Српске буне

[JASON]

Хелфијева интерпелација. У клубу странке независности са угарског сабора, беше прошле среде закључено, да се стави интерпелација на угарског министра-председника Тису у ствари сазива делегација. Пошто је саветовање у тој ствари интересантно, карактеристично обележава мисли и дела клубских чланова, то доносимо у кратко ток ове седнице. 
Дебату је отворио Јосиф Мадарас, који дотичући се прилике на југу ове монархије, извађа, да се Угарске Далмација и све оно око ње, ништа не тиче (!) Против окупације се цео народ изјаснио још онда, када аустријске трупе нису ни ступиле у Босну и Херцеговину. Ми немамо ни крви ни новца за те провинције. С тога мора странка независности најодлучније против тога опонирати, да нам делегације с обзиром на аустријске интересе намећу новије терете.
Лудвиг Мочари мисли, да би најбоље било, кад би се управила интерпелација на министра-председника у јужно-далматинској ствари.
Игњат Хелфи је тог истог мишљења и додаје, да ствари све то већма претећи карактер узимају, јер се иза свега тога види Русијина рука. Аустрија можда налази задовољства у своме проширењу, али је ипак окупација само умножила број наших непријатеља и ми се морамо радовати, ако се обе ове провивције опростимо.
Карло Етвеш мисли, да није главни узрок сазиву делегација то, да се истреби хајдуштво и да се уведе рекрутовање. Аустрија хоће, да на пролеће изведе анексију Босне и Херцеговине, а то може само онда учинити, ако јој буде стајало на расположењу доста новца и обилне војене снаге. Он потпомаже интерпелацију. 
Алберт Немет схваћа ствар са радикалног гледишта и данас је такођер истог назора, као и пре окупације; да су те две провинције нама само на терету; ми морамо тежити за тим, да се тог терета опростимо.
Геза Полоњи нема такођер ништа против тога, да се интерпелација поднесе. Познати су му неким делом ови предели и уверен је, да Аустрија неће никад бити готова са Кривошијама, ако им се комуникација с мора не прекине.
Габор Угрон такође држи, да се хоће тиме да анектују обе провинције, шта више да се продре до Солуна.
Конференција је поверила посланику Игњату Хелфију, да интерпелацију поднесе у саборској седници.
Одмах сутра дан, у четвртак 7. (19.) јан., поднео је посланик Игњат Хелфи интерпелацију на министра-председника, која овако гласи:
Погледом на опште распрострте вести, да су се у јужној Далмаццји и у окупираним провинцијама изродили немири од врло озбиљне природе, који опет изискују мобилисање трупа, а према томе и нове кредите, слободан сам, да управим сљедећа питања на господина министра-председника:
     1. Је су ли те вести основане и у колико? 
     2. Ако су исте основане, ако је истина, да су се не само у јужној Далмацији, већ и у Босни и Херцеговини тако озбиљни немири изродили, питам: чиме су исти изазвани, или још више, којим околностима и узроцима приписује влада постанак тога покрета?
     3. Је ли влада већ што закључила о поступку, који ће предузети усљед реченог покрета, а ако је у чему се састоји тај закључак?
     4. Има ли влада у погледу на окупиране провинције сталне планове и цељи за будућност и који су то планови и цељи? Напослетку
     5. Пошто је конвенцијом од 21. априла 1879. суверенство султаново у овим поменутим провинцијама одржано, питам ја: је ли турска влада погледом на покрет чинила какве кораке, и ако је, је ли штовани г. министар-председник вољан, да обзнани посланичкој кући дотичну измену нота, односно да на стол куће постави на то односећа се акта? У Будимпешти, 19. јан. 1882. Игњат Xелфи. –
Ову је интерпелацију на писмено доставио интерпелант. Одговор министра-председника на ову интерпелацију донећемо, чим стигне.

^{Застава, број 6. У Новоме Саду у недељу 10. (22.) јануара 1882.}

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Нoви Сад, 11. јануара. Тежиште политичке ситуације у Аустро-угарској монархији лежи у овај мах у бокељско-херцеговачком устанку. Док у Бечу одређују рок, када да се делегације састану, веле, да им рок састанку још није коначно углављен, ма да се у опште узима, да ћe се то парламентарно тело 16. о. м. састати, и док спремају за њих тако звани кредитни поднесак, дотле се устанак све даље шири и све већи мах узима, тако да сад већ и страном свету у велике обраћа пажњу на се. Велику политичку важност нико му се одриче, нити може одрицати, но узрок и побуде му разно тумаче, понајвлше према том, у каквом ко одношају стоји према Аустро-Угарској. Значајан је суд инглеске штампе. 'Дејли Њуз', тај познати орган гледстонове владе, гледи, како се херцеговачки устанак свом снагом развија, па види у томе праведну одмасту за освајачке тежње Аустро-угарске, које непрестано жуде за путем, што води у Солун. О Бисмарку вели инглески слободоумни лист, да он Аустро-угарске аспирације само за то потпомаже, што иде за тим, да добије Трст у име накнаде за Аустро-угарско продирање на исток. Догађаји ћe коментарисати 'Дејли-њузове' тврдње.

