Српске буне

[JASON]

Политички преглед. Васколики политички интерес у Аустро-угарској монархији апсорбују догађаји, што се збивају на јужном крају њеном и у областима, које је она на основу берлинског мандата посела. Због злих последица од криве окупацијоне политике, ти су догађаји узели толики мах и добили толики значај, да се њима мора за се, особита пажња да поклања, и дневна кроника прати их у засебном одељку. Тако и ми чинимо. Овде долазе у обзир пре свег оне парламентарне мере, што се чине поводом и због бокељско-херцеговачког устанка, а то је пре свега сазив Аустро-угарских делегација. Познато је, колико се о томе писало, питало и најпре хоће ли то заједничко парламентарно тело бити сазвато или не ће, а кад је извесно било, да хоће, онда се разабирало, каде ће. Највише је уг. земаљски сабор сметао, те се није могао у на пред одредити рок састанку, јер се није знало, кад ће прорачунска расправа у Будапешти бити готова. По што је 13. о. м. државни прорачун по владину нацрту са 234 противу 161 гласа, дакле са 73 гласа већине, примљен за подлогу специјалној расправи, то сад ништа не смета, да се делегације не састану. У среду су изашла највиша ручна писма, датирана 21. (9.) о. м. нз Беча, којима се делегације сазивају на 16. дан о. м. дакле као што се опште узимало, да ће бити сазване. Док ово пишемо, оне су већ на окупу, и сад се можемо надати врло занимљивој парламентарној кампањи.

Н о в и ј е. Новије вести о бокељско-херцеговачком устанку јављају:
- 'П. Лојду' брзојављају из Котора, како je ово дана у приморју раздван кривошијски проглас.
- Римски листови пишу, да се Аустро-угарска борба у Херцеговини може лако изврћи у даље заплете.
- 'Н. беч. Тгблт' дознаје из Дубровника, да je о богојављењу била у Леденицама народна скупштина, где је жестоко говорено против Аустро-угарске.

^{Застава, бр 10. У Новоме Саду у недељу 17. (29.) јануара 1882.}

[JASON]

Како се осећамо после победе. Карикатура у новинама – Kikeriki (Kукурику) – из 1882. год.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Генерал. Па, шта сад да радимо с вама?
Бокез. Запалили смо куће, стада су поједена – добро би нам било да тражимо ратну одштету.

[JASON]

Нови Сад, 18. јануара. У суботу 16. о. м. састале су се у Бечу Аустро-угарске делегације и примиле поднеске заједничке владе. Ванредни кредит, што га влада иште, да може 'спровести мере, нужне, да се угуши покрет, што се на југу монархије и у поседнутој области изродио', чини осам милијуна. Та је свота срачуњена само на прве потребе, на име на издржавање војске и војене операције, и то на три месеца. Но у споменици, којом је кредитни поднесак пропраћен, наглашује заједничка влада већ сад, да ћe се, по што устанак буде угушен, морати у Херцеговини, а можда и у јужној Далмацији за дуже време појачане посаде издржавати и неке довољно утврђене тачке посести, да би се осигурале важније свезе и лакше земљом овлађивало. По томе ћe бокељско-херцеговачки устанак, и ако заједначкој влади све пође за руком, као што жели, што је међу тим још велико питање, прогутати много више, него осам милијуна. У споменици се у једно прича, како је устанак почео и како је до сада текао, но то је тако непотпуна слика бокељско-херцеговачког покрета, да се будући историк не ће на њу смети ни осврнути. То није наш суд; то веле бечки листови, којима је више стало до истине, него до тога, да бечку владу извлаче из невоље, које је сама својом кривицом допала. С тога се очекује, да ће делегати својим начином изазвати владу, да даде опширнија разјашњења о бокељском и херцеговачком устанку, него што је у поменутој споменици учинила.
Међу тим, устанак бокељски и херцеговачки већ је, још док се делегације нису ни састале, бацио сен на парламентарне расправе, и он ће јамачно често бити предмет дневнога реда у парламентима, и кад се делегације разиду, јер овима ни тако није дуг рок одређен. Познатој Хелфијевој интерпелацији на угарском сабору придружиле су се три, које су у петак 15. о. м. стављене у заступничком дому аустријског царевинског већа. Све три питају, хоће ли се влада постарати, као што то дoтични закон прописује, за безбедност и осигурање породица оних резерваша, што су на бојно поље позвани. Аустријски министар земаљске обране одговорио је, да ћe се влада у смислу и по одредбама закона о војничким таксама старати за потребите породице поменутих војника. Док делегације буду на окупу, ни угарски, ни аустријски парламенат не ће држати мериторних седница, но после делегација јамачно ће поводом бокељско-херцеговачког устанка бити више таких и сличних интерпелација.

