JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Posts: 9 220
|
|
« Reply #5059 on: June 06, 2024, 03:50:42 pm » |
|
Увод. У тринаестом и четрнаестом веку српска краљевина није имала разлога да се плаши поређења са другим монархијским државама средње и западне Европе. Ако је у неким стварима била инфериорна у односу на своје сестринске краљевине, она је у многим стварима била несумњиво надмоћнија. У Србији, као у другим државама, народ су чиниле две различите класе, једна привилегована друга непривилегована. Привилеговани сталеж се састојао од племства и свештенства, и сва политичка власт је била у њиховим рукама. Занатлије, рудари, трговци и сељаци, чинили су непривилеговани слој и нису имали никаква политичка права. Да им је право окупљања било изричито забрањено, види се из српских закона из четрнаестог века. Поред пореза који су плаћали у краљеву благајну, били су везани одређеним обавезама према власницима земаља на којима су живели. Све земље су припадале краљу, племству или свештенству. Ове обавезе биле су прецизно дефинисане законима а поређење које је уведено између ових закона и закона других земаља Европе, довело је Мациејовског до закључка, да је стање земаљских радника у Србији било далеко боље од положаја исте класе људи у другим савременим државама. Српски краљеви, који су били углавном образовани на Цариградском двору или у Венецији, придавали су велику пажњу материјалном развоју земље. Позивали су групе немачких колониста да се населе у Србију и отварали многе руднике. Тачније, рудници сребра у Новом Брду, Кратову и Сребрници, били су важна рударска места. Велики број закона и повеља намењених да пруже неопходну сигурност трговачком предузећу и недавно откривени трговачки уговори склопљени са Венецијом и Рагузом заједно доказују, колико су стари краљеви Србије ценили вредност трговине као средства националног развоја. Новчани систем Србије био је исти као у Венецији. Чак и у њиховом спољашњем изгледу постоји изразита сличност између српског и млетачког новца. О трговачким односима између старе краљевине Србије и Млетачке републике, постоји мноштво доказа у многим старим венецијанским законима донетим да регулишу трговину са Србијом. Спорови између српских и страних трговаца били су достављени пороти, чија је половина чланова припадала истој националности као и странци. Главни политички задатак Срба тринаестог века, требало је да обезбеди чврст ослонац на обали Јадрана. Уобичајена титула старих српских монарха била је: Милошћу Божјом Краљ свим српским земљама и приморју. Али у првој половини четрнаестог века њихова политика је већ достигла највиши успон. Често повезани браковима са византијским двором и тамо уопште школовани, српски краљеви су познавали сву нечасност Источног царства и умели да искористе његову слабост. Освојили су многе ромејске покрајине и ујединили их са Србијом. Српски краљ Душан одлучио је, да заузме Цариград и уједињењем српског, бугарског и грчког народа у исту државу, поново успостави пропало Ромејско царство. Душан је освојио Епир, Тесалију, Бугарску и већи део Македоније и узео титулу цара Грка и Срба. Са војском од 80.000 људи започео је поход на Цариград 1355. године, али је изненада умро пре него што је стигао до велике престонице Истока. Војска се вратила у Србију и недовршено политичко здање почело је да показује симптоме скорог пропадања. Љубомора између краља, племића и свештенства, довела је до брзог пропадања српске државе после смрти великог Душана. Унутрашње несугласице допринеле су, да је земља лако постала плен уједињених напада њених спољних непријатеља. Српски краљеви су увек желели централизацију, што је било у супротности са феудалним тенденцијама племића. Најпотпунији израз овом краљевском послу, заиста је дао Душан који је уобличио кодекс, којим се до тада незаштићени народ чувао од угњетавачких захтева великаша. Да би умањио утицај наследне аристократије, цар Душан је увео аристократију јавне службе и дворског достојанства, аристократију личног одликовања. У ту сврху установио је орден Светог