^{Застава, број 7. У Новоме Саду у уторак 12. (24.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Крв је потекла, бокељско-херцеговачки устанак добио је своје крштење. На Крстов дан било је боја под Коритом у Херцеговини. Опште се узима, да је то почетак крвава, добро огранизована покрета, који има све атрибуте политичког устанка. Крајња мета и последња цељ му још није доста позната: то ће се показати и зависиће од тока и развитка догађаја. За сад је он негативне природе. Отпор противу рушења стародавних и зајамчених права и устук сваковрсних неправда, учињених понајвише од обести несавесних чиновника, - то је, за сад бар тако изгледа - цељ устанка у Боци Которској и Херцеговини. Како ће се ствар даље развијати - идемо, да видимо.
Што се тиче боја под Коритом, о њему имају за сад само официјозни извештаји. Корито је заселак општине мириловићке, лежи југозападно од Билећа и има својих једанаест домова, У понедељак 4. о. м. - тако гласи полузванични извештај - крене стража од 10 војника пут Тепере и Корита, да намести телеграфске жице, те наиђе на устаничку чету, у којој је могло бити око 80 друга. Војници стану одмах у бојни ред, и ватра се оспе. На пуцњаву пушака похита војницима у помоћ једна сатнија 11. пешачке пуковније а и устаницима једна чета из Врбице. Од војника рањен је потпоручик Лалић, два подофицира и - како бечка стара 'Преса' вели - двадесет војника. По официјозним извештајима устаници су оставили на разбоју шесторицу мртвих и четири тешка рањеника. После боја устаници се повуку тик црногорске границе.
*
Како из Дубровника јављају, ђен. Јовановић, који је овде ударио свој главни стан, отишао је 8. о. м. у Кастелнови. Заменик далматинског војничког заповедника, фмл. Чикош, биће - као што се говори - одменут ђен. Кобером садашњим заповедником 53. пешачке бригаде, што у Бечу лежи. Даље се говори, да ће ђен. Винтерталдер, заповедник 63. пешачке бригаде из Будапеште, добити бригадно заповедништво у Далмацији. У Дубровнику мисле, да ће ђен. Чикош бити употребљен у Херцеговини.
Бечким 'Нем. Нов.' пишу из Сарајева ово: Подмуло комешање влада у земљи због обранбеног закона, који ће се на пролеће хтети да изведе. 'Иштите од нас двоструке порезе, само не никакве крвне порезе!' вели Мухамеданац, а уз њега то исто говоре и Срби и шпански Чивути, који беху слободни од војништва под турским господарењем. Једна депутација угледних Мухамеданаца која је петицијонисала пре неки дан код шефа земаљске владе ради укинућа обранбеног закона, беше одбијена. Почетком јануара изненади и разреши полицајна власт неку скупштину од 300 Мухамеданаца, која се у 3 сахата из јутра у Али-пашиној џамији сакупила била. На неколико дана затим дође заповест од земаљске владе на овде гарнизонирајућу регименту бр. 1. да буде спремна за марш. Сви момци буду опремљени за бој; деветога маршираху две компаније од исте регименте на друму мостарском и једна од ових поседне Тарчин, а друга Коњицу, ова последња са деташманом у Црници. Мало за тим распростре се вест, да су се сакупили око хиљаде становника, те да се ради устанка наоружани налазе јужно од Сарајева у долини Железнице, побочне реке од Босне (реке), у оном простору који је јако селима насељен а где нема војничке посаде, и који се протеже према Фочи и Невесињу. Из почетка обележише Трново, па онда Хијево, а најпосле и Кобиљ-дол, јужно од Дебелог Брда као главна скровишта ових чета, одкуда веле да се намерало учинити преврат у Сарајеву. Ове чете састоје се најразноврснијих елемената. У звању ђенералног штаба влада усљед тих појава грозвичава делателност. Закључено је, да се на те чете 11. о. м. пошље други батељон прве пешачке регименте; али канда је та наредба опозвана. Та трупа се држала за доста слабу, јер 13. о. м. отишао је исти батаљон, појачан једном полубатеријом, две хусарске патруље под вођењем два искусна жандарма, преко Милачке, хана Ковачића, дуж јужне долине Сарајевске, према хану Кобилдолском и Хијеву у железничку долину. Цељ одашиљања тих трупа је постављање кордона против тих чета. Главни друм, који је иначе тако жив, сада је осамљен. Чудновато долази, што се у Сарајеву виђају све нека нова лица. Све важније зграде у вароши су поседнуте, ноћу иду кроз сарајевске улице непрестано коњичке и пешачке патруље. Сва звања у вароши добила су војничке страже.

