила, да у раду емиграције на руском земљишту има политичких елемената, који би и њене државне шестаре кварили. Ако би се све старешине у Србију вратиле и онде изазвале нов метеж и неред или можда цео народ против Турака и Милоша дигли, могло би се узети, да их је Русија тамо послала, да изврше какве њене тајне смерове, каквих она сада нема. Садање мирно стање у Србији, не само да иде у прилог српског становништва, него и у прилог саме Русије. Једино би се емигранти од туд могли користити, којих је покрет и у ту сврху настао да им освоји стару моћ и намакне већу корист, него што их у Русији имају. Јер, кад не iби ово стајало, у коју сврху напуштају емигранти доста знатне своје руске мировине и одбијају преселење у Новомиргородск, где су животни услови за њих врло повољни и где без сумње имају много мирнији и безбрижнији живот, него што ће га имати у Србији под Турцима?
Ови и оваки разлови одлучили су у Петрограду против захтева српских емиграната, који су, живећи заједно или бар у малим растојањима непрестано претресали прошлост и налазили, да је њихово право на Србију веће него ичије, и да се у нераду у Русији не даје даље издржати. Као људи без науке и великог политичког видика, али јаке прошлости и индивидуалности, њихове су мисли увек биле у Србији, и њихова је тежња, да се поврате, прешла најпосле у неодољиву жељу, да то ивврше. Сад због друге Милошеве жалбе стало се томе на пут. Бахметјев је добио наредбу, да то не допусти, него шта више, да старешине стави под надзор нарочитих агената. Гледе сиротиње и незнатних људи, имао је овима  саопштити, да им се оставља на вољу да се врате или не врате, али да се Карађорђе од емиграције издвоји и пошаље у Новомиргород.
Ова наредба била је утемељена у ондашњем положају Русије према Турској. У Цариграду нису још били окончани преговори о спорним питањима, која су извирала из букурешког уговора. Повратак емиграције у невреме споразум би Русије и Порте отежао и дао овој последњој прилилику да Русији којешта преговара у чему она нема удела и што се противи њеном и српском интересу. За српску је ствар боље било, да се ова могућност Порти не даде. Прилике у Србији нису биле таке, да је требало с Портом кидати. У Русији је превлађивало уверење, да је стање под Милошем повољно, да би требало пре радити на томе, да се то ново 'довољно сретно стање' консолидује у место да се почиње стварати ново неизвесно, у коме се може оно, што је стечено изгубити, а у ком послу Русија не може суделовати.

[JASON]

