Српске буне

[JASON]

Српска емиграција је са хетеријом дошла у додир у Влашкој и Молдавској, где је као и у јужној Русији, нарочито у Одеси, било грчких колониста и за њихове се идеје брзо загрејала. У Влашкој владали су у то време као и у Молдавској фанаријоти, који су хетерију трпили. У овим грчким колонијама хетерија је имала своје легло и одатле је вршила свој уплив и на Влахе и оне у Молдавској, који су под владарима Парте стењали и о своме ослобођењу сањали као и Срби. Не ваља заборавити, да је кнез Влашке Ипсиланти, у почетку српског устанка шиљао своје изасланике и на даљу га борбу храбрио. Сада у емиграцији долазили су Срби у додир с хетеријом и последица је била, да су у њој нашли градива и за своје планове. Митрополит Леонтије, који је са српским емгрантима живео у Бесарабији, био је сам Грк и њему је ствар овог друштва ишла у прилог и ако је тешко било у склад довести планове хетерије са онима што је Милош у Србији радио. Добрињац, Јаков, Младен, Миленко, Хаџи-Продан и друге старешине из емиграције слагале су се у томе, да хетерија иде у прилог и српској ствари: Добрињац је у овој ствари писао шта више и Милошу и гледао да га придобије за помоћ, не уважући, да је Милошев положај био са свим друкчији него некад Карађорђев и сада старешина у иноземству. Но Милош, како се по себи разуме, није хтео ништа на коцку мећати, изговарајући се, да сада није време, не хотећи сигурно несигурним заменити.
Иако су се српске старешине у емиграцији у многоме које чему разилазиле, овде су се нашле на једном пољу, губећи сасвим из вида међународну ондашњу констелацију и реакцију, која је Европу притискивала. Добрињац и вожд, иначе највећи противници, били су пријатељи хетерије. Само је Добрињац држао, да би нов српски устанак имао предводити Милош, дочем је вожд по својој прошлости сматрао то својим задатком. Милоша је он држао за тај посао неподесном особом, већ с обзиром на његов положај према Марашлији и Порти. Како би у осталом он могао преоставити водство оном, који га је код Русије оцрнио и оковао за Бесарабију, а себи узео положај, који је Карађорђе створио? У томе му се размишљању бегство из Бесарабије учинило као једино средство, да Србију и себе спасе, корак, који је био најнепромишљенији у његовом животу. Очевидно, да величину своје одговорности и личне опасности није уочио.
Чекати дозволу Русије и Милоша на повратак не би могао никад дочекати. Русија се с Портом упустила у преговарања о српској ствари, а ово је искључивало сваке ратне мере. Није било изгледа да ће Русија тај пут напустити. Што се пак Милоша тицало, он је могао дуже чекати и него вожд и него хетерија. Да ће он ствар вожда и хегерије заступати, било је искључено. Отићи пак у Србију и тамо све ускомешати, чинило се Карађорђу као најбоље.

[JASON]

Милош је очевидно ствар озбиљније узимао и рачунао са -реалнијим чињеницама него Карађорђе, који је ствар идеално гледао и после свог одласка из Србије изгубио меру на њено право потребе и могућности с којима је требало по његовом преласку у Србију рачунати. Он није узимао у рачун, да после свог повратка народ тек мора задобијати и за нов устанак загревати и да ће мимо ове евентуалности против себе одмах имати Милоша и Турке, па чак и Аустрију и Русију. Бечки конгрес, сит француских идеја и непријатељ сваког слободног покрета, бацио је 1815. анатему на свако слободоумље. Покрет савеза Карбонара у северној Италији, наишао је у ово доба највећи отпор у Аустрији. После пропасти Наполеонове, Аустрија је добила Ломбардију и Млетке. Либерални покрет Карбонара и грофа Ф. Конфолонијера и другова против ове окупације, гонио је кнез Метерних гвозденом руком. И сада на југу дозволити нов покрет против Турске! То Аустрији није могло ићи у прилог. Долазак Карађорђев морао јој бити само неугодан. То Карађорђе није у свој рачун узео. Он није знао да хетерију и Карабонаре Аустрија мрзи и да је и једно и друго друштво њеној политици противно. Да је то знао не би се без сумње на пут кретао. Уз то није рачунао ни с тим, да ће у Србији у новим приликама бити на сметњи свима и да у овој неједнакој борби, без војске, средстава и приврженика одмах у почетку, са свим сигурно мора подлећи.
Иако је иначе Карађорђе био велик ум, у овом се предузећу показао као кратковид. Од сто евентуалности, није баш ни једна говорила у његову корист. И само одушевљење народа није била ствар с којом је могао озбиљно рачунати. Његово познавање људи и прилика није му казало да је у народу одушевљење да се бори престало, да су времена иројске борбе прошла и да је наступило доба мира и одмора. Таман се народ научио на мир у и почео опорављати, тешко је било опет га заталасати, дићи на оружје и водити у неизвесну борбу. Карађорђев углед у земљи био је без сумње јоште велик, особа његова незаборављена, а успомена на славно доба под њим још свежа, али сама та околност по себи, била је недовољна. Требало је прво наметнути Милошу своју власт и од Милоша изнудити признање свог господства, што је било без икаквих изгледа. У земљи је био нов поглавар, који је тако исто себи приврженика створио. Тај нови поглавар у најкритичнијем моменту земљу није напустио, него је с народом остао, пропалу отаџбину спасао и нову државу створио. Да ће исти скрштених руку гледати како му се непријатељ и противник Турака враћа, било је тако исто искључено, као што је било невероватно, да ће народ од Милоша отпасти и Карађорђу прећи. Нови поглавар показао је код Молера, Никшића, Симе Марковића и Цукића да се зна бранити и да му ни једно средство није ружно, када се тиче очувања постиглих успеха, своје власти и очувања мира у земљи. Ситуација његова била је у осталом и сувише озбиљна, није се све било извојевало а да би нове тековине и народну снагу смео залагати за циљеве, којих корист није била очевидна, нити је непосредно народном добру и процвату водила.