^{Застава, број 7. У Новоме Саду у уторак 12. (24.) јануара 1882.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Н о в и ј е. О бокељско-херцеговачхом устанку имају ове новије вести:
- Један далматински лист јавља да се и будвани и конављани буне.
- Резерве свију пуковнија, што се у Боци и Херцеговини налазе, биће сазване. Све је већ спремљено, што је за то нужно. Неки кириџија из Беча добио је од војеног министарства налог, да за најкраће време спреми 600 тарних (двопрежних) кола, да се могу у Херцеговину послати.
- Издата је даље овим војеним одељењима заповест за полазак које у Боку, које у Босну и Херцеговину: 27. пешачкој пуковнији краља белђијског, што лежи у Целовцу; из Колошвара отишла је 62. пешачка пуковнија у Босну; 7. о. м. отишао је из Беча 13. ловачки батаљон у Босну; далматинско-приморска пуковнија бр. 22. мобилизује се од чести.
- Из Лавова стигло је 9. о. м. у Беч санитетско одељење, које ће бити додељено пољској болници, што ће се у Спљету подићи. Истог дана отишло је из Беча преко Трста на своје место. У бечким војеним болницама спремају, што је нужно, за пролаз веће војске.
- 'П. Лојд' вели, да ће из Угарске бити позване резерве само оних пуковнија из беловарског, еперјешког и карансебешког војеног округа.
- Из Брна јављају, да ће сва војска што се већ налази у Босни, Херцеговини и Боци или што тамо отиде, бити стављена у стање, у ком се у ратно доба налази.
- Говори се, да је бечки турски посланик, Едем паша, протестовао против тога, што се у Херцеговини сила употребљује. Полузванични бечки и будапештански листови поричу то.
- По сарајевским вестима јављају из Линца, како је ђен. Далеи о (нашој) новој години рекао депутацији сарајевског градског већа, да је ситуација врло озбиљна и да ће он, како се узмора зарад одржања реда опсадно стање прогласити, рачунати на чланове градског већа, надајући се, да ће они код народа заложити свој уплив, да се одржи мир и поредак.
- 'Клуб сједињене левице' заступничког дома у бечком царевинском већу хоће да интерпелује владу о бокељском устанку.
- Бечке 'Нем. Нов.' дознају из Котора, да се строго пази на све Србе мостарце, који су потписали познати протест против увађања обранбеног закона у Босни и Херцеговини.
- 'П. Лојду' брзојављају 8. о. м. из Напуља, како се тамошњи иредентински одбор спрема, да Гарибалду сјајно дочека. Иредентинци говоре, да Гарибалдов изненадан долазак у Напуљ стоји у свези с догађајима, што се збивају на западном крају балканског полуотока.

^{Застава, број 7. У Новоме Саду у уторак 12. (24.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Да српски свет има сваки дан прилике, да из овог листа разабира, шта се све збива на југу и југо-западу Аустро-угарске монархије, сваки бисмо дан могли дотичне рапорте почињати речима, да се бокешко- херцеговачки устанак шири, и то како простором, тако и жестином својом. Сад већ нема више сумње, извесно је, да је устанак и југозападни кут Босне захватио, и можда ћемо за који дан бити принуђени, да овој рубрици дадемо пространији наслов. Да ће устанак и Босну захватити, то се могло знати не само по досадашњим вестима, које казиваху, да је и онде крвца из земље проврела, него судити и по општим приликама, каке су у Босни поносној настале, од како је окупаторка почела онде вршити 'јевропски мандат'. Богату Босну сматрало је Аустро-угарско чиновништво за Елдорадо, где се надало, да ће до миле воље моћи задовољити пожуду своју за 'земним благом', те је својим поступцима доводило народ до очајања. С тога је врло разумљиво, што се из Брода јавља, на име, да тамо приспевају силне породице официра, што служе у Сарајеву и другим варошима босанским. И у Босни се дакле, где терен за устанак није тако згодан, као у Херцеговини, чаша стрпљења прелила, и народ, дотеран до крајности стрпљења, одмеће се у гору и планину, да последњим средством покуша одбранити потиштена права, права народна и човечанска. Ако се Босна разбукти пламеном устанка, нема сумње, да се не ће онде бојак бити свом жестином распламтеле страсти, јер Херцеговину су до некле штитиле и саме врлети њене и забитост положаја, а од неситости и грабљивости туђе чувало је сиромаштво њено; али као Босна, тако ваља да ни једна земља под овим небом није страдала. Ако дакле бокељско-херцеговачком устанку и Босна придружи, онда ће то бити догађај, који може имати недогледних последица. Да богме, да те последице не могу бити по свакога добре, али по кога буду зле и пагубне, нека сам себи припише.