Овим одлукама дошла је Русија у велику противност с емиграцијом, нарочито с Карађорђем. - Ова потоња није ствар онако тумачила, како је у истини стајала, него онако, како су старешине у оном моменту осећале. Овај осећај изражавао је жалост, која често прелази у огорчење. Емигранти су држали, да Русија помаже Милоша, а не српску ствар. Милош и Срби били су два разна појма. Старешине биле су се уживеле у мислима о повратку у завичај, а сад не само да томе стоји на пут Милош, него и Русија. То је ситуацију још горе начинило. Да су руске мере биле само привремено и до згоднијих времена, то нико није могао појмити. Из иначе јасне ситуације замрси се кривим тумачењем ствар баш на штету оних, у чију је корист тумачење ишло. Карађорђе је свој премештај у Новомиргород тумачио као оно аустријско интернирање у Грацу, а остале старешине своје остајање у Хотину и Кишењеву нису боље чиниле. У ствари је неке сличности било, само је у политичким побудама и циљевима било разлике. Аустрија је своје кораке чинила ради Турске, а Русија ради себе. Она је хтела од Порте за своје тумачење уговора више уступака, а том приликом користила се и Србија миром, који јој је ишао у прилог. Тако је Србија посредно уживала од руског рада политичке приходе којих без тога не би било. Русија је улазила пак у балканске проблеме дубље и тиме свој политички уплив на Истоку ширила.
Претресајући емигрантско питање, ипак је из истог искрсла за емиграцију једна добит. Чинећи распоред да старешине имају остати у Бесарабији а да Карађорђе има ићи у Новомиргород, одлучено је било у Петрограду, да се сиромашнијој емиграцији остави на вољу да ради и иде куда јој је воља. У Бесарабији било је око 300 српских емигрантских породица, од прилике око 1500 душа. Против ове дозволе није ни Милош имао ништа, и када изасланик породица, Марко Јагњилац, дође у Београд да затражи дозволу за повратак простог народа у Србију, Милош се томе не само није противио, него је дотичне породичне поглавице сам позивао да се врате слободно. Услед тога је у јуну 1817. један део емигранта био већ у Србији до чем друге фамилије касније подолазише. Милош је све који су се вратили упутио на њихове баштине. Да се нису могли вратити и његови пријатељи, јако је жалио. Добрињац, Леонтије и Миленко могли су бити помагачи Милошу у борби против оних, који су у Бесарабији остали. Али се забрана повратка односила и на њих, мада су били Милошеви пријатељи, и ма да није било бојати се, да би при повратку метеж и преврат изазвали. И тако морадоше и  они остати. Миленко, Добрињац и Леонтије у истини се више никад нису у Србију повратили и сви су у иноземству умрли, први у некој вароши негде око Црног Мора, Добрињац 1831. у Јашу у Молдавској, дочем је Леоптије негде у Русији 1822. умро.
Пуштање емигрантске сиротиње да се врати у отаџбину и искључење Карађорђа и осталих старешина, изазвало је код свих који су остали, онако исто огорчење на Милоша, као што су немири у Србији изаввали мржњу Милошеву на све и свачега што је било у Бесарабији. Два велика непријатељства, већа него што су она Србаља и Турака, стајало је једно према другом искључујући споразум међу собом. Милош се није хтео користити талентима у Бесарабији, нити тражити начина да их користоносно намести у Србији, а ови се нису хтели послужити Милошевом срећом, нити му оно признати што je он створио, да се кућама врате и овде у своје старе положаје дођу. У Бесарабији груписала се емиграција око Карађopђa и није се могла са новим власником у Србији спријатељити, и јер је повратак вождов изван сваке дискусије био, прешле су запреке Карађорђеве на све и искључиле од повратка и оне, чији повратак миру у Србији није био опасан.
Овај и овакав расцеп одвео је Карађорђа грчкој хетерији, која је била његовој души близо, јер је исте циљеве имала пред очима, којима је Карађорђева прошлост била испуњена. А то је било ослобођење свих балканских народа од турског јарма. Хетерија била је персонификација грчког родољубља и мржња на Турке и свега што с Турцима има везе. Ово тајно, бајаги књижевно у ствари револуционарно и политичко друштво држало је, да се хришћани, без туђе помоћи, сами својом снагом од Турака могу ослободити и да је за то куцнуо час. Ако се сви балкански народи дигну, Турска њима не може одолети. Не испитујући друге околности, које су овом ослобођењу на пут могле стати, хетерија је налазила спремност код Грка, Србаља, Власију, Бугара и Арбанаса у једнакој мери и држала, да се треба само један народ дићи па да сви остали на оружје скоче.

[JASON]