^{Застава, бр 11. У Новоме Саду у уторак 19. (31.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Има већ три, четири дана, како полуслужбени билетени с бокељског и херцеговачког бојишта јављају све једно, те исто, на име, да ни од сарајевcкoг заповедништва, ни од ђен. Јовановића није стигло никакових извештаја ни о каким бојевима. Са свим природно и разумљиво. Последње експедиције, што их је војска из Билећа, Фоче, Коњице, Невесиња и Стоца предузимала, научиле су заповеднике, да они немају посла с појединим устаничким четама, које немају свезе, ни заједничког смера, него с добро уређеним устанком, који располаже с тисућама добро увежбаних ратника. По што у херцеговачким врлетима сваки устаник може на се по десет противника узети, то су војена заповедништва по досадашњим сукобима морала увидети, да им је снага малена, а да би се могла с успехом већег посла латити. Може дакле лако бити, да је ђен. Јовановић, као што се неки листови домишљају, издао заповест, нека се војска држи у дефанзиви, док јој резерва не приспе. Устаници пак још немају нужде за офанзиву, и отуда - почивка на бојноме пољу.
Из горе поменутих полуслужбених публикација ипак смо нешто ново дознали. У њима се ђен. Јовановић назива 'војеним заповедником далматинским и херцеговачким', а то значи, да је он постављен за врховног заповедника свој коликој војсци, што ћe у Боци и Херцеговини оперисати. Хоће ли отуд бити више успеха, но што до сад беше, то ће време и догађаји показати.  
Из Дубровника јављају, да је 7. јануара било код Врхња у Херцеговини боја међу Аустро-угарском војском и устаницима. По службеном билетену, да богме да су устаници разбијени.
'П. Лојду' брзојављају из Задра: Устаници ударе 8. и 9. о. м. на три жандарске страже у столачком, билећком и невесињском округу; жандари се морадоше повући. Од Метковића преносе у Мостар само ерарске ствари. Кириџије, што возише приватну робу, допреше само да Домановићз, па се отуд морадоше у Метковић вратити. Трипко Вукаловић, зубачки војвода, скупио је код Кастелновог на херцеговачкој граници устаничку чету. Он набавља устаницима пушке, храни их и даје им плату.
Прашкој 'Политици' јављају из Задра: Нова устаничка чета из Попова из Херцеговине нападе на Трновицу код Дубровника. Устаници, њих 20 на броју, беху у оделу херцеговачких жандара. По Херцеговини прикупљају се устаници у повеће чете. Војена заповедништва добила су за сад заповест, да ударају на устанике, само ако су сигурни, да ће успети.
Сарајевско главно војено заповедништво јавља 15 (27.) јануара: Једна сатнија, послата из Калиновића наиђе 11 јан. јужно од Крајсављевића на опкопе, које беху 150 устаника посели. После кратког боја повуку се устаници према југозападу, не изгубив ни једнога друга. Од 11. на 12. јан. пођу устаници на калиновићку стражу. По што је устаничка снага велика била (веле, да их је било 700 људи) то се калиновићка мала посада повуче се за јутра према Фочи. Противник је ишао за војском до Бистрице, али није ударао на њу. Јануара 13. стигне вест, да устаничке чете хоће Рањен-кулу да поседну, не би ли Горазду од Сарајева одвојили. Већ буду нужне наредбе издате. Јануара 13. буде јављено: 500 устаника хоће под Паонцима сплавове да саграде, да преплове Дрину на десну јој страну, па да Фочи загрозе. Устаничка чета, која је 4. јан. пошла од Улока на Коњицу и у којој има од 200 устаника, пуцала је 11. јан. нову од Куле на разводничку стражу, што је стојала на Врабац-брду. Један војник буде рањен. Јануара 11. буде телеграф између Коњице и Јабланице прекинут, но опет је на скоро намештен. Пред вече покушају својих 150 устаника, да продру пут Коњице, нo буду потиснути. Код Луга, источно од Јабланице, опазе 12. јан. устанике, па кад угледаше стражу-крстарицу, а они се без боја повуку према Речици. У вече 13. јан. појаве се устаничке чете на висовима, што леже северо-источно од Коњице. Шест водова од 9. пешачке пуковније потисну их преко Врабац-брда до Борка: оданде је војска видела, где на 30 места у устаничком табору код Главатичева и Свете Кулаче ватра тори. Подруг сатније врати се 14. јануара у Коњицу на траг. Губитак: натпоручик Крејчи и 5 рањеника.

Н о в и ј е. О бокељско-херцеговачком устанку имају ове новије вести:
- 'Н. Сл. Преси' јављају из Трста: Устанак на југу све већма расте особито у Херцеговини. Ђен. Јовановић, који је нешто оболео, спрема се, да иде у Херцеговину, где уставак мора да има своје огњиште.
- Како 'П. Лојду' из Дубровника брзојављају, 13. о. м. Нападне југозападно одТриглав-планине једна устаничка чета, састављена од 300 Кривошија и Херцеговаца, три пешачке пуковније на маршу. Беше жестока окршаја, вели Лојдов извештај од речи од речи, у ком су устаници с великим губитком потиснути; војници изгубише једанаест људи.

^{Застава, бр. 11. У Новоме Саду у уторак 19. (31.) јануара 1882.}

[JASON]