'H. Сл. Преси' пишу из Котора ово: Била би обмана, кад би ко држао, да се отпор против увађања обранбене дужности ограничава само на северни део которског округа. Опћине Убли и Леденице, које Рисну припадају, па и целе опћине Ораховац и Камено, које Каштелновом припадају, са становништвом од 2255 душа, такође сe прикључише покрету, Па и с обзиром на те околности немамо јасне слике о ситуацији у нашој земљи, ако се не узму у обзир снаге, које имају чувене чете Стојана Ковачевића, бококоторског јунака. Чета Ковачевићева броји 150 момака, три друге чете, једна под вођењем Љенићевим 50 момака, Шутићева чета 60 момака, а Милићева 40 момака. Ове чете четоваху до сад са свим независно једна од друге, али ће се при првом нападају на Кривошије оканути четовања и спојиће се са осталим усташима. За тим долази у обзир помоћ усташима са југа Боке; и тамо влада потмуло комешање. Места Мајине (876 становника), Побори (386 становника) и Браићи (591 становник) спадају Будви и стоје под упливом Ђуре Зеца, који је год. 1869. био заузео градић Стањевић у Жупи, и Вукала Мартиновића, који му је био на помоћи. Цела опћина Паштровића са 3059 становника стоји под упливом начеоника Вита Рађеновића. Ове поменуте опћине испочетка канда хтедоше да пристану на обранбену дужност, и тек сад почеше дa се колебају, и ако се устежу, да се јавно покажу, то оне чине из разлога целисходног, да не би први пали под строгост закона. Али се ваља основано бојати, да ће се у оном тренутку, када се буде силом поступило против усташа на северу, и ове опћине на југу подићи. Врло би било наивно, у томе се обмањивати, а ко познаје одаошаје и начин мишљења у народу, тај се никако неће моћи обмањивати. За доказ те тврдње навешћу ово:
Новембра 18. године 1881, у петак, беше пазар у Будви, и тамо дође нека чета, око 50 људи, из Браића, до зуба наоружана, у Будву и искаше од власти, да се одмах пусте она два домобранца, које је Будва дала, и који су у Будви осам недеља на веџби били. Окружни комесар у толико већма беше погружен, што је онда у Будви било само неких 30 војника и 4 жандарма. Да би избегао опасне немире, извести одмах домобранску команду и ова дозволи тим домобранцима, синовима неког Марта из Браића, да пођу дома. Ваља знати, да се опћина браићка подвргла домобранском закону; али чим се тамо дознало, да се Кривошије томе противе, не хтедоше ни у Браића ништа више знати о домобранству и с тога искаху натраг та два рекрута.
Паштровићи, који би требали да даду двадесет и једног домобранца, ставише само тројицу; остали одбегоше, не зна се, куда. Онима од њих који беху сироти, дадоше имућнији путна трошка. Године 1869. држаху се Паштровићи са свим противно. Тада не само да нису Паштровићи учествовали при устанку, него, кад су усташи из Мајине, Побора и Браићи хтели да нападну на Будву, која тада усљед одашиљања тамо лежећег батаљона против Кривошија остала без војске, скочише сви са ретким самопожртвовањем да обране варош, поседоше је војнички и одржаше је док се није вратила војска. Од оног доба не називају усташи и црногорска им браћа Паштровиће друкчије, већ издајицама отаџбине а то је погрда, коју сад хоће да скину са себе, те да се могу називати борцима и браниоцима свете патријотске ствари.
Да се и опћине у Жупи са 3707 становника спремају на сједињење са усташима, може се из тога видети, што још 6 домобранаца нису дали, а ови су у првом тренутку, када се ставише, добили дозволу, да могу тек 1. јануара 1882 војничку службу наступити.