Српска емиграција је са хетеријом дошла у додир у Влашкој и Молдавској, где је као и у јужној Русији, нарочито у Одеси, било грчких колониста и за њихове се идеје брзо загрејала. У Влашкој владали су у то време као и у Молдавској фанаријоти, који су хетерију трпили. У овим грчким колонијама хетерија је имала своје легло и одатле је вршила свој уплив и на Влахе и оне у Молдавској, који су под владарима Парте стењали и о своме ослобођењу сањали као и Срби. Не ваља заборавити, да је кнез Влашке Ипсиланти, у почетку српског устанка шиљао своје изасланике и на даљу га борбу храбрио. Сада у емиграцији долазили су Срби у додир с хетеријом и последица је била, да су у њој нашли градива и за своје планове. Митрополит Леонтије, који је са српским емгрантима живео у Бесарабији, био је сам Грк и њему је ствар овог друштва ишла у прилог и ако је тешко било у склад довести планове хетерије са онима што је Милош у Србији радио. Добрињац, Јаков, Младен, Миленко, Хаџи-Продан и друге старешине из емиграције слагале су се у томе, да хетерија иде у прилог и српској ствари: Добрињац је у овој ствари писао шта више и Милошу и гледао да га придобије за помоћ, не уважући, да је Милошев положај био са свим друкчији него некад Карађорђев и сада старешина у иноземству. Но Милош, како се по себи разуме, није хтео ништа на коцку мећати, изговарајући се, да сада није време, не хотећи сигурно несигурним заменити.
Иако су се српске старешине у емиграцији у многоме које чему разилазиле, овде су се нашле на једном пољу, губећи сасвим из вида међународну ондашњу констелацију и реакцију, која је Европу притискивала. Добрињац и вожд, иначе највећи противници, били су пријатељи хетерије. Само је Добрињац држао, да би нов српски устанак имао предводити Милош, дочем је вожд по својој прошлости сматрао то својим задатком. Милоша је он држао за тај посао неподесном особом, већ с обзиром на његов положај према Марашлији и Порти. Како би у осталом он могао преоставити водство оном, који га је код Русије оцрнио и оковао за Бесарабију, а себи узео положај, који је Карађорђе створио? У томе му се размишљању бегство из Бесарабије учинило као једино средство, да Србију и себе спасе, корак, који је био најнепромишљенији у његовом животу. Очевидно, да величину своје одговорности и личне опасности није уочио.
Чекати дозволу Русије и Милоша на повратак не би могао никад дочекати. Русија се с Портом упустила у преговарања о српској ствари, а ово је искључивало сваке ратне мере. Није било изгледа да ће Русија тај пут напустити. Што се пак Милоша тицало, он је могао дуже чекати и него вожд и него хетерија. Да ће он ствар вожда и хегерије заступати, било је искључено. Отићи пак у Србију и тамо све ускомешати, чинило се Карађорђу као најбоље.

[JASON]

Милош је очевидно ствар озбиљније узимао и рачунао са -реалнијим чињеницама него Карађорђе, који је ствар идеално гледао и после свог одласка из Србије изгубио меру на њено право потребе и могућности с којима је требало по његовом преласку у Србију рачунати. Он није узимао у рачун, да после свог повратка народ тек мора задобијати и за нов устанак загревати и да ће мимо ове евентуалности против себе одмах имати Милоша и Турке, па чак и Аустрију и Русију. Бечки конгрес, сит француских идеја и непријатељ сваког слободног покрета, бацио је 1815. анатему на свако слободоумље. Покрет савеза Карбонара у северној Италији, наишао је у ово доба највећи отпор у Аустрији. После пропасти Наполеонове, Аустрија је добила Ломбардију и Млетке. Либерални покрет Карбонара и грофа Ф. Конфолонијера и другова против ове окупације, гонио је кнез Метерних гвозденом руком. И сада на југу дозволити нов покрет против Турске! То Аустрији није могло ићи у прилог. Долазак Карађорђев морао јој бити само неугодан. То Карађорђе није у свој рачун узео. Он није знао да хетерију и Карабонаре Аустрија мрзи и да је и једно и друго друштво њеној политици противно. Да је то знао не би се без сумње на пут кретао. Уз то није рачунао ни с тим, да ће у Србији у новим приликама бити на сметњи свима и да у овој неједнакој борби, без војске, средстава и приврженика одмах у почетку, са свим сигурно мора подлећи.
Иако је иначе Карађорђе био велик ум, у овом се предузећу показао као кратковид. Од сто евентуалности, није баш ни једна говорила у његову корист. И само одушевљење народа није била ствар с којом је могао озбиљно рачунати. Његово познавање људи и прилика није му казало да је у народу одушевљење да се бори престало, да су времена иројске борбе прошла и да је наступило доба мира и одмора. Таман се народ научио на мир у и почео опорављати, тешко је било опет га заталасати, дићи на оружје и водити у неизвесну борбу. Карађорђев углед у земљи био је без сумње јоште велик, особа његова незаборављена, а успомена на славно доба под њим још свежа, али сама та околност по себи, била је недовољна. Требало је прво наметнути Милошу своју власт и од Милоша изнудити признање свог господства, што је било без икаквих изгледа. У земљи је био нов поглавар, који је тако исто себи приврженика створио. Тај нови поглавар у најкритичнијем моменту земљу није напустио, него је с народом остао, пропалу отаџбину спасао и нову државу створио. Да ће исти скрштених руку гледати како му се непријатељ и противник Турака враћа, било је тако исто искључено, као што је било невероватно, да ће народ од Милоша отпасти и Карађорђу прећи. Нови поглавар показао је код Молера, Никшића, Симе Марковића и Цукића да се зна бранити и да му ни једно средство није ружно, када се тиче очувања постиглих успеха, своје власти и очувања мира у земљи. Ситуација његова била је у осталом и сувише озбиљна, није се све било извојевало а да би нове тековине и народну снагу смео залагати за циљеве, којих корист није била очевидна, нити је непосредно народном добру и процвату водила.

