PALUBA
June 13, 2024, 03:54:46 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na brok@paluba.info
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335 336 337 [338]   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 780481 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5055 on: May 23, 2024, 10:19:34 am »

У Србији у којој г. 1812. оружје мироваше, беху тада наравно све очи упрте на Букурешт, камо Срби послаше своју депутацију, да ако је икако могуће у предстојећем уговору мира од Русије издејствују самосталност земље, изјављујући, да ће иначе бити принуђени, да се на другу страну обраћају. (Хилеров извештај, стр. 659-660.). Срби већ предвиђаху, да ће предстојећи руско-француски рат по њих бити врло непогодан. С тога (преко повереника Вученића) поново и у Паризу потражише заштите. Кара-Ђорђе се дакле у исти мах тада обраћао за помоћ како у Париз тако и у Петроград. Од Аустрије се међу тим није имао чему више надати, а Русија опет не могаше Србији помоћи, пошто јој сва снага тада требаше за предстојећи рат с Наполеоном. Па ипак Русија захтеваше од Срба жртве. Требало је да се они удруже са Црном Гором, те да диверсију према Далмацији предузму. Али ни у Београду ни на Цетињу нико и не помишљаше да на ове предлоге наиђе. Хтео се сачекати исход француско-рускога лутања, а у Београду нарочито још сачекати ресултат петроградске депутације, пре него би се ма какве дефинитивне одлуке донеле. Тако од српско-црногорскога подузећа не би ништа. Међу тим је Кара-Ђорђе од Аустрије прикривао све, што се у Србији збивало, јер, ма колико да не дељаше баш мишљење Младена Миловановића да се Аустријске спреме Србије тичу, ипак он никако не вероваше више Бечкоме кабинету. (Хилеров извештај, стр 660-661.).
Петроградска депутација не донесе међу тим никакав повољан одговор. Очевидно тек само изговора ради Русија условљаваше своју помоћ повраћајем Миленка Стојковића и постављанем генерала грофа Ивелића. (Демелић га свугде зове Ивилићем) за председника сената, коме стављено беше у задатак да српско-црногорски споразум постигне. По повратку депутације разносаху се по Србији гласови, како је депутација таман још на време у руску престоницу стигла била, те да узмогне осујетити предају Србије Аустрији. (Извештај генерала Радивојевића, заступника Хилерова, стр. 661.)
Међу тим мир Букурешки био је већ дефинитивно закључен и судбина Србије запечаћена, ма да је Недоба све то још порицао. При свем том Хилер и даље још јављаше у Беч, како Срби и Руси смерају да Аустрију заједнички нападну, да ће на тај циљ Руси своју посаду у Србији повисити на 4 до 5 хиљада људи и да ће један руски потпуковник организовати чак и устанак Срба у Угарској. Демонстрацију пак према Далмацији сам је Хилер већ означио био као просту измишљотину. У самој ствари пак све то бејаху само празни гласови, који Аустрију без икаква разлога узнемириваху, пошто баш напротив Руси у то доба већ сасвим напустише Србију. Букурешки мир враћа градове Турцима и цело питање српске самосталности своди се на блажији поступак по примеру Архипелашких острва! (661-662.). Једино што за Србе још би учињено, то је да унутрашњу управу и прибирање пореза врше српски чиновници. Међу тим да Русија при свем том ипак Србију још сасвим не напушташе, сведочило је продужено бављење Ивелића у Србији, који Кара-Ђорђу орден св. Ђорђа донео беше. Хилер чак вероваше, да је овај далматински гроф, кога и сам иначе авантуристом називаше, био чак намењен и да земљом управља, тражећи за се краљевску титулу, а за Карађорђа само кнежевски ранг! Највећи део оваквих лажних гласова потицао је, вели Демелић, од скроз непоузданих (земунских?) агената Хилерових, а поводом тадашњих планова рускога генерала Чичагова, који смераше на општи покрет Хришћана у Турској, па се с тога чак и са Али-пашом у преговоре упушташе, надајући се да ће на тај начин Порту на војну помоћ противу Наполеона нагнати. Међу тим, по нарочитом налогу из Петрограда, а из обзира према Аустрији, цео овај план би напуштен. (по Цинкајзену, стр. 663.).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5056 on: May 23, 2024, 10:21:21 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Марко Ивелић.jpg (30.9 KB, 310x364 - viewed 20 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5057 on: May 28, 2024, 11:43:51 am »

