(62) Јованова буна 1839.
У Новинама Србским
Извѣстиє Апелл. Суда о побуни войника' у Крагуєвцу 1839.
Высокославному Княжества Сербіє
Попечителству Правосудія! Немогавши по смыслу предписанія Высокославногъ Попечителства Правосудія одъ 12. тек. А. Ч. 872. побунивше се войнике ублажавати изъ узрока, што су се они на єданъ данъ пре него є предпохвалѣно предписаніє стигло сдруживши се єдно съ другимъ одавдѣ већь кренули се были, и путъ свой управо къ Бѣограду предузели, ускорава Апеллаціонный Судъ, у колико є у ствари дознати могао, Высокославно Попечителство Правосудія само о томъ извѣстити, како є и подъ чіимъ управленіемъ побуна та ньіова почетакъ свой узела, и шта су узбунѣни войници до одлазка свогъ изъ Крагуевца починили.
Ономадъ т. є. 11. т. м. послѣ подне изишао є Г. Президентъ Апеллаціє са членовима исте: Янићіемъ Ђурићемъ, Іованомъ Вельковићемъ и Лазомъ Зубаномъ преко каменне ћупріє проодати се. Чимъ се натрагъ врате, близу исте ћупріе сретне ій Капетанъ Артилеріє г. Марковићъ и каже имъ, да се є у Касарни међу пешацима жестока побуна учинила, одъ коє є онъ єдва са животомъ утекао, и да є башъ ньи потражити пошо. Они га на то одма позову у зданіє Апеллаціє, єдно да се тамо у тишини о ствари извѣсте, а друго да се посовѣтую о средствама, како би се иста безъ рђави слѣдствія утишати могла.
Кадъ у преднаведено зданіє сви скупа дођу, преповеди имъ онъ, како су му мало пре тога ушла у собу три пешака и почели викати: - Камо нашъ Господаръ? Оћемо да намъ дате нашегъ Господара. Оћемо да намъ кажете зашто є нашъ Господаръ у Немачку бежо, и каква му є и одъ кога му є толика неволя да између насъ бежи? - Докъ су иста троица то говорила уђу му у собу іоштъ троица, па сви скупа стану викати: - Мы оћемо да имамо само єдногъ Господара и то онога коме смо се заклели а нећемо да ій имамо 17 и да имамо неку нову Светлость. - Онъ на то да имъ є одговоріо, да онъ незна за выше него за єдногъ Господара, и то башъ за онога о коме и они говоре, и да є истый садъ у Београду. И кадъ га они на то запытаю зашто є онъ у Београду а ніє међу ньима, и онъ имъ одговори, да се онъ чуди, што га они то и пытаю, кадъ то ніє првина, да є онъ изъ Крагуєвца одлазіо, и у нѣга опетъ долазіо, да се они противъ нѣга ополче и єданъ на другогъ намигуюћи стану га гонити да предъ ньима иде, те да тога Господара траже. Онъда имъ є на то одговоріо, да онъ зна, да є Господаръ у Београду, и да є онъ Господаръ и Князъ, као што є и досадъ быо, а они ако нѣму не вѣрую, и башъ хоће да га виде очима, нека зову своє официре па нека иду, нека га траже. На то да су му они одговорили, да су ньини офицыри, отишли у ловъ, и нису за онай паръ онде, а они да оће одма да иду, да га траже, што већъ выше не могу трпити свакидашнѣ оне укоре, коє имъ чини коначки Булюбаша Милићъ говорећи имъ: - Кога вы чувате, коме ли служите, кадъ вашегъ Господара, коме сте се заклели отераше, и мѣсто єднога ньи 17 господарима учинише се? Вальда чувате бабе Крагуєвачке и тричаве конаке кои безъ Господара ништа не значе,- па то изговоривши да су га предасе узели, и потерали га да предъ ньима иде. Тако потеранъ да се измако и єдва съ опасносћу утеко. Томъ приликомъ да су му исти казали, да ће имъ ону ноћь по уговору доћи и Кавалѣристе изъ Ћупріє и пѣшацы изъ Крушевца, па да ће сви да иду да траже Господара, да имъ и у напредакъ онъ самъ суди, као што є и досадъ судіо, а не да онъ као подъ апсомъ тога новога Совѣта и нови Господара стои, а други неки нови Господари да имъ суде.
Пошто гореименованима то приповеди, и придода да онъ никако выше несме у Касарну вратити се, боєћи се да изъ нѣ главе неће изнети, онда Членъ Апеллаціє Г. Вельковићъ, кои є до скора при истомъ воинству толико времена военый Коммисаръ быо, и потоме уздао се у пріятельство исти войника, коє є држао да є кодъ ньи добіо, понуди се да онъ међу ньи иде, и уверивши ій да се Господару ни у чести ни у личности никаква уштрба учинило ніє, да ій одврати одъ такова, како княжеской чести, тако и ньіовомъ и народномъ напредку и срећи убиточногъ намѣренія. Пре него на то сви гореречени соизволе, позвали су и предсѣдателя Суда Крагуєвачкогъ, будући се є окружный Началникъ у Окружію десіо, да га испытаю єли му познато, да таково што и у народу има, на коє имъ онъ дошавши одговори, да є у чаршіи и међу народомъ сасвимъ мирно, и да є свако задоволянъ са дашньимъ Уставомъ и благодари премилостивомъ Цару кои є народъ Србскій толикимъ добротворствомъ обасуо. На то су се сви склонили и одобрили, да Г. Вельковићъ у Касарну иде, съ уговоромъ, ако онъ тамо у своме предузећу ништа успѣти не узмогне, да сви заєдно тамо съ истимъ намѣренѣмъ отиду, пошто се онъ врати.
Пошто читава два сата прође, и Г. Вельковићъ неврати се онда Капетанъ Артилеріє Г. Марковићъ изиђе, до на плацъ предъ Конакъ, да бы видіо шта се око Касарне ради, а Г. Предсѣдатель Суда Крагуєвачкогъ изиђе у чаршію да види, како є съ те стране у чаршіи. Међутимъ дође у авлію Апеллаціє и Членъ Высокославногъ Совѣта Г. Петаръ Туцаковићъ, коме оставши стану приповедати, шта имъ є Г. Марковићъ казо, и како є Г. Вельковићъ у Касарну отишо, чудећи се притомъ, што га нема да се врати. Чимъ су почели о томе разговарати се, зачує се одъ стране Касарне нека вика, кою су дуго држали неки за вику момчади, коя се на плацу игра; а неки башъ за породъ те побуне, и добоши, кои око акшама на зборъ ударе, скоро потврде послѣднѣ. Но изъ те сумнѣ изтргне поменуте Контролоръ Магацина Коста Матићъ, кои дотрчавши на капію повиче: - Бежите! ето ій где сви овамо нагле. - Іоштъ онъ то ніє ни изговоріо, кадъ дотрчи честоименованый Марковићъ, кой такође іоштъ съ капіє повиче: - Бежите! ево ій већъ у чаршіи, где сасвимъ наоружани овамо ите. - Онда на предложенѣ Г. Туцаковића да се уклоне, што су узбунивши се у исти паръ кадри сваку свирепость показати, а ный четворица нису кадри читавой войсцы на путъ стати, измакну се изъ Авліє и то єданъ одъ ный, а именно Членъ Апеллаціє Г. Зубанъ къ своіой, а остали т. є. Г. Совѣтникъ Туцаковићъ, и Членъ Апеллаціє Г. Янићіє и капетанъ Марковић са Предсѣдателѣмъ Апеллаціе къ Г. Янићієвой кући. Кадъ се тако разбегну, и виде да нису узбунивши се къ зданію Совѣта и Аппеллаціє дошли, но конаке, барутане, Арсеналъ, Магацинъ, Таинџиницу и воденицу обколили и топове заузели, онда Г. Туцаковићъ узме одъ Г. Янићія коня, и отиде къ касарни да ій совѣтує, да се смире, а Предсѣдатель Апеллаціє у Апелаціонно зданіє у свой квартиръ.
Г. Туцаковићъ, чимъ се кодъ Касарне укаже, буде обколѣнъ истима войницыма, кои га тедну везати, но онъ се некако отргне и отиде своіой кући, куда и до 20 войника съ панганетима за ньиме отиде и кућу му обколи. Одма затимъ 10-15 одъ исти войника дође у авлію Апеллаціє, где нашавши Г. Главногъ Казначея Живана Петровића, и Предсѣдателя Апеллаціє, стану жестоко пытати: где є азна, где є Попечитель Протићъ, гдѣ є Совѣтникъ и привременный Попечитель Финансіє Раіовићъ. и где су ГГ. Милета и Ресавацъ, кои су изъ Београда у народъ изишли, и они одговоривши имъ, да су пред поменута Господа у Београду, кажу имъ, да є азна у зданію Совѣта, на своме месту на коє стану они викати да то ніє истина него да є азна у Београдъ однешена. Пошто ій они увѣре, да азна ніє однешена и опомену ій да мотре шта раде, да небы тымъ ньіовымъ поступкомъ азна, коя є єдино народно благо, каковой таковой плячки подлегла, особыто ако є, као што су наумили, оставе сви отишавши онамо куда немаду нужде ићи, што є Господаръ и живъ и међу народомъ, и по жельи народа и по наредби премилостивога Цара нашега князує, онда се они натрагъ врате, одговоривши овима, да они неће ни азну саму оставити, ни ный дирати, но да и они чуваю азну, само ће они на све капіє, авліє Совѣтске и Судейске поставити страже, да нико не излази, коє и учине. У исто то време други 10-15 войника све съ панганетима отиду кући Г. Янићія Ђурића, да нѣга, а и Г. Капетана Марковића, за кога су дознали, да є кодъ нѣга, увате, но овима то буде доказано, те се прикрію тако, да ій не могну наћи. Други пакъ 10-15 упуте се кући Г. Зубана, но комшіє овога предсретну ій и кажу имъ, да є онъ онай данъ отишао у Београдъ, те тако кућу овога нису ни претресали.
Г. Яникія пакъ и Марковића тражили су у кући првога петъ до шесть пута, до предъ зору, докъ Г. Янићіє видећи, да неће да га се окану, предъ зору, увативъ прилику седне на коня и некуда утече, а Марковићъ іоштъ съ вечера бью є некудъ утеко. Куда незна се, као ни за првога.
У исто време отиду троица съ панганетима къ кући Барутџіє Сарановца и насилно изишту одъ нѣга ключеве одъ џебане и остали приправа, но онъ имъ некте да даде, а неке затаи па чимъ му они изъ куће отиду, а онъ са заосталима некудъ утече. Они кадъ виде да имъ ніє све ключеве дао, пошлю опетъ къ нѣму, но кадъ га выше не могну наћи обію врата на барутани.
Г. Туцаковића чували су целу ноћь и єднако навальивали да уђу къ нѣму у собу, да га вежу, па у касарну да га воде, но онъ се є браніо, и ньи къ себи непуштао. Докъ є онъ тако затворенъ быю, жена му стаяла предъ вратима где є се онъ затворіо, и одупирала се да га недираю, наводећи имъ да онъ ніє никакавъ злочинацъ да га вежу, но они место да є послушаю, претили су іой да ће є убити ако се съ врата не уклони, и іоштъ и пушке на ню натезали, и ударе му дете, коє є плакало, видећи шта чине съ оцемъ му и матеромь. Онъ се є до зоре тако браніо, а кадъ сване, онъ имъ се покаже, но каже имъ да онъ неће съ ньима да иде, нити се да везати, што онъ ніє никакавъ злочинацъ, а они ако су наумили права здрава убити га нека га убію. Не слушаюћи они то ништа, счепаю га, и гураюћи потрзаюћи и груваюћи га као найвећегъ злочинца, одвуку га у касарну где су и Г. Вельковића подъ затворомъ задржали.
Капетань Марковићъ іоштъ кадъ є съ плаца зданію совѣта и аппелаціє потрчао да яви, да они къ истима иду протрчавши крозъ чаршію викао є: - Затворайте дућане па на оружѣ ето ій где овамо иду. – Чаршиліє, кои су дотле већъ дознали были шта се у касарни ради, одма дућане позатвораю и полете за оружѣ. Каково срдце цепаюће позоріє учини се по вароши, кадъ жене чуюћи вику и виде ћи люде по сокацыма кои са оружѣмъ кои по оружѣ трчи, стану изъ гласа запеваюћи коя децу свою збунѣна по сокацыма изтраживати, коя обзирати се куда да се уклони и опасности избегне. Па што є при томе найжешће было, было є то, што се є догодило око акшама, кадъ се човекъ збогъ ноћи ни нашто ніє мого решити.
Чаршилиіє боєћи се да та чета какову пакость не учини, проведу целу ноћь по чаршіи под оружѣмъ, а међу ньима и президентъ и членови суда Крагуєвачкогъ, и мутиле су по овой и патроле исти войника, но до предъ зору нису дирали никога осимъ преднаведены чиновника; предъ зору пакъ буду неки одъ исти войника послати да увате президента и члена суда Крагуевачкогъ Г. Ристу Јовановића и кмета варошкогъ Симу Радивоєвића, но и овима се то подкаже, те некуда побегну, и немогну наћи ій.
Филипа пакъ терзію, коме Г. Туцаковићъ нашавши га предъ своіомъ кућомъ, кадъ є одъ касарне добегао, коня дао, да га Г. Янићію врати, тражили су одма, мыслећи да му є Г. Туцаковићъ дао коня да иде на нѣму противу ньи Гружу дизати; но и он се є дотле већ быо сакріо.
После 6 саатій ноћи, зачує се одъ Ягодинске стране труба, коя огласи долазакъ коньице изъ Ћупріє, и ову кодъ касарне банда дочека, коє варошане іоштъ у већи страа постави.
Кадъ сване садъ честоименовани войницы разашлю се на све стране по вароши по 4-5 одъ своiй съ панганетима, да дотераю стоку на коiой да топове у Београд вуку, пошто су найпре полицаю заповедили были, да имъ ради тога дотера све конѣ и волове, кои се у вароши нађу. Но и сотимъ нису задовольни были, него стану како мештанима тако и селяцима кои су на колима у чаршію дошли, у сред пута конѣ и волове изпрезати, кола коя су у путу была, на средъ пута и у блату оставляти, па іоштъ и кочіяше тући, ако се на прву речъ нѣгову нису склонили да се зауставе и оставивши кола, да свою стоку на беззаконну послугу ньіову воде.
Истый данъ чимъ сване, нађе се предъ аппеллаціомъ око 30 Ягодинаца. коє є нужда у судъ довела, и оставша двоица т є предсѣдатель и членъ Зубанъ, прочитавши предметъ парнице ньіове, нетедну исте парничаре унутра звати, но видивши да су се око ный скупили стражари азне, друштво честоименовани войника навалице изиђу наполѣ и рекну парничарима, предъ стражарима: - Браћо Ваша се стварь садъ неможе решити видите да се є овде све узмутило и нема насъ у суду выше одъ насъ двоице, него идите къ кућама па чекайте пресуду. - Ови тымъ буду задовольни, и отиду, а кадъ ови отиду, онда се речена двоица окрену каплару и стражарима па рекну: - Видители браћо! кои свет дангуби и узалудно мучи се, што сте намъ Г. Вельковића уапсили, него идите и кажите вашемъ друштву, или да намъ Г. Вельковића пусте, или нека и насъ воде, па нека нема судія кадъ мы сами и тако судити неможемо. - Капларъ нато пошлѣ у касарну єдногъ стражара, но недонесе имъ се никакавъ одговоръ.
Тай данъ т є юче после єднога саата дана крене се чета состоєћа се одъ прилике изъ найвише 200 пешака, међу коима се шустери, шивачи, туфекџіє и сви остали майстори кои у касарни раде, приморани у войничко одѣло и оружѣ обучени и насилно потерани налазе, и 120 коняника око 100 артилериста. Из Магацына су по купили мундире и телећаке, изъ Арсенала пушке и саблѣ, а изъ барутане фишеке за пушке и топове. За предводителя те чете изабрао се є Милисавъ Кулашевићь изъ Шабца унтерофициръ артилериє, а досадашнѣ командире своє сасвимъ су одбацыли, што нису тели с ньима у то да пристину. Они су овде оставили неколицыну друга поради чуваня азне, а одвели са собомъ ГГ. Туцаковића, воєногъ комесара, Танасію Милоєвића, и Г. Ристу Туцаковића, началника гружанскогъ.
Ньовь полазакъ и путованѣ уподоблява се каквоме триумфу подъ свиранѣмъ банде, и пуцнявомъ пушака, водећемъ роблѣ состоєће се у невинима: своємъ земальскоме совѣтвику, члену апеллаціє и воєнноме коммесару и истима своима официрима, кои нису тели съ ньима у то бунтовно предузеће пристати, и одъ кои неке пѣшице а нѣке на коньима, све пакъ безъ оружія предъ собомъ тераю.
Будући да є та чета за наумлѣно предузеће по вѣноме мнѣнію мала была, што іой Крушевляни нису дошли, то пре него што ће поћи, пошлѣ она у чаршію неколицыну друга свои да потера широмъ чаршиліє да съ ньіоме подъ оружіемъ иду, но ови кадъ то виде стану се єданъ по єданъ измицати, те тако безъ помоћи пође. Она є юче до Чумића отишла.
На два три ли сата после ньіовога одласка, почели су изъ околни села кметови, и то изъ Груже понайвыше, коима є та побуна до ушію дошла, къ апеллаціи долазити, и пытати, куда ти люди съ топовима иду, на чій позывъ иду, и противъ кога иду, шта сад оће, шта лиє коме мало код толика добра уставомъ народу посеянога. Пошто имъ є свима све казано и представлѣна имъ зла слѣдства, коя то по народъ имати може, исяснили су се свакій за себе да и они оће да иду за ньима, пакъ где се састану да се пытаю шта имъ є тешко и шта већъ оће, и кои брка у тай по народъ свети уставъ, и да є неко почео бркати то се већъ види, придодаваюћи: - Та іоштъ нема ни три месеца одъ какосте на нѣга заклели се, па заръ тражите други, као што сте доста пути досадъ чинили? Идемо право у Београдъ царскима већилима, кои су намъ ємствовали да ће се тай уставъ држати. Ньи ћемо да питамо, коме є тай уставъ трнъ у оку, и ко є тай кои є радъ съ нечимъ больимъ пређашньимъ променути га, па да му по самой нѣговой заклетви судимо, єръ смо већъ клонули свакій часъ на скупштине трчећи и трошећи, а текъ да слушамо нове заклетве коє се не држе. - Овако кметови и народъ о уставу говоре, и недаду у нѣга дирнути као око у глави.
Вѣроятно є да ће коє пре коє после честоименованы войника, кои врло споро съ четири топа иду тамо у Београдъ доћи баремъ петиномъ више кметова кои ништа неће да трпе ништа што є уставу противно.
Булюкбашу Милића хтео є судъ одма на испытъ предузети, но пропустіо є то ьдно изъ узрока, што є држао да то небы ни савѣтно было у оваковой побуни, а друго што га небы имао съ киме суочити, и ако бы на нѣга речено признао, што су се ти войници тако осилили, да никога поред себе не виде. Кадъ се са истима войницима прекине, онда по обстоятелствама да се предузме како онъ, тако и іошт неки кои су нѣму у томе равни, као што є апеллація дознала.
Пошто се о побуни вышеречены войника' и окружный началникъ Г. Милутин Ђурђевићь, као што се є овде изясніо, тек прошле ноћи изясни, врати се онъ данасъ у Крагуєвацъ, и дошавши апеллаціи предъ подне, казао є, да є онъ неколико окружны селяка' сакупію и да намѣрава са истима за войницима ићи съ намѣреніемъ, да ій натраг врати, придодавши да є онъ наредбу учиніо, да и други за ньиме пођу и сусретаю га. По овоме онъ є таки за ньима отишао но апеллація є после разумѣла, да су се сви селяци, кои су годь съ ньиме отишли натраг повратили, оћели пак далѣ къ нѣму слѣдовати, то Апеллация незна казати; и то є све о чему апеллаціонный судъ высоко славномъ попечительству до знаня доставити има.
№ 477.
13. Маія 1839. у Крагуевцу.
Предсѣдатель апеллац. Суда подполковникъ Голубъ Петровићъ.
Секретаръ Яковъ Димшићъ.