Стефана Душана. Умро је, међутим, како смо рекли, пре него што је решио проблем унутрашњег уређења, који је поставио сам себи као задатак. После његове смрти, узде власти пале су у руке сувише слабе и нестабилне, да би успешно спровели огромне планове великог цара. Регент, који је управљао Србијом у време малолетства Душановог сина, био је човек ниског порекла и овај као и његова безгранична амбиција задобила му је зловољу и противљење феудалних племића. Регент Вукашин, иако човек неупитне енергије, није успео да победи ову опозицију и Србија, која је већ добро напредовала на цивилизацијском путу, запала је у анархију. Чак и избор владара ниског порекла, који је био у браку са краљевском породицом, није успео Душана да замени. Током ове владавине унутрашњег нереда, Османлије су извршиле напад на Србију. На пољу Косову, једној од највећих равница у западној половини Балканског полуострва, сусреле се супротстављене војске. С једне стране фанатични војници Мурата I, с друге деморалисана војска кнеза Лазара, због неслоге и егоистичне амбиције својих вођа, војска предодређена за пораз. Дана 15. јуна 1389. године вођена је она сјајна, али крвава битка у којој су Срби изгубили краља и Србија је практично престала да буде краљевина. Задржала је, истина, ипак неких педесетак година сопствене номиналне владаре, али их је водио прави инстинкт народа, да тугују над кобним пољем Косовом, као оним на коме је задат смртни ударац њиховој националној независности. Током целог петнаестог века Србија се борила, да задржи неку благу сенку слободе, али је турска моћ срушила полако али сигурно, некада тако предузимљиву и цветајућу државу. Српски владар Ђорђе Бранковић узалуд је тражио помоћ у Аустрији, Угарској и Венецији. Чини се, да је тада у Европи владало мишљење, да Турци никада неће настојати да продру у те земље преко Дунава и Саве и да је агарјанска инвазија била посебна пошаст, коју је Бог послао да казни источне народе, због негирања папске превласти. Немачки цар Жигмунд и угарски краљ понудили су помоћ српском владару, под условом да деспот и народ прихвате римокатоличку веру. Али Ђорђе Бранковић је сувише добро познавао свој народ, да би се усудио да обећа тако нешто у њихово име. Касније је добио извесну помоћ под вођством Хуњадија, али не довољну, да му омогући да ефективно одбије Турке. У старости је имао несрећу, да види своја два сина ослепљена од освајача и био је приморан да пристане на брак своје кћери Маре са неверним султаном Муратом II, сином Мурата и Маре. У име султана Мурата II Турска војска је заузела Србију, која је постала турски пашалук. Многи српски писци наглашују чињеницу, да је Србија коначно пала под турску власт по праву сукцесије, а не по праву освајања. Како год било, извесно је да је делом због многих ратова током XV и XVI века, делимично или углавном као последица слабе управе, Србија је крајем шеснаестог века била у најнесрећнијем стању. Није било сигурности за животну част или имовину. Сталне изнуде новца и кулук били су неподношљиви, а пролазак толиких великих војски кроз земљу на путу за Угарску, био је неиздржљив и претворио некада тако плодну и цветајућу земљу у пустињу. А пословица, где турски коњ прође ни травчица неће израсти, изгледала је буквално истина у то време у Србији. Али најтежи намет Србима, био је данак у крви, изнуђени дар, да сваке седме године своју децу дају за јањичаре. Па ипак, живо сећање на славу старе Србије, утолико је било у супротности са садашњом деградацијом и само је тајно негована нада у брзо искупљење, омогућила Србима да издрже гвоздену власт угњетача, као што су Турци били. Срби су били приморани, да траже код суседних хришћанских народа охрабрење и утеху. Мноштво младића је напуштало Србију, да потражи сигурније уточиште у Угарској и Далмацији, одакле су се као добровољци борили са Аустријанцима против Турака То су били тзв. ускоци, који су посебно на северозападу Балкана у служби Млетачке републике, а касније и у служби мађарских краљева, одиграли важну улогу. О њима је писао познати Венецијански теолог и историчар Паоло Сарпија. У самој Србији, хајдуци су се одметали у шуме и водили жестоки герилски рат против Турака. У многим пројектима објављеним у Немачкој, у првој половини шеснаестог века, за протеривање неверника из Европе, често се помиње Србија као погодна земља за велико заједничко ратиште. Србија се дуго надала, да ће јој аустријска помоћ једног дана омогућити, да збаци са себе јарам свог угњетавача. Срби су користили сваку могућу прилику, да изразе наду, да ће велика царска хришћанска војска брзо доћи, да их ослободи тиранске суровости њихових неверничких владара. Ипак, Аустрија никада није могла дуго да задржи симпатије Срба. Током XVII века, изнемогли и разочарани Срби нису видели другу наду за опстанак, осим у самоизгнанству и тако су Аустрија и Угарска у српским емигрантима добиле живи бедем преко потребан између њих и фанатичних jаничарa. Одрасли у све већем, али бескорисном рату са Турцима и мрзећи их горућом и бесмртном мржњом, Срби су давали најбољи могући материјал за граничарску стражу, за одбијање неверничких освајача. На позив цара Фердинанда и намамљени свечаним уверавањима верских слобода и народне самоуправе, Патријарх српски Чарнојевић је 1694. године превео 36.000 породица преко Дунава и колонизовао земље Баната и тзв. војне крајине. Срце Старе Србије, регион од великог стратешког и економског значаја, јер обилује рудницима сребра, и који је био на директном путу од Јадрана ка Цариграду и Солуну, који је имао много градова и насеља, населили су Албанци, дивља раса, непријатељска према свим покушајима цивилизације. И осамнаести век је био богат обећањима, која су се завршила само горким разочарењима. Кад год би аустријске војске прелазиле Дунав, придружиле су им се српске слободне чете, жељне борбе против заједничког непријатеља. Аустрија је, међутим, упркос бројним блиставим успесима, увек била принуђена, да се одрекне својих освајања, а Срби у очају, помирили су се са својом несрећном судбином. Деветнаести век је освануо српском народу суморно као што се осамнаести век затворио. Они су одавно престали да буду власници своје земље. Султан Мурат II поделио je Србију својим ратницима, који су се највише истакли у борбама са ђаурима. Ови нови властелини звали су се спахије. Срби су у својим земљама сматрани колонима и поред тога што су морали да пруже велики број личних услуга, били су дужни да својим спахијама дају десетину од свих својих производа. Често су били принуђени да дају седми део, понекад чак и трећи део свега. Морали су да плате и харач султану а давати мање или више тешку суму владајућем паши и давати бакшиш или пешкеш харачлијама, људима који су долазили да наплате данак. Често су се порезници и њихови следбеници частили на рачун сиромашних сељака и пре одласка изнуђивали још и порез звани 'жвакалица', тј. хлеб и овчетину. Прошла су четири века од пада српске независности на кобном пољу Косова. Срби су изгледали скоро помирени са својим ропством. О Русији, знали су релативно мало. У то време и западне силе Европе једва да су постојале за Србе. Они су прихватили султана за цара и надали се од његове добре воље једином олакшању своје беде. У првим годинама века, гувернер Београда је био племенити стари Турчин Мустафа Хаџи-паша. Он је држао спахије у реду и забрањивао и кажњавао свако насиље над сиротињом рајом. Био је једини турски паша који је задобио или заслужио искрено поштовање Срба и супротстављајући му захвалност његове благе владавине са захтевном суровошћу некадашњих паша, називали су га Српска Мајка. Ова дирљива у својој крајњој једноставности титула, остала је уписана у српским аналима револуције, и Хаџи Мустафа-паша, који је преминуо као толике хиљаде, не остављајући трага у турској историји, оставио трајну успомену у српској традицији. Србија никада није била тако близу просперитета откако је постала турска покрајина, јер под његовом очинском влашћу, заштићени од хотимичних спахијских угњетавања, Срби су почели помало да оживљавају, весело су плаћали порезе и стрпљиво радили, не сањајући о револуцији.
|