Војничка спрема спрам југа. Два предмета обраћају данас на себе пажњу света: промена у Француској и спрема у Аустро-Угарској на савладање устанка у јужној Далмацији и Херцеговини и покрета у самој Босни. Онај први предмет обраћа на се пажњу света, али особито западног света, овај други пак особито источног, и у опште славенског света, и нас се ближе тиче, него онај први, с тога се на њ пре свега обазиремо.
Већ је у прошлој редовној делегацији заједничка влада изнела извештај о унутрашњем стању Босне и Херцеговине, али слика, у том извештају изнешена, била је тавна; сама влада признала је, да су тегобе, које су и у самим немачким и мађарским новинама могле на јавност пробити, основане, и обећавала је лека. Од оно доба пак стање је у јужно-источним крајевима позлило, и то с тога, што се у Босни-Херцеговини почела обранбена, а у Боци Которској домобранска наредба изводити. Врева у тим крајевима, која се од пре означавала хајдучким, или још и 'пустајинским' изгредима, сад се признаје и означује као - народни устанак.
Заједничко министарство нашло се побуђено, или принуђено: да сазове ванредну аустро-угарску делегацијону седницу да јој ова 'за изведење они војени мера, које су за удручење на југу монархије и у окупацијоним областима букнулог покрета нужне постале', за сад 8 милијона фор. за ванредну војничку потребу одобри, од које своте на Аустрију 70% постотка, дакле 5.488.000 фор., на Угарску 30% постотка, дакле 2.352.000 спадају.
Заједничка је влада пропратила свој предлог са споменицом, у којој се разлажу и оснивају оне мере, које су за удручење на југу монархије и у окупацијоној области букнулог покрета предочене. У споменици се признаје: да се неможе порећи, да је већ у лето 1881. владало незадовољство, које је природни основ разјашњења нашло у догађајима, који су прешли пре очевидно у намери, да са земаљске управе скине кривицу, узрок тога незадовољства своди на одношај мухамеданаца, који су изгубили свој претежни положај, и хришћана, који нису 'идеалне' жеље своје испуњене видили. Та ево су сад и мухамеданци и хришћани једнако незадовољни, и то не толико због међусобног, него због заједничког одношаја спрам земаљске управе. То се и у немачким и мађарским листовима признало. Није се ни једној ни другој страни жеља у политичном погледу испунила, премда се беговима угађало са одржањем стари терета на хришћанима, и то повећани са обвезном претвором у новац.
Нису хришћани имали 'идеалне' жеље, које се Србима увек подмећу, кад се хоће да оправда недавање правичног.
Правична је жеља народа, па и мухамеданског, да се органима из њине средине учешће у земаљској, среској и месној управи и судству, и то у саразмерној мери даде; да њин језик, који им је један, у управи и судству важи; хришћана је пак не 'идеална', него реална - јер животна жеља, а и право, да се аграрни одношаји, и то у правцу битног олакшања народа уреде. Али за 'удручење покрета' има се новаца, и 8, и као што се у споменици у изглед ставља, и после 3 месеца и више милијона фор.; а за само предујамно финансијско посредовање народу корисног решења аграрног питања нема ни новаца ни воље, ово друго из политични узрока не, јер се сиромашан народ лакше одродити, и разверити може. Ако се пак не инвестира, не улаже у материјално стање народа с тога, што је не извесно, хоће ли се произвести, или од Европе трпети анексија, то не само не уређује аграрно питање, него се још нови терети уводе, који су, као што и из саме споменице извире, покрету и устанку повода дали. Ако се, вели споменица, спроведењу војничког новачења и предвидиле сметње, то је ипак по досадањем владању народа оправдана била предпоставка, да неће бити нужно изузетно развијање снаге. Али су се босанско-херцеговачке власти омануле у својим извештајима, у којима су наводиле: да хришћански народ, изузев један део, нема симпатије спрам спроведења обранбене уредбе, али да ће за руком поћи, ако - спољашњи упливи и агитације не приступе. Наравно, кад што запне, онда су спољашњи упливи и агитације криви, и то не само код босанско-херцеговачки Србаља, него и у - Србји и Црној Гори. 
Будим-пештански листови већ сваћају ствар са гледишта не унутрашњег умирења тамошњег народа, него осигурања окупације и омогућења анексије Босне-Херцеговине спрам Србије и Црне Горе.
'П. Напло' пише: Извештај, који су три министра подписали, представља истина онај устанак у Кривошијма - у што може невинијој боји, али не можемо држати бечку владу за тако просту, да она и сама то верује, тим више јој пребацујемо, да о тој басни хоће да увери народне представнике и државу. Сваки чин то посведочава, да стојимо у очи споља распирене врло значајне политичке побуне, шта више не баш у очи побуне, него на очи војске црногорске самосталне државе, дакле рат водимо са једном страном државом.
Даље вели 'П. Напло':Тако мислимо, да је дужност делегација да узму питање и са стране спољашње политике у рачун, да не сноси сама Аустро-Угарска одговорност за догађаје, него да је натовари на оне што су ји проузроковали. Отуда може сљедовати, да и противу Црне Горе наступимо.
А зашто 'П. Н.' меша спољашњу политику у устанак и последице му? Јер вели: 'но ако ми сами истакнемо устанак, да је он посљедица властити наши уредаба, и да су Црна Гора и Србија невине, онда дајемо овима повластицу на устројење панславенски устанака и упадаја'. А овамо сам 'П. Н.' одма додаје: 'с друге стране и то не стоји, да је све лепо у окупованим областима, и да је само наредба о новачењу проузрочила интензивно незадовољство међу становништвом и довела до устанка. Заједничка влада може ма како улепшавати ствар, али босанску администрацију не може обелити. О устанку још ни гласа није било, кад су једно за другима долазиле бечким и будапештанским листовима основане жалбе из Босне, шта више и депутације су ишле тражити лека код Њ. Величанства и министарства.
Више признања од 'П. Наплова' не треба нам. Он жали истина: што крв и сад тече и што црвена крв мађарских синова већ сад бојадише сиве планине. Али, вели, морамо рђаву игру продужити сад неможемо Босну и Херцеговину предати Србима, јер то би била самоубиствена политика.
На то на просто примећавамо: има ту и други ко реч.
О безобразном 'П. Лојдовом' чланку од 16. (28.) јан. није вредно ни говорити. 'Еленер', Тисин лист, у уводном чланку међу осталим ово каже: Истина је, што споменица лепо истиче, да опрезности захтеване војничке наредбе траже жртве; али зар сад не траже веће жртве и кад су војене власти без сваког развитка силе спровести хтеле новачење -зашто нису за то могли причекати згодније време и да су нарочито причекали успех кривошијанске уредбе?
И то је неко осуђење, што је с обранбеном уредбом у Босни-Херцеговини то преуитрено. Сад ће се потрошити с обе стране више људи, просути више крви, него што би се обранбеном уредбом и људи и здраве крви добило. Не знамо, шта ће делегације решити, али смо радознали: шта ће у аустријској делегацији рећи славна браћа - Чеси.