[JASON]

Све ове евентуалности није Карађорђе пред очима имао. Очевидно му је сасвим непознато било, како је устанак Симе Марковића, Драгића Горуновића и Павла Цукића жалосно свршио. Хетерија и њени агенти тако су га занели и опили, да је држао, да треба само да се поврати, па да одмах буде и успеха. Но и да је какву опасност предвиђао, он би држао, да је може свладати. Његова нарав није презала од запрека, тешкоћа, па чак ни од немогућег. Он није био човек политичких и дипломатских калкулација, конструктивних идеја, замршених рачуна и измицања, него војене власти, рата, силе и слободе. Он није сносио окове туђих идеја и одређења, па се ни једне власти у Србији није бојао, мислећи, да ће му и овом приликом сви с пута сврнути. Милошева својства су пак била противне нарави. Ладан и лукав, опрезан и немилосрдан, уносио је он у своје рачуне само позитивне чињенице, рачунајући увек с онима, који могу сметати у власти. Ове с пута уклањати, било му је начело, које није чак ни тајао. Док је рат трајао, одлучивала су својства Карађорђева, сада у миру Милошева, који је имао опрезност трговца, а поглед државника. Уз то је и хетерија поглед Карађорђев помрачила и завела га изгледима општег рата против Турака. У овоме га је нарочито утврдио Ђорђе Левентис, у то време отправник послова руског ратног конзулата у Јашу. Левентис и joш један хетериста, исто тако занесењак као и он, утврдили су Карађорђа у намери, да се врати у Србију и уговорили с њиме појединости бегства из Бесарабије. Тај други хетериста био је Ђорђе Николајевић Олимпати, назван Јоргаћ.
Левентис и Јоргаћ били су Грци и чланови хетерије, занесени идејом ослобођења грчког народа. Хетерија, која је 1814. као књижевно друштво у Одеси постала и одатле идеје своје ширила свугде где је Грка и емиграције из Турске било, имала је у њима фанатичне приврженике. Ово је местимице у толико лакше било, што је на пр. Левентис званична особа и руски држављанин био. Јоргаћ је пак био тавније прошлости. Оженивши се с удовицом Хајдук Вељка, дошао је он у службу Вујице Вулићевића и путем овог у додир с вождом. Вујица је имао тајне везе с Карађорђем и због тога је Јоргаћ био поверљива особа и зa Карађорђа. Тако је Карађорђе био посвећен у тајне хетерије и не опажајући, да је постао органом њихове организације.
Пошто су обојица тако задобили Карађорђа за своје идеје и планове, радило се још о томе, да се вожд украде из Бесарабије и да неопажен стигне у Србију. По уверавању хетериста, Грчка би се брзо иза тога дигла на оружје, а вероватно је да ће исто учинити и подунавске кнежевине. Само је требало тајности, да се почетку не yђe у траг. Гласови о незадовољству с новим српским правитељством, Милошевој самовољи и потчињености Марашлији утврдили су Карађорђа у уверењу, да је незадовољство у Србији велико. Вујица му је пре поручивао да се врати, а ово поручивање сматрао је он као један разлог више да у Србију иде. Само је требало све вешто извести. Да је политички усамљен и немоћан није опазио, као ни то, да његову немоћ хетерија не може ојачати.

[JASON]

Крајем маја изиђе Карађорђе из Хотина да се мало по околини прошета. Оваке шетње нису биле зазорне и морале су се чешће понављати. Контрола руска била је у половини 1817. слаба и немарна. Овај момент ишао је у прилог бегству, и он се њиме користио да умакне. Пошто се већ за шетњу обукао у друго одело и прогрушану косу обојадисао, прође он реку Прут, где га на молдавском земљишту дочека Јоргаћ, који је знао време кад ће Карађорђе онде доћи. Цео је план био удешен у споразуму с Левентисом, који је Карађорђу за пут спремио све што је било потребно. С Јоргаћем дође Карађорђе у Галату, парк с дворцем кнеза Константина Ипсиланти, код Јаша, главног града Молдавске. Цео пут је био преваљен колима и могао се сматрати успелим тек у Јашу. У Галати је од вратара одмах примљен, који је о доласку био информисан.
Левентис је долазак Карађорђев у Јашу очекивао, и како му је речено да је стигао, гледао да се с њиме тајно састане. Ови састанци су били ноћом. Ваља приметити, да о бегству из Хотина нико није знао, и да је оно било тајно и за молдавске власти. Само је хетерија била у посао посвећена, јер је у ствари цело ово подузеће била њена ствар. На састанцима с Левентисом овај је Карађорђу све казао што му је било потребно знати да до Србије дође. Нарочито га је утврдио у томе, да ће кад у Србију стигне устанак на све стране букнути. И не само то. Зна је Карађорђу улити и уверење, да ће му и Порта изићи на сусрет и тражити споразум с њиме. Кад се у Србију врати, говорио је Левентис вожду, Порта ће у његовом доласку гледати извесне планове Русије и желиће да исте осујети. Упустиће се у преговоре и нудиће му кнежевство. Кад она то учини, нека понуду прими. Кад пак он једном у руке власт узме, имао је тада земљу да спреми за догађаје, који су предстојали и који ће наћи наставак свој у радњи Грка, Влашке, Молдавске и т. д.
За чудо, Карађорђе је све ово што му је Левентис у Галати говорио, веровао. Две године пре тога збила су се два још драстичнија примера на западу Европе. Оба су свршила трагично. Карађорђе могао је о њима знати и знао за цело. Али из ових није поцрпио никакву науку. Очевидно је држао, да они примери са његовим нису слични. Он није држао да ће Милош што год предузимати и потцењивао је снагу и енергију овог демонског човека, чији је карактер нарочито у то доба споран био. Он је био уверен, да је Милош неспособан да штогод против њега предузме и да ће положити оружије, како буде чуо, да је Карађорђе ногом на српско земљиште крочио. Није могао помишљати, да се неће ни поклонити, а камо ли уклонити. Како би онај некадањи незнатан војвода његов могао штогод друго радити, него предати целу ствар творцу, који је све створио, што је Милош у рукама имао, а пред којим је он некада дрхтао? Да је та власт нова и да је она стара престала, то је Карађорђе био заборавио.
Најпосле се из Јаша крене за пут у Србију. За овај је имао пратиоца у особи неког Михајла Леонардоса, некуд из Пелопонеза. Леонардос је био посвећен у мистерије овог пута и био, како се по себи разуме, члан хетерије. Живећи у Јашу под руском заштитом, био је он с Левентисом познат и од овог у службу узет. Да Карађорђа до српске границе отпрати био му је задатак.