Срби остављени сами себи и самом Русијом на непосредни споразум с Турцима упућени, ступише у преговоре с Турском. Карађорђев секретар Јевтић са једним руским агентом одлази у Ниш, у намери да отуд у Цариград иде, али га нишки паша задржа, да у Нишу портину одлуку сачека. И сам Ивелић, а и гласови с турске стране пуштени, стављаху међу тим још у изглед признање српске независности и скоро отварање турске границе за српску трговину преко Ниша. 'Сенат се чак занимаше уређењем царинарница и наименовањем чиновника и консула. Само Кара-Ђорђе никако још не вероваше турским обећањима, уверен, да Турци хоће само Србе од даље ратне спреме да задржавају, како би после на пролеће неспремну земљу што лакше завојштили. Тај пак час Карађорђе никако не хоћаше дочекати, већ, ако народ подлегне, намишљаше да Србију остави и у Црну Гору се повуче. У осталом Срби су тада још врло далеко и од саме помисли били, да своју независност напусте, за коју готови беху борити се до последњег човека. Они се надаху да ће на пролеће бити сами толико снажни, да се и без руске помоћи од Турака одбране. Карађорђе изјављиваше, да се никад Турцима покорити неће, нити да ће пак каквога грчкога кнеза примити, као што је то увек дотле са Влашком бивало.' (Све дословно према званичним извештајима генерала Хилера, стр. 664.).
У то дође глас да је Младен Миловановић успео да у Нишу закључи деветомесечно примирје, за које ће се време о миру преговарати. (Хилеров извештај). 'Али кад Срби дознадоше за сам текст Букурешкога мира, у Србији наступи обрт идеја. Будућност се одједном помрачи и кад и последњи Козаци земљу оставише, видеше се Срби сами на се упућени и Турцима остављени.' (из Марцијанових Варадинских извештаја концем септембра 1812. стр. 664-665.). Отуд наравно поновне мисли о обраћању на аустријску заштиту, а по нарочитом предлогу председника Сената Младена Миловановића (преко генерала Червенке). Али фелдмаршаллајтнант Марцијани не узимаше никако ствар озбиљно, већ на против извештаваше из Петроварадина у Беч, како Срби хоће само Аустрију да кушају и да ће помоћ аустријску тек тада затражити, кад сва друга средства исцрпљена буду, тако да се с друге стране никаквој помоћи више надати не могу. Тако се у овој години више и не дође до каквих нових преговора с Аустријом. Вест о повлачењу Наполеона из Русије изазивала беше Србији општу радост. Дух народни подиже се и чак се говораше како је шабачки командант узвикнуо: Нека свемогући само да Русији победу па ће и Срем наш бити! Хилер се одиста бојао, да ће ако Турци лабаво поступали буду, не само Србију изгубити, већ да ће се устанак још и даље раширити. (Марцијанов извештај Метерниху, стр. 665.)
Међу тим Турци одуговлаче са преговорима, упућујући Србе испрва на везира у Шумли, па онда опет на нишкога пашу, који их најзад опет враћа под изговором, да су пуномоћства њихових изасланика недовољна! Срби са своје стране опет предлагаху Параћин као место за вођење преговора, иначе да се поставе таоци. За Србе је тада главно било да Порта одустане од заузимања градова, на што јој Букурешки мир право даваше, па ма и већи данак Порти плаћали. (Хилеров извештај). Тако се 1812. година завршује без решења српскога питања. У пркос Букурешкоме миру беху слаби изгледи за повраћај мира у овој несрећној земљи, вели Демелић. Бечки кабинет држао се у свему веома резервисано, пошто се у Аустрији врло добро знало, како би се на њено оружано мешање у Цариграду гледало и како би таква мера само убрзала наслон Порте на Русију. То пак спречити и беше главни циљ Аустријске политике. (стр. 666.).
Толико у овој првој књизи о српским стварима до конца 1812. године. Надати је се с правом. да ће идуће две књиге бацити нове светлости на катастрофу 1813. г. и на поновно ускрснуће српске државе до њезинога коначног признања.

Др М. В. Вујић, Дело, књ. 21. год. 1890.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5058 on: May 31, 2024, 07:44:12 pm »

THE HISTORY OF MODERN SERBIA BY ELODIE LAWTON M.
LONDON: WILLIAM TWEEDIE, 337, STRAND. 1872.

Историја савремене Србије


Предговор. Можда би било добро да укратко наведем неке од разлога који су ме подстакли да напишем ову кратку историју модерне Србије. Свако, ко је недавно путовао по европској Турској, морао је приметити растући утицај који Срби из кнежевине врше на осталу хришћанску популацију тог дела Отоманског царства. Овај утицај не треба толико приписати заједници језикa, вере и националне традиције, која их уједињује, колико непобитним доказима моралне и материјалне снаге, коју су Срби показали у својој дугој борби за независности и њиховог континуираног економског и политичког напредовања. Србија је једина источна држава чије су финансије увек просперитетнe. Док је либерално обезбеђивала национално образовање и националну одбрану, њен буџет за последњих десет година је увек имао суфицит. Ови вишкови су чинили прилично пуну националну касу. Србија је једина европска држава која још увек нема благослов или терет државног дуга. Штавише, једина је држава на истоку Европе која има велику добро наоружану и организовану националну војску. И на крају, Србија је на свој начин уставна држава и једина на истоку, која без угрожавања свог благостања убрзано и непрекидно напредује. Мислимо да ове чињенице оправдавају тврдњу Србије о симпатијама свих, који су заинтересовани за решење источног питања, у извесном смислу повољном за хришћанску цивилизацију. Нова железничка пруга Београд - Алексинац - Солун (у вези са пругом Беч – Остенде, биће најкраћа линија од Лондона до Бомбаја), несумњиво ће довести Србију у много приснији однос према енглеској јавности.
Надам се, дакле, да ће ова кратка историја Србије пружити извесна сазнања могућим енглеским путницима у Србији, о особености њених становника и настанку њене државе. Од када је објављена Ранкеова Историја српске револуције појавили су се многи нови прилози овој историји. Учено друштво Београд марљиво прикупља усмена сведочанства о догађајима од очевидаца и објавила их у свом часопису Гласник. Штампани су и Мемоари проте Ненадовића, једног од најактивнијих поглавара у револуционарним борбама у првих тридесет година. Претпрошле године је руски историчар Нил Попов објавио своје веома занимљиво историјско дело Русија и Србија, које говори о односима између ове земље од краја прошлог века до 1858. Нилу Попову је дозвољено да прегледа званичне документе у Руском државном архиву; његова историја има посебну вредност и томе дугујем доказе руског утицаја у Србији од 1804. до 1813. као и оне о сукобу руских и енглеских утицаја током последњих година прве владавине кнеза Милоша. Боравак од шест или седам година у Србији, снабдео ме је и обиљем материјала за онај део Историје модерне Србије који обухвата 1860 -1871. год.

Веве, јануар 1872.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5059 on: June 06, 2024, 03:50:42 pm »

Увод. У тринаестом и четрнаестом веку српска краљевина није имала разлога да се плаши поређења са другим монархијским државама средње и западне Европе. Ако је у неким стварима била инфериорна у односу на своје сестринске краљевине, она је у многим стварима била несумњиво надмоћнија. У Србији, као у другим државама, народ су чиниле две различите класе, једна привилегована друга непривилегована. Привилеговани сталеж се састојао од племства и свештенства, и сва политичка власт је била у њиховим рукама. Занатлије, рудари, трговци и сељаци, чинили су непривилеговани слој и нису имали никаква политичка права. Да им је право окупљања било изричито забрањено, види се из српских закона из четрнаестог века. Поред пореза који су плаћали у краљеву благајну, били су везани одређеним обавезама према власницима земаља на којима су живели. Све земље су припадале краљу, племству или свештенству. Ове обавезе биле су прецизно дефинисане законима а поређење које је уведено између ових закона и закона других земаља Европе, довело је Мациејовског до закључка, да је стање земаљских радника у Србији било далеко боље од положаја исте класе људи у другим савременим државама. Српски краљеви, који су били углавном образовани на Цариградском двору или у Венецији, придавали су велику пажњу материјалном развоју земље. Позивали су групе немачких колониста да се населе у Србију и отварали многе руднике. Тачније, рудници сребра у Новом Брду, Кратову и Сребрници, били су важна рударска места. Велики број закона и повеља намењених да пруже неопходну сигурност трговачком предузећу и недавно откривени трговачки уговори склопљени са Венецијом и Рагузом заједно доказују, колико су стари краљеви Србије ценили вредност трговине као средства националног развоја. Новчани систем Србије био је исти као у Венецији. Чак и у њиховом спољашњем изгледу постоји изразита сличност између српског и млетачког новца. О трговачким односима између старе краљевине Србије и Млетачке републике, постоји мноштво доказа у многим старим венецијанским законима донетим да регулишу трговину са Србијом. Спорови између српских и страних трговаца били су достављени пороти, чија је половина чланова припадала истој националности као и странци. Главни политички задатак Срба тринаестог века, требало је да обезбеди чврст ослонац на обали Јадрана. Уобичајена титула старих српских монарха била је: Милошћу Божјом Краљ свим српским земљама и приморју.
Али у првој половини четрнаестог века њихова политика је већ достигла највиши успон. Често повезани браковима са византијским двором и тамо уопште школовани, српски краљеви су познавали сву нечасност Источног царства и умели да искористе његову слабост. Освојили су многе ромејске покрајине и ујединили их са Србијом. Српски краљ Душан одлучио је, да заузме Цариград и уједињењем српског, бугарског и грчког народа у исту државу, поново успостави пропало Ромејско царство. Душан је освојио Епир, Тесалију, Бугарску и већи део Македоније и узео титулу цара Грка и Срба. Са војском од 80.000 људи започео је поход на Цариград 1355. године, али је изненада умро пре него што је стигао до велике престонице Истока. Војска се вратила у Србију и недовршено политичко здање почело је да показује симптоме скорог пропадања. Љубомора између краља, племића и свештенства, довела је до брзог пропадања српске државе после смрти великог Душана. Унутрашње несугласице допринеле су, да је земља лако постала плен уједињених напада њених спољних непријатеља. Српски краљеви су увек желели централизацију, што је било у супротности са феудалним тенденцијама племића. Најпотпунији израз овом краљевском послу, заиста је дао Душан који је уобличио кодекс, којим се до тада незаштићени народ чувао од угњетавачких захтева великаша. Да би умањио утицај наследне аристократије, цар Душан је увео аристократију јавне службе и дворског достојанства, аристократију личног одликовања. У ту сврху установио је орден Светог Стефана Душана. Умро је, међутим, како смо рекли, пре него што је решио проблем унутрашњег уређења, који је поставио сам себи као задатак.
После његове смрти, узде власти пале су у руке сувише слабе и нестабилне, да би успешно спровели огромне планове великог цара. Регент, који је управљао Србијом у време малолетства Душановог сина, био је човек ниског порекла и овај као и његова безгранична амбиција задобила му је зловољу и противљење феудалних племића. Регент Вукашин, иако човек неупитне енергије, није успео да победи ову опозицију и Србија, која је већ добро напредовала на цивилизацијском путу, запала је у анархију. Чак и избор владара ниског порекла, који је био у браку са краљевском породицом, није успео Душана да замени. Током ове владавине унутрашњег нереда, Османлије су извршиле напад на Србију. На пољу Косову, једној од највећих равница у западној половини Балканског полуострва, сусреле се супротстављене војске. С једне стране фанатични војници Мурата I, с друге деморалисана војска кнеза Лазара, због неслоге и егоистичне амбиције својих вођа, војска предодређена за пораз.
Дана 15. јуна 1389. године вођена је она сјајна, али крвава битка у којој су Срби изгубили краља и Србија је практично престала да буде краљевина. Задржала је, истина, ипак неких педесетак година сопствене номиналне владаре, али их је водио прави инстинкт народа, да тугују над кобним пољем Косовом, као оним на коме је задат смртни ударац њиховој националној независности.
Током целог петнаестог века Србија се борила, да задржи неку благу сенку слободе, али је турска моћ срушила полако али сигурно, некада тако предузимљиву и цветајућу државу. Српски владар Ђорђе Бранковић узалуд је тражио помоћ у Аустрији, Угарској и Венецији. Чини се, да је тада у Европи владало мишљење, да Турци никада неће настојати да продру у те земље преко Дунава и Саве и да је агарјанска инвазија била посебна пошаст, коју је Бог послао да казни источне народе, због негирања папске превласти. Немачки цар Жигмунд и угарски краљ понудили су помоћ српском владару, под условом да деспот и народ прихвате римокатоличку веру. Али Ђорђе Бранковић је сувише добро познавао свој народ, да би се усудио да обећа тако нешто у њихово име. Касније је добио извесну помоћ под вођством Хуњадија, али не довољну, да му омогући да ефективно одбије Турке. У старости је имао несрећу, да види своја два сина ослепљена од освајача и био је приморан да пристане на брак своје кћери Маре са неверним султаном Муратом II, сином Мурата и Маре. У име султана Мурата II Турска војска је заузела Србију, која је постала турски пашалук. Многи српски писци наглашују чињеницу, да је Србија коначно пала под турску власт по праву сукцесије, а не по праву освајања. Како год било, извесно је да је делом због многих ратова током XV и XVI века, делимично или углавном као последица слабе управе, Србија је крајем шеснаестог века била у најнесрећнијем стању. Није било сигурности за животну част или имовину. Сталне изнуде новца и кулук били су неподношљиви, а пролазак толиких великих војски кроз земљу на путу за Угарску, био је неиздржљив и претворио некада тако плодну и цветајућу земљу у пустињу. А пословица, где турски коњ прође ни травчица неће израсти, изгледала је буквално истина у то време у Србији. Али најтежи намет Србима, био је данак у крви, изнуђени дар, да сваке седме године своју децу дају за јањичаре.
Па ипак, живо сећање на славу старе Србије, утолико је било у супротности са садашњом деградацијом и само је тајно негована нада у брзо искупљење, омогућила Србима да издрже гвоздену власт угњетача, као што су Турци били. Срби су били приморани, да траже код суседних хришћанских народа охрабрење и утеху. Мноштво младића је напуштало Србију, да потражи сигурније уточиште у Угарској и Далмацији, одакле су се као добровољци борили са Аустријанцима против Турака То су били тзв. ускоци, који су посебно на северозападу Балкана у служби Млетачке републике, а касније и у служби мађарских краљева, одиграли важну улогу. О њима је писао познати Венецијански теолог и историчар Паоло Сарпија. У самој Србији, хајдуци су се одметали у шуме и водили жестоки герилски рат против Турака.
У многим пројектима објављеним у Немачкој, у првој половини шеснаестог века, за протеривање неверника из Европе, често се помиње Србија као погодна земља за велико заједничко ратиште. Србија се дуго надала, да ће јој аустријска помоћ једног дана омогућити, да збаци са себе јарам свог угњетавача. Срби су користили сваку могућу прилику, да изразе наду, да ће велика царска хришћанска војска брзо доћи, да их ослободи тиранске суровости њихових неверничких владара. Ипак, Аустрија никада није могла дуго да задржи симпатије Срба. Током XVII века, изнемогли и разочарани Срби нису видели другу наду за опстанак, осим у самоизгнанству и тако су Аустрија и Угарска у српским емигрантима добиле живи бедем преко потребан између њих и фанатичних jаничарa. Одрасли у све већем, али бескорисном рату са Турцима и мрзећи их горућом и бесмртном мржњом, Срби су давали најбољи могући материјал за граничарску стражу, за одбијање неверничких освајача. На позив цара Фердинанда и намамљени свечаним уверавањима верских слобода и народне самоуправе, Патријарх српски Чарнојевић је 1694. године превео 36.000 породица преко Дунава и колонизовао земље Баната и тзв. војне крајине. Срце Старе Србије, регион од великог стратешког и економског значаја, јер обилује рудницима сребра, и који је био на директном путу од Јадрана ка Цариграду и Солуну, који је имао много градова и насеља, населили су Албанци, дивља раса, непријатељска према свим покушајима цивилизације.
И осамнаести век је био богат обећањима, која су се завршила само горким разочарењима. Кад год би аустријске војске прелазиле Дунав, придружиле су им се српске слободне чете, жељне борбе против заједничког непријатеља. Аустрија је, међутим, упркос бројним блиставим успесима, увек била принуђена, да се одрекне својих освајања, а Срби у очају, помирили су се са својом несрећном судбином.
Деветнаести век је освануо српском народу суморно као што се осамнаести век затворио. Они су одавно престали да буду власници своје земље. Султан Мурат II поделио je Србију својим ратницима, који су се највише истакли у борбама са ђаурима. Ови нови властелини звали су се спахије. Срби су у својим земљама сматрани колонима и поред тога што су морали да пруже велики број личних услуга, били су дужни да својим спахијама дају десетину од свих својих производа. Често су били принуђени да дају седми део, понекад чак и трећи део свега. Морали су да плате и харач султану а давати мање или више тешку суму владајућем паши и давати бакшиш или пешкеш харачлијама, људима који су долазили да наплате данак. Често су се порезници и њихови следбеници частили на рачун сиромашних сељака и пре одласка изнуђивали још и порез звани 'жвакалица', тј. хлеб и овчетину.
Прошла су четири века од пада српске независности на кобном пољу Косова. Срби су изгледали скоро помирени са својим ропством. О Русији, знали су релативно мало. У то време и западне силе Европе једва да су постојале за Србе. Они су прихватили султана за цара и надали се од његове добре воље једином олакшању своје беде. У првим годинама века, гувернер Београда је био племенити стари Турчин Мустафа Хаџи-паша. Он је држао спахије у реду и забрањивао и кажњавао свако насиље над сиротињом рајом. Био је једини турски паша који је задобио или заслужио искрено поштовање Срба и супротстављајући му захвалност његове благе владавине са захтевном суровошћу некадашњих паша, називали су га Српска Мајка. Ова дирљива у својој крајњој једноставности титула, остала је уписана у српским аналима револуције, и Хаџи Мустафа-паша, који је преминуо као толике хиљаде, не остављајући трага у турској историји, оставио трајну успомену у српској традицији. Србија никада није била тако близу просперитета откако је постала турска покрајина, јер под његовом очинском влашћу, заштићени од хотимичних спахијских угњетавања, Срби су почели помало да оживљавају, весело су плаћали порезе и стрпљиво радили, не сањајући о револуцији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 215



« Reply #5060 on: June 08, 2024, 01:06:40 pm »

Глава I. Сразмерно срећно стање Срба под Мустафа-пашином хуманом владом се изненада и неочекивано променило. Последњим мировним уговором између Турске и Аустрије било је уговорено да јаничари напусте српске тврђаве на аустријским границама. Београдски везир, енергични политички ветеран Ебу Бећир-паша, испунио је ову одредбу и приморао јаничаре да се повуку у Босну и Бугарску. Навикли да живе раскалашно и расипнички на рачун других, јаничари су се придружили Пасманџи Оглу, одметничком вођи против султана. Тешко је било срушити овог побуњеничког поглавицу, али да би се ослабио, из Цариграда је послат ферман у којем је саопштено, да су муфтије одлучиле, да споразум склопљен са ђаурима није обавезујући за вернике и зато је султан дозволио протераним јаничарима, да се врате у Београдски пашалук. Искоришћавајући ову дозволу, јаничари су пожурили назад у Србију, посебно у Београд, где су убрзо извели свој план, да убију старог Мустафа-пашу и да себи приграбе власт. Хаџи Мустафи је наређено да пошаље свог сина, Дервиш-бега, против побуњеног видинског паше, међутим, чим је овај на челу већег дела гарнизона и известним бројем Срба напустио Београд, јаничари су заузели тврђаву и затворили пашу. Побуњеници су приморали старца да свом сину пошаље наређење да отпусти српску народну војску и одмах оде са својим турским војницима. Дервиш-бег је безусловно послушао ова наређења, али тиме није успео да спасе живот свог оца.
На челу јаничара били су четири поглавара звани Дахије: Кучук Алија,  Фочић Мехемед Ага, Мула Јусуф и Аганлија. Њихов први посао је био, да поделе пашалук на четири дела, сваки део поново на мање, а затим да у сваком селу успоставе стражарнице. Организовали су централизовану војну власт, која је обесхрабрила сваки покушај побуне Срба и потпуно исцрпла њихове малобројне, преостале ресурсе. Стање је  постале још горе, и како су се гласине о дешавањима у Београдском пашалуку шириле, групе окрутних и безаконих људи пожуриле су у Србију из Албаније и Босне. Што је авантуриста био очајнији и безобзирнији, то су му биле веће шансе да добије поседовање неке несрећне нахије или села, које би потом пљачкао зарад личне користи. Почела је владавина беспримерне анархије и тираније. Заиста се може рећи, да је група разбојника заузела несрећну земљу и опљачкала у складу са хировитим сугестијама својих похлепа и суровости. Крајем 1801. Србија је постала плен систематизованог вандализма који је пао на народ. Као природна последица интензитета тираније под којом су живели, храбрији Срби су поново побегли у своје планине и постали хајдуци.  Али чете разуђених герилаца без савеза и без икаквог одређеног плана, нису могле ништа да учине против одлучних и војнички организованих  јаничара.
Протерани од дахија из Србије, спахије су препоручиле слање петиције султану са жалбом на јаничаре. Срби су послушали овај савет и послали тужбу која садржи овај одломак: 'Ако си ти још наш Цар а ти дођи и ослободи нас од ови зликоваца. Ако ли ти нећеш а ти нам бар кажи да бегамо куд у шуму и у гору или да у воду скачемо и крај бедноме животу нашем учинимо.' Овој тужби Срба, спахије су додале и став о својим неправдама и затражиле помоћ од Султана у гушењу побуњених јањичара. Посредством спахија, српска тужба је безбедно дошла до Цариграда и одговор је на крају стигао у облику фермана, који је дахијама налагао, да се као верне султанове слуге понашају праведније према раји, јер ако то не ураде, против њих би била послата војска да их примора на послушност, - војска људи друге нације и друге вере, који би се према њима понашали као према Турцима. Дахије су веровале, да су Срби предложени инструменти султанове освете над њима, јер су српски војници већ били ангажовани против побуњеника Пазван Оглуа. Одлучили су стога, да угрожене непријатеље учине незлобивим, тако што ће одмах погубити виђеније људе. Послали су према томе наручене убице широм Србије, да побију све истакнуте Србе трговце, кнезове, свештенике, нарочито оне који су се истакли у борби против јаничара и у Кочиној крајини, укратко, сваког човека, који ће вероватно имати било какав утицај на људе. Почео је масовни масакр, али гласине о првим убиствима још брже су пролетеле земљом, него што су то чинили коњи флоте гласника смрти. Вести, да су дахије решили да убију сваког Србина старијег од седам година и страшне вести, наишле су свуда на исти одговор. Ако морамо да умремо, умрећемо као људи. Није више био потребан султанов ферман да подигне народ против Дахија. Срби су масовно устали својом вољом; екстремни очај пробудио је инстинкт самоодржања и пред смрћу, започели су одлучну борбу за живот.
Logged
Pages:  1 ... 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335 336 337 [338]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.028 seconds with 22 queries.