[JASON]

Све ове евентуалности није Карађорђе пред очима имао. Очевидно му је сасвим непознато било, како је устанак Симе Марковића, Драгића Горуновића и Павла Цукића жалосно свршио. Хетерија и њени агенти тако су га занели и опили, да је држао, да треба само да се поврати, па да одмах буде и успеха. Но и да је какву опасност предвиђао, он би држао, да је може свладати. Његова нарав није презала од запрека, тешкоћа, па чак ни од немогућег. Он није био човек политичких и дипломатских калкулација, конструктивних идеја, замршених рачуна и измицања, него војене власти, рата, силе и слободе. Он није сносио окове туђих идеја и одређења, па се ни једне власти у Србији није бојао, мислећи, да ће му и овом приликом сви с пута сврнути. Милошева својства су пак била противне нарави. Ладан и лукав, опрезан и немилосрдан, уносио је он у своје рачуне само позитивне чињенице, рачунајући увек с онима, који могу сметати у власти. Ове с пута уклањати, било му је начело, које није чак ни тајао. Док је рат трајао, одлучивала су својства Карађорђева, сада у миру Милошева, који је имао опрезност трговца, а поглед државника. Уз то је и хетерија поглед Карађорђев помрачила и завела га изгледима општег рата против Турака. У овоме га је нарочито утврдио Ђорђе Левентис, у то време отправник послова руског ратног конзулата у Јашу. Левентис и joш један хетериста, исто тако занесењак као и он, утврдили су Карађорђа у намери, да се врати у Србију и уговорили с њиме појединости бегства из Бесарабије. Тај други хетериста био је Ђорђе Николајевић Олимпати, назван Јоргаћ.
Левентис и Јоргаћ били су Грци и чланови хетерије, занесени идејом ослобођења грчког народа. Хетерија, која је 1814. као књижевно друштво у Одеси постала и одатле идеје своје ширила свугде где је Грка и емиграције из Турске било, имала је у њима фанатичне приврженике. Ово је местимице у толико лакше било, што је на пр. Левентис званична особа и руски држављанин био. Јоргаћ је пак био тавније прошлости. Оженивши се с удовицом Хајдук Вељка, дошао је он у службу Вујице Вулићевића и путем овог у додир с вождом. Вујица је имао тајне везе с Карађорђем и због тога је Јоргаћ био поверљива особа и зa Карађорђа. Тако је Карађорђе био посвећен у тајне хетерије и не опажајући, да је постао органом њихове организације.
Пошто су обојица тако задобили Карађорђа за своје идеје и планове, радило се још о томе, да се вожд украде из Бесарабије и да неопажен стигне у Србију. По уверавању хетериста, Грчка би се брзо иза тога дигла на оружје, а вероватно је да ће исто учинити и подунавске кнежевине. Само је требало тајности, да се почетку не yђe у траг. Гласови о незадовољству с новим српским правитељством, Милошевој самовољи и потчињености Марашлији утврдили су Карађорђа у уверењу, да је незадовољство у Србији велико. Вујица му је пре поручивао да се врати, а ово поручивање сматрао је он као један разлог више да у Србију иде. Само је требало све вешто извести. Да је политички усамљен и немоћан није опазио, као ни то, да његову немоћ хетерија не може ојачати.