[JASON]

Овај Леонардос добио је у Јашу путне документе за иноземство. Издао му их је, како се чини, руски генерални конзулат у Јашу, кога је отправник био, како видесмо, Левентис, а за Аустрију потврдио агент Раб. У пасошу је стајало, да Леонардос путује ради лечења у аустријску пограничнг бању у Мехадију, како се онда данашња Херкулова бања звала, не далеко од српске источне границе и да с њиме путују две његове слуге. У ствари био је од ових слуга један Карађорђе, а други његов секретар Наум. Добивши овај докуменат, отишао је Леонардос у аустријску агентуру да обави другу формалност. Аустрија је имала тако исто свој конзулат, који као такав није био акредитован него само агентура. Предстојник њен био је гореспоменути Јосиф Раб (Raab) иначе царски саветник по титули. За пролаз и бављење у Аустрији, управо Угарској, морала је и ова аустријска агентура ударити свој печат, што је без запреке учињено.
С овим документима могла се сада цела експедиција на пут кроз Аустрију кренути и она је то учинила. Како се из аустријског документа види, истављена је путна исправа 15. јуна 1817. по нов., а овај се дан или идући мора узети као дан поласка. Поближе је описан само Леонардос, а не и његова пратња. С њима је путовао и Јоргаћ, који је своје документе имао. Из Јаша ишло се преко Буковине и Ердеља у тамишки Банат. Пут је трајао око 14 дана, јер је Карађорђе на српску страну прешао 28. јуна п. р.
И ако је пут за Мехадију водио другим правцем, изгледа да друштво нигде у очи није упало. У Новој Паланци, селу недалеко од Беле Цркве и Базијаша, у бившој аустро-српско-банатској пуковнији, напустише путници кола. Ту су били на аустријској граници, а одавде се већ видела српска планина. Стари град Рам и село истог имена били су на домаку. Овде, на истом месту састало се 1804. прво изасланство српско које је путовало у Русију да тражи помоћ за Србе, који су се под Карађорђем дигли. Дотичном аустријском официру, који је сада кордон чувао, није на прерушеним путницима ништа у очи упало. Да руски путници за Мехадију од запада путују у место од истока, није опасно.
Ту код Нове Паланке, најми Леонардос чамџије, који Карађорђа на једном заклоњеном месту с његовим секретаром Наумом преко Дунава на српску страну код Паша превезу. Прелаз преко политичког Рубикона био је извршен. То је било 28. Јуна по нов. С њима је прешао и неки Панта Остојић аустријски стражмештар, који је у Србији остао и ту још 1817. живео у Смедереву, а касније у Београду. Леонардос се пак врати натраг у Темишвар да чека развој догађаја. Јоргаћ као да до Паланке није ни дошао, него се негде пре тога у путу изгубио.
На српској обали затекао је Карађорђе некадањег свог војводу Максима Рашковића из Старог Влаха, који је овде на прелазу код Рама био надзорник прелаза за Аустрију. Али се један другом не јавише. Максиму се учинило, као да Карађорђе избегава да се сазна да је он то. Одавде се крене Морави, обишавши Пожаревац. Прешав реку на Орашју, нађе с оне стране кмета Стојадина, који је овде скелу држао са Вујицом Вулићевићем. Стојадин га прикрије у свој подрум и јави одмах Вујици ко је дошао. Међутим Карађорђе не остаде у Орашју, него се крене и оде у Велику Плану, где се Вујица налазио. Код гробља је био састанак. Вујица је с доласком био јако изненађен и није био ни мало обрадован. Милошу је био од пре сумњив, а сада је случај хтео, да се нађе и с Карађорђем. Због тога се одмах за себе побојао. 'Зашто, господару, дође у ову ватру?' - запита Вујица Карађорђа, нашто му он одврати: 'Не знаш ти, што сам ја дошао!' У одговору овом био је одговор да се не сећа, да је Вујица био сам који је пре годину дана позивао Карађорђа да се врати.

[JASON]

Вујица међутим није смео чекати да Милош и Марашлија из треће руке сазнаду да се Карађорђе повратио. Нарочито није смео оклевати, када му је открио тајну, да је по налогу руског двора дошао и да је смер његовог долажења нов устанак на Турке и коначно обрачунање свих балканских народа са њима. По готову је био на чисто шта му ваља радити, када га је замолио, да му се и он придружи и да тајну осим Милошу ником не открива, док време за то не буде дошло. Вујица је видео да се ту ради о крупним стварима, у којима је и њему била улога намењена, која му није је била пријатна. У последње време он се био сасвим прилагодио Милошу, и постао његов извршујући орган. Код угушења буне, коју су против Милоша дигли Сима Марковић, Драгић Горуновић и Цукић, Вујица је био Милошев комесар. Он је устанак у Београдској нахији угушио. Такав човек није се могао загревати за превратне идеје. Четиргодишње одсуство Карађорђево из Србије отуђило је Вујицу од људи прошлог доба и од њега начинило противника. Оскудица у талентима под Милошем, начинила је од Вујице великог господара, а овај угодан положај није он хтео заменити новим неизвесним и метати све на коцку. Слаб по карактеру и по индивидуалности, њему би било најугодније, да Карађорђе или није дошао или да је било могуће да се учини одмах безопасним. Због тога није смео оклевати, нити се упуштати у послове с Карађорђем догод не чује шта ће се у Београду решити и какав ће му налог доћи. Ако је био у Милошеве тајне посвећен, шта се има радити ако се Карађорђе врати, онда је имао из Београда само чекати миг да дело изврши.
Као што је Карађорђев долазак у Србију изазвао највећу сензацију тако је то било и у Аустрији и Русији. Док је у Бесарабији се бавио, било је ово бавлење гаранција мира у Србији. И Аустрија и Русија били су зато, да се ново стање у Србији одржи, због тога су индиректно Милоша подупирали и Карађорђу бранили прелазак. Ово је нарочито ишло у прилог Аустрији, којој је правио велике сметње у њеним балканским плановима. Када се пак рашчуло, да је из Бесарабије утекао и ударио преко Буковине и Ердеља да се дохвати Дунава, наредише аустријске власти за њим потеру, како би га задржало да не пређе у Србију. Дворско ратно веће и разне команде издали су наредбе на све стране и наредили истраге против оних власти, које су својом непажњом допринеле да преко Аустрије пређе. Али сви ови извиди и истраге нису ништа помогле. Исто су то радиле и руске власти. Само се у Русији много касније сазнало за бегство и ако се то одмах могло сазнати; знак да су руски надзорни органи још лабавије водили контролу. И ако је Карађорђе крајем маја из Хотина нестао, у Хотину се и Кишењеву сазнало истом 9. јула, дакле после пет недеља за тај одлазак! Командант у Кишењеву наредио је одмах што је било потребно да се Карађорђе ухвати, али у то доба он је већ био у Србији. Знало се куда је могао отићи, али јер се није знало ни дан одласка, ни правца, остало је све без успеха. Због тога је писмо Леонтијево управљено на Германа у Букурешт свој циљ промашило и Милошу уручено тек онда, када је ствар била свршена. Леонтије је у свом писму саветовао Милошу, да Карађорђевом супарништву учини крај. То захтева, писао је он, безбедност земље, и сигурност Милошевог положаја. Тиме ће се овај утврдити према Порти. Карађорђе не долази у земљу ради мира и реда, него да народ буни и да рат почиње. Уз њега Милошу нема места, а ако се сада с Карађорђем не разрачуна, кад му на ноге долази, касније више неће бити прилике.