^{Застава, број 7. У Новоме Саду у среду 13. (25.) јануара 1882.}

[JASON]

Политички преглед. Од силног покрета, што га двостраној монархији задаје бокељско-херцеговачки устанак, прорачунска расправа на уг. земаљском сабору тече такоређи нечујно мимо редовне дневне кронике, и док ово пишемо, она је јамачно већ и свршена, јер претходне вести јављају, да ће се као јуче, у уторак завршити. Како ће се завршити, о том у садашњим парламентарним приликама у Угарској не може бити сумње - примањем прорачуна. Али и да није на југу покрета, овогодишња прорачунска расправа, која је иначе једна од најглавнијих, не би оставила за собом већа трага, него свака обична расправа, која се тиче важније ствари. У суботу је приликом расправе било речи и о народностима, а заподено ју је члан умерене опозиције Стајнакер. О томе моменту донећемо у броју, што долази, што више. По претходним вестима, Тиса је требао у понедељак одговорити на Хедфијеву интерпелацију о бокељско-херцеговачком устанку. Извештај од оте седнице још није био дошао, док смо ово писали.

Н о в и ј е. Вести о бокељско-херцеговачком устанку и ономе, што с њим у свези стоји, јављају, као што иде:
- Како спљетски 'Авенир' јавља, об ноћ од 28. на 29. пр. мес. ударило је неколико друга од Ковачевићеве чете на село Бигоње, што лежи један сахат далеко од Метковића. Због тога су послате две пешачке сатније од веберово пуковније у Неум и Метковић.
- Потпоручик Лалић, који je рањен у боју под Коритом, умрьо је.
- Намесник далматински Јовановић вратио се 9. о. м. из Котора преко Кастелновог у Дубровник.
- Из Кракова брвојављају 'Н. Сл. Преси' 9. о. м., да су резерваши галичких пешачких пуковнија бр. 80., 77. и 9. сазвани и да су старији резервашки официри тих пуковнија већ отишли на југ. Како пољски листови јављају, добиле су и пешачке пуковније бр. 58., 27. и 71, налог, нека се спреме за полазак у Далмацију а тако исто и пољско-топничка пуковнија бр. 6, и I. ловачки батаљон. 

^{Застава, број 7. У Новоме Саду у среду 13. (25.) јануара 1882.}

[JASON]

Нови Сад, 14. јануара. У понедељак одговорио је министар-председник Тиса на уг. земаљском сабору на Хелфијеву интерпелацију о бокељско-херцеговачком устанку, одговорио је, као што на другоме месту саопштавамо. Очекивало се, да ће он том приликом што опширније и што бољма разјаснити прилике, што су се онако страховито вргле на јужном крају двестране монархије и што могу имати врло кобних последица по њу. Но опште очекивање омахнуло је. Тиса не само да није, као што се види, ништа ново рекао, него није исцрпио ни оно све, што се и иначе о тој ствари зна. Тиса као да није хтео да дезавујише официјозне билетене, што с бојишта долазе, те је ствар приказао као невину и безначајну. Само да догађаји не утерају у лаж службено и полуслужбено забашуривање, те да разуверење после не буде што страшније. Најосетљивије било, по ком се свагда јасно може распознати политички положај сваке државе, новчани трг - он већ показује, да Тисине речи не одговарају правом положају ствари. Има неколико дана, како је бечка берза баш поводом вести, што из Боке и Херцеговине долазе, врло узнемирена, тако да хартије од вредности непрестано падају. И у аустријском царевинском већу очекује се интерпелација о бокељском и херцеговачком устанку. У осталом, у уторак или у среду јамачно је на уг. земаљcком сабору довршена главна прорачунска сасправа, и сад ништа не смета, да се још ове недеље не састану делегације, где ће становништво двестране монархије јамачно добити истинитијег и опширнијег извештаја о бокељско-херцеговачком устанку, но што је од Тисе могло разабрати.

Тисин одговор на Хелфијеву интерпелацију.
У седници угарског сабора од прошлог понедеоника (11. јануара) одговорио је министар-председник Тиса на интерпелацију, коју је посланик Игњат Хелфи на њега управио. Одговор гласи: 
Г. посланик Игњат Хелфи управио је у једној од прошлих седница на мене сљедећу интерпелацију: Слободан сам, штована кућо, да на ту интерпелацију овако одговорим: Да ли је све истина, што се говори и пише о јужној Далмацији и Херцеговини, о томе се наравно не могу изјаснити, јер може бити, да ми није све познато. Али да су како у јужној Далмацији, тако и у Херцеговини настали немири од таких димензија, које изискују снажнији поступак владе, то констатујем као фактум.
Што се узрока тиче, то ће свако знати, да је године 1869. у истим деловима Далмације кретање изазвао покушај, да се спроведе обранбени закон, односно рекрутовање. Што се тиче Херцеговине, свако ће држати за природно, да у земљама, где је становништво кроз више десетина година навикнуто на немире, не може за годину, две нестати оних елемената, који су немирима наклоњени. Исто тако ће свако држати за природно, да наредбе, које су нужне у интересу реда, администрације и у смислу предузетог мандата, често побуђују антипатије код оних народа, који живеше под са свим различним административним околностима.
Кад још додамо, да и ако даљне и ближе владе у таким случајевима према владама коректно испуњавају обвезне интернационалне дужности: то има баш у оном народном племену, које сачињава у окупираним земљама већину, таких елемената, који се сматрају да нису везани међународним правом, и који себи увек и свугде за задаћу стављају, да покушавају, како би распирили пламен онде, где какву год тињајућу жеравицу нађу. Кад све то промислимо, наћићемо за са свим наравно, да се таки немири могу изродити у једном делу оних земаља.
Што се тиче владе, то она држи према томе за своју дужност и задаћу, не само да спречава проширење тих немира, него да исте највећом енергијом и угушује, и да односне наредбе тако извађа, како би се становништво оних земаља уверило, да се према аустро-угарској монархији не може одржати онај систем непрестаних немира, на које је од пре навикнуто било. 
Што се тиче четвртог питања г. посланика, није за свој позив сматрала влада, која стоји на темељу уговора, а особито сада не сматра за свој позив, да се бави са плановима за будућност у моменту, када јој је пре свега задатак, да успостави мир и ред и да изведе оне наредбе, које још нису спроведене. Да би то могла обавити и да би набавила за то нужна средства, сазваће се делегација за који дан. Остаје још пета тачка интерпелације, у којој г. посланик пита, да ли је турска влада против тог покрета чинила каквегод кораке. У том погледу могу штовану кућу са потпуном поузданошћу уверити, да таки кораци нису учињени, а нису ни могли бити учињени, пошто су мере, које ми хоћемо да спроведемо у окупираним провинцијама, непосредне посљедице мандата, ког смо усљед берлинског уговора примили, и који нас исто тако опуномоћава као и обвезује, да тамо успоставимо ред и мир, а ако овај буде из кога год разлога поремећен, да га свом енергијом успоставимо. То је у кратко мој одговор, и молим, да га славна кућа на знање узме.

^{Застава, бр 9. У Новоме Саду у петак 15. (27.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Бокељско-херцеговачки устанак почиње врло озбиљно реагисати на становништво двестране монархије. У след сазива резерве оних војених одељења, што се на југу налазе, почиње 'оно мало Кривошија и Херцеговине' задирати у домаћи живот становништва, и последице кобне окупацијоне политике излазе сад у свој страхоти својој и онима пред очи, који до сад беху глухи за противне аргументе. Кад већ становништво подноси жртве у крви и новцу, а оно би бар требало, да му се отворено, истинито и опширно каже, како стоје ствари на попришту устанка. Но како се са надлежне стране у том погледу поступа, показује Тисин одговор на Хелфијеву интерпелацију, показују службени билетени о бојевима у Боци и Херцеговини, билетени, који имају права на сваки други атрибут, само не на истинитост, јер малене успехе операцијоне војске приказују као грдне добитке, а велике губитке, као незнатне недаће. Но да је положај на бојишту врло озбиљан, да се ту нема посла с појединим четама, него с великим, добро уређеним и вешто руковођеним устанком, најбоље се види из окружнице, коју смо од овдашње политичке власти добили и у којој се умољавамо, да о покрету војске и војеним спремама у Боци и Херцеговини не доносимо извештаје. Ми ту окружницу доносимо на другоме месту, јер су је и будапештански листови донели (само што је на окружници, што је њима достављена, сам министар-председник потписан), па и бечки прештампали, у знак, да је ситуација у Боци Которској и Херцеговини врло - озбиљна. 
Из Требиња телеграфају будапештанском 'Еђетертеш' (Egyetértés), како је једна сатнија 67. пешачке пуковније шмерлингове 7. јан. послата била у потеру за четама Осман-бera Тановића, па об ноћ наишла на билећком путу на једно 50 устаника. Излеже се жесток бој, у ком су устаницима три друга погинула. ('Еђетертеш' не јавља, како је војска прошла.) На то се устаници повуку у гору. Ту је погинуо и чувени усташ Светозар Анђелић. О том Светозару Анђелићу јављају страни листови, да су Аустро-угарске власти још пре, но што је погинуо, тражећи неког Петка Старјевића, који је био ухваћен, па умакао, нашли у његовом (Анђелићевом) дому у лагуму стовар оружја, око 200 ханџара, 40 пушака мартинака и преко 300 старих пушака. У његову дому нашли су прикривене и неке списе, из којих су, као што веле, дознали, да се устанак још од летоске спрема, да је 21 босанска и херцеговачка варош обећала, да ће се устанку придружити и да је код сваке вароши означен по један и више вођа. Из тих хартија дознало се, веле, да је устанак добро организован. Је ли тако, није ли, ми не можемо знати.
У француским листовима има овај телеграм из 'Кор. Хавас' из Алконе: Код Дабра у Херцеговини убише усташи 10 војника и запалише једну касарну. Исто тако и у боју код Беле Горе победише усташи регуларне трупе. Одашиљање телеграфских вести у усташким пределима је забрањено.
Како 'Авенир' Спљетски јавља, известише путници, што 3. (15.) о. м. тамо из јужне Далмације стигоше, да је у Стоцу запаљена жандарска касарна. Веле, да је девет људи при том погунуло.
'Бохемија' јавља у своме извештају од 12. јан. са далматинско-херцеговачке границе, да херцеговачко становништво са својим општинским начеоницима на челу прелази листом усташима. У појединим селима, као н. пр. Кришевици, већ нема скоро никаквог цивилног становништва. Код Крушевице се побише жандарми са усташима; једна компанија вараждинске регименте, која дође у помоћ, разбије усташе.

Н о в и ј е. О бокељско-херцеговачком устанку и другим приликама, што уз то иду, имају ове новије вести:
- Сарајевско главно заповедништво јавља 10. о. м., да се у Загорју међу Улоком и Калиновићем налази 500 устаника, наоружаних снидеровим пушкама, и једно стотину њих с будацима и другим оруђем. Предводи их срдар Тунгуз. Њих 150 устаника нападну 5. о. м. на калиновићку жандарску стражу, а фочанско војено заповедништво пошље 6. о. м. три сатније војника на њих. Војници нађу 7. о. м. 150-200 устаника, где су посели Вртло-караулу, источно од Калиновића. Из Калиновића стигла је 8. о. м. вест, да је 6. ист. мес. после по дне било боја између Улока и Невесиња. - Невесињско заповедвиштво јавља, како је 26. батаљон пољских ловаца 6. о. м. рекогносковао око Улока, па наишао на 3000 стопа дугу стражарску пругу устаничку. После једног сахата боја врати се батаљон на траг.
- 'Н. беч. Тгблт' јавља, да је Аустро-угарска војска у боју код Билећа изгубила 65 људи.
- 'Пол. Кор.' констатује на основу поузданих извештаја, да с Црном Гором није закључен уговор о пролазу Аустро-угарске војске кроз црногорску област.
– 'П. Наплову' пишу из Брашова: У след херцеговачког устанка проносе се овуда свакојаки гласови. Тако се говори, да у Бесарабију долазе руски војници, преобучени у грађанско рухо. Они иду на бојиште, да потпомогну устанак.

^{Застава, бр 9. У Новоме Саду у петак 15. (27.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. По службеним депешама, што их ђенерали Јовановић и Дален шаљу, а бечки полуслужбени листови обнарођују, може се у главним потесима обележити територијски простор бокељско-херцеговачком устанку. Не да се порицати, света је истина, да је, осим Кривошија и других делова бококоторских, почевши од леве обале реке Неретве, па како захвата Херцеговина, све до краја дубровачког округа и до босанске и црногорске, - да је све то на ногама и у пламену. Почињући од Фоче на Дрини, хвата се устанак реке Неретве све до извора њеног, па прелази и на десну обалу Неретвину у кршно загорје. Према западу продрли су устаници до под Коњицу и Мостар, јер су из Главатичева потисли жандарску стражу, па се међу Мостаром, Невесињеми и Дабрицом утврдили на убравском висоравњу. Осим тога, у њиховим је рукама област, што лежи међу Билећем и Коритом дуж херцеговачко-црногорске границе. По горе поменутим извештајима види се и то, да су устаничке чете по 150, 200 и 500, па и 1000 људи јаке, а то значи, да народ из оних крајева није тек од беде устао на оружје, него да човек има ту посла са смишљеним и добро уређеним устанком.
Што се тиче кривошијско-бокељског устанка, о њему немају никаке новије вести, које би том покрету давале другу физијономију, други изглед, но што га је до сад имао. Судећи по досадашњим вестима, херцеговачки устанак још није прешао на десну неретљанску област, нити је још захватио Босне - поносне. Но да и Босна, бар југозападни крајеви њени могу лако букнути пламеном устанка, то је могућност, која није искључена. Осем тога, што се аустријско-угарско чиновништво постарало, да Босанци буду до зла бога незадовољни са данашњим стањем својим, и утрло пут, који води крајњем изразу незадовољства, - свак се може лако уверити о реченој могућности, кад погледа на ђеолошку формацију оних крајева босанских, што граниче с узбуњеном облашћу херцеговачком. Загорје, које је већ у велике у пламену, а које је обрасло густом шумом, пружа се на име тик до босанке границе, тако да и Босна јужно од Сарајева има исти облик, а шехер-Сарајево лежи тек 20 километара далеко од босанско-херцеговачке границе. Саму Коњицу, до које је устанак допрео, раставља од Босне само мост, што преко Неретве води из Сарајево у Мостар. Устанак дакле може лако премостити Неретву и раширити се и по - Босни. 
Из Беча јављају 12. о. м. службено, да од 11. јан. нису ни сарајевско главно заповедништво, ни фмл. Јовановић јавили ни за каке бојеве.
О величини оперативне војске у Боци и Херцеговини брозојављају 'Пешт. Лојду' 11. о. м. из Беча: Трупе, што су фмл. баруну Јовановићу стављене зарад операција у Херцеговини и Боци на расположење и што ће почетком недеље, што долази, бити на своме месту, хватају свега три војене дивизије. Једна од њих јест 18. пешачка војена дивизија фмл. витеза Леона Шауера којој је штабни стан у Мостару. Њему су подложепе три брдске бригаде ђенерал-мајора Јосипа Рајхера (3. бригада), Александра Цветића витеза од Потисја (I. бригада) и Ђорђа Бабића (2. бригада). Друга дивизија јест комбинована брдска војена дивизија ђенерал-мајора витеза Карл Винтерхалдера са штапским станом у Дубровнику (евентуално у Кастелновом, због недоскудице станова, по што се у Дубровнику находи још један штаб војена кора, као год и штаб Блажековићеве бригаде). Исту сачињавају комбинована брдска бригада ђен. мајора Васе Секулића и пуковника Ернеста Цибулке, Антона Галгоција и Карла Блажековића. Осим тога додељена је 18. дивизија комбинована брдска бригада пуковника Стевана Хаса. Најпосле стоји у Боци Которској посадна војена бригада пуковника Павла Хостинека која је здраво попуњена. Као заступник и помоћник код заповедништва војенога кора фунгира ђен. мајор Гвидо Кобер, до сад бригадир у Бечу; као начеоник ђенералног штаба код војенога кора потпуковник ђенералштапскога кора, Август Сламечка. Сваколика снага горе поменутих девет бригада броји у округлом броју око 26.000 људи и 56 топова (понајвише брдских топова од 7 центиметара калибра), Дубровачко војено заповедништво већ је добило заповест, нек исплаћује - за сад полу - ратне наплате и етапске пристојбе.
Истом 'П. Лојду' брзојављају из Загреба, како је коњички капетан на расположењу, гр. Ђура Јелачић млађи, наименован ђен. Јовавовићу за ордонанс официра и како је 12. о. м. отишао на бојиште.
Бечка 'Н. Сл. Преса' пише 11. о. м.: Меродавни кругови рачунају, да ће војска за четрнаест дана бити, као што треба понамештана, па се надају, да ће за других четрнаест дана моћи устанак угушити. Потешкоћа, коју ти оптимистички кругови узимају у обзир, тиче се тога, шта онда да буде. Говоре, како је нужно, да се онде остави повећа војска, па се надају, да ће у најбољем случају знатна појачања остати у поседнутим земљама и Далмацији. Са кнез Николиним држањем задовољни су, по што се ту скоро Јовановић састао у Данилову Граду с кнезом Николом, и овај је том приликом обећао, да ће учинити, што год узможе. Аустро-Угарска није ништа друго искала, него да се устаници, који пређу границу, обезоружају и интернишу. Кнез је то обећао, па додао, да му, жали боже, његов народ није са свим у његовој руци.

^{Застава, бр 10. У Новоме Саду у недељу 17. (29.) јануара 1882.}