[JASON]

Крајем маја изиђе Карађорђе из Хотина да се мало по околини прошета. Оваке шетње нису биле зазорне и морале су се чешће понављати. Контрола руска била је у половини 1817. слаба и немарна. Овај момент ишао је у прилог бегству, и он се њиме користио да умакне. Пошто се већ за шетњу обукао у друго одело и прогрушану косу обојадисао, прође он реку Прут, где га на молдавском земљишту дочека Јоргаћ, који је знао време кад ће Карађорђе онде доћи. Цео је план био удешен у споразуму с Левентисом, који је Карађорђу за пут спремио све што је било потребно. С Јоргаћем дође Карађорђе у Галату, парк с дворцем кнеза Константина Ипсиланти, код Јаша, главног града Молдавске. Цео пут је био преваљен колима и могао се сматрати успелим тек у Јашу. У Галати је од вратара одмах примљен, који је о доласку био информисан.
Левентис је долазак Карађорђев у Јашу очекивао, и како му је речено да је стигао, гледао да се с њиме тајно састане. Ови састанци су били ноћом. Ваља приметити, да о бегству из Хотина нико није знао, и да је оно било тајно и за молдавске власти. Само је хетерија била у посао посвећена, јер је у ствари цело ово подузеће била њена ствар. На састанцима с Левентисом овај је Карађорђу све казао што му је било потребно знати да до Србије дође. Нарочито га је утврдио у томе, да ће кад у Србију стигне устанак на све стране букнути. И не само то. Зна је Карађорђу улити и уверење, да ће му и Порта изићи на сусрет и тражити споразум с њиме. Кад се у Србију врати, говорио је Левентис вожду, Порта ће у његовом доласку гледати извесне планове Русије и желиће да исте осујети. Упустиће се у преговоре и нудиће му кнежевство. Кад она то учини, нека понуду прими. Кад пак он једном у руке власт узме, имао је тада земљу да спреми за догађаје, који су предстојали и који ће наћи наставак свој у радњи Грка, Влашке, Молдавске и т. д.
За чудо, Карађорђе је све ово што му је Левентис у Галати говорио, веровао. Две године пре тога збила су се два још драстичнија примера на западу Европе. Оба су свршила трагично. Карађорђе могао је о њима знати и знао за цело. Али из ових није поцрпио никакву науку. Очевидно је држао, да они примери са његовим нису слични. Он није држао да ће Милош што год предузимати и потцењивао је снагу и енергију овог демонског човека, чији је карактер нарочито у то доба споран био. Он је био уверен, да је Милош неспособан да штогод против њега предузме и да ће положити оружије, како буде чуо, да је Карађорђе ногом на српско земљиште крочио. Није могао помишљати, да се неће ни поклонити, а камо ли уклонити. Како би онај некадањи незнатан војвода његов могао штогод друго радити, него предати целу ствар творцу, који је све створио, што је Милош у рукама имао, а пред којим је он некада дрхтао? Да је та власт нова и да је она стара престала, то је Карађорђе био заборавио.
Најпосле се из Јаша крене за пут у Србију. За овај је имао пратиоца у особи неког Михајла Леонардоса, некуд из Пелопонеза. Леонардос је био посвећен у мистерије овог пута и био, како се по себи разуме, члан хетерије. Живећи у Јашу под руском заштитом, био је он с Левентисом познат и од овог у службу узет. Да Карађорђа до српске границе отпрати био му је задатак.

[JASON]

Овај Леонардос добио је у Јашу путне документе за иноземство. Издао му их је, како се чини, руски генерални конзулат у Јашу, кога је отправник био, како видесмо, Левентис, а за Аустрију потврдио агент Раб. У пасошу је стајало, да Леонардос путује ради лечења у аустријску пограничнг бању у Мехадију, како се онда данашња Херкулова бања звала, не далеко од српске источне границе и да с њиме путују две његове слуге. У ствари био је од ових слуга један Карађорђе, а други његов секретар Наум. Добивши овај докуменат, отишао је Леонардос у аустријску агентуру да обави другу формалност. Аустрија је имала тако исто свој конзулат, који као такав није био акредитован него само агентура. Предстојник њен био је гореспоменути Јосиф Раб (Raab) иначе царски саветник по титули. За пролаз и бављење у Аустрији, управо Угарској, морала је и ова аустријска агентура ударити свој печат, што је без запреке учињено.
С овим документима могла се сада цела експедиција на пут кроз Аустрију кренути и она је то учинила. Како се из аустријског документа види, истављена је путна исправа 15. јуна 1817. по нов., а овај се дан или идући мора узети као дан поласка. Поближе је описан само Леонардос, а не и његова пратња. С њима је путовао и Јоргаћ, који је своје документе имао. Из Јаша ишло се преко Буковине и Ердеља у тамишки Банат. Пут је трајао око 14 дана, јер је Карађорђе на српску страну прешао 28. јуна п. р.
И ако је пут за Мехадију водио другим правцем, изгледа да друштво нигде у очи није упало. У Новој Паланци, селу недалеко од Беле Цркве и Базијаша, у бившој аустро-српско-банатској пуковнији, напустише путници кола. Ту су били на аустријској граници, а одавде се већ видела српска планина. Стари град Рам и село истог имена били су на домаку. Овде, на истом месту састало се 1804. прво изасланство српско које је путовало у Русију да тражи помоћ за Србе, који су се под Карађорђем дигли. Дотичном аустријском официру, који је сада кордон чувао, није на прерушеним путницима ништа у очи упало. Да руски путници за Мехадију од запада путују у место од истока, није опасно.
Ту код Нове Паланке, најми Леонардос чамџије, који Карађорђа на једном заклоњеном месту с његовим секретаром Наумом преко Дунава на српску страну код Паша превезу. Прелаз преко политичког Рубикона био је извршен. То је било 28. Јуна по нов. С њима је прешао и неки Панта Остојић аустријски стражмештар, који је у Србији остао и ту још 1817. живео у Смедереву, а касније у Београду. Леонардос се пак врати натраг у Темишвар да чека развој догађаја. Јоргаћ као да до Паланке није ни дошао, него се негде пре тога у путу изгубио.
На српској обали затекао је Карађорђе некадањег свог војводу Максима Рашковића из Старог Влаха, који је овде на прелазу код Рама био надзорник прелаза за Аустрију. Али се један другом не јавише. Максиму се учинило, као да Карађорђе избегава да се сазна да је он то. Одавде се крене Морави, обишавши Пожаревац. Прешав реку на Орашју, нађе с оне стране кмета Стојадина, који је овде скелу држао са Вујицом Вулићевићем. Стојадин га прикрије у свој подрум и јави одмах Вујици ко је дошао. Међутим Карађорђе не остаде у Орашју, него се крене и оде у Велику Плану, где се Вујица налазио. Код гробља је био састанак. Вујица је с доласком био јако изненађен и није био ни мало обрадован. Милошу је био од пре сумњив, а сада је случај хтео, да се нађе и с Карађорђем. Због тога се одмах за себе побојао. 'Зашто, господару, дође у ову ватру?' - запита Вујица Карађорђа, нашто му он одврати: 'Не знаш ти, што сам ја дошао!' У одговору овом био је одговор да се не сећа, да је Вујица био сам који је пре годину дана позивао Карађорђа да се врати.