^{Застава, бр 12. У Новоме Саду у среду 20. јануара (1. фебруара) 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Аустро-угарска монархија налази се у рату, правом, потпуном, у рату у пуном смислу те речи. То показује прва листа погинулих, рањених и несталих војника, која јe 15. о. м. изашла и која је пред нами. Та службена листа захвата време од 4. до 14. о. м., дакле десет дана. За тако кратко време доста је велика. У седам бојева, што се за то време било, изгубила је Аустро-угарска војска не мање, него 10 мртвих, 13 тешко и 10 лако рањених и њих 3 нестало је. По што се нестали морају убројити у погинуле, то је прави губитак 13 мртвих, међу њима један официр, и 23 рањеника, међу њима такођер један официр. Кад човек узме на ум, да сама мала војена одељења - највеће одељење чињаху две сатније, и то у величини, што је имају и мирно доба, а то тешко да је износило преко 120 људи - до сад у ватри беху, да у тим бојевима није војска бог зна како успела и да права борба још није, као што треба, почела, - онда се досадашњи губитак мора сматрати толико већим, што у обнародовану листу нису и већ погинули жандари. С тога је оправдано, што бечки листови ишту, да се на име обнародује, колико је жандара до сад погинуло.
Из листе војничких губитака даје се још једна чињеница констатовати, чињеница, која баца врло чудновату сенку на начин, како се службени телеграми састављају. Последњи службени извештај о догађајима, што се у Херцеговини избивају, издат је 13. о. м., а допире временом до 8. о. м. Од ото доба добили су бечки листови три пута, на име 12., 13. и 14. о. м. службени извештај, који смо и ми саопштили и који гласи, да ни сарајевско главно заповедништво, нити војено заповедништво из Херцеговине не јавља ни за каке бојеве. По томе би човек морао судити, да у опште никаких судара није ни било. Но по службеној листи губитака било је 11. о. м. боја код Поља, а обноћ од 13. на 14. о. м. на Врабац-брду, југоисточно од Коњице. Тешко је узети, да је херцеговачки заповедник влади затајао те бојеве; за што се онда то таји од становништва, које, кад већ жртвује и своју крв и свој новац, ваља да има права, да истинито дознаје, шта се догађа на бојноме пољу?
У прошлом броју донели смо у овој рубрици службени извештај о догађајима, што су се од 11. до 13. о. м. збили. Извештај је састављен по вестима сарајевскога главног заповедништва. Он је у више руку веома занимљив. Из података, што се онде о бојевима налазе, и из од пре обнародованих извештаја излази, да се главна снага устаничка налази у средњој Херцеговини међу црногорском границом и реком Неретвом. Устаници се између Гацког и извора реке Требињчице ослањају у неку руку на западну црногорску границу и држе у својој руци брдовито Загорје и Дубраву. По свим досадашњим бојевима види се, да им је намера, да устаничку област рашире, особито пак, да устанак и у Босну пренесу. У њиховим операцијама огледају се две тенденције. Један део устаника, који се налази око Фоче и који је калиновићку посаду 12. о. м. из њеног места изгнао, иде за тим, да низ Дрину на пред продре. То се види по догађајима, што су се 13. и 14. о. м. код Рањен-куле и Паонаца догодили. Преко Рањен-куле води пут од Сарајева преко Горазде у Полимље и у новопазарски санџак. И збиља хтедоше устаничке чете 13. о. м. да поседну Рањен-кулу, а друго одељење, њих 500 друга, покушаваше 14. о. м. да пређе код Паонаца преко Дрине, но не, као што сарајевско заповедништво мисли, да загрози Фочи. Очевидно је, да устаници тим операцијама иду на то, да Аустро-угарску војску, што се у Полимљу налази, пресеку од Сарајева и да осигурају свезу за Новим Пазаром.
Друга серија бојева догодила се на ономе земљишту, где Неретва свој првашњи северо-западни ток мења, па се на југ савија, догодила се на име у области, што лежи међу Коњицом и Јабланицом. Ту је 4, 12. и 13. о. м. било бојева, и то на Врабац-брду крај Коњице, код Луга крај Јабланице и под Борком. Што устаници туд продиру, намера им је јамачно пре свега, да пресеку свезу међу Сарајевом и Мостаром, јер сарајевско-мостарки друм води преко Коњице и Јабланице кроз један кланац, па у чијим су рукама висови над кланцем, у његовим је рукама и поменути друм. 'Н. Сл. Преса' мисли, да су устаници јамачно већ постигли ту цељ и пресекли свезу међу двема главним варошима поседнутих области. Даљи смер, за којим они ту иду, јест, да пређу Неретву, па да пресаде устанак у западну Херцеговину, а и у непроходну Радушу планину у Босни.
По свему, што рекосмо овде о смеру устанка, види се, да устаници не раде, нити оперишу на сумце, него да греду тачно обележеној мети. Пре свега иду за тим, да заузму извесне добре позиције, на које је тешко ударати, а још теже их освојити, па да пресеку свезу, што спаја веће градове, који су у једно управна и војена средишта; за тим да устанак на све стране рашире и да ступе у свезу с областима, од куда се надају помоћи. По томе тачно одређеном и смишљеном поступку даје се судити, да устаници имају добре, војнички изучене и извежбане вође, а то је опета доказ, да Аустро-угарска влада нема посла с помесном побуном, него с добро уређеним устанком.

Горе поменута службена листа губитака Аустро-угарске војске изгледа овако: 
<sup>Јануара 16. (4.) код Корита. Од 4. сатније пешачке пуковније саског принца Ђорђа бр. 11. мртви: инфантериста Фрања Червенка; нема трага: инфантеристи Антону Хоху; тешко рањени: потпоручик Сима Лалић, каплар Јосип Пешек, инфантериста Карло Гнагил, Фрања Беран, Матија Јехорт; лако рањени: водник Већеслав Дура. Инфантериста Беран умрьо је 6., потпоручик Лалић 7. јануара. Каплар Пешек, инфантеристе Гнагил и Јехорт налазе се у војеној болници у Артовцу, водник Дура оздравиће за који дан. 
Јануара 16. (4.) на Планику. Бој патруље каплара Спанбауера. Од 3. сатније 11. пешачке пуковније, мртви: инфантериста Јосип Блаха; нема трага: инфантеристи Јосипу Ухеру.
Јануара 17. (5.) код Беле Рудине и на Планику, јужно од Корита, у боју, што га је колона полу-батаљона маликова била, кад је хтела Корито храном да снабде. Од 1. сатније пешачке пуковније шмерлингове бр. 67., мртви: каплар Андрија Хултај, инфантерист Тома Хас; тешко рањен: инфантерист Јосип Курти; лако рањен: фелбан Карло Хајду, инфантерист Јован Бошак. Од 2. сатније исте пуковније: мртав: инфантериста Јован Вошник; тешко рањен: инфантериста Јован Бурша; лако рањен: инфантериста Јован Матава.
Јануара 17. (5.) у боју на изворима реке Требињице: од 4. сатније 67. пешачке пуковније, мртви: каплар Стеван Киш, инфаитериста Јован Кишела, инфантериста Људевит Мишковић; лако рањен: инфантериста Фрања Кондерт; нестао: инфантериста Јован Михок.
Јануара 19. (7.) код Трновице-Капије и Дубраве, колона потпуковника Ландвера, идући пут Корита, да га храном опскрби: Од 20. батаљона пољских ловаца: тешко рањен: Јован Крепс; лако рањени: ловац Фрања Грасел, Антон Компош, Антон Јозек.
Јануара 20. (8.) код Прекаве, кад се горња колона враћала: Од 2. сатније 11. пешачке пуковније, тешко рањен: инфантериста Фрања Вичек; лако рањен: инфантериста Карло Сингер. 
Јануара 23. (11.) код Поља, југоисточно од Коњице: Од пешачке пуковније цара Фрање Јосипа бр. 1. тешко рањен инфантериста Фрања Кидгон.
Об ноћ од 13. на 14. јан. у боју на Врабац-брду, југоисточно од Коњице: Од пешачке пуковније бар. Пакењега бр. 9. тешко рањени: натпоручик Карло Крејчи, инфантеристе: Алекса Калинов, Макса Кунда, Никола Сикан, Михајило Милер; лако рањен: инфантериста Исидор Петраш. 

Застава, бр 12. У Новоме Саду у среду 20. јануара (1. фебруара) 1882.</sup>

[JASON]

'Н. Сл. Преси' пишу из Котора:  Око 50 устаника ударе 28. декембра пр. год. на морињску касарну. Жандари и ловци, што у њој беху, њих 16, склоне се из ње после боја, који је један сахат трајао. У петак 8. о. м. заузму устаници градић Црквице, што лежи више Рисна. Црквице су пре неког времена испражњене и војска из њих изишла, као год и из Драгаља.
О познатом устаничком вођи Пери Матановићу пишу 'Н. Сл. Преси' из Трста: Расправа против Црногорца Петра Матановића, који је за сад оптужен, да се противу забране у Аустрију вратио, биће за који дан код среског суда. Матановић је затворен у овдашњем полицијском затвору, и у њему се могао слободно кретати; по што је пак покушао, да умакне, то га држе у једној ћелији у затвору, а пред ћелијом стоји стража. Не потврђује се вест, која рече, као да се у њ нашло писмена, која компромитују разне личности из Босне и Херцеговине; веле, да ни су у њега нашли ни више новца, него само 13 наполеондора. Потврђује се вест једнога градачког листа, која из Постоје (Аделзберга) казује, да се Матановић, пре но што је у Трст дошао, бавио у средњој Крањској, особито у трговишту Севосечу; кад је већ био затворен, па запитан, од куда долази, рече сам, да је у Крањској био па причаше, како се у Сеносечи с неким сељаком погађао, да подигне у Подгорици пивару; овдашња полицијска управа телеграфовала је земаљском председништву у Љубљану и замолила га, нек о тој ствари поведе истрагу, по што се подозрева, да су се са словеначке стране примили, да шаљу оружје у узбуњене области. Извесно је, да Матановићева афера не ће бити завршена расправом, што пред среским судом предстоји. 

Н о в и ј е. О бокељско-херцеговачком устанку и ономе, што је с њим у свези, имају ове новије вести:
'Срп. Независност'‘ има ориђиналну депешу из Париза, која гласи: Артур Еванс, дописник 'Менчестер-Гвардијана', телеграфише своме листу, да су устаници код Билећа победили аустријску војску и уништили два батаљона.
'П. Лојду' брзојављају из Беча, да је аустријско министарство земаљске обране наредило, да се попишу и по класама разделе коњи и теглећа марва и тарна кола. Од бројања су изузети кола и коњи чланова царског дома, поштанских завода, дворских и државних ергела и оних државних чиновника, којима су исти преко нужни за вршење њихове дужности.
Из Котора јављају, да је Аустро-угарски министар резиденат с Цетиња, Темел, 16. о. м. стигао тамо из Дубровника и одмах отишао на Цетиње.
'Н. Сл. Преси' брзојављају из Котора, како је црногорски кнез Никола претпрошле недеље издао указ, у ком се запрећује, да ни један наоружан човек не сме прећи црногорску границу.
'П. Лојду' брзојављају 16. о. м. из Беча: Војени министар изразио се пред аустријским делегатима, да се, пошто је кредитни поднесак о угушењу устанка већ био штампан, показало, да је нужна већа потреба, и због тога ће влада одмах искати кредит, који ће надмашити у поднеску тражену своту од осам милијуна. Уставоверски делегати хоће повишени кредит да одобре, али с условом, да се исти не прекорачи. Устреба ли још више новца, онда нека се делегације опет одмах сазову.
' Уг. Пошта' дознаје из Дубровника, како је у Котор и Бар поручено, да ће за Црну Гору доћи више теретних бродова с храном што је купљена од новчаних прилога, скупљених у Москви, и из Одесе већ послата.

^{Застава, бр 12. У Новоме Саду у среду 20. јануара (1. фебруара) 1882.}

[JASON]

Поднесак заједничког министарства делегацијама ради ванредних војених потреба од осам милиона форината за извађање оних војничких мера, које су нужне постале за угушење покрета на југу монархије и у окупираним провинцијама.
Укупна влада нашла се побуђена усљед покрета на југу монархије и у окупираним земљама, да употреби ванредне војничке мере, а трошак за ове не може се намирити кредитима, који су за годину 1882. заједничком војеном министарству одобрени.
Повод овим ванредним војничким мерама и обим истога види се у прикљученој споменици.
Издатци, који су усљед тих мера већ учињени и који ће још порасти, у колико се исти за сада у опће израчунати могу, износе приближно осам милиона форината.
Заједничко министарство усуђује се дакле предложити, да делегације закључе:
Чланак I.
Заједничком министарству дозвољава се за извађање оних војничких мера, које су постале нужне ради угушења насталог покрета на југу монархије и у окупираним пределима, износ од 8 милиона форината као ванредна војна потреба.
Чланак II.
Ова предстојећа војна потреба, која се има покрити, износи - - - - - - - - 8.000.000 фор.
отуда на терет угарске државне благајне напред узета 2 процента  - - - - - -160.000
а од остатка - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -- - - - - - - - - - - - - - - - - - 7.840.000 фор.
у смислу закона 70 процената имају покрити у царевинском већу заступљене краљевине и земље - - - - - - 5.488.000
а 30 процената, што падају на земље угарске круне износе - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -2.352.000

У Бечу, јануара 1882.
Калноки с.р.   Слави с. р.   Билант с. р.

^{Застава, бр 12. У Новоме Саду у среду 20. јануара (1. фебруара) 1882.}

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Поднесак заједничког министарства делегацијама

Споменица
за опис и доказ оних мера, које ваља да се предузму ради угушења насталог покрета на југу монархије и у окупираним земљама.

Када се обавила окупација Босне и Херцеговине и када се увела уређена управа, говорише сви знаци за то, да ће се мир и ред у овим земљама почети утврђивати. Дакако појављиваху се спорадично хајдучке чете у оним деловима Босне, што граниче на Србију, на средњој и долњој Дрини, доцније у бихаћком и бањалучком округу и на Лиму, али је енергији месних власти у свези са новооснованом земаљском жандармеријом, а кад је нужно било и помоћу војничке помоћи испало за руком, да исте са успехом савладају. Под таким околностима мишљаше заједничко министарство, да ће јавни мир одржати и без повишеног војеног става, и с тога су год. 1880. и 1881. предузете редукције посадних трупа, као што је то делегацијама јављено било. Ово што се појавила у лето 1881. хајдучка чета у Херцеговини близу црногорске границе вредно је споменути усљед смелости, с којом је та чета 31. јула напала између Билећа и Гацког пошту, коју је једна ловачка патруља пратила.
За трогодишњег трајања окупације био је то први случај напада на ц. кр. војничку пошту. Опште расположење становништва усљед тог догађаја, упркос многим противним покушајима, није битно алтерирано било. Не може се ипак порицати, да је неко незадовољство владало, које се са свим природно даде растумачити усљед догађаја, што се збиваху у земљи.
Мухамеданци изгубише свој претежни положај, дочим Хришћани не угледаше своје идеалне тежње да су остварене; али сви се морадоше научити на ред, који је базис свакој влади. Све то јесте и остаје довољан разлог за неко извесно незадовољство, кога може нестати мало по мало усљед навикавања у новом стању.
И заиста тај процес се већ свуда као ваљан показивао и исти је до сад само у појединим местима у најновије доба нарушаван био. Ране, које су земљи задали били дуготрајни заплети, почеше делимице зарашћивати, порушене куће се зидаху, њиве обрађиваху и влада мишљаше, пошто се становништво још за дуго не могаше ослобађати од испуњавања обранбене дужности, е је дошло доба - као што је делегацији угар. државног сабора већ познато - да ваља учинити наредбе за испуњавање обранбене дужности у Босни и Херцеговини. При томе су са обзиром на са свим нову дужност за један део становништва у изглед стављене што веће олакшице.
Ма да се за извађање тог става могаху предвидети неке тешкоће, то се ипак по досадањем понашању становништва с правом могло мислити, да неће бити нужно ванредно употребљење силе.
Извештај шефа земаљске владе и командујућег генерала, који је почетком децембра 1881. поднет о утиску, кога је изазвала публикација ових наредаба у свим окрузима земље, ресумира дотичне релације помесних и окружних власти на то, да је утисак у опће истина дубок, да Мухамеданци и Хришћани никакве симпатије не показују за испуњавање обранбене дужности и да само један део Хришћанског становништа својевољно признаје обранбену дужност као израз политичне и друштвене равноправности вероисповеди. Али извештај изрично наглашује, да се по дубоком посматрању и упознавању расположења може очекивати активан отпор против рекрутовава само у окрузима Невесиња, Гацког и Билећа, евентуално и у Фочи и да се ће ипак у осталим деловима земље, нарочито у Босни, извађање рекрутовања спровести без употребе силе, ако не наступе какви спољашњи упливи и агитације, и ако се сходним појачањем оних у години 1880. врло смањених трупа генералној команди пруже средства, да покушај ренитенције у клици угуши и да у опће развијањем своје моћи импонује тамошњем становништву.
Тако је било стање у Босни и Херцеговини, када се у октобру 1881. збило асентовање домобранаца у јужној Далмацији. Ово је изведено у опће, па и тамо, где је год. 1869. отпор био, и само они из Убала, Кривошија и Оровца не дођоше на асентовање.
Могло се, претпостављајући, да ти војнички бегунци неће показати никаквих других ренитенција или насиља, а да се ништа не попусти од владиног ауторитета, против отпорника опћине Рисањске, поступати понајпре у смислу уредаба обранбеног закона за таке случајеве, као што се то и збило са неким ухваћеним бегунцима; могло се даље, без да се државна средства ванредним начином употребљују, причекати, да ли ће боља увиђавност завладати, нарочито да ли ће строге законске последице, које би постигле поједине војничке бегунце, послужити за пример застрашавајући, као, што је то при првом увађању обранбене дужности и другде случај био. 
По томе изгледаше, као да је то дуго постојеће питање асентовања домобранаца у јужној Далмацији крајем октобра 1881. у главноме засада решено, кад али 9. новембра упадоше у Кривошије две хајдучке чете из Херцеговине, те разорише тврђавице Драгаљ и Црквице, које су из старијих времена, и с тога год. 1879. због слабе грађе и иначе незнатне војничке вредности као тврђаве напуштене, а исто тако разорише и школу у Драгаљу. За тим опљачкаше мирна поморска места, учинише многа насиља, нападаје против жандармских пошта, транспорта са храном, и мањих војвичких одељења, а то је било час у Херцеговини, а час опету Суторини и у јужној Далмацији.  На тај начин образовала се излазва тачка за покрет, који себи привуче сумњиве елементе у Херцеговини или их охрабри за исти таки поступак на својој земљи.
Под таким околностима била је прва дужност владе, да одашиљањем жандармских момака и неких ловачких батаљона пружи обране и сигурности оним поморским местима у Боци Которској, која су хајдуци нападали, а то је мера која је у толико прешнија била, што онај мали број трупа, који је под нормалним одношајима довољан за поседнуће тамошњих утврђених места и већих вароши, није могао сам решити сепаратне задатке. С тога је наређено било, да се позову 8 батаљона на мирној нози, који ће употребљени бити као резерва за жандармски кордон, и за поседнуће поморских места, и даље да се поставе две абнормне брдске батерије у Боци Которској.
Само се по себи разуме, да су умножена и транспортна средства за издржавање одасланих војних одељења, за тим су набављене нужне болничке опреме за веће стање војске; морадоше се утврђења на копну за војена пристаништа снабдети са сразмерним стражарским деташманом и оружати их сигурно против нападаја, морадоше се поправити стазе, које водише од мора на стрмениту обалу, да би ce жандармска или војена одељења, која су на висинама постављена лакше у свезу довела са њиховим помоћним трупама.
За потпуно поседнуће ових ствари и за грађење речених комуникација показало се нужно, да се пошље у Котор једна компанија топништва и једна компанија жениста. За обрану отворених поморских обала између поседнутих места наређена је и иначе опремљена ц. кр. ескадра у Боку, где је иста уједно одржавала свезу са посадним трупама.
Није се ни могло очекивати, да ће извађање једне мере од таке даљине, као што је обранбена дужност, која дубоко засеца у патријархалан живот источњака, и која је осим тога за велики део становништва нов терет, крвни порез, проћи без икаква трвења; с тога се и садржај споменутог извештаја и слагао са представама, које је влада себи чинила о утиску, што ће га произазвати публикација одредаба за обранбену дужност. Потпуно је одговарало тој представи, што је фактично рекрутовање уједно са редовним одмењивањем једног дела окупационих трупа у изглед стављено, пошто је тај поступак пружио могућност, да ће се појачање трупа извести још пре рекрутовања без сепаратних трошкова за марш и транспорт, особито кад трупе које се у унутрашњост монархије враћају тек после учињеног асентовања оставе окупирану област.
У том погледу је ово решено:
Оне трупе, које су узете у изглед за одмењивање, преместиће се у току месеца фебруара за одмену једног исто таког броја трупа на мирној нози у окупационе области и генерална командаће их тамо отправити, где се предвиди, да је нужно њихово присуство; на против би се оне трупе, које би се одменуле, враћале у унутарњост монархије тек пo извршењу рекрутовања.
Осим тога стављено је у изглед, да ће се у месецу фебруару и привремено преместити две линијске пешачке регименте у Далмацију на херцеговачку границу, за употребу према потреби. Поред свега тога целокупна снага пешачких трупа је ипак само мала, догод јој се стање не повиси, усљед чега би тек нужну снагу добила за озбиљнију војену акцију.
Погледом на сурово доба године, нарочито из разлога на врло оскудне околности за конаке усвојено је, да се ради штедње трупа око средине и крајем месеца фебруара шиљу појачања за трупе. Према развићу ствари у Кривошијама, а пошто се и у окрузима Фоче, Гацког, Билећа и Невесиња показаше симптоми припрема за отпор, а доцније збиваху се и поједини нападаји на жандармерију и мања војничка одељења, усљед чега су окупацијоне трупе у служби прекомерно заузете, нашла се влада принуђена, да горе споменуте трупе већ у јануару 1882. пошље за појачање окупационих трупа, и уједно да оне две регименте на мирној нози, које су одређене за Далмацију и окупациону област, да повишењем из презентног стања дотичних резервних команда појача. Од то доба показала се нужност, да се анормалне брдске батерије у Далмацију на расположење пошљу и да се тамошњи домобрански ловачки батаљони активишу.
Ове мере појачања, које ево сад нацртасмо, биле би довољне, кад би се о томе радило, да се на пут стане локалним агитацијама и евентуалним ренитенцијама због спровађања рекрутовања. Али пошто се у Херцеговини све више множе дела отвореног отпора, а Кривошије у свом држању не попуштају, то је онда нужно веће развиће моћи, да би се ауторитет владе одржао.
За то је нужно појачање бораца у слабом телу на мирној нози. С тога је закључено, да се све пешачке трупе (пешадија, ловци, женисте, пионирци и тврђавинско топништво) изузевши оне у лимској области, које се већ налазе у повишеном стању, поставе у стање, које ће војничкој употреби појединих одељења одговарати, даље да се уведе односно повишење стања и код брдских батерија, брдских коморџијских ескадрона и санитетских одељења, најпосле је закључено да се нареди код резервних тела дотичних трупа позивање привремених урлаубера и још не извеџбаних рекрута, како би се у случају потребе за време акције могла од резервних тела нужна замена одмах добити.
Тим мерама добија се, сходно садањим околностима, врло нужна повишица ратног стања пешадије и ловаца. Ову ваља сматрати да је за кратко време прорачунана, а неће се као особито тиштећа показати с тога, што су скоро сви делови монархије, а не поједина земља, прекомерно заузети, а опет сваки дотични војени округ само парцонално узет у обзир.
Усљед наговештене повишице пешачких трупа, као и усљед нужне успоставе способности за операцију истих, нуждан је читав низ припрема, који се у сљедећим разјашњава:
A. Привремено постављање дивизијских и бригадних штабова за лакше размештање и управљање оних за појачање употребљених трупа, које су од њихових дивизијских и бригадних свеза моментано одвојене; дотирање тих штабова са нужним особљем и треном.
Б. Додатак једног војничког трена за муницију, који ће одговарати приликама у земљи, и неопходни пртљаг за она војена тела, која ће за операције бити употребљена. Помножење трена у опће, да би се према већем стању и помноженом броју гарнизона могли отправљати транспорти за храну и болеснике.
B. Креирање мобилних колона за храну по потреби за одашиљање и доважање животних средстава код оперирајућих трупа, усљед чега је условљено ново помножење трена, као и персонала код хране.
Г. Образовање мобилних санитетских завода за оперирајуће трупе; проширење постојећих стабилних болница, према стању помножених трупа и болесника; организација оделења за транспорт рањеника и болника за посредовање одашиљања мобилних колона у сталне шпитаље; најпосле помножено снабдевање трупа са прибором рањеничких носилаца, као што је то неопходно нужно у брдовитом терену.
Ове санитарне припреме инволвирају даље помножење трена и знатно појачање санитетског особља.
Д. Опрема војске са сигналима за службу сигурности и извештавања.
Е. Обилна припрема за одело и обућу, која ће се у толико више трошити, што је земљиште понајвише кршно и без путева, а трупе ће често морати коначити под шаторима или под ведрим небом.
Ж. Удешавање потпуне етапске поште за рат, евентуално са накнадом, свим оделењима, које ће у операцијама учествовати, па и официрима. Нарочито пак обилна припрема у залишном јестиву и консервама, да би се при трајнијем кретању на пут стало тешкоћама припитања. 
3. Припрема ради конака и то набавком шатора, разних покривача, да би се у баракама, касарнама и појединим квартирима у окупационим областима бранили бар по нужди од неповољних климатских уплива да би се оперирајуће трупе згодном опремом шатора боље очувале и што већма независније учиниле од онако малобројних села и конака.
И. Издавање неког извесног износа за оправу свим официрима, који ће се позвати на употребу у окупационе области или јужну Далмацију, да суделују при делу пацификације, као и исплата оних пристојаба у новцу, које су за окупациону област измерене, и то свим трупама, што су ван обичног стања позване, нарочито пак додатак приправности евентуално ратни за трупе, што су за операције употребљене.
К. Поправка и нужна успостава милитарно најважнијих путања у Херцеговини за олакшање свезе и отправке хране; уједно успостава или делимично ново зидање караула (стражара) на најважнијим свезама у Херцеговини, да би се исте војнички осигурале и да би се омогућило господарење над земљом после учињеног угушења устанка и са релативно мањом множином трупа.
Л. Најпосле морају се у обзир узети и сви трошкови транспорта и пута за сва појачања, и то за сва војена тела, као и за позване и кући отправљене резервисте, путни издатци за све поједине гажисте к штабовима и заводима, трошкови транспорта за шиљање материјала итд., јер ови издатци имају у окупационом кредиту само мало удела, и покривају војена тела на мирној нози, која су за одмену опредељена.
Што се тиче одштете оне у најам узете теглеће марве која је пропала, накнаде потрошене џебане и уопће ретаблирања пропалог војног материјала, то за сада не можемо тиме проузроковане трошкове навести. С тога је при састављању прорачуна узета у обзир само она накнада, која ће морати за време операције без устезања учињена бити.
Овим отвореним разлагањем стања ствари мисли заједничко министарство, да је одговорило својој дужности, и да је доказало нужност предложених мера. Уједно се види заједничко министарство принуђено, о начину употребе војничких снага, о њиховом диспоновању и детаљном групирању ону резерву посматрати, која је усљед околности пружена.
Заједничко министарство врло добро увиђа, да ће жртве, које је приморано да од делетације високог царевинског већа овим иште, бити доста знатне, и да ће их становништво обе државне половице тешко осетити; заједничко министарство мора још споменути, да су при предрачуну трошкова у обзир узети само један пут нарасли издатци за смишљену акцију, и још текући издатци за три месеца; али после угушења устанка како за ретаблирање војног материјала, тако и за случај нужде, да се у Херцеговини, а можда и у јужној Далмацији јачи гарнизони дуже времена подржавају, исто тако и за очување важнијих свеза и ради лакшег господарења у земљи да се неке утврђене тачке створе, изродиће се још даљи издатци, а висина им се за сада неда определити; али заједничко министарство је с друге стране уверено, како му спада у дужност, да сада само спорадично букнули устанак што скорије и потпуније угуши, да становништву даде уверења о неуспешности свакога устанка и да очува ауторитет и углед монархије.
Да би тој дужности задовољило, обраћа се заједничко министарство делегацијама високог царевинског већа ради одобрења на то нужних средстава.

У Бечу, јануара 1882.
Калноки с. р.   Билант с. р.   Слави с. р.

^{Застава, бр 12. У Новоме Саду у среду 20. јануара (1. фебруара) 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачко-босански устанак. Када смо пре неки број на овоме месту бацили општи поглед на устанак, што је тада само још у Боци Которској и Херцеговини буктио, рекли смо уочивши, да се устанак из Херцеговине може лако и у Босну пренети и онде се раширити - да ћемо можда за који дан бити принуђени, да овој рубрици дадемо пространији наслов. То се на брзо испунило, и принуђени смо, да с бокељским и херцеговачким пратимо у једно и босански устанак. Да устанак и у Босни букти, о томе нема сумње. Из извештаја, што га је 'Н. Беч. Тгблт' са Цетиња добио и што га ми ниже доле саопштавамо, види се, да је устанак захватио сву Босну јужно од Сарајева, да је прешао чак и у новопазарски санџак и по томе да устаници допиру чак до српске границе. Службени извештаји истина ћуте, као заливени, не говоре о томе ништа, али кад би човек судио по службеним извештајима, што долазе с бојнога поља, тешко би правој истини ушао у траг. У опште, у последње време и нема никаких службених извештаја с бојнога поља. Можда се чека, док делегације пређу, па да почну акцију - што но веле - у великом стилу. Идемо, да видимо. Међу тим, извештај поменутог бечког листа вели, да је фојнички округ у пламену, а Фојница лежи западно-северо-западно од Сарајева. Дакле устанак у Боци Которској и запоседнутим земљама.
Колико је озбиљна ситуација, у којој се Аустро-Угарска налази, види се по саопштају, што га римски лист 'Версаљијере' има. Ту се вели, како је неки Аустро-угарски ђенерал, познат са својих дела из стратегије и тактике, рекао једном талијанском функцијонару у Бечу (талијанском посланику), да ће један повећи пораз Аустро-угарске војске бити довољан, па да устанак букне на све стране у поседнутим областима.
Са Цетиња доноси пештански 'Еђетертеш' ову вест: Амо је пре три дана стигла млада, а по свој прилици и богата Инглескиња, Мис Алиса Хуртлејева, у великој пратњи. Мис Алиса одсела је код сенатора Петровића, који је својим пријатељима још пре неколико дана јавио, да ће Инглескиња доћи. Овде се поговара, а и биће по свој прилици и истина, да је та Инглескиња једино амо за то дошла, да устанак не само новцем, него и делом потпомогне. Одмах по њеном доласку искупили су се сви прваци у кући Петровићевој на савет где је и Инглескиња учествовала. Петко Старјевић и Давидовић, вође херцеговачких усташа, били су такође на савету. Мис Алиса, висока плава женска, изјавила је, да радо прилаже на олтар ослобођења десет хиљада наполеондора. После ове изјаве приступила је Инглескиња одмах делу, јер је одмах своме секретару заповедила, нек изда Петровићу за сада 1000 дуката. Инглескињи се допало понашање Старјевића, те му је обрекла, да ће му дати трошка, да може 500 момака сакупити. Она му је ставила само услов, да се добровољци морају у Аустрији сакупити и да и она у команди учествује. По понашању ове госпе види се, да она ужасно мрзи Аустрију; с тога се и пронео глас, да је она дошла овамо, да се Аустро-Угарској освети.

^{Застава, бр 13. У Новоме Саду у петак 22. јануара (3. фебруара) 1882.}