[JASON]

Герман је овај извештај митрополитов послао одмах Милошу. Али из једног другог извора и пре Леонтија, сазнао је Герман за догађаје, коjи се спремају, и на ове упозорио 3. јула Милоша нарочитим гласником. Онда пак, кад је од Леонтија добио Герман вест, сазнао је и од руског генералног конзула у Јашу А. А. Пини то исто. Тако је Милош са више страна био обавештен о бегству свога такмаца и био пре доласка Kaрађорђевог спреман. У Германовом извештају било је једно важно место. То је било да му је Пини јавио, да не долази по вишем руском налогу, нити да има званичну мисију, него да је на пут пошао без ичије дозволе и на своју руку.
Милош се после ових извештаја одмах обратио руском амбасадору барону Строганову у Цариград и тужио се на Карађорђa. 'Карађорђе, писао је Милош, не долази у доброј намери, него да распали грађански рат'. Строганов требао би овај евентуалности своју пажњу да обрати и да учини потребне мере, да се мир одржи. Најбоље би било, да изјави, да Карађорђе не долази вољом руског двора и да не ужива његово поверење. То исто требао би, да учини и код Порте, како би ова могла путем Марашлије народу незаконитост повратка разгласити.
Сви ови кораци постали су тим сувишни, јер се Карађорђе у томе појавио у Србији и његова ствар била брзо решена. Нашавши се наиме с Карађорђем у Великој Плани, позове Вујица одмах из Смедерева свога секретара Анту Протића к себи у Паланку, куда је из Bелике Плане отишао. Вујица га посла у Београд Милошу, да овим приопшти што се је збило и да му каже штa Карађорђе намерава. Милош је овим приопштењем био пренеражен, нарочито када је чуо, да Карађорђе није у Србију дошао да ту своје последње дане у миру проведе или да преузме само стару власт, него и да цео Балкан ускомеша. И не само то. Него је желео да се с Милошем састане и договори о новом преврату у Србији. Ако посао за руком не испадне, тада је желео да га Милош испрати у Црну Гору.
Милош је после овог приопштења на чисто био, да се у овај посао не упушта и да не ступа у никакве преговоре с Карађорђем. И ако му извештаји Германови још нису били приспели, био је уверен, да Карађорђе не долази ни по чијем налогу, него по сопственој вољи. Јер би остајање у Србији значило и савршено уништење власти Милошеве, то је стајао пред алтернативом: или да буде уништен или да уништи. Трећег излаза није било. Један је другог у Србији искључивао и попуштање једног или другог поништило би успехе дотичног и побило вредност саме ствари коју је заступао. И најобичније преговарање довело би Милоша у сумњу код Турака, који би му тада тако исто о глави радили. Уз то би ново Карађорђево господство довело у опасност и Милошеве и старе Карађорђеве тековине. Русија и Аустрија не би хтели помагати, јер за то не би повода имали. Нов устанак Карађорђев не би се могао позивати нити на турска свирепства нити на опасност буди какве врсте по земљу. Он би био борба против насталог мира у земљи и већ отпочете српске државе. А био би и без легитимитета, јер у земљи не само да је овладао ред него се и све умирило и почело развијати и прибирати. То стање нарушивати Милош није смео дати, јер би главом за сва зла био суодговоран, не имајући ни труна изгледа за себе у случају успеха, јер би успех био само у корист Карађорђа.

[JASON]

Милошева је зато прва брига била, да своје унутарње расположење према Карађорђу демаскује, с места гледа да искористи свој јачи положај, такмаца уклони и да се везир што пре извести о опасности, која земљи, Милошу и Турцима од Карађорђевог повратка прети. Власт своју није хтео ни с ким делити. Карађорђе му никад није био симпатичан и у политици никад нису пријатељи били. Душевна супремација и јачи менталитет овог сметао је многима, па и Милошу. Улога Милошева у доба Карађорђево била је мала и другог реда и тек од Засавице и Равна знаменита. Сада се није смело оклевати. Али пре него што ће отићи везиру, сазове прво неке кнезове и друге челебије, који су се у Београду бавили на савет и договор, шта да се ради и почиње. Ови су кнезови сачињавали ондашњу српску владу и били чланови народне канцеларије, као оно некада савет. Осим њих позвао је и друге из околине Београда, које је на брзу руку могао скупити. Међу њима били су Павле Сретеновић, највећи Милошев приврженик и Наум Ичко, брат Петра Ичка, о коме је у своје време било говора. Сви су у томе били сложни, да се Карађорђу не придружују, него да се групишу око Милоша и да се гледа, да се Карађорђе ма како уклони. Сретеновић је отворено говорио да би Карађорђа требало убити. 'Каменом у главу треба стуцати и Анту и Вујицу, па и Карађорђа, јер је оно звер, па ће за њим скочити сав народ'. У истом смислу изразио се само простије Наум Ичко, у то доба базрђанбаша београдски. Расположење овог је друштво било против Карађорђа и изгледа, да су се присутни надметали, ко ће оштрије говорити и предлагати. Потчињеност, зависност и страх од Милоша, бодрило их је на што одлучније кораке и увеличавала заслуге спрам њега. Милош ће их за помоћ у овако критичном моменту ваљда наградити.
Милош се пак при овом скупу опрезно и позади држао. Није му било нужда да предлаже и присутне задобије, јер су кнезови његове мисли и онако предлагали и закључивали. С друге стране знајући шта Милош у овој ствари мисди, а можда и намерава, отимали су се кнезови, ко ће жеље Милошеве боље погодити и налазили у томе задаћу своју према врховном старешини. Најпосле било је и заједничких интереса, јер би Карађорђе дошав до власти, све оне уклонио, који су дотле своју ревност у томе показали, да се Милошу улагују и у његовој служби на пропасти његовој радили. Тако је у овој импровизованој назови скупштини кнезова био осуђен на смрт и она је одговарала сасвим жељама Милошевим. У ствари су њени закључци били Милошеви, јер да јe он био против тога да се Карађорђе убије, не би ни до таког закључка дошло. Кнезови су овом приликом били само извршни органи новог господара. Њихов положај био је толико од Милоша зависан, да би и без своје воље онако радили, како је то Милошев интерес захтевао. И овом је приликом Милош био онај исти, који је био код убиства Цукића, Горуновића, Мелентија Никшића, Симе Марковића, Петра Молера и Радића Петровића. Он је смрт ових у души желео, а други су је извршили. Тражио је главу и Карађорђеву, само још опрезније. Опрезност му је налагала, да истакне општи и турски интерес, а тиме би и његов лични заклоњен био. Он бајаги сам није захтевао, да се Карађорђе убије, али да су кнезови друкчије радили, сматрали би се као тајне присташе Карађорђеве и тада је неизвесно, како би и њима било. Најпосле се Карађорђев повратак Милоша највише тицао, па је зато разумљива и одлука кнезова и утицај Милошев на исту. Милошу је ишла у прилог смрт његовог ривала. Никако није могао допустити, да српска политика буде елипса са два горишта, осим да се одрече сваке власти у корист Карађорђеву. Други излаз није био могућан. Да је Милош Карађорђа пропустио, да оде у Црну Гору, питање о власти једног или другог било би само на неко време одгођено, а не и коначно решено. Решење пак у смислу Милошевих жеља, решило је сто других питања, која су се тицала и Србаља и Турака у једнакој мери.
С оваким закључком у џепу отишао је Милош Марашлији. Да ли је овај пре тога од каквог муселима о доласку Карађорђевом извештен био, није извесно. Вероватно је, да није. Кад му је Милош приопштио, да је Карађорђе у земљи, апеловао јe везир на Милошев положај према Порти и султану и преоставио му је, да закључак кнезова изведе сам. Да је Карађорђе долазио као пуномоћник руског двора, није веровао. Дворови овако не раде. Да је Русија штогод хтела, нема сумње, да би други пут изабрала. Мир у Србији ишао је и у њен прилог. Тако је Милош имао отворене руке и од турске и од руске стране. Карађорђе није имао законите или политичне заштите ни од кога и једино je величина идеје у његову корист говорила. Он је хтео започето велико дело да оконча, не рачунајући с промењеним приликама. Вера у геније српског народа и нову будућност, нагонила га је на корак, који се ослањао само на срећу и судбину, а не и на нове прилике и људе. - Он је био творац нове Србије и представник народних идеала: да се Срби једаред за свагда Турака опросте и опет својом земљом владају. То су били његови наслови; силе нијe имао ни колико обичан војник има. Да га може убити кум и некадањи војвода, који је под њим оно постао, што је при одласку Карађорђевом из Србије био, то је он држао за немогуће. Тешко и мучно je било Карађорђу предочити себи слику карактера, који је баш у одличну фазу свога развоја и живота ступио и који je био на путу, да од обичног војводе владарем Србије постане. А баш у овој недоумици његове логике лежала је његова пропаст и смрт.

