Српске буне

[JASON]

Дописи. Будимпешта. 25. јан. (Маџарски гласови о бокељском устанку.) Опет се дигла хајка у маџарској журналистици против Срба у свези са бокељским а данас већ и херцеговачко-босанским устанком. Дивити се морамо неизцрпљивости оног изора из којег овдашње новинарство црпи све шарене и тенденцијозне измишљотине. Свако нас јутро изненади каква резређеним словима штампана брзојавна вест о 'разгранатости свесловенских агитација', и друге овакима сличне лагарије израјиљске - што једна другу превазилази са своје 'занимљивости' - и рецимо и комичности.
Тако је на пр. Лист 'Фигетленшиг' пре неки дан донео фулминантан брзојав из Суботице по којем се 'тајним путем подказало да је у суботичких Срба скривано на више хиљада оружја'. На ове се речи заиста сваки морао сладко насмејати а још већма онда када речени лист ни после брзојавног опровргавања од стране суботичког градоначеоника Мукића не хтеде исправити, него је задржавши вест у крепости пропратио фулминантним чланком под насловом 'Омладина се креће' (Под речи 'омладина' разумева се увек српска омладина јер та је реч у маџарској журналистици постала техничким изразом.). Куријозума ради ћемо да нешто саопштимо из реченог чланка да види наш свет како далеко иду ти људи хотећи да силом начине од мирних грађана тобоже неке ребелијанте. Није ли то страшна малиција кад ни после дементирања неће да повуче натраг своју вест него вели:
'Суботички градоначеоник опровргава и вели да је злонамерна измишљотина као да је у Суботици нађено на више иљада оружја. Та ми и нисмо рекли да је нађено него да се подказало да је у Суботици скривено на више иљада оружја. Добро ми знамо да суботичка варошка власт не зна о том подказивању а и не може знати, јер је то с неке друге стране и на другом месту учињено. Оволико у ствари подказивања, а истиност тога не да се опровргавати и ослабити јер је то факт. Још ћемо и више рећи. Баш се у последње доба и то са војничке стране увело на око кретање Срба у Угарској и њихов живљи саобраћај са Београдом. Из више знакова дало се ући у таке трагове каквих је било у делању 'омладине' за време српско-турског, и руско-турског ратовања. Сада пак 'омладина' црпећи поуке из прошлости показује већу опрезност у саобраћају са Београдом а путем Београда у непрестаном додиру и трајној свези са 'пансловенима'. А сада пак зашто је Суботица дошла у мрежу, на то нека је довољно речено да баш патријотизам Буњеваца учини то место за најспособније да се под плаштом тога скрију омладинске махинације. У осталом има ли основа или нема том подказивању у ствари скривеног оружја то није наша дужност да испитујемо. Доста то да се подказало, и доста је што ми одајемо томе важности ако и не што се Суботице тиче оно с друге стране'.
Оволико је довољно а да наши читаоци виде нов доказ занешености маџарских новинара који непрестано у свима могућим варијацијама плаше свој свет увек са неким новим бауком. Сад ћу пак да саопштим речи 'Пешти Наплова' којима је пропратио говор грофа Андрашија, што га је овај држао у седници делегације, правдајући окупацију.
'Гроф Андраши а с њиме и Коломан Тиса у одборској седници делегације увеше у обрану окупацију. Гроф Андраши рече да овај устанак не говори против окупације него је баш оправдава. Овим је речима повлађивао и министар председник. Ово је збиља тако величанствена комбинација пред којом се мора сакрити свака логика, која је свог достојног садруга нашла у оној изјави министра председника по којој он радије имаде ону опозицију која је кадра њега свалити, него ли ону која није кадра. Није се ни чудити да је после оваких енунцијација у седницама штоване делегације било шаљивих призора'.
Веселост би највећма доликовала при оваким изјавама да збиља ситуација није тако озбиљна и да не платимо ми цену тог - весеља. Јер је досетка збиља врло - врло добра. Окупација је оправдана - са устанком са свим оправдана.

^{Застава, бр 17. У Новоме Саду у петак 29. јануара (10. фебруара) 1882.}

[JASON]

Н о в и ј е. О бокељсхом и херцеговачко-босанском устанку и што уз то иде, имају ове новије вести:
- Проноси се глас, да је заступник ђен. Јовановића, ђен. Чикош, молио, да га ставе у мир, и да је тога ради у Задар отишао.
- 'Н. Сл. Преса' јавља, да је 20. о. м. из Кастелновог у Котор дошао ђен. Винтерхалдер, који ће јамачно одменати ђен. Чикоша. По што се у Котору два сахата задржао, вратио се опет у Кастелново.
- Нарочити дописник 'Н. Сл. Пресе' пише из Котора, како је 15. јануара дошло њих десетак устаника у сеоце Дражин Bpт, што лежи између Ораховца и Пераста. Становници су се већим делом из села иселили, те оставили празне домове. Устаници отерају собом 7 грла рогате марве и 12 коза. На пријаву неке жене дође из Пераста једна сатнија ловаца и једна жандарска патрола у Дражин Врт, али доцне; устаници су са својим добитком већ били отишли.
- Исти дописник дознаје из Рисна, да крушевичке, коњичке и зубачке устанике предводи војвода Трипко Вукаловић и да се сад налазе у Кривошијама.
- Како исти извештач 17. о. м. пише, чета Петра Милића, која сваким даном расте и која сад броји својих 200 друга и која се са друговима Шорка Фортија на Кориту борила, налази се сад око Корита. У тој су чети сами овејани мухамедовци, кao и у оној Осман-бега Тановића, коja је с Аустро-угарском војском била бој под Трновицом.
- 'П. Лојду' брзојављају 25. о. м. из Задра, да до то доба устаници нису ни на једног трговца ударили, само су под Фочом неку робу однели собом. Истом листу телеграфишу из Букурешта, да су прошлог петка 130 својевољаца преко Рена отишли у Босну.

^{Застава, бр 17. У Новоме Саду у петак 29. јануара (10. фебруара) 1882.}

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Поглед на делегационе расправе о Босни-Херцеговини и Боци.
Дакле је у обојим делегацијама расправа о одобрењу 8 милијона фор. за савлађивање устанка у Боци Которској, у Херцеговини, и по приликама и у Босни, за 8 дана свршена, и тиме се 3 године дана после окупацијоне борбе противу мухамеданског устанка спрема војени поод у Босну-Херцеговину, који ће се можда завршити - анексијом Босне-Херцеговине.
И заиста кад се проучи садржина расправа, нарочито у делегацијоним седницама, које нису онако, као аустријска одборска под печатом што веће тајне држане, то ћe се увидити: да се обранбеним уредбама у Босни-Херцеговини смерало, да се анексији пут поравна, и ако то на одпор наиђе да савлађењем одпора пред страним светом анексија допадљивијом учини.
Нема сумње, да је аустро-угарска дипломација уочила и употребила данашње спољашње околности, које су јој згодне за акцију своју на истоку. У Енглеској је Гледстон забављен са унутрашњим заплетима у Ирској и са комешањем у самој својој странци, у самом свом министарству, где га радикалнији другови напред гоне. У Француској већ се показала била струја промене, и баш је сад избила на површину. Гамбета, који је Француску руководио, и који би ако не још сад изазвао рат, а оно би у случају с друге стране изазваног, или из источни заплета порођеног рата могао Немачку тако забавити, или 'пушком при нози' у запту држати, да се ова не би ни онда могла смела у источни рат у корист Аустро-Угарске уплести, кад би се Русија уплела, - пао је са владе и овладала је мирољубива странка, која се не би мешала у источне ствари, најмање у правцу противу Аустро-Угарске, Немачка је сама у себи растројена, и како јој сад није до спољашњег рата, она би се као и за време руско-турског рата ограничила на стражарење и контролу према могућим ратним странкама, и на контролу ратни посљедица.
У осталом Немачка ако гдекоји и кажу, да баца око на Аустрију, шта више у будућности и на Црно море, она ипак потребује Аустро-Угарску за сузбијање Русије на истоку; па онда: Аустро-Угарска сад не зазире од Немачке, премда је и спрам ње опрезна, јер ако између народа немачког и руског и нема наклоности и свезе; али самовластнички интереси династија час по час се свезују на уштрб, не само слободе, него и - саме народности. Аустро-Угарека дакле сад има слободније руке на истоку, колико од стране западни велесила, толико и од Немачке. У самој аустро-угарској монархији две су струје: једна с оне стране Литаве, где има народа и живаља, који би драговољно пристали на споразум са Русијом у поделењу власти и уплива на балканском полуотоку. На тој су страни жали боже западни а и хрватски Славени.
Друга је струја с ове стране Литаве. Сви знаци у мађ. преси свију странака сведоче, да Мађари не би жалили, кад би се из заплета у Босни-Херцеговини не само даљи заплет на истоку, него из тога и сам рат са Русијом изродио. Они држе ситуацију и Европе и монархије, и своју у монархији тако згодну за војевање са Русијом, да непрезају од посљедица каквог даљег заплета на истоку.
Још се и то догодило, да је Србија, односно кнез са владом му у таки одношај са Аустро-Угарском дошао, да су овој и сте стране слободнија леђа.
Међутим није нам сад задатак, упуштати се у нагађања евентуалитета новог војничког поода у Босну-Херцеговину и Боку Которску, него нам је задатак да већ по публицистичној, а и народној дужности пропратимо и по могућству оценимо течај и значај расправа.
Ми смо већ у оцени предлога и споменице заједничког министарства неке црте њинога значаја и замашаја навели, у којима смо већ у напред језгру намера владе а према њима и назора заједнички делегација доста верно представили. И сад се нећемо упуштати у опис расправа и беседа у дел. одборским и укупним седницама, које се у овом листу обширније и дословније саопштавају, него ћемо само да поглед бацимо на неке вршке ти расправа и беседа, из који се карактер, значај њин види.
Аустријске одборске седнице биле су значајније од угарских, већ и због тога, што нису саветовање кључем 'поверљивости' скучили. Референт тог одбора др Рус одма је на дневни ред истакао испитивање узрока устанка, и између 4 питања нагласио је особито два: какво држање заузимају друге савезне силе, особито Русија, Србија и Црна Гора, и хоће ли владе последњи држава доста снажне бити, да подпору устанка слањем оружија и новца препрече. Томе је повода дала већ и сама споменица владе, која је и 'спољашње упливе и агитације' као узрок устанка напоменула. У тој седници рекао је Демл: да је из расправе добио назор, да је уведење обранбеног закона етапа - путовођа - анексији.
Око тога питања врзла се најживља расправа и у одборима, и укупним дел. седницама. Држало се, да се то односи на Србију и Црну Гору, и односно на владе им, или бар на народ у њима. Ту је влада у теснац дошла. Навела је те изразе, да одклони, или ослаби сумњу, да је лоша управа устанак изазвала, те је требало уплести и 'спољашње упливе и агитације', но није се хтело изићи на видик са сумњом на речене земље, владе или народ, те тако изнађоше неке, који су и пре за време првог устанка у Босни-Херцеговини противу Турске војевали, који су за тим за време окупације из Босне-Херцеговине прогнани били, па сад бајаги с поља подпаљивали устанак, и вративши се прикључили му се. Но трагови устанка већ су пре тога појавили се и без ти прогнани, или пребегли, и како би се задовољни, кад би са управом задовољни били, за њима повели били.
Особито се министар Калноки одликовао у тумачењу 'спољашњи уплива и агитација', крстив исте, да су 'друге природе' него 'упливи и агитације' источни влада и народа. Већ је у тој седници мин. Слави на пребацивање: да за три године управе није ни један део становништва за пријатеља признао: да је то у извесној мери истина; али се упустио у софистично тумачење: да је то c тога, што је сваки део нешто хтео, што други није хтео. Али је главна тегоба народа та: да су терети остали, који су под Турском трајали, и који су не један, али један од главнији повода устанку били, и министар је заборавио, да је гр. Андраши границе Босне-Херцеговине војском прекорачити дао са обећањем поправке аграрног стања земаља, и ево три године без и самог покушаја. Сад се ово правда тим: што није известан међународни и државо-правни одношај Босне-Херцеговине, те као с тог се не иде на анексију Босне-Херцеговине, и друго, што су заједничке делегације од пре решиле: да се потребе Босне-Херцеговине њеним приходима намирују.
У првој уг. дел. седници означио је гр. Апоњи врло згодно као главни узрок устанка не администрацију, него окупацијону политику, која ће још и даље велике жртве искати, и не треба се, рече, варати, да ће мир и ред у окупованим областима само силом бајонета одржати се моћи. Он држи, да је одлагање решења аграрног питања оживило опет незадовољство и народне аспирације. У тој седници од 3. фебр. п. р. говорио је и гр. Андраши већу беседу, у којој је бранио своју првашњу политику окупације Босне-Херцеговине. Пребацује гр. Апоњију: да ни најмање не додирује питање, какве би димензије - размере - устанак у Далмацији и Херцеговини узео, да смо окупацију пропустили, и да су Србија и Црна Гора ово произвеле, или међу собом поделиле те земље, или да се особена Босна, окружена Далмацијом, Хрватском и Славонијом образовала.
Но највећма наглашује: коректно владање Црне Горе, и то: да српска влада с најпунијом лојалности испуњује све то, што се од суседне земље под таким околностима постићи може. Даље, наставља гр. Андраши, овај покрет се сад покренуо, а да Босну нисмо окуповали, какво би држање било ти суседа? Нећу о том да говорим, шта би била посљедица тога, кад би Бугарска до Босфора све те народе са собом споила. Или би Србија окупацију предузети морала - изјашњавам овде с целом опредељености, да сваки у Србији то жели - и да је Црна Гора рачунала на Херцеговину. Може ли се пак и замислити, да кнезови не би спрам нас непријатељске положаје заузели? Ослонили би се на славенске живље у Кривошијама и Херцеговини, и како по томе не би међу нама мира бити могло, то би ји нужда на то натерала, да против нас заузму непријатељски положај.
Овако гр. Андраши. Ми то истичемо, да се види, чим се мађарски народ без основа плаши.
У овој је седници Тиса учинио изјаву, на којој му је Мишкатовић захвалио: ја, - рече - са своје стране изјашњавам, да ја с оним славенским племенима, која само хоће да своју властиту индивидуалност - особност - чувају, и ту границу не прекорачавају, симпатишем. Противу чега имам антипатију и чему ја, ако је нужно, непријатељски супрот стојим, то је панславистички свеславенски правац, који хоће да преко главе други народа сједини славенска племена и који и слободу поједини славенски племена убија.
То је казано, али није доказано, Које је то славенско племе, које хоће да границу своје индивидуалности прекорачи, и друге народе хоће да упропасти? Та и ми не налазимо у каквом год панславизму јамства ни за слободу, ни за индивидуалност српског народа ни сједне, ни сдруге стране Дунава и Саве. Али као што смо се од год. 1861 - 1868. са Мађарима и противу пангерманизма уставно опирали, тако нам не годи ни панмађаризам, тим мање, што он племенски, народносно и по језику није у сродству са другим племенима.
Тиса је у дел. одбору од 1. фебр. п. р. казао: 'да би садањи покрет на југу монархије заузео несравњено веће димензије, и од монархије би се несравњено већи трошкови и жртве искале, да је окупација изостала. Именито за Мађара није противност противу окупације на месту, пошто је иста бедем противу панславизма. Угарска пак нема се ни противу чега тако оградити, колико противу панславизма'.
Наравно опет мора панславазам да испомогне. А зар би то био панславизам, да на балканском полуотоку буде јаче српске државе? Не би ли анексија основала - јужни Ердељ?
Најзанимљивија и најзначајнија је била седница аустријске делегације од 5. фебр. п. р. Ту је говорио др Штурм, који је међу осталим рекао, да 'части пун свршетак окупације, као што је то вршено од Енглеске у Афганистану, не би моћи и угледу монархије никако шкодио. Ту су говорили још и кнез Чарторијски, Пленер, и Слави је ту држао најопширнију беседу, којом је одговорио витезу Грохолском и Черкаском у погледу народне управе у Босни-Хер-цеговини, наводећи: да је управа народна, да су чиновници већим делом Славени - од 774 чиновника да су 621 од славенски племена, славенске народности, а 101 од неславенске који знаду земаљски језик осим њи 52. Но питање је: какви су то Славени, и колико има Србаља? Друго: какав је званичан језик? Из споменице је изгледало, да се земаљским или народним језиком само у саобраћају са народом служи, то би значило: у усменом саобраћају, премда и то можда већином бива преко тумача.
Сад Слави наводи: да је језик управе скоро искључиво земаљски, да се саобраштај с народом догађа искључиво у зем. језику, да судови у том језику чиноделују, да они пресуде у том језику дају, да се записници у том језику издају, да је неславенски језик само у саобраштају средишње владе са нижим властима. Ово је наравно што друго, него што смо из општи речи споменице извести могли - али је опет још питање о извршењу, јер знамо, да има и сами закона и уредаба, које остају - на папиру.
Са Пленером је особито и жестоко полемисао. Превазишло би простор овог чланка, кад би се и у сам извод тога упустили. То ће и онако извештајно саопштено бити. И тим завршујемо за сад општи поглед на дел. седнице, и преглед главнