Српске буне

[JASON]

Цетиње, 30. Новембра. Докле се ви тамо бавите избором патријарха и уређењем својијех црквено-школскијех ствари, дотле се у нашем непосредном сусједству збивају догађаји, који врло ласно могу из нова да крену српско питање у цијелом обиму његову.
Читали сте без сумње у листовима бечкијем и пештанскијем о догађајима у Боки Которској и у Херцеговини; нашли сте тамо, како је домобранство скоро посвуд изведено у Боки, само се није могло извести у некијем брдскијем мјестима, одакле су момци побјегли, а до овијех није влади аустро-угарској ни стало баш толиког; читали сте даље, како је отпор кривошијски већ савладан и како се још само по некијем забитнијем мјестима вуку неке чете хајдучке под арамбашом Стојаном Ковачевићем, које ће брзо подљећи зими и прогонству од стране аустријске војске; и кад бисте свему томе хтјели вјеровати, могли бисте судити, е је овамо све тихо и мирно, само што се по новинама разноси нека лакрдија о тобожњем њеком устанку у Кривошијама и у Херцеговини.
Но то све није истина што сте читали, а истина је ово што ћу вам ја казати. За сад ћу се ограничити само на Кривошије, остављајући за други пут да вам јавим како је у Херцеговини.
Аустријске власти труде се преко својих листова да представе свијету као да је Родићу пошло за руком да спроводе увађање војничке службе у Боки Которској. Њима у рачун иде да тако ствар представе, јер је природно да им мора бити срамота признати, да и овом приликом њијесу боље прошли него г. 1869. Али истина се неда сакрити нити право стање забашурити. Аустријске власти успјеле су овом приликом само толико што су домобранску војничку службу извеле у њекијем мјестима украј мора. Сва пак остала мјеста у брдима њијесу до данас дала ниједнога војника.
Кад је Родић био у Боки, он је покушавао све и сва да приволи бокељске општине на давање војника. Врло су занимљиви и карактеристични његови састанци са Кривошијама у Рисну. Ја ћу вам овдје само један такав састанак навести, из кога ћете јасно видјети ко су и шта су Кривошије и какво је у њих мишљење и расположење према предмету, о коме је овдје ријеч.
Било је то прије два мјесеца, када је Родић позвао к себи у Рисан главаре кривошијске. Требало је много муке и натеге, док су се кривошијски главари наговором ришњанскијех родољуба привољели да се спусте са својијех висова у приморје и да дођу к Родићу. Ипак дођоше. Родић, видјевши на чему је из њихова држања, поникао је пред Кривошијама дотле да их је молио: да бар два момка даду у војничку службу. Шта мислите да су му Кривошије на то одговорили? Чујте! 'Не дамо ти, Родићу, ни две крезубе бабе, а некмо ли два наша момка (остало за сад изостављамо).'
Чувши те ријечи, Родић није имао куд, него поднијети цару оставку и вратити се натраг несвршена посла. То је Родић морао учинити, јер није имао пред собом другога избора, почем је пред њим стојала алтернатива: или да се бије с Кривошијама или да уступи своје мјесто другоме. Родић као Србин није се могао одважити на прво, не због тога што би му Српство његово у том сметало (јер он је у првој и потоњој линији Аустријанац), него што је као Србин врло добро повнавао Кривошије и њихову ћуд, па је могао и то знати да с Кривошијама ако не можем на лијепе, силом нећеш ништа учинити, а као добар Аустријанац судио је да не би добро било по интересе аустријске, ако сада уложи у рат с Кривошијама, почем се једва даде претпоставити, да би тај рат био ограничен на саме Кривошије. Знајући све то, Родић је одабрао бољи дио, т. ј. он је уступио своје мјесто другоме, рекавши при том цару: да он није у стању војевати против Кривошија. Цар му је уважио оставку и поставио на његово мјесто ђенерала Јовановића. Шта ће сад ђенерал Јовановић да чини? То је било опште питање, на које је сваки желио имати одговор.
Било је листова у Аустро-Угарској, који су ђенералу Јовановићу приписивали мирољубиву мисију. Но то се не да замислити, јер што није могао барон Родић постићи мирним начином, то иза њега не ће моћи постићи тим начином ни ђенерал Јовановић нити ико други. Одмах иза свога наименовања пошао је ђенерал Јовановић у Боку. Он је свуда дочекан уобичајеним свечаностима, којима су Бокељи и Родића дочекивали. Он се свуда састајао са угледним личностима и савјетовао с њима о мјерама које би нужно било предузети, па да се савлада отпор Кривошија. К њему је похитао с Цетиња и барон Темел, аустро-угарски заступник на Цетињу, који се сада обрадовао кад је ђенерал Јовановић постављен на мјесто Родићево, држећи да ће то бити прави човјек, који ће хтјети и умети свладати отпор кривошијски.
Но врло је карактеристично, што сe ђенерал Јовановић није смио усудити да пође у брдске крајеве, шта више није покушавао ни да позове к себи брђане као што је то Родић чинио. Ђенерал Јовановић задовољио се, да походи само извјесна мјеста украј мора и да на том путу сондира терен и проучи ситуацију. Не зна се, зa што је ђенерал Јовановић држао за најмудрије придржавати се савјесно морске обале на своме путу, али разлог томе може бити само један од овога двога: или му се чинило да је довољно господи у Бечу засенити очи свечаностима, којима је он дочекиван у приморскијем мјестима, или је напријед увиђао да се нема рашта трудити до кривошијанских висова, јер тамо му ваља поћи само с иљадама бајонета и топова, ако хоће да прибави Аустрији ауторитета, а себи да сачува главу.
Ипак, на своме путу по приморскијем мјестима бокељскијем ђенералу Јовановићу подала се згодна прилика, да из неколико ријечи сазна и докучи, како Кривошије мисле о њему и његовој мисији. Било је то онога лијепога јутра, кад се ђенерал Јовановић са цјелом својом свитом упутио на пароброду из Котора у Рисан. Станица паробродска у Рисну бијаше лијепо окићена и Ришњани упарађени чекаху на свога новог заповедника да га повдраве. Тек што је пароброд у пристану стао и ђенерал Јовановић упутио се да уђе у варош, зачу се са оне прве канице (серпентине), на којој стоји прва стража кривошијска, громовити глас српског Прометеја, који ђенерала Јовановића овом добродошлицом поздрави: - Добродоша', Јовановићу! Прође ли те нога, аманати, коjy ти ранисмо? Ако јест, пођи напријед, - (друге речи за сад изостављамо).Ђенерал Јовановић, као и цијела околина његова, добро је чуо ове ријечи, ма се свему чинио невјешт. Није чудо, за невољу му је! *)
По што је добро прекорио ни криве ни дужне Ришњане, ђенерал Јовановић пошао је натраг у Задар, а ваљда и Беч. Сада се очекује, да видимо шта ће нам он из Задра и Беча донијети: да ли мир или рат!
Међу тијем ствари у Кривошијама овако стоје. Тамо су прекинуте све свезе, које су тај крај везивале са аустро-угарском монархијом и уништени су шта више сви знаци и трагови, који су то пређе показивали. Сви војници из фортица протерани су, фортице су разорене, исто тако и све стражаре, па чак и школске зграде које су Аустријанци градили. Нема тамо више ни једног војника и ниједног чиновника аустријског, нити у опште икога, који би тамо престављао ма и најмањи орган државне власти аустријске. Може се рећи: Кривошије су данас за себе, и у име тога вије се данас на негдашњем граду аустријском (сада разореном) Драгаљу црвено-бијела застава кривошијска са бијелим крстом. Страже кривошијске стоје дању и ноћу будне на серпентинама изнад вароши Рисна и не пуштају никога у ову земљу кривошијску, осим који добије дозволу од одбора кривошијског. Још нико од Аустријанаца није покушао да замоли за улаз у ову земљу, а знате да су Кривошије и владику Петрановића с овијем ријечма одбили: 'Ако си владика, а ти хајд у цркву и служи службу па ћемо и ми за тобом и слушаћемо те; ако си пак дошао мјесто ђенерала, а ти боље да нијеси ни долазио амо, и враћај се с мјеста натраг.'
Како ће даље бити, то ћемо видјети, и ја ћу вам редовно јављати о даљем развитку догађаја на овијем крајевима, да би наш свијет тамошњи јасно и по чисто знао, како ствари овдје стоје.
Међу тијем смијешно је читати разне родомонтаде у бечкијем и пештанским листовима о Кривошијама. Тако смо и ми овдје прије њеки дан у 'Пестер Лојду' читали и слатко се насмијали томе, како његов дописник у патриотичком гњеву своме препоручује за Кривошије усијане розге, 'јер само усијаним розгама могу се ти керли памети научити'. Смијешно је заиста видјети те јунаке, како енергично машу 'усијаним ровгама' у Буда-Пешти, а овамо не смије ни један ни да приступи ни до прве серпентине, где стоје страже кривошијске. Ту нам пада на памет она слика из 'Кикирикија' баш из бокељског устанка од г. 1869. гдје се преставља како је један војник јавио своме претпостављеном, да је заробио три Бокеља, а кад му је овај одговорио да их доведе к њему, војник одговори: 'Е јест, ено их горе на врх главице, гдје пуше чибук!'

<sup>*) Да би они међу вашијем читаоцима, којима крајеви ови нијесу познати, боље разумјели ово што испричах, морам овдје у кратко навести, да варош Рисан лежи у једној удубљеној луци которскога заљева и на самом дну високијех главица и а другијех височина, које се над њом скоро перпендикуларно уздижу и на којијема живе Кривошије. Кад је дакле онај кривошијски стражар онако поздравио ђенерала Јовановића, глас му је долазио као из облака, а алузија о пробушеној нози Јовановићевој односи се на познати малер, који је имао Јованоавић (као тадашњи капетан) још у потоњем рату бокељском од г. 1869. када су га Кривошије ранили у ногу.

Застава, број 190. У Новоме Саду у недељу 13. (25.) децембра 1881.</sup>

[JASON]

Цетиње, 9. децембра. - Могу вам данас јавити, да ђенерал Јовановић није пошао у Задар и у Беч, него се одма из Дубровника вратио натраг у Котор. То је знак, да је Јовановић дошао амо с готовијем инструкцијама и да му не треба више овијех допуњавати нити ради тога повово ићи у Беч.
Доиста, ђенерал Јовановић по што је сам лично испитао ситуацију у Боки Которској (наравно само по приморскијем мјестима, јер се од висова которскијех држао вазда у поштовања достојној удаљености, што је свакако врло мудро чинио), вративши се натраг у Котор отпочео је своје операције, које се за сад само у том састоје, што прикупља на врат на нос војску и сабира храну и џебану у приморскијем пристанима. Тако прошле недјеље нијесмо имали поште из Котора за читавијех осам дана, што је овдје свакога зачудило, почем се прави узрок није могао дознати. Управа нашијех пошта упита у телеграфом управу которску за што пошта не долази? нo ова јој ништ не одговара преко телеграфа, него тек послије писмом јави, да су се пароброди задржали дуго вријеме под Рисном и Перастом, гдје су истоваривали војску, храну и муницију.
Како рекох, Јовановић за сад само припреме чини, те ће ваљда на прољеће ударити на 'хајдучко гнијездо'. Но да му не би војска забадава по касарнама лежала, он већ и сада предузима с њом разне експериментације и привикава је на тешки задатак, који јој предстоји, а ваљда хоће и да куша озбиљност и спрему Кривошија. Тако је прије неки дан чинио један покушај, који му није баш сјајно испао за руком. Наредио је на име неколико батаљона да пођу из Рисна на више пут Кривошија. Тешко је погодити, шта му је том приликом права намјера била: да ли да збиља продре у Кривошије, или само да им опипа било како куца? Чини нам се, да ће му ово пошљедње бити намјера и - у том је ђенерал Јовановић потпуно успио, јер тек што се оно неколико батаљона крену изнад вароши Рисна на прве канице пут Кривошија, огласи прва стража кривошијска да се непријатељ примиче и за тили час стадоше се разлијегати горе и врлети кривошијске од јуначкога поклича, те се учини као да су сва брда уоколо оживјела од јунака. Мора да се овај поклич учинио онијем батаљонима - zu unheimlich, јер не потраја ни неколико минута, а Јовановићеви војници обрнуше плећи и - мјесто у Кривошије потегоше јуначки у касарне од куда су и дошли.
Јовановић је дакле постигао што је желио: он је дошао до сазнања (пријатног или непријатног - то ће он сам најбоље знати), да се на Кривошије не иде са неколико батаљона, него да ће ту ваљати неколико десетина хиљада војске, па и то ће са великом зебњом поћи пут Кривошија. Но кад се већ Јовановић на то одважио, онда му ништа друго и не остаје, и тако грађани аустро-угарски имаће то задовољство, да на прољеће, можда у мјесецу мају красном wo alle Knospen treiben, гледају како се за љубав неколико војника из Кривошија пролијева силна крв њиховијех синова и троше милиони... Али није наше да разбијамо туђу бригу и за то остављамо господи у Бечу и Пешти да се о том размисле.
Неда се порећи, да су усташи из Херцеговине па и сами Турци из новопазарског санџака у свези са Кривошијама. Они су нашли у Кривошијама згодно земљиште, гдје им нико сметати не може и одакле слободно могу предузимати своје операције, јер, како већ у првом свом допису разложих, Кривошије су данас област за себе, у којој нико не заповеда до Кривошија. Овдје и је сада главни табор не само Кривошија него и Стојана Ковачевића.
Знајући то Аустрија је наумила да начини пут од Зубаца до наше границе, да би на тај начин пресјекла Кривошије од Херцеговине и изолисала незадовољнике у самијем Кривошијама, гдје би их на прољеће свом силом напала и у коријену сатрла (т. ј. ако би јој срећа јуначка послужила). Али ни Кривошије не сједе скрштенијех руку. Чујем баш јуче из поуздана извора, да су Кривошије отворили офензиву против Аустрије и учинили напад на аустријску војску која гради тај друм. Вијест ово најновија, коју сам истом јуче разабрао, те по томе још тачно и подробно не знам с каквијем су успјехом Кривошије овај напад учинили. Тек из тога види се јасно, да се ови не даду опасати друмом, и да због тога може потећи крв можда још прије прољећа.
Што буде, ја ћу вам јавити.

^{Застава, број 193. У Новоме Саду у петак 18. (30.) децембра 1881.}

[JASON]

О четовођи С т о ј а н у  К о в а ч е в и ћ у. - Вредно је, да ваши читаоци сазнаду што о животу чувеног усташког четовође Стојана Ковачевића, о коме данас сва аустријска преса пише али наравно најтенденциознијим начином. Тако доноси стара 'Преса' бечка у облику дописа из Медлинга од 26. дец. пр. г. по рим. биографију Стојанову. Овај допис ћемо овде ради својих важних података честимице у слободном преводу донети, изостављајући све тенденциозне рефлексије 'Пресине'.
Стојан Ковачевић је данас у педесетим годинама и рођен је у Гацком у Херцеговини. Учествоваше први пут у херцеговачком устанку у шездесетим годинама и побеже за тим са свом својом многобројном родбином у Бањане у Црну Гору. Када је г. 1862. тај устанак угушен, одметну се Стојан гори у хајдуке, те као харамбаша задаваше страха свој јужној Херцеговини и на брзо буде чувен као заштитник сиротиње раје. Једног му брата тада ухватише и у Мостару обесише.
За време устанка у Кривошија г. 1869. стави се Стојан Ковачевић на челу њих 60 својевољаца који беху понајвише из Херцеговине и Црне Горе, те потпомагаше кривошијски устанак врло јако, пошто је нарочито села у околици Каштелновској палио и пљачкао.
Године 1872. зла га срећа нађе, те преваром допаде власти у шаке, која га предаде турској окружној власти у Билећу. Одатле гa под јаком стражом оправе у Мостар, и баце га у кулу крај ћуприје. Власти се већ одлучише, да погубе народног јунака, који је Турцима тако страшан и мрзак био. Али ствар испаде са свим друкчије. Црногорски кнез Никола протестоваше телеграфским путем и оштрим нотама против заробљења црногорског поданика Стојана Ковачевића, и то у Бањанима, дакле на земљи црногорској. Тадањи кнежев побочник, сада министар спољних послова, Станко Радонић, буде одаслан ђенералном губернеру у Сарајево, да ослободи Стојана из тавнице. Босанске власти пак не слушаху на протесте кнежеве и с тешком муком могаше овај израдити, да се судска расправа брзо не свршује. Међутим обрати се кнез Никола на руско посланство у Цариграду, и ово отпоче због Стојана Ковачевића редовну дипломатску акцију. Игњатијев наваљиваше на свога пријатеља, великог везира Махмуд-пашу, да заробљеног Стојана Ковачевића пусти на слободу. После неког времена дозна се, да је Стојан Ковачевић са неким својим друзима једне ноћи утекао из мостарске куле и да је у Далмацију одбегао. У дипломатским круговима се позитивно тврдило, да је велики везир дао миг, те се врата од тавнице отворише, и тиме је свом пријатељу Игњатијеву пријатељство указао.
Херцеговачки уставак у год. 1875. и црногорско-турски рат у 1876-1878. години потпомагаше Стојан са својом хајдучком одабраном четом врло јако, и то са успехом, јер је у многим одсудним часовима непријатељу за леђа заилазио.
Када је аустријска војска окупирала Босну и Херцеговину, врати се Стојан у своју отаџбину, у своје родно место Гацко, те назида опет своју опалу кућицу, али му хајдучки живот ослади, те пошто је још од малена хајдуковао, не могаше се навикнути на рало и волове. С тога се опет на ново одметну у хајдуке, те скупи малу чету хајдука из Гацка и Никшића, па се таворио у Херцеговини час под Дурмитором, час код Пиве, а час код Кривошија, све до данас, где му се опет дала прилика, да своје јунаштво показује.
Стојан Ковачевић је хајдук у правом ‘смислу речи, онаки, како га народна песма пева и описује. Он је чувар сиротиње раје, гони сваку неправду и насиље, а заштићује права потиштених. С тога се морају с највећим презрењем осуђивати они називи, које му тенценциозно-шовинистична преса придева.

^{Застава, број 195. У Новоме Саду у уторак 22. децембра 1881. (3. јануара 1882.)}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[kumbor]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Немојте да вас збуни назив "усташки четовођа", јер је "усташа" у српском језику такође синоним за устаника.

[JASON]

Херцеговина. Већ је појава обранбеног закона у Босни-Херцеговини показала тежњу аустро-угарске спољашње политике за анексијом ти области. Сад се опажа један корак јој ближе извршењу ти тежња.
'П. Лојд' доноси у 360. броју свом чланак од 30. дец. п. р. у ком наводи, да се у Бечу један савет политички и војнички веледостојника бави са босанско-херцеговачким и јужно-далматинским стварима. По Лојдовим информацијама предмети су саветовања: решење или бар унапређење аграрног питања, спровођење обранбеног закона, као и уређење порезне ствари у окупованој земљи, политично-административно сјединење Херцеговине с Далмацијом, и пацификација Кривошије. Нас се овде највише тиче 'политично-административно спојење' Херцеговине са Далмацијом, и сам 'П. Лојд' тим се нарочито бави у том чланку.
'Кад би се то питање сјединења узело само са гледишта целисходности, вели 'П. Лојд', то нема сумње, да је оно целисходно, jep је Херцеговина и онако од вајкада сматрана за забрђе Далмације, као што она сачињава географски и трговинско-политички допуњавајући део узке далматинске поморске земље. Далмација добија из Херцеговине знатни део средстава за живљење, тако н. пр. сву стоку за клање. Херцеговина је пак не само с овом индустријском робом, него и са свакидањом потрошном робом упућена на далматинско приморје. Већ је и Турска често одељавала административне области Босне и Херцеговине. Далмација износи 223 кв. миље са 445.000 становника, а Херцеговина 204 кв. миље са 186.000 становника. Босна би са 720 кв. миља и 1.152.000 становника била довољна за једну област, а мања далматинска умножила би се с Херцеговином. Даље навађа, како и војнички моменат одључује за то спојење, јер географично обоје заједно сачињавају једно ратно поље.
Обрана приморја вуче снагу из далматинско-херцеговачког забрђа, и обратно свака операција против Херцеговине, или из ње против Црне Горе и санџак Новипазар мора се оснивати на далматинско приморје. Но важне политичне сметње таке су, да би план сјединења очевидно у овај мах насео. Природа ти сметња истиче већ из својственог државоправног одношаја, у ком окуповане земље спрам монархије стоје. Одцеплење Херцеговине од Босне, и њено непосредно подчињење аустријској области у Петрограду и у Цариграду јамачно би сматрали за - просту анексију. Хоће ли, управљајући кругови у Бечу на то наћи смелости за то, показаће најближа будућност.' Тако пита 'П. Лојд'. Дакле се ризе већ деле.
Било је, кад је гр. Андраши зазор делегација од анексије Босне-Херцеговине тим стишавао: да анексије већ с тога не би могло бити, што се не би знало, куд би с њима, били се оне Угарској, или Босна Угарској, а Херцеговина Далмацији, односно Аустрији анектовале? Отуд би се, рече, могла распра родити. И зајиста би се распра родила већ и због тога, што је и аустријска војска у Босни-Херцеговини војевала, и што је Аустрија већи део новчаног терета сносила. Ено 'Преса' обазрев се на тај 'П. Лојдов' чланак примећава: 'Нас зачуђава, или бар опрезнима чини, кад баш један будимпештански лист Аустрији камениту Херцеговину тако олако нуди. То би можда толико значило, као да Угарска не би презрела - златну Босну.'
Ми држимо, да би најпаметније, па и најпоштеније било, да се аустро-угарска дипломација окане тога опасног посла. Могуће је, да би руска влада на то уз накнаду на другој страни пристала - али источни народи, а особито Србија и Црна Гора не би с тим сложити могле, ни хтеле. Оне би нашле одзива у руском народу, јавно мишлење руског народа даје импулз и самој влади. Ми смо саопштили, шта 'Московски Телеграф' о том пише. И сама звавична Русија не може српски народ на балканском полуотоку оставити трајно у неславенским рукама, и неће на народу српском одмастити какве погрешке или увреде од стране пролазни влада.
Босна-Херцеговина не могу се анектирати, па по томе ни Херцеговина са Далмацијом, то ће рећи с Аустријом спојити без споразума конгреских велесила, а како ове само једногласно обвезна закључења доносити могу, није изглед да би се једногласно на анексију сложиле, а да тога изгледа има, не би нужни били ти посредни и околишећи путови, као 'обранбени закон' и - спојење Херцеговине с Далмацијом. Овим се путем само изазивају велесиле томе противне.
Аустро-угарска дипломација, која је већ са Романијом због подунавског питања у сукоб дошла, а и са Бугарском у том погледу не стоји најбоље, и којој источни заплети могу само у међулитавским и обостраним унутрашњим питањима помрсити конце и измирење своји народа отештати најпаметније би и најпоштеније радила, кад би сама ускорила рок, у ком би окуповане источне земље источним народима изручити могла, који би тиме добили залогу пријатељског осећаја и одношаја с ове стране према источним народима, које би пријатељство и самој Аустро-Угарској много корисније било, него непријатељство, јер ваља на уму имати: да је босанско-херцеговачка судбина за балкански српски народ животно питање, питање народног опстанка и развитка и народне будућности.
У другој половини чланка свог 'П. Лојд' бави се спровођењем обранбеног законa. Тон, у ком том приликом о Херцеговцима, особито о мостарској представци, или као што он то назива 'протесту' говори или правије рећи грди ји и силом јим прети, превазилази сваку меру безобзирности и необразованости. Ми с негодовањем и презором прелазимо преко ти грдња, јер би у праведном гњеву могли прећи у тон, какав је само непријатељима Српства безопасан. Према нашим околностима нека је за сад оволико доста као одговор на 'П. Лојдов' чланак о Херцеговини.
Једно само неможемо прећи, и то је место, где и 'П. Лојд' коре и грди Мостарце, што се позивају на сувренство султана задржано му берл. конгресом, и заклањају се са сувренство султана, против кога су често устајали. Ово јесте додуше жалосно, али кривице до они, који су ји до тога корака дотерали. То је мерило незадовољства са данашњим стањем, које је незадовољство од бечке пресе, па и самог 'П. Лојда' признато. Силом се може млого. Наша пак пословица каже: 'Свака сила за времена!'

^{Застава, број 195. У Новоме Саду у среду 23. децембра 1881. (4. јануара 1882.)}

[JASON]

Н о в и ј е
- 'П. Лојду' телеграфишу из Котора, да је 17. о. м. било крвавог сукоба међу четом Кривошија и шесторицом жандарма. Одмах у почетку боја погину три жардарма. Око њихових лешева излеже се очајна борба с бајонети и ханџари, где четврти жандарм погине. На пуцњаву пушака похите два ловачка батаљона на место, где се бој био, но већ је све било прошло.
- Тршћански 'Ћитадино' јавља, да је у которском округу опет забрањено носити оружје, и да је уништена важност издатим исправама, по којима дотични смеју носити оружје.
- Како 'Пол. Кор.' дознаје, занима се сад у Бечу одбор политичких и војничких достојанственика босанско-херцеговачким и бокељским стварима. Већају, како да се реши или бар поправи аграрно стање, како да се уведе обранбени закон и уреди порезни сустав у поседнутим областима, најпосле како да се Херцеговина у политичко-административном погледу споји с Далмацијом и како да се Кривошије умире.
- 'П. Лојду' брзојављају из Трста, да је на оном броду што га је Аустро-угарска чуварица у которским водама пре кратког времена ухватила, збиља било оружја и џебане. Заповедник брода увераваше, да је товар био одређен за Арбанију.

^{Застава, број 195. У Новоме Саду у среду 23. децембра 1881. (4. јануара 1882.)}

[JASON]

Н о в и ј е
- Из Беча се пронео глас, да је заједнички министар рата, Билант-Рајт, због неких несугласица с врховном војеном управом поднео оставку.
- Више листова донело је веcт, као да се Аустро-Угарска кани, да на пролеће коначно присвоји (анектује) Босну и Херцеговину. Тако 'Журн. де Деба' пише, да ће она то на пролеће учинити. Из Беча пак поричу то у 'П. Лојду' са свим одрешито, велећи, да у бечким обавештеним круговима није о томе ништа познато.

^{Застава, број 195. У Новоме Саду у среду 23. децембра 1881. (4. јануара 1882.)}

[JASON]

Н о в и ј е
- Бечки извештач 'П. Лојда' пориче, да у заједничкоме војеноме министарству криза влада. Истина је само, вели, да је гроф Билант-Pajт због болести морао отићи дуже на допуст, а заменика оставити, да управља пословима.
- Тређа пешачка пуковнија надвојводе Карла, што се у Оломуцу у посади налази, добила је, као што 26. дек. отуд брзојављају, заповест, нека буде у свако доба спремна, да може пођи у Далмацију.

^{Застава, број 198. У Новоме Саду у уторак 29. децембра 1881. (10. јануара 1882.)}

[JASON]

Политички преглед. У очи божића закључене су у Бечу заједничке министарске конференције, и како полузванични извештаји гласе, неће више бити потребно, држати их под монарховим председништвом. Угарски министар-председник Тиса био је 25. дек. код монарха подуже на аудијенцији, за тим је конферисао са заједничким министром спољашњих, Калнокијем, и истог дана вратио се с троједничким министром Бедековићем у Будапешту на траг. Као што је познато, на поменутим конференцијама у Бечу већано је између осталог и о устанку у Кривошијама и о разним управним наредбама за Босну и Херцеговину. Како 'П. Лојду' из Беча јављају, закључено је, да се новачење по свој Далмацији изведе, без и кака обзира на помесне прилике, а у Босни и Херцеговини да ступи нови обранбени закон у живот и да се безусловно спроведе. Далматински намесник, ген. Јовановић, добио је нова подробна упутства и у недељу отишао у Далмацију. Веле, да ће право у Боку Которску, да види, како сад онде ствари стоје, и да мири Кривошије, aкo узмогне.

Н о в и ј е
- Како 'Уг. Пошта' из Дубровника дознаје, у очи римске нове године било је на по пута између Требиња и Кастелновога боја међу крушевичком посадом и шездесет херцеговачких хајдука.
- У Бечу се, као што 'П. Лојд' отуд дознаје, спремају, да предузму војничко новачење у Босни и Херцеговини.

^{Застава, број 199. У Новоме Саду у среду 30. децембра 1881. (11. јануара 1882.)}