[JASON]

Милош је опет смрт Карађорђеву сматрао као акт самообране и за себе и за земљу, а у овоме је лежала његова логика, његов морал и његов легитимитет за овакав корак. Да се Kaрађорђе из Србије и хтео вратити, Милош му то не би више дао. Никад није било згодније прилике за Милоша да се у власти утврди него сада: Милошева ексистенција и пропаст била је за друге претпоставке везана и избор се његов кретао само између две алтернативе: или да преда све што је од Турака извојевао Карађорђу, који му није помогао и да му се потчини или да све за себе задржи. Јер се пак између једног и другог није радило о освајању власти, коју ни један није имао, него о одржању оне, која je у рукама Милоша већ била, то је сасвим јасно било, да Милош ову, без покушаја да је и даље задржи, није могао напустити. Моћ, коју је у одсуству Карађорђевом приграбио, изазвала је у њему сасвим друге мисли и жеље, које дотле и њему самом непознате бијаху. У покушају лежало је и извршење. Од покушаја да се одржи у власти до Карађорђеве смрти, био је само један корак. Нема сумње, да Карађорђе ни лепим ни ружним од својих планова не би одустао и да би до мерења снаге и делења мегдана за кратко време дошло. Милош је ово мерење хтео избећи, а он је исто само тако могао избећи, ако уништи свога противника док је он јачи, а овај још немоћан. Сваки други корак не би водио циљу и доводио би Милоша у ону опасност, у којој се Карађорђе налазио. А кад је већ до тога дошло, изабрао је Милош онај пут, који је био сигурнији, јер је избор у опште био не Карађорђевим него у Милошевим рукама. Интерес је угушио савест. Хтео је спасти постигнуто добро од бољег, које се није дало постићи.
Карађорђево убијство била је логика српске прошлости и оног револуционарног доба у коме је живео. У овакима је смрт противника једини начин да се у власти неко одржи или да до власти дође и ако је смрт противника најгора политика. Сузе су ту равнодушна ствар, а осећаји неумесна сметња и досада. Француски велики преврат, који се двадесет и три године пре тога много страшније одиграо, најбољи је доказ за то. А било је у историји дотле и других примера. И сам Карађорђе се тим средствима служио и ако не на начин Милошев и према својим помагачима. Кад је кнеза Теодосија иЋурчију убио, чинио је он то из сасвим других мотива. Али Милош ове разлике није признавао нити је имао када да их испитује. За њега је времени рок био и сувише кратак и због тога је онако брзо деловао.
Како је везир Милошу преоставио да у Карађорђевој ствари ради што за најбоље нађе, а кнезови бајаги закључили његову смрт, Милош је приступио извршењу као и код осталих својих противника. Он није био полутан у извршењу својих одлука, нити човек дубоких осећаја. Никад га није срце болело нити савест гризла када се одлучивао да кога противника уништи. Чак и судбина пријатеља била му је равнодушна, ако је његов интерес био у питању. Убити? Од тога није презао, кад год је по своме уверењу држао, да је то од буди какве користи по њега. Отићи зато Карађорђу у Баничину, у селу Кошарни, на договор, било је ствар немогућности. Три дана колебао се шта да ради и шта да почне. Тако је бар касније приповедао. Најпосле превлада у њему мисао, да се Карађорђе што пре убије. Изгледало му је, да ће се свршени чин блажије и брже заборавити него борба око власти и његова коначна победа над противником, који му се сваки дан све већи чињаше. Тиме ће бити сва питања решена, његова жеља, кнезова и везирова испуњена, дочим би се преговарањем и договарањем или преостављањем Карађорђу да ради што хоће, ситуација до крајности замрсила и оставила прилика да земљу узбуни.
Почетком јула и то 7. 1817. позове зато Милош себи Тому Вучића-Перишића и нареди му, да с Антом Протићем оде Вујици у Паланку и да му приопшти шта су решили кнезови и шта му је казао Марашлија. Поручио му је, да је закључено, да се Карађорђе убије и глава његова у Београд пошаље, а он да то њима извести. 'Сагласијем свију дванајст кнезова закључисмо, да убијеш Карађорђа', стајало је у наредби Милошевој, 'а ако се глава Карађорђа сада не донесе у Београд то нека знате', додао је Милош с нагласком, 'да ће моја и Ваша изгубљена бити и целога народа пропаст из тога сљедовати'.
Тома Вучић Перишић однео је овај налог и испоручио Вујици и усмено што му је речено и наложено, а Вујица се одмах спремао да виши налог изврши. Од страхоте његове није презао, нити осећао потребу да о њему размишља, и ако му је Карађорђе био кум и некада његов госпо дар, а у земљу није дошао туђом силом да ју покори, него да ју сасвим ослободи и ако за то није било ни време ни изгледа. Био је и заборавио, да је оно пре годину дана и више сам поручивао да се у Србију врати, када је Милош преотео сву моћ и некадањим војводама оставио само власт кметова и кнезова Карађорђевог доба. Он је хтео, да са себе овом приликом скине сумњу, да је он Карађорђа у Србију довео и да његове планове подупире. Због тога нити је гледао да Карађорђе спасе, нити му је дао прилику да где год умакне, него га је мотрио да се не изгуби и да не измакне судбини, које је џелат и орган он постао.

[JASON]

Карађорђе се међутим прикривао на разним местима. Првих дана, после састанка с Вујицом, бавио се у Кошарни и у Радовањском лугу на трлу Драгића Војкића, код села Радовања, у Смедеревској нахији, око 15 километара од Вишевца свога родног места. Дошавши овде, затекао је газду где коси, и ту с њиме заједно оно јутро косио. Кад се смркло одвео га је Стојан Пауновић, назван Аџибеговац, Јовану Буковичком, који је имао трло код воде Доћана. Овде је чекао одговор од Милоша, ради кога је Вујица Анту Протића послао у Београд. Кад је овај дошао, послао га је Вујица поново на трло Драгића Војкића. Оно је било боље и згодније за посао, који је хтео извести. Место је било у страни, један сат од цариградског друма удаљено, на десној од овуд коси брда Крушчице, три стотине корачаји од планинског венца према југу, где се онда налазила врло густа шума. У средини овог места отприлике, била је једна колеба, коју су држала три стуба дрвена, а уз ову била је прислоњена једна мања од проштаца начињена. Нешто ниже од ових дрвених заклона, држао је Драгић Војкић своје кошнице.
На овом месту, у густој шуми, чекао је долазак Вујице, а можда и Милоша, кога је по Вујици позивао да дође на састанак. Али ни један ни други да се појави. Без сумње, да је ова самоћа и тишина чудновата изгледала. Можда се и кајао да се на овај пут кренуо, а можда је из дугог чекања слутио, да се нешто против њега спрема. Али повратка више није било. Једва 12. јула једном дође пред мрак Вујица с неколико момака. Пошто се са Карађорђем поздрави, издвоји се с њиме од осталих и оде у горњу колебу, где су обојица вечерали и у разговору провели. Вујичини су момци око колебе стражарили, а нарочито је био Вујичин момак Никола онај, који се око колебе врзао и у исту погледе бацао. Самом је Карађорђу ово његово држање у очи упало и зато је често онамо погледао, где се овај налазио. Он је веровао у судбину, па као да је наслућивао, да му се нешто о глави ради. Вујица је био добро расположен и разговоран и нудио је господара да пије. Очевидно је хтео да га ракијом опије и онда да га у сну са својим момцима убије. Моћ Карађорђеве особе и у овим последњим моментима његовог живота била је тако силна, да га будног не смедоше нападати и ако је то Вујица са својим момцима могао лако учинити, него се чекало док заспи. Када је Вујица видео, да ракију не пије, запитаће га: 'Што не пијеш господару?' - 'Остави брате', одврати му он 'баш ми ту', показаујући под грло 'застаје, што не могу да гледам оног пса, он нешто ружно гледа', макнувши главом на Николу Новаковића, који се споља био на колебу наслонио. Но Вујица је гледао да га умири, позивајући се баш на сигурност Kapaђopђа код толиких момака својих. Најпосле се разиђоше. Драгић Војкић, који у овој ствари није био помешан, оде са својим сином под један грм да преноћи, Вујица за себе згодно место, а Наум уђе у колебу код свог господара да га чува и да му буде за нужду при руци. Вујичини су пак момци пред колебом и око ње стражарили, бајаги ради сигурности вождове и да се ништа не боји. У ствари су вребали прилику да заспи. Али Карађорђе осетивши у каквој је прилици, не хтеде се ни свлачити, ни легати, нити сабљу и пиштољ из руке пустити. Целу је ноћ са својим момком пребдио, спреман да скочи и да се оружјем брани.
Прилика се убицама тек у зору показала. Када Наум из колебе ради себе изађе, види Никола Новаковић како се Карађорђе у заклону на дирек наслонио и заспао. Ову прилику улучи он брзо, измакне неколико проштаца колико му је било нужно, да се увуче, замане и удари Карађорђа секиром по прсима испод леве сисе. Карађорђе се тргне, ђипи и повуче сабљу. У тај мах удари га Никола по други пут секиром по глави, и он се на земљу свали. У тај пар утрчи други Вујичин момак у колебу и одсече полуживом господару главу. Када се Наум врати, дочекаше га Вујичини момци из пушака и убише тако исто и за тим и њему главу одрубише. У јутро испече Драгић Војкић два јагњета по наредби момака и пошто ручаше одоше и понесоше главе са собом, пошто су газди трла попретили, да ће га убити, ако коме о догађају приповеди. Вујица као да је отишао још у вече или у јутро рано, сигуран да ће његови момци наложен им посао савесно извршити. Знао је, коме је извршење поверио. Драгић пак, видећи шта се збило, када сви одоше, положи вожда у гроб код једног бреста, доле у потоку, а с њиме и његовог момка. Убице ни то не хтедоше учинити. У бресту уреже крстић да га касније може лакше наћи. Тако заврши Карађорђе. Нову политику платио је својим животом.

[JASON]

Два дана после овог догађаја, могао је 15. јуна Милош Марашлији јавити, да је Карађорђе мртав и предати му његову одсечену главу, да ју по обичају у Цариград пошаље. Она је пала међу осталим и као последица Милошевог споразума са Марашлијом. Онда кад се Милош с везиром први пут о деоби власти споразумео о убиству истина није било а ни могло бити говора, али у споразуму је лежала легитимација за Милоша, да брани ново политичко стање па и турске интересе. Марашлија се овом успеху обрадовао, устанак, буна на Балкану, протеривање Турака, губитак Милошеве власти и друге ствари, биле су све решене. Србија је могла започетом стазом од сада мирно даље ићи. Најзадовољнији је био Милош, јер се овај догађај у истину њега и његове власти највише тицао. Његова је била и заслуга, да се Карађорђев покушај овако оконча. Дабогме и Вујице Вулићевића, који није оклевао и Милошеве жеље тачно извршио. Ни један од њих двојице дело није узимао као чин освете и властољубља, него као ствар нужде, и политике и 'народног благостања', којим је одклоњена велика катастрофа. Вујица је 1818. на месту, где је Карађорђе погинуо, подигао малу црквицу. По предању учинио је он то у знак кајања и што га је савест гризла да је био турски комесар, а Милошево оруђе и његов џелат. Али о савести као да се није могло ни код Милоша ни код Вујице говорити. Обојица нису помишљали, да је у моменту Карађорђеве смрти наступио нов одсек српске историје и српска револуција окончана.
Са главом Карађорђевом послао је Милош и писмо у Цариград српским посланицима, који су се онде стално бавили. - После Вујице Вулићевића и Јована Обреновића, који су се из Цариграда вратили, послати су у Цариград у народним пословима Милован Петровић и Милосав Трифуновић да разне српске молбе заступају. Дати фермани нити су решили све српске жеље, нити су по смислу и духу провађани. Од турске се стране много што шта радило против српских интереса. Због тога су шиљане разне молбе и преставке, а ови изасланици су их заступали код Порте. Овима је сада Милош јавио смрт Карађорђеву. Она је имала бити доказом лојалног расположења српског и Милошевог, а Порта је ову заслугу имала као такову да призна и награди испуњењем српских захтева.

[JASON]

У Цариграду учинила је вест о смрти Карађорђевој повољан утисак. Кад је глава тамо приспела, изнесена је по турском обичају пред султана и Милошево писмо срп. посланицима, на турски проведено, прочитано му. Султан је Татарина, који је главу из Београда донео, наградио, а министри су Миловану Петровићу и Милисаву Трифуновићу честитали на Милошевом успеху. Опште је мнење било, да се Србија опростила човека, чији је живот био orpoжавање мира и благостања. Али сама смрт при свем том није донела позитивних успеха Србима. Турци су у смрти Карађорђевој гледали више добит за Србију и Милоша, него за Турску, јер су Србија и Милош били у непосредној опасности од његовог рада. Докле су Карађорђеви планови допирали, то у Цариграду нису знали, а и да је било познато, они за Порту нису били још опасни.
Неописано је неповољан утисак пак учинила смрт у народу. Општа жалост и негодовање овлада свугде у земљи, особито кад се рашчуло, како се у Србију вратио, шта га је вукло и руководило, како је погинуо и ко су кривци овако трагичном крају. Глас о смрти његовој наличила је на потрес, који је био сродан ономе, који изазива трагедија. У души народа оживеше сви они идеали, којих је он био представник и ради којих се онако крвава борба водила. Карађорђе доби надприродно значење, јер се држало, да је нека већа сила за њим стајала и судбином народа управљала, и јер је баш пред очима погинуо, који cу га онако љубили. До јавних излива тих ocehaja да богме да није дошло већ с обзиром на Милоша, који је земљу гвозденом руком држао, али се из извештаја, које је Милош добио и из појединих каснијих чињеница видело, да се у целој земљи смрт сматра народном несрећом. Карађорђе је био највећи војсковођа српске историје и несрећа његова сматрала се судбином целог српског народа. Чак и смрт деспота Стевана Лазаревића и Ђурђа Бранковића Смедеревца није била веће зло и није искреније оплакана, јер се њихово доба нагињало крају. Оно је било издисање српске државе, овог пак, - васкрс. Милошева владавина нити је била популарна, нити његова особа с душом народном онако срасла као што је то било код Карађорђа. Карађорђе је био као ни један пре њега представник српског народног генија, народних идеала, врлина и погрешака, новог доба у опште, и то за цело време док је у Србији владао. Од њега је Србство добило самопоуздање, осећај сигурности и веру у само себе. Његове војводе били су само делови његове особности.

[JASON]

Милош то, при свима својим великим заслугама, никад није био. Он је био само представник Шумадије. И ако су његове тежње биле, да доврши историјски задатак Карађорђев, у темпераменту је, начину, средствима да постигне свој циљ, била велика разлика. Милош је желео мир, Карађорђе рат; први волео дипломатска средства, овај оружје, чему више није време било. У том погледу био је дакле Милош кориснији него Карађорђе, да је Милоша потиснуо. Око Милоша се пак цело Српство није у души груписало као око Карађорђа. Он није изашао из народне мисли, нити у доба, када је ова полетела на Турке свом снагом да се ослободи, него из заосталих околности после Карађорђевог бегства. И ако је он основалац нове српске државе на фундаментима Карађорђевим, овај његов наставак није никад био претежнији од почетка, који је пропао. Народ је срастао био с Карађорђем и праштао му мане, којих је имао као и Милош, што код ни једног иначе није чинио. Кад је из Србије утекао, било је опште негодовање у народу и срџба је била велика. Али, кад се после борба под Милошем успешно наставила, срџба се уталожила и сви би се били радовали да се Карађорђе могао у нове догађаје утиснути; и посао наставити, који је Милош с великом срећом и вештином отпочео. Он је био народни ирој и онда, када је то у истини Милош био или требао јер све што је радио и мислио, извирало је из најскривенијих дубина српске народне душе. Песници каснијег доба, опевали су више његову славу него Милошеву. Његова је била права, Милошева само рефлектована. Што је Карађорђе у кратком року од девет година био, није Милош више од четрдесет, колико је после Карађорђа живео, никад могао постати. Онако славног одсека, као Карађорђев, нити је било пре њега, нити се поновио. И сама Милошева особа допринела је величини Карађорђевој. Карађорђе уза сва чисто српска својства, могао би се пресадити ма у коју другу историју Он је био карактер и појава из Плутарха. Од његових тековина живело је Српство кроз цео XIX век. Милош је био бистар источњак, деспотска појава и имао само ретке особине Србина у Турској рођеног и одраслог, човек рачуна и управе, без полета и осећаја за народ и његове идеале. Његова смрт 14. септембра 1860. није сматрана народном несрећом и када га је народна скупштина у Нишу 15. јула 1898. прогласи 'великим', нико то није узео за озбиљно, ма да је он земљу после Карађорђа спасао.
На очиглед оваких страна Карађорђевих није било чудо, да је жалост за њим у земљи била неусиљена и општа иако је Милош настојао да утисак смрти ублажи. Нико ју није сматрао напорном нуждом и ако је то било, а готово сви су је држали народном несрећом и срамотом. Ни у почетку XX није заборављена нити Милошу грех опроштен, исто као оно пропаст на Косову. Пуне четир генерације носиле су жалост за њим. Милош је и сам неку необичност осећао и од више старешина тражио извештај о томе, шта се у нахијама мисли и говори. Нема сумње, да је размишљао о томе, да ли се овако решење могло избећи или је Карађорђев крај могао и друкчије испасти. Нарочито је желео знати шта присташе веле. Извештаји по Милоша нису повољно испали.

[JASON]

И ако су били с великом опрезношћу састављени, како је то ствар сама захтевала, ипак је из њих провиравало оно што је Милошу неугодно било. Извештаји нису потврђивали потребу убиства нити су чин одобравали. Ћутало се демонстративно и онима, који су питани, није нико хтео ништа да одговори. Да се је смело говорити, нема сумње, да би се велик гњев излио на Милоша и његове органе. У народу се нису знале тешкоће Милошева положаја, нити се расправљале евентуалности преузимања власти по Карађорђу. Нико није узимао, да је Карађорђе дошао као непријатељ земље и народа. И сама помисао овакова, била би немогуће и смешна. Народ се сећао његових славних времена и у вожду гледао мученика, кога је убила рука човека који је требао Карађорђеву љубити. Обично се каже, да оно што је код великог човека трајно, савременици не могу проценити, и да је ствар будућности да каже шта је трајније од камена. Код Карађорђа је учињен изузетак. Како се чини, Милош је на момент био после смрти Карађорђеве и сам збуњен, и гледао да ствар у заборав оде. Скупио је око себе своја два брата Јована и Јеврема, који су на све пазили што се у земљи догађа и загрожавао сваког, који је био сумњив, да оно што он ради не одобрава. Проту Матију Ненадовића отерао је у Бранковину, а Стевану Живковићу Телемаку поручио је да иде из Србије.
И у иноземству је вест о смрти Карађорђевој примљена са жаљењем и изненађењем. Она је сматрана као Милошева концесија Турцима и зато јe дело још црње изгледало. Опште је мњење било, да после толиких убистава угледних људи а сада и Карађорђа, Милошева владавина неће од дугог века бити, и да ће се наћи рука, која ће се и на њега дићи. Међу војводама и упливним људма који су око њега били, овладао је био страх, јер нико није био сигуран да га неће сутра најамници Милошеви напасти и на онај свет послати. Тајност којима су убиства извађана, била је кадра да зебњу још увелича. Герман, Милошев агент у Букурешту, јављао му је, да се смрт Карађорђева жали, али је додао и неколико речи, које се ни из уста овако сумњиве политичке особе, као што је Герман био, нису могле као одобрење узети иако су то требале бити. Герман је знао шта је све онако комплицирана особа као што је био Милош, кадар учинити. У Влашкој су хетеристе биле неугодно изненађене и у смрти Карађорђевој видели и свој пораз. О Милошу су разносили најружније гласове и много допринели његовој рђавој репутацији у иноземству. Сама емиграција у Бесарабији била је поражена и ударац по Карађорђу сматрала као и против ње изведен. Све су старешине биле на чисто, да им више нема места у Србији и да је намеравани повратак сада немогућност и када би руска влада овај дозволила. Милош је био одомаћио неку политичку крвну освету, које под Карађорђем није било, а од ове су се сви жацали. Радило се о глави свију њих, јер кад је Милош погубио Молера, Цукића, Симу Марковића, Никшића, Радича Петровића па сад ето и Крађорђа, шта би га задржавало, да и њих смакне ако се врате, јер би му били још опаснији него Молер и др. Јаков и Младен били су некада над Милошем, а Милош би њихово господарство још мање подносио него Каађорђево. Никад се није боље видело него овом приликом, да и политика мора радити са опрезношћу, да је и ова један део политике и да је сваки појединац или цео народ, ковач своје среће. Јер ко се неопрезно и без јамства туђој сили као Карађорђе подвргне и преда, мора бити спреман да га она уништи и сатре, ако јој то у рачун иде и од веће се штете не боји. Једини је митрополит Леонтије био, који се с каменом на Карађорђа и после његове смрти набацио. Но он је био и сувише бедан, незнатан и немероадван, Герман у мантији, а уз то као Грк међу Србима туђинац а да би његово мнење било израз буди каквог ондашњег друштвеног или политичког слоја.

[JASON]

Тако је смрт Карађорђева на све стране изазвала неповољан утисак и негодовање. Милош је овакав утисак наслућивао одмах како је глава вождова у Београд била донета. Али он није био човек танких нерва и у дугом низу битака видео много више крви и одсечених глава, то је рачунао, да ћe се први утисак ублажити и да ће за кратко време име Карађорђево отићи у заборав. За њега је главно било, да је супарника нестало и да више с њиме није имао рачунати. Тај је успех био ту, а остало му је било узгредно. При свем том знао је да има веће инстанције, пред којом би се требао и морао правдати осим самог јавног мнења у Србији. А то је била Русија. С Турцима је ствар рашчистио већ пре убиства, и Марашлија је Милошу преоставио, да ствар сврши, како за најбоље нађе. Русија je пак убиство могла и не одобрити, и поступак Милошев као гнусан жигосати.
Милош се због тога 19. јула нарочитим куриром обрати Михајлу Герману у Букурешт и овоме јавио шта се с Карађорђем збило. Ђорђе Димитријевић, који је депешу носио, упућен је да Герману ток ствари тачно опише и да поступак оправда. Герман је тада имао извештај послати барону Строганову у Цариград, који ће га у Петроград послати. Но Герману се није свиђало да ствар онако опише, како му је Милош доставио, а његов курир исприповедао. Онакав опис довео би Милоша у велику сумњу и крив положај према Русији. Из описа је провиривала 'истина која из гроба устаје' како је један писац касније рекао, а ову је Герман бар за сада хтео да угуши. Герман је хтео Милоша приказати као сасвим невина и према овој замисли био је и његов извештај онако удешен. Јављајући под 27. јулом 1817. барону Строганову смрт Карађорђеву, стао је Герман на становиште, да Карађорђева смрт није дело Милошево, него неке врховне власти у Србији и пријатељства с Турцима, с којима је Србија у ово доба имала више додира него са својим творцем. Милош је звао старешине и чиновнике, и јавио им, да је дошао у Србију Карађорђе и да смера земљу на Турке побунити. Сазнавши врховни савет ово, уверио се, да је његово присуство опасно зa земљу и да оно значи грађански рат. Та би прилика Турцима добро дошла да се окоме поново на Србе и да их истребе. Због тога је једногласно савет решио, да се Kaрађорђе и његов пратилац погубе и да се земља од претеће опасности спасе. Милош се томе опирао и доказивао, како Карађорђе има заслуге за Србију и молио старешине, да од закључка одустану. Предлагао је, да се вожд наново у Бесарабију врати. Али је тај предлог наишао на отпор савета. Савет није хтео да Турци чују, да је у Србији био и да у њега сумњају. Најпосле и кад би Карађорђе отишао из Србије, могло би се ипак наћи људи, који ће криво његов долазак па и одлазак тумачити и ипак ce дићи. Но Милош се и овој мотивацији противио. Најпосле, кад је савет једногласно смрт закључио, није даље могао шеврдати, него је пустио да се осуда над Карађорђем изврши. Тако је Карађорђе у наточ Милошеве одбране погинуо.
Да ли је барон Строганов у овај извештај веровао кад га је добио, није известио. Али јер је и глава Карађорђева међутим у Цариград послата заједно са извештајем српским депутатима, то се Герман морао бојати, да Строганов не добије са две стране два разна иввештаја, па се зато пожурио, да свој лажни извештај надопуни другим још лажнијим и дрскијим. Овом приликом био му је главом Милош помагач. Буд није било никакве седнице нахијских кнезова, никакве осуде, никакве смртне 'сентенције', ни неког врховног савета који чак није ни постојао, фалсификовао јe Герман смртну пресуду и ову је послао барону Строганову. Требало је на име Строганова уверити званичним документом, да је вожда осудила врховна власт у земљи, а не Милош. Затражио је зато од Милоша, да му осуду или сентенцију у оригиналу што пре пошаље.