PALUBA
May 24, 2024, 02:45:54 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 325 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335 336 [337] 338   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 768371 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5040 on: March 26, 2024, 12:32:59 pm »

Милош је био у неприлици, јер оваквог документа није имао, нити је овакав игде постојао. Седнице нахијских кнезова није било и осуду против Карађорђа нису никад изрекли. Када се Милош с неколицином у Београду договорио да потајице Карађорђа убију, кнезови су код својих кућа седели, не знајући ни да је Карађорђе у Србији. Али се могао тиме помоћи, да Герману јави да је осуда усмено донесена. Но и ово није ишло. Герман је Строганову писао, да су се кнезови и старешине на осуду потписале. У овој невољи узме Милош табак хартије и од прилике на другој или трећој страни потпише имена кнезова, старешина и своје и овакав документ без текста пошаље Герману с налогом да он по својој увиђавности и према садржају свога првог извештаја Строганову текст осуде састави и упише. На осуди су били потписани: Павле Гошњић, кнез београдски; Милета Радојковић, кнез јагодински; Милутин Савић Гарашанин, кнез крагујевачки; Ђорђе Пареван, кнез крагујевачки; Петар Топаловић, кнез сокоски; Рака Тошић, кнез ваљевски; Никола Луњевица, кнез шабачки; Јован Мићић, кнез ужички; Милосав Здравковић, кнез ћупријски; Поп Никола, кнез ужички; Ђорђе Остојић, кнез руднички и најпосле Милош Обреновић 'са прочима'.
Овај необичан документ, који је имао бити осуда против Карађорђа послат је Михајлу Герману, да га текстом испуни, а за тим Строганову пошаље у доказ, да су кнезови, који су на њему потписани били, заиста изрекли смртну осуду над Карађорђем. У ствари, ни оно мало потписа није одговарало истини. Те потписе нису ставили, кнезови а неки од потписаних у то време нису ни били кнезови. Петар Топаловић никад није био старешина у сокоској нахији; Никола Луњевица у то доба није био кнез шабачке нахије, него Илија Марковић; поп Никола није био кнез ужичке нахије 1817. него су били: Јован Демир, Јован Мићић и Павле Штуле. Уз то се зна, да су у време тадашњег закључка Парезан и Топаловић били у својим нахијама. А ово ће без сумње важити и за један део осталих. Осуда је била по томе од почетка до краја осим самог папира апокрифна и подметнута и гледе текста и дана кад је изречена и с обзиром на потписе. Могло би се рећи, да је, премда није, Карађорђе осуђен на смрт месец дана после своје смрти. А и онда није правно, јер су за осуду оскудевали услови чак и апокрифног документа.
Пошто је Михајло Герман више потписа текст испунио, како је држао да би било најбоље по Милоша, послао је он са другим писмом осуду Строганову. Уз осуду и своје писмо прикључио је и писмо Милошево од 16. августа, којим му је 'сентенцију', како се осуда називала, послао. Само је ово писмо било у препису, јер оригинал није смео слати, пошто би се из истог видело, даје и осуда лажна. Герман је фалсификовао по томе у својој пошиљци Строганову и осуду и писмо Милошево.
Строганов је вест о убиству Карађорђевом примио с негодовањем и невадовољством. Карађорђе је и у Русији важио као најугледнија особа српског покрета. Русија га није потстакла да Бесарабију напусти и била његовом одласку противна. Кад је чула да је он из Бесарабије нестао, била је у неприлици, да се бество не сматра њеним делом. Строганов је известио Милоша да се долазак вождов у Србију сасвим без утицаја Русије збио. При свем том вест о смрти вождовој учинила је непријатан утисак у Русији и тумачена сваковрсно. Русија се с новим стањем у Србији била спријатељила и у корист Карађорђеву није никако утицала. Али да се Карађорђе убије, била је велика погрешка, иза које ће доћи непријатне последице. У истини смрћу Карађорђевом углед је Милошев претрпио штету, јер је неки други чин пре тога довађан с њоме у везу и једно као и друго сматрано као чин изведен против Русије. Баш у то доба Русија је Порту гањала ради неизвршења букурешког уговора и Порта је морала много што слушати, што јој је неугодно било. Да је баш у ово доба морао погинути Карађорђе од руке, која је у турској служби стојала, било је карактеристично и сумњиво.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5041 on: March 27, 2024, 10:08:20 am »

Ово нерасположење руско према Милошу увеличало је његово држање према Турској. Он није у непрестаном контакту с Русијом стајао и није се информисао о смеровима и циљевима руске политике гледе Србије, нарочито погледом на букурешки уговор. Расправа у погледу извршења овог није била окончана и Русија је пред очима имала да Турску натера, да Србију потпуно задовољи. Турска се руским захтевима одупирала, тврдећи, да је она у Србији начинила реда и да је овде све као што треба, што је опет Русија порицала. У овој невољи прискочи јој Милош једини чином у помоћ, који је на руској страни изазвао изненађење и огорчење у једнакој мери и ако сам чин није намерно против Русије био наперен. Порта је желела од Милошеве стране признање задовољства са стањем у Србији и наложила Марашлији, да Милоша на овако очитовање наговори, не казујући му, дабогме, да таку манифестацију сама Порта жели. Милош, живећи у добрим односима према Марашлији, на ову је молбу пристао, не знајући шта се с његовом адресом смера учинити и предао ју је 20. јуна 1817. везиру. У адреси управљеној на падишу отоманског, стајало је међу осталим стварима још ово: 'Ми све оно што је од тебе наређено тако радо примамо и слушамо, као да је сам Бог наредио; јер смо уверени да од тебе ништа зло изићи не може, као од Бога постављеног властитеља. Све што нам је год од тебе, све нам је лако и слатко'. А даље: 'Твоја је једна реч ране срца наших залечила и напунила их радости, јер ми досад знали нисмо, какова је и колика је милост твоја на рају, и т. д.'
Ове су похвале Русију према Порти сасвим обезоружале и везале јој руке у захтевима у вези извршења букурешког уговора. Порта је са задовољством гледала руску неприлику. У Србији је, по речима самог Милоша и дванаест старешина, текао мед и млеко. Најмеродавнији су фактори то потврдили, а то је више, него тврђење Русије да у Србији влада незадовољство и да је ово утемељено на неиспуњењу букурешког уговора и на турским корацима против овог. Али баш кад се ово Порти предочавало и она зебња, да се какве компликације не изроде, морала је Милошева повереница Порти стићи у Цариград, a за њом доћи глас да је Карађорђе убијен. Барон Строганов био је у великој неприлици, јер Милошев корак не само да је ојачао без икакве политичке мотивације Портин положај према Русији и не само да је одузео овој могућност да се за Србију и даље заузима, него је у великој мери одузео потоњој прилику да се даље консолидује, да ојача према Турској и да се за будуће ослања на Русију. Уз то је на први поглед изгледало, да је Порта с Милошем, што се тиче целе ове акције, споразумна, да је овај Русији хтео да учини незгоду и да се кораци Милошеви поклапају са жељама Турске. Са тог гледишта изгледало је и убиство Карађорђево као чин против Русије, уколико се оно, што је говорио, могло сматрати истином, наиме да су га Русија и руски двор послали, да Србију узбуни и нов рат против Турака отпочне. Порта је могла са задовољством о убиству говорити, а Русија је, да не постане сумњива, морала се чинити невешта или и сама чин одобравати, да не буде деоником оног, што је Карађорђе онако непромишљено отпочео.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5042 on: March 28, 2024, 11:48:20 am »

Тако је Милошева адреса султану изазвала читав низ заплета за Порту врло угодних, за Русију неугодних, а за Србију штетних и неумесних. Кад је Милош све што је учинио сазнао, он се је тргао, али се погрешка није дала лако поправити. Требало је времена да се споразум разјасни и штетне последице исправе.
Али ове незгоде Милоша нису збуниле. Он је у толико већма настојао да свој положај утврди и постане правим господаром Србије. Сада јe био сам и питање о наследности кнежевске власти истицало се само од себе. Прилика је у толико згоднија била, што је Милошев однос према Порти и Марашлији био врло повољан и испуњен међусобним поверењем. Милош је Порти адресом на Султана учинио велику услугу. Везир је из Цариграда добио од Порте налог да што блажије са Србима поступа и према Милошу што поверљивији буде. То је ишло у прилог турске политике према Русији и руских захтева. Хтело се показати, да је Турска Букурешки уговор извршила, а у оквир овог спадало је умирење и задовољство Србије. Милош је био Турцима потребан, а Турци Милошу. За Милоша је била сада прилика згодна, да свој положај једном дефинише и утврди за свагда. Карађорђа више није било, а Турци и Порта били су му одани. И сам на врхунцу своје моћи и угледа, није ово питање оставио нерешеним. И он се користио повољном ситуацијом.
На скупштини светоандрејској 28. новембра 1808. и Београдским уставом од 14. децембра 1808. уређено је питање о врховној власти у земљи и њеном наследству. Карађорђеви су наследници стекли право на његово место после његове смрти. То исто хтео је и Милош за своје потомке или браћу, јер 1818. није још имао деце. Сва је прилика била да ће Турска овакав уставни закон одобрити а гледе Русије могао се надати да се неће противити ако Порта буде споразумна. Кнезове и старешине имао је пак већ за себе, и они не само да би овакав уставоправни одобрили, него би га и поздравили као нов почетак утврђења Србије као државе и почетак нове династије.
Уверивши се тако да много тешкоћа неће бити, реши се Милош да сазове на Митров-дан 6. новембра 1817. скупштину у Београду и да међу осталим стварима пред њу изнесе и ово питање. На скупштину су позвани кнезови свих нахија, затим митрополит Београдски Агатангел и ужички Герасим, архимандрит манастира Враћевшнице Мелентије Павловић, манастира Каленића Самуило, Раванице Никифор и прота Ваљевски Матија Ненадовић. Сви извикаше и признаше Милоша наследственим врховним кнезом, заклеше се да ће га слушати и издаше му писмену потврду или што би рекли диплому. Милошу је признато као заслуга да је повратио земљи мир и увео уредбе, које овај зајамчавају. Скупштина је бајаги Милоша молила и управо принудила, да се овог достојанства прими и тек на ово много молење предузео је он достојанство 'врховног кнеза и правитеља народа'. Државоправни момент целог овог изборног чина лежао је у речима: 'кад благи Бог изволи узети од нас љубазног нашег правитеља и Господара Милоша и преставити у вечно блаженство, тогда непосретсвено да прејамствује овај чин и прављеније целога народа нашег најближи сродник од племена више поменутог љубезног нашег Господара Милоша, кога он и у особитом свом завешчанију (тестаменту) нарече и тако да сљедује до последњег јего потомства'.
Прво наследство или избора даљег владара остављено је по томе Милошу, и он је имао за живота свога наследника именовати. Пошто у ово доба није имао мушке деце, то се право ово могло односити само на његова два брата Јеврема и Јована.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5043 on: March 29, 2024, 10:03:21 am »

По једном другом акту одређен је на овој скупшини као непосредни наследник Милошев његов брат Јован, а по његовој смрти имала је кнежевска власт прећи на његова брата Јеврема 'и тако сљедствијом у сав род његов'. По свршеној скупштини однесен је закључак у форми адресе Марашлији с молбом, да га поднесе Порти ради највишег одобрења. Адреса је мотивисала овај корак редом и сигурношћу, која је у земљи потребна, а која је само тако зајемчена, ако они, који на челу земље стоје, буду припадали једној породици. 'Послушаније и покорност к державному цару нашему' захтевало је по мнењу скупштине, да не буде борбе око власти у земљи и да ова смрћу оног који ју има, неприметно пређе на најближег сродника последњег господара. 
Марашлија је адресу примио и у Цариград послао. Наравно, да овим изборним чином и предајом адресе наследно право v Србији нити је дефинитивно регулисано, нити је Порта наследни ред одобрила. До одобрења требало је много времена. Али она закључак није ни укинула. Милош је употребио момент, кад га је Порта требала, а она се чинила невешта на оно што се је у Србији збило. Сукцесиони ред овај имао је великих последица и за Србију и Турску, колико му год Порта у први мах није приписивала велику важност. Србија је њиме изишла из хаотичног стања у монархију са кнезом на челу. То су били први почетци нове државе, наставци онде, где је Карађорђе 28. децембра и 14. децембра 1808. почео, а 1813. прекинуо. Не укинувши закључак одмах, зa њу је то касније било немогуће чинити. Већ у самом примању адресе, Марашлија је признао надлежност скупштине, да мења постојеће стање у земљи. Порта се одрекла права укидати закључке, који су њено право у Србији крњили. Паритет између Марашлије и Милоша поремећен је у Милошеву корист. Дотле је његово право на водство и управу земље постојало на темељу ратних успеха, букурешког уговора, портиних концесија, руској благонаклоности и Марашлијиним наредбама. Сада је на место ових ступио скупштински закон и закључак. А с овима и ново доба. Карађорђа више није било, с његовим правима Милош није имао рачунати и његов ривалитет није могао кочити догађаје. Што је радио, било је независно од личности и догађаја прошлих времена. Могло се рећи, да је Карађорђе Србију ослободио, а Милош ју коначно спасао и уредио.
Проглашењем Милошевим за наследственог врховног књаза, наступило је његово време. Њиме је окончана ера српских револуција против Турака, која је 1688. отпочела, више пута прекидана и с великим одушевљењем 1716, 1718, 1739, те 1788-1790 и 1804. опет настављана. Велика историјска криза, која је сто двадесет и девет година трајала, била је крају приведена. Доба оружане борбе српске раје против царевине за увек је свршено. Друго време у потпуном смислу речи наступило бијаше. После епске борбе, велике у сваком погледу, отварају се српском народу на Балкану нове перспективе и отпочиње нов политички живот. Друга права и други поредак обележавају ово доба. Што је било Карађорђево па нестало и пропало, то је Милош изнова подигао и утврдио. Оцењујући оно, што је Карађорђе створио и што је Милош учинио, не би се могло рећи: нити да је у новој згради све Карађорђево, а ништа Милошево, ни све Милошево, а ништа Карађорђево. Милош је био политични наследник Карађорђев, који нову зграду није назидао на рушевинама прошлог доба, него на тековинама и
институцијама истог. Из клица, расада и изданака Милош је брао плодове, који су под њим сазрели. Милошево је доба тако друга половина постанка нове Србије. Њен почетак има две половиие, од којих се једна без друге не даје замислити. Обе су једна и нераздвојна целина. Исто онако, као у књижевности тог доба Доситије Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Ови препорођавају књижеван и душеван живот народни. Милош и Карађорђе политички. Што је један почео, други је довршио. За чудо је, да су сва четворица били савременици. У томе лежи снага и значај оног доба. Сва четворица потичу из народа, коме оно враћају, што им је он дао. Најјачи мишићи и најјачи политички и душевни сокови српског народа скупише се у једну националну целину, коју тристотине шездесет и једну годину после смрти деспота Ђорђа Бранковића Смедеревца први пут Европа признаје. То је био успех српске револуције. Препорођај из себе самог, и без туђе помоћи.   

В. Г- н. Цариград, 1911.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5044 on: April 26, 2024, 01:40:05 pm »

Један прилог о односима Србије и Аустрије у годинама 1809 - 1812
(Поводом књиге: Metternich und seine auswärtige Politik von Fedor von Demelitsch, Erster Band, Stuttgart,1898.)


Под горњим натписом угледала је недавно света ова прва књига Федора Демелића, доскорашњег секретара дворске бечке канцеларије, који је, већ по поверљивости својега положаја, имао наравно највише и прилике и могућности, да на самом извору понајдубље продре и сагледа у мрачан и тајанствен лабиринат аустријске политике за време најкритичнијих тренутака по опстанак аустријске царевине. Једном на прагу нашега столећа под неодољивом навалом Наполеона I. а другом опет у револуцијоном покрету 1848-9 г. Хабсбуршка монархија - дотле поглавито и проширена лукавом политиком на основу родбинских веза владајуће династије (по познатој девизи: Bella gerant alii, tu felix Austria nube!) - дошла беше у питање самог останка свога. Али, нешто старом препреденошћу своје безобзирне политике, а нешто и самом невештином противника својих (нарочито са стране Русије, која се за онда још словенском силом не осећаше), њој би суђено, да срећно преживи оба ова критична момента - у почетку и половини нашега столећа - и да, тек под ударима неумитне политике гвозденога канцелара буде коначно истиснута из Италије и Германије - на нашу велику невољу - потиснута и упућена овамо к нама на Исток. Ова књига Демелићева писана по самим аустријским државним и дворским изворима (архивама), јасно нам већ показује, како је Аустрија, у колико је више губила земљишта у Немачкој и Италији, у толико је све више циљала на накнаду на Балкану. Данас је наравно ова тежња њезина још у толико опаснија, у колико је сада потпомогнута и самом немачком потпором у интересу проширења привредне и политичке сфере германских интереса на Балкану, и у колико овој тежњи - из себичних побуда противу Словенства -  марљиво служи данас и угарска половина њезина. И у томе погледу ова књига Демелићева веома је поучна за оцену и правац наше државне политике у опште. Ми смо дубоко уверени да би извор бечких архива могао пружити још и много обилатијих и много тежих факата о силној перфидији аустријске политике, кад би се сви они само на јавност изнети могли, али већ и оволико, колико је у овој књизи Демелићевој изнесено и садржано, потпуно је довољно да нам јасно покаже сву висину дволичности и неверства аустријске политике. Аустрија, по властитоме признању, с правом задивљује свет својом неблагодарношћу (у Кримскоме рату према Русији) као и својом безобзирношћу (према познатој опет изјави Колонића у питању заточења Ђурђа Бранковића: Nihil male fecit, sel ratio status ita poscit!) Па ипак надати је се, да Аустрија, већ по сили самог природног развоја догађаја, неће на крају крајева ни у словенскоме питању боље моћи проћи, но што је прошла у германском и италијанском. У питању политичке будућности Балканских Словена, а понајпре српскога племена, пресудну реч имаће и мораће да каже Русија - по истом оном праву и разлогу, по коме је у италијанскоме пресудила Француска (1859) а у немачкоме опет Пруска под политиком свога гвозденог канцелара. У првој половини овога столећа Русија, као што рекосмо још не бејаше свесна својега природног позива словенске ослободитељке у великој борби раса (романске, германске и словенске). Она се за тада ограничавала још све на улогу просте заштитнице и покровитељке хришћанских народа у Турској. Да је се нешто Александар I. хтео и могао погодити с Наполеоном I., источно питање (и то не само балканско, но можда баш и аустријско) било би вероватно још почетком овога столећа решено у корист слободе словенских народа. И тако исто Русија би несумњиво како за се тако и за општу словенску ствар, много боље учинила била, да је у место спасења германске Аустрије од маџарске револуције у г. 1848-9 ишла на то, да словенске народе у Аустрији подигне и ослободи, како од владавине Немаца тако и од Маџара. Надати је се међу тим да ће горко искуство, поцрпено за време Кримскога као и најновијега руско-турског рата (на Берлинском Конгресу) бити довољно јемство, да се овако фаталне политичке грешке више не понављају. Политичке погрешке, учињене на будућности читавих народа, тешки су грехови. Данас кад велика борба раса, не само у европској већ и у самој светској политици, добија све то заоштренији и одређенији карактер, надати је се с правом и разлогом, да и Русија, свесна својега природног значаја и позива у ослобођењу словенских племена од германских, па под окриљем ове чак и саме маџарске владавине, неће ни хтети ни моћи више улазити у погодбе о деоби словенских народа (по примеру Пољске). Питање је за нас Србе у самој основи својој дакле веома јасно и просто: или ће Русија заборављајући свој историјски позив словенске велесиле ослободитељке, (политичке јединице пред словенским нулама) и у источноме питању и даље улазити у компромисе о 'подели сфера' с Аустријом, и онда на првоме месту Српству, па онда наравно и самој Србији одзвонило, или ће се пак Русија потпуно свесна своје природне историјске улоге, одлучно морати заузети за слободу и самосталност Балканских Словена, а понајпре Срба (који се први на ударцу германско-маџарскоме налазе), и онда неизоставно морати једном доћи у сукоб с аустро-германском тенденцијом све даљега продирања на Балкан, коју међу тим ни сами романски народи, у властитом интересу не могу мирно гледати. (А на прво место при томе наравно долази отворено питање о коначној судбини окупираних српских покрајина Босне и Херцеговине).
Имајући вазда ово, по нас Србе најважније, питање пред очима, као природно питање нашега народног опстанка и наше политичке будућности, ова књига Демелићева добро нам је дошла не само по историјској поучности својој - нарочито у питању бољега познавања догађаја из првог српског устанка - већ и по корисности својој и за само одређивање правца наше државне политике у садашњости и будућности. Књига I. обухвата догађаје под министровањем Метерниха од г. 1809. до закључно 1812. и то све наравно изложене по изворима царског, државног и ратног архива аустријског. Приказујући ову књигу нашем читалачком свету, ми се овде ограничавамо на верно излагање свега онога што се држање Аустријске политике према ондашњим догађајима у Србији тиче, остављајући стручну оцену и проверавање самих детаља стручним историчарима онога времена, да они о томе свој коначни суд изреку. Остале две књиге, које ће по обећању пишчеву у брзо за овом следовати, садржаваће даље излагање догађаја све до Јулске Револуције (1830), а можда нешто и преко тога рока, дакле за нас најважније историјско време до коначног оснивања српске државе.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5045 on: April 27, 2024, 11:24:57 am »

Већ у Уводу ове прве књиге истиче се на прво место тај веома значајан факат, како је Аустрија потиснута Наполеоном I. из Немачке и Италије, први пут онда озбиљно дошла била на мисао о проширењу своје моћи на Исток и то прво помоћу самог Наполеона (да се по могућству моћ њезина распростре низ Дунаво чак и до обала Црнога Мора (стр. 51. Увода), па онда опет и саме Русије. Метерних је 7. октобра (по новом) 1809. г. на управи државној одменио грофа Стадиона и то као нарочити пријатељ францускога савеза, у који Аустрија не по доброј вољи већ по сили прилика ступила бејаше. Већ је сам бечки Шенбрунски мир у г. 1809. по себи био осумњичен као да је у њему већ било тајних погодаба о деоби Балкана: Русији Подунавске кнежевине и Бесарабија а Аустрији Србија и Босна (стр. 74. Предговора). Метерних се на првоме кораку највише бојао руско-францускога споразума (стр. 78. књ. І. година 1809.), јер с једне стране Французи беху већ у Истрији и Далмацији а с друге стране опет Руси на доњем Дунаву и Наполеон у прво време одобраваше све даље продирање Руса на Балкан (стр. 96.). То је Аустрију тако заплашило било, да се у њој тада први пут породила мисао о одржању Турске (стр. 96.), наравно док не би дошла у могућност да сама Турску наслеђује. С тога се исто као оно пређе Стадионова тако сад и Метернихова источна политика колебала, а поглавито баш у српскоме питању (стр. 97.) и то је, (т. ј. оријентална политика његова), као што вели Демелић, била свакојако најслабија страна новога Метерниховог система. Деоба отоманске царевине притискивала је као Алп-планина груди Метернихове и чак и у случају самог аустријског учешћа у овој деоби, Аустрија је непрестано зебла од увећања и оснажења Француске и Русије (стр 107.).
Још концем 1809. г. говорило се у Петрограду најако о томе, како ће се на пролеће рат противу Турске још с већом енергијом наставити, један руски војнички кор доћи у Србију, коме ће Французи преко Босне руку пружити, а руска флота искрцати се међу тим под Цариградом, (извештај аустријског посланика Сен-Жилијена у Петрограду своди порекло ових гласова на Париз, у намери да се Руси забаве док Наполеон Индију не освоји (стр. 119.) Међу тим звезда руско-француског савеза која је у г. 1808. најјаче засијала била, почела је већ одмах након бечкога мира бледети. Континентални систем Наполеонов осетно је штетио привредне интересе руске, Енглеска владаше морем а Наполеон опет занет Шпанском побуном, тако да по мишљењу Сен-Жилијена не могаше ни помишљати на индијску авантуру (стр. 119.).
Исто као и Аустрија и Турска се са своје стране опет прибојавала, да ће Наполеон пошто једном Аустрију савлада и Шпанију потчини, бацити се на деобу Турске споразумно са Русијом. С тога и Турци почеше отад први пут веровати у искреност аустријске тежње за одржањем Турске. (Извештај цариградског интернунција Штирмера, стр. 123). Неприродан склоп ових двеју држава изазиваше дакле већ и сродност интереса њихових. С тога, поред Енглеске, Турска почиње одсад налазити наслона и у својој дотадашњој противници Аустрији. Док је српски устанак носио још само карактер устанка на дахије, дотле је он још и којекако симпатично гледан био и од Порте и од Аустрије. Али чим успеси српског оружја подигоше дух народни, тако да већ 1807. г. српске народне песме певаху о освојењу Босне (стр. 126.) а 1809. г. покрет српски и фактички показа тежњу за спојењем с Црном Гором и ослобођењем Босне и Херцеговине, на мах се и аустријске симпатије претворише у бојазан од оснивања српске државе.
Међу тим у Србији је изгледало као да се - према томе како ко мишљаше да ли ће се с једне или друге стране пре до помоћи доћи - и вође српског устанка почеше по својим назорима и склоностима разликовати, те једни више нагињати наслону на Русију а други опет на Аустрију. У томе колебању испочетка Кара-Ђорђе је чешће био обележаван као присталица аустријске помоћи. И доиста је 15/27 марта 1808. год. Карађорђе водио преговоре с аустријским командантом Петроварадина бароном Симбшеном (стр. 127.). Али је, додаје одмах Демелић, Аустрија баш у то доба наредила била забрану извоза, и Кара-Ђорђу је главно било да само ту забрану извоза дигне (пошто из Русије нарочито храну добијати не могаше) и отуд, вели он, ова Карађорђева наклоност Аустрији (стр.127.). Аустрија је са своје стране кришом већ почела била Кара-Ђорђу стављати у изглед своју заштиту Србије, али по цену окупације Београда. Преписка о томе између Кара-Ђорђа и Симбшена падне међу тим у руке руског агента Родофиникина, који ју одмах достави руском посланику у Бечу, а овај покаже самоме грофу Стадиону (127.). Доведен тиме у врло незгодан положај и према Порти и према Русији, гроф Стадион порицаше и увераваше, како је фелдцајгмајстор Симбшен све то радио на своју руку! На то је РодоФиникин предочио Кара-Ђорђу немогућност аустријске помоћи, нарочито с погледом на предстојећу погодбу Русије с Француском о деоби Турске, која ће једина кадра бити да и Србима боље будућност осигура (128.). Под притиском ових разлога Родофиникинових Кара-Ђорђе му је и поверио био своје тајне преговоре са Симбшеном. Но при свем том фактичка невоља (потреба у џебани и храни) гоњаше ипак Кара-Ђорђа и на даље пријатељско споразумевање с Аустријом, пошто је ова имала довољно пута и начина да устанку осетно нашкоди (128.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5046 on: May 02, 2024, 06:55:06 pm »

Међу тим Демелић налази, да је Кара-Ђорђе још и у толико више нагињао зближењу с Аустријом, у колико је више почео и сам веровати, да су његови домаћи противници тражили и налазили ослонца у Русији. С тога 6/18, августа 1809. г. Кара-Ђорђе пише Симбшену и извињава му се што своју прошлогодишњу реч није могао одржати (стр. 128.) Међу тим Аустрија није никако ни веровала у искреност Кара-Ђорђевог уверавања о лојалности и с тога је цар Франц сада захтевао, да на место дотадашњих усмених преговора Симбшенових са Кара-Ђорђевим секретаром Јевтићем, дођу писмене понуде са молбом Срба за аустријско посредовање у Цариграду (стр. 129.) С аустријске стране желело се свакојако да сам Кара-Ђорђе уђе у преговоре и са своје стране Аустрија понуди окупацију српских градова а понајпре Београда, а с друге стране опет да се и Порта по могућству на то приволи, под обећањем, да ће градове Аустрија држати само као депо-а те средством њих старати се, да Србе приклони на полагање оружја. Порта пак нека онда и са своје стране нешто учини за поправку жалосне судбине Срба! (Упуство Штирмеру, стр. 129.). Дакле Срби сами да се понуде а Турска опет и сама то да одобри; и онда наравно да би се на тај начин Аустрија најлакше и најјефтиније дочепала Србије, од прилике као оно на Берлинскоме конгресу и окупације Босне и Херцеговине! Срећом пак по Србе на томе је у г. 1809. цела ствар за онда и остала. Аустрија се ограничила на просто саопштење српских жеља у Цариграду, пошто је тада врло много полагала била на одржање добрих односа с Портом (129.). Србима је међу тим пуштала у уши, да је цар аустријски вољан да њихов споразум са султаном на по њих повољној основи посредује. И тај обрт у аустријској политици био је већ дело Метерниха (стр. 130.) који не хоћаше никако, да Аустрију у нове заплете баца у времену, када већ на помолу бејаху нова непријатељства са Француском.
Да међу тим Србија улази у сферу аустријских интереса и да окупација Србије мора бити мета сваке свесне аустријске политике, то је стајало изван свакога питања. Само што за онда још моменат није никако повољан био за аустријска освојења. Ако пак Србија не могне постати аустријском, свакојако је онда боље, да и даље остане турска провинција, пошто би као независна кнежевина морала постати игралиштем француских руских интереса. Тако се већ онда мислило у Бечу и држало, да је моменат веома погодан за посредовање у Цариграду. Метернихов експозе цару (стр. 130.) био је за Србе врло драгоцено признање! Родофиникина не бејаше у том тренутку у Србији, те да се његова уплива бојати имало и тако барон Симбшен добије упуство, да своје понашање према Србима подешава тако како би се српске намере што јасније испољиле, а уједно и да се аустријски уплив у Србији појача (131.). Али, додаје Демелић, и после одласка Родофиникинова Русија и Француска ипак уживаху у Србији највеће симпатије док Аустрија у самој ствари бројаше најмање присталица (131- 132.) Колебљиво држање Аустрије само јој је већ убијало сваки углед у Србији а међу тим је закључење Шенбрунскога мира и саме Турке доста узнемирило било, јер се у Цариграду исто као и у Петрограду држало да је у том уговору морало бити некога тајног споразума о деоби Турске (132.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5047 on: May 03, 2024, 11:44:07 am »

Аустрија се тада на првом месту прибојавала већ и самога Француског уплива у Цариграду (нарочито поводом наименовања новог француског посланика у Цариграду), који би не само Србе у Србији већ и у Босни на и саме Грке на устанак подбадао. Мимо то претила јој је опасност још и од самог оснивања нове краљевине Илирије (са седиштем у Љубљани), која би и са своје стране устанике на Балкану потпомагати могла (стр. 135.). Сам Демелић међу тим признаје, да је Илиризам као национално-политички програм био једна скроз народу непозната новина, пошто успомене народне знадијаху само за Душанову српску царевину и пропаст на Косову (стр. 136.). Из обзира према Порти Аустрија сузбијаше предлоге Кара-Ђорђеве о самосталности државној, али у исти мах ипак ни Србе сасвим не напушташе - из бојазни опет, да се ови у наручја Русије и Француске не баце. Концем 1809. г. српске вође на договору у Београду одлучише међу тим да пошљу депутацију у Петроград (136.). У исти мах у Бечу вероваху да и Французи не мирују, већ да преко Босне (Травника) на Србе утичу, обећавајући Кара-Ђорђу помоћи, те се под таквим приликама Аустрија одлучи, да једнога нарочитог консула у Србију пошаље, који би српски покрет из непосредне близине пратио, а уједно и Родофиникинове кораке сазнавао и укрштао (стр. 138.)
Са своје стране сам Метерних није још никако ни веровао у могућност оснивања српске државе; али је за сваку сигурност ипак желео да се на Балкану што скорије мир поврати. Међу тим погодбе, које је својим посредовањем у Цариграду Аустрија испословала била, не могаху ни уколико Србе задовољити. (Гушанац Алија да се из Србије уклони, Срби одсад сами порезу да прибирају, али иначе у свему да се безусловно покоре Султану); у толико мање, што оне чак не одговараху ни ранијим српским погодбама са Симбшеном (поред аустријског консула у Србији, Срби у исти мах захтеваху, да и сами могу имати свога представника у Аустрији стр. 140.). Порта је и сама међу тим искрено желела што скорији споразум са Русијом, пошто јој у то доба и од Персије опасност прећаше. (Извештај Штирмеров Метерниху, стр. 141.) Ускоро затим пада међу тим и мисија грофа Шувалова у Бечу 1810-11. г., од које се Метерних јако бојао, да га код Наполеона не компромитује и у којој је гледао само тежњу Русије, да за случај рата са Наполеоном склопи одбранбени савез с Аустријом - пошто Русија гледаше само себе да обезбеди (стр. 244.). У то доба пак на Порти се поглавито борио био уплив инглески с француским. Све до бечкога мира Инглеска и Аустрија стојаху према Француској и Русији као противници и тек тај бечки (или Шенбрушки) мир мења ситуацију - увлачи Аустрију силом у дружбу са Наполеоном, што се нарочито тада огледаше и у женидби Наполеоновој с ерцхерцогињом Маријом Лујизом. Победе руске концем 1809. г. отворише међу тим у опште боље изгледе и за успех српскога устанка, те се с тога Срби у марту 1810. г. приликом честитања удаје ерцхерцогињине, поново обраћају у Беч за аyстријску заштиту, молећи за изашиљање аустријскога консула у Београд и - бар по гласу упуства Симбшену од 17 – 29. априла – обнављајући и сам предлог о поседнућу српских градова. У исти мах Срби се честитајући Наполеону, и њему за помоћ обраћају, те се већ с тога у Бечу нарочито желело прво сачекати Француски одговор. С тога се у Бечу према српском изасланику Југовићу ограничише на евазивне одговоре: лепе жеље и силу прилика, упућујући га опет на Симбшена и давши му путна трошка 1.000 форината (стр. 261 – 262.). На писмо Кара-Ђорђево упућено маршалу Мармону за помоћ, овај је (према гласу упуства датог Штирмеру 11 – 23. маја стр. 265.) са француске стране одговорио, да Срби само и даље остану на доброј нози са Русима, према Турцима пак да се на одбрану ограниче, па ће се већ Наполеон и за њих заузети. У Бечу се међу тим, као што Демелић вели, врло добро знало, да Србима у опште само она сила може праве помоћи пружити која је одлучно решена да се противу Порте бори (стр. 266.) - дакле једино Русија а најмање Аустрија, која непрестано лавираше између Француске и Русије, Порте и Срба!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5048 on: May 03, 2024, 11:51:12 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Петар Дука.jpg (169.91 KB, 595x794 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5049 on: May 03, 2024, 11:55:18 am »

Победе руског оружја над Турцима наравно да силно подигоше и уплив руски, тако да је у г. 1810. у Србији општа жеља била, да се ова у свему на Русију наслони (стр. 267.). С тога се Аустрија поче занимати идејом, да у споразуму с Турском, с војском Србију умири, градове а нарочито Београд поседне - наравно сад све опет у наслону на Наполеона, који никако не дозвољаваше да се Руси на Доњем Дунаву утврде, а још мање Србију поседну и под своје ју покровитељство ставе. (268. Наполеонове изјаве Метерниху). И Метерних је најзад и с тим био задовољан, што је толико успети могао, да Наполеон са своје стране у Петрограду учини представку противу руских освојења на десној обали Дунава и у Србији. (271. Из упуства Штирмеру). У погледу српских ствари владала је чак у Бечу у опште, вели изреком Демелић, врло велика недоумица. Док се с једне стране увиђала потреба, да се продирању Руса на пут стане, дотле се с друге стране опет бојало, да се на томе путу не западне у недогледне заплете. А нарочито се никако није имало сигурности, како ће се у целом овом питању сам Наполеон држати. Овамо се с Портом желело обдржавати најприсније пријатељство, али се у исти мах хтело и Србима предусретљивости показати, како би се ови за Аустрију придобили (стр. 275.). Отуд нерешивост, шепртљанство и противуречни кораци. Наполеон са своје стране - све у циљу да Аустрију и с Русијом и с Портом завади, и за се јаче привеже - саветоваше јој да Београд препадом заузме и Србију од Турске ослободи (Метернихов експозе цару, стр. 276.). Аустрија је пошто пото међутим гледала, да се на Порти представи, као да је то њезина заслуга, ако се Руси у Београду не угнезде. Аустрија је све желела, да је Порта сама некако понуди (исто онако као и Срби), да за рачун Турске Београд и Оршаву поседне, али све то некако да буде на такав начин, да то њу ни у какав заплет са Русијом не увуче! (стр. 278.). Идеју о поседнућу српских градова нарочито је тада прихватао био фелдмаршаллајтнант Петар Дука, али је она при свем том у брзо напуштена била (стр. 278 – 9.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5050 on: May 04, 2024, 10:34:59 am »

16/28 септембра 1810. г. потпуковник Паулић би најзад наименован за аустријског консула у Београду, да боље прати српске догађаје и да ради у двострукој намери: према Порти да изгледа као да Србе утишава, а према Србима опет да се представља као пријатељ њихов. (Упуство Паулићу, стр. 280. и 282.). Мисао о поседнућу српских градова тада поново оживљује и Паулићу би стављено у задатак, да се сад у толико више представља као српски пријатељ, у колико се у то доба Руси све више почеше повлачити на зимовник на леву обалу Дунава напуштајући српску и бугарску страну. Аустрија се све надала скорој деоби Турске и очекивала да се, кад се једном стечај над Турском отвори, само на готово у масу пријави, а нарочито је била узимала на око Београд, као веома важну тачку на Истоку, трговинску и стратегијску. (из упуства Паулићу стр. 282 – 3.). Метерних опет обнавља мисао, да Србија ако уопште не узмогне бити аустријска, боље је да онда остане турска, пошто се Аустрија нарочито прибојаваше, да Србија помоћу руском или француском не дође до државне самосталности, јер се у Бечу никако није могло веровати, да ће Срби бити кадри, да се сами без туће помоћи ослободе. Међу тим српски сенат одбија сад и постављење аустријскога консула и тако аустријски планови у Србији пропадају. Наравно да је Аустрија све то приписивала утицају руском. (Извештај Симбшенов, стр. 284.).
Међу тим у писму упућеном Симбшену из Варварина под 9/21 септембра, Карађорђе се ипак са своје стране извињава за овај оштар поступак савета. Срби, вели он, мисле сад само на рат и своју самосталност, очекујући за сада прве помоћи само од Руса, који се с војском на граници налазе. Аустрија, ако и она са своје стране хоће што да учини, нека угази у Босну и отуда помогне Србији. Свуда пак провирује основна мисао да Срби хоће само сталност и да то и Руси добро знају. (стр. 286.). Међу тим Порта одбија српске пунктације о самосталној унутрашњој управи и трибуту (287.). Она пристаје на постављење аустријског консула у Београду, али одбија тражњу о наименовању српскога консула у Аустрији; у Цариград пак Срби да могу по пристанку Портину послати свог капућехају. (стр. 288.). Том приликом Порта међу тим даје и Аустрији на знање, да би она поседнуће српских градова морала сматрати као објаву рата (Штирмеров извештај из Цариграда, стр. 289.) Међу тим Порта изјављује своју готовост, да прими аустријско посредовање за мир са Русијом (290.), док на окупацију Београда никако не пристајаше. У Бечу су се пак у то доба нарочито бојали рускога поседнућа Београда. (292.). Аустрија са своје стране још никако не вероваше у искрену потпору Наполеонову за случај окупације Србије, јер вели Метерних у свом извештају цару, (стр. 293.) Што би се Наполеон излагао могућности да и Србе противу себе окрене? Услед аустријскога неуспеха у Србији, поче се сад у Бечу сваљивати сва кривица на неумешност Симбшенову и српски послови поверавати Дуки, уз припомоћ Паулића, који требаше у приватном карактеру отићи у Београд, да отуд догађаје непосредно прати и Дуку о свему извештава. (Метернихов експозе, стр. 294.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5051 on: May 08, 2024, 01:16:34 pm »

Аустрија је сада желела само да Србију што пре види смирену, кад већ не бејаше више за њу изгледа да ће сама с војском у Србију моћи угазити. Отуд и мисија мајора Кроcapa у логору великога везира у циљу посредовања аустријскога за мир са Русијом. Међу тим Симбшен би опозван и замењен фелдцајгмајстором Хилером у Петроварадину, а Дука опет добија заповедништво над војском у Банату. Хилер се, као што вели Демелић, у опште врло слабо разбирао у српским стварима. (стр. 295.) За њ је цео српски устанак потицао чисто из религиозних побуда; Срби само из верских обзира (православља) траже наслона на Русију; сва његова политика састојала се према томе у томе, да затварањем границе принуди Србе на мир и предају. (стр. 296.). Meђу тим, као што вели Демелић, српски устанак циљао је на политичку самосталност народну. Српски вожд обраћао се како на руску тако и на аустријску помоћ. Али је он тежио српској независности; не узмогне ли се ово пак никако постићи, онда је тек он помишљао на то, да се, по мери изгледа на успех потчини једној од ових двеју сила. Исто као и пређе, Карађорђе је избегавао, да сам лично на преговоре у Земун прелази, но је и опет слао свога секретара Стевана Јевтића. (стр. 297.). Преко познатога пак непоузданог агента Милоша Урошевића, Земунца, Хилер бејаше извештен, као да ће Карађорђе сам лично руско-турским преговорима за мир присуствовати. Међу тим Карађорђе није на то ни помишљао, да сам у Букурешт иде, но је смерао, да тамо пошаље Милана Обреновића, Миленка или Доситија. (извештај Хилеров, стр. 298.). Сва обећања и правдања Карађорђева имала су као и увек на крају крајева тај задатак, да ако баш Аустрију на помоћ и не приволе, а оно бар њезину наклоност по могућству одрже, нарочито због потребе у храни и муницији. Истина је међу тим од свега тога само толико, да је Карађорђе чешће изјављивао, да ће се он оној сили поклонити, која му прва осетне помоћи пружила буде. (стр. 299.). На дволичну аустријску политику одговорио је наравно и Карађорђе дволичним држањем својим. Метерних је међу тим и сам већ увиђао, да народ, који је толико крви пролио и толике жртве поднео, неће олако више пристати да се у стари јарам поврати. (стр. 300.). Бојећи се по њу и горега, Аустрија је сад била вољна да се у предстојећем миру између Русије и Турске (пошто Русија већ пристајаше на Прут као границу) Влашка и Србија под својим кнежевима као васалне земље ставе под заштиту Русије и Аустрије. (Упуство издато Штирмеру. стр. 303.). Међу тим ради сваке сигурности Аустрија испод руке саветоваше Порту, да дунавске кнежевине Русији никако не уступа, пошто ова мора сад мир закључивати, бојећи се предстојећега сукоба са Француском. (Упуство Штирмеру, 304.) Тако без икаква постигнута резултата стајаху српске ствари концем 1810. године.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5052 on: May 13, 2024, 11:03:59 am »

У колико су се односи између Русије и Наполеона јаче затезали, у толико је сада и Наполеон у идућој г. 1811. све мање био расположен, да Србију као савезницу Русије види оснажену и самосталну. Из зебње од Руса Наполеон не пристајаше никако, да се Русија у Србији утврди и каквог грчког кнеза по примеру влашких господара намести за владаоца. Не могне ли се Србија за Турску очувати, то да јој се онда бар какав латински кнез постави на чело. Кнез Шварценберг у свом извештају сам то ближе објашњава тако да је Њ. В. тиме мислило кнеза католика. (стр. 365.). Наполеон је са своје стране вазда желео да Аустрију види и с Турском и Русијом завађену и на тај начин све више на њ упућену, док је Русија опет желела да Аустрију пошто пото за се придобије у предстојећем сукобу са Француском. Међу тим Аустрија тада избегаваше у опште сваке сукобе, не верујући у искреност понуда ни руских ни француских. Цар Александар I. у разговору с аустријским послаником грофом Сен-Жилијеном наговештава му, како би вољан био да Србију Аустрији остави ако јој то годило буде, - рачунајући на старе аустријске тежње из времена Јосифа II. - па и саму Влашку до Серета и град Браилу (извештај Сен-Жилијенов, стр. 414.). Руски државници увераваху аустријскога посланика, да је цар Александар далеко и од помисли. да он Србију заузме. Он жели само да зна шта је Аустрија вољна за Србе да учини и какви се планови у Бечу о Србима кроје. (419.). Аустрија би на сваки начин морала суделовати у деоби Турске (по примеру Пољске) и петроградски кабинет свакојако ће се потрудити, да аустријски добици буду лежали између руских и француских (између Влашке и Илирије - дакле Србија! – 420.). У то доба дакле Русија, да би само Аустрију од савеза са Француском задржала, нуђаше одиста Србију Аустрији. Али је ипак зато бечки кабинет у овој понуди руској гледао само тежњу њезину, да од Аустрије измами и сазна да ли ова није већ какву понуду с Француском у погледу Србије учинила. (стр. 422.).
Почетком марта 1811. г. предаје гроф Стакелберг руски посланик у Бечу грофу Метерниху чак и писмо свога господара на цара Франца. У томе писму вели се ако би услед рата Галиција припала Русији, цар Александар изјављује своју готовост да Аустрији одмах уступи Молдавску и Влашку до Серета. Кад би се пак овој аквизицији додала још и Србија, онда би то по наговештају цара Александра, било једно врло згодно заокругљење аустријске територије. (стр. 424-425. Од прилике дакле онако исто, као и одузимање Боке Которске од Црногораца и уступање њезино Аустрији.). Александар свим силама увераваше тада Аустрију, како му је врло много стало до њезиног оснажења, исто као и турскога, а све за евентуални савез противу Наполеона. Не верујући међу тим овој данајској понуди руској, гроф Метерних одговара на њу, да Аустрија није никако вољна да своје провинције (Галицију) размењује за земље, које Русији никако и не припадају! (тајни упут Сен-Жилијену, стр. 432.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5053 on: May 15, 2024, 09:44:34 am »

Демелић констатује, да је развој догађаја у Србији у опште имао врло великог утицаја на цео ток оријенталне политике аустријске. У г.1811. српске вође нису хтеле више ни да чују за то да се Србија Турској потчини, већ у најгорем случају бејаху готови да пристану на извесну лабаву зависност од Порте. Наравно, да се у Бечу ово упорно држање Срба и опет приписивало руском утицају. С тога је Аустрији ишло у рачун, да се што скорије једном дође до руско-турскога мира и да се том приликом Србима по могућству уопште докаже немогућност руске помоћи, како би ови искључиво на аустриску заштиту упућени били. (Упуство Метернихово Хилеру, стр. 466.). Аустрија се према томе и опет одлучује на пасивну политику, упућујући Паулића, да се у Земуну настани, одатле српске догађаје пажљиво прати и о томе своје извештаје од сад непосредно Министарству иностраних дела у Беч шаље, а ђенерала Хилера о свему само да извештава. Метерних у опште нимало не бијаше задовољан са политичким тактом аустријског генерала (са чега је и Симбшен смењен био). Хилер је већ на првом кораку званично нотификовао српскоме вожду своје наименовање за команданта, што је у Бечу врло непријатно примљено било, пошто се на тај начин у неку руку српска владавина пред светом јавно признавала. Прво већ с тога, а друго још и зато што је Хилер српску депутацију поучавао на какав начин Срби аустријску заштиту треба да затраже, њему из Беча би учињена нарочита замерка. (стр. 467-468.). Хилер би упућен, да сваке даље преговоре са Србима прекине, те он сад према томе поче предузимати мере за строго затварање границе, али ни то опет не иђаше у рачун Аустрији, која никако не бејаше опет вољна да народ српски против себе огорчи. (468.). Аустрија је у самој ствари желела, да у Србији симпатије задобије, па, ако је то могуће, да преко својих агената чак и народ од својих вођа одвоји. (Упуство Метернихово Хилеру, стр. 469.).
У то доба падају преране вести о уласку Руса у Србију, али, и не чекајући још на улаз њихов Хилер већ наређиваше затварање границе, што му је понова заслужило било замерку из Беча. Најзад Руси одиста и улазе 29. јануара (10. фебруара) пуковник Александар Феодоровић Бага поседа београдски град са 800 људи и 4 топа. По Хилеровим извештајима саме српске вође позвале су биле Русе под притиском народнога захтева о заштити које било европске силе. Међу тим Демелић дели у свему Ранке-ово мишљење, да су их сами противници Карађорђеви дозвали били (Миленко и Петар Добрњац долазе с Русима заједно у Београд), али никако не верује међу тим у гласове о томе, као да је Карађорђе тако далеко ишао, да је Русе уопште избегавао, па чак и на благодарењу одсуствовао. Карађорђу је, вели Демелић, главно било да сазна на чему је. Он, као што Ранке сасвим умесно примећује, није у основи никад ни био противник Руса, но, и кад се споља као такав представљао, он је то чинио само с тога што је мислио да његови противници у Руса потпоре налазе. (стр. 471.). Карађорђе се с разлогом бојао, да ће Руси ипак на крају крајева бити принуђени, да стукну пред навалом Наполеоновом и с тога се он у исти мах обраћаше и на Париз. Али како Карађорђев повереник у Паризу, Раде Вученић, не добијаше од Наполеона ни каква одговора, то је наравно онда и Карађорђе све то јаче на Русију упућен био. Положај у земљи није му међу тим никако уздрман био. као што се то тада у Бечу веровало но је на против баш Карађорђе успео био, да своје противнике сузбије (стр. 472. по Ранке-у). Како му драго, тек поводом овог уласка Руса у Србију, Аустрија сад тек дошла беше у недоумицу, шта да према томе предузме. Оно, чега се она највише бојала, беше наступило. Колико према Француској и Порти толико опет и према Русима и Србима Аустрија је увиђала, да није више смела остати у потпуној пасивности и с тога Метерних изјављује Русији, како је његов господар врло непријатно дирнут упадом Руса у Србију, па шта више и да Аустрија уопште неће никако моћи дозволити, да се Руси на десној обали Дунава утврде (стр. 473. Метернихов експозе цару). Војни ауторитети аустријски изјављиваху, да је губитак Србије за Аустрију много тежи од губитка белгијских Нидерланда (по Beer-y).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 187



« Reply #5054 on: May 20, 2024, 09:35:54 am »

У то доба Хилер поче сад опет извештавати бечку владу, као да Срби у Русију све то више веру губе, да српске војводе увиђају, да Европа уопште неће трпети руско покровитељство над Србијом и да су с тога на последника Родофиникинова Недобу стављена од српске стране следећа питања: 1) Да ли су Руси вољни и кадри, да Србе од сваке опасности одбране; и 2) да ли Срби са сигурношћу и под свима приликама могу рачунати на испуњење руских обећања? Док Недоба још чекаше на упуства из Петрограда за одговор, Срби међу тим и опет покушаваху да сазнаду, чему се и од Аустрије могаху надати. (Све по Хилеровим извештајима, стр. 475.). Док тако с једне стране, изгледаше, као да се у Србији за аустријске смерове повољније прилике стварају, допадоше с друге стране гласови о томе, како је цар Александар Кара-Ђорђа уверио, да ће он са своје стране све могуће учинити, да Србију од Русије не одвоји и да ће се у преговорима мира о судбини Србије рачуна водити (опет Хилеров извештај). Овако противуборне вести избацише најзад или сасвим из концепта генерала Хилера, који сад опет поче долазити до уверења, да се српске вође притворно представљаху као Аустрији наклоњене само онда, кад се од Русије ничему више не могаху надати. С тога он налазаше да су за Аустрију повољна само ова два решења српскога питања: да се Срби под турско господство врате, или пак Аустрији припадну (Хилеров извештај, стр. 476.). Да не би Хилер опет у чему пренаглио, Аустрија му као цивилнога саветника придодаје Ђулијанија (476.). У Бечу се осећало, да би затварање границе сасвим морало отуђити Србе од Аустрије, па чак да би оно и по саме интересе аустријског увоза од штете било - и отуд потекоше опет полутанске мере (477. Упуство Ђулијанију).
За сваки случај међу тим Аустрија се припремала да Србију присвоји. Отуд чак и сам нацрт устава који Аустрију у г. 1810. за Србију припремаше (и који се у аустријској државној архиви налази), израђен тако, да целу српску унутрашњу управу у свему према аустријскоме моделу подеси (по примеру војничке границе а нарочито у погледу пореза) а све у циљу, да се на тај начин Србија временом што лакше Аустрији присаједини. За време Србија би имала остати Турској васална, али, по примеру Влашке и Молдавске, под аустријском гарантијом. Сваку измену устава морала би претходно одобрити како Турска тако и Аустрија. На тај начин, вели Демелић, надаху се у Бечу, да у Србији добију накнаду за изгубљену Белгију (стр. 477.).
Међу тим пораз Турака у Децембру 1811. г. нагонио је Турску, а опасност од Наполеона опет и саму Русију, да се преговори за мир убрзају. И тако последњег априла г. 1812. би најзад и закључен Букурешки мир, који је Аустрију врло непријатно изненадио, пошто је она баш тада улазила била у савез са Француском (а исто тако и Инглеска беше овим миром незадовољена). И у Француској и у Аустрији уздаху се међу тим још, да мир неће бити ратификован (649.). На првом месту Аустрију је нарочито узнемиравало решење Српскога питања (650.). На аустријска наваљивања Реис ефендија најзад изјављује Аустрији, да је, и после извршене ратификације, ипак српско питање још остало отворено. (Све по извештајима интернунција Штирмера стр. 654.)
Logged
Pages:  1 ... 325 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335 336 [337] 338   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.065 seconds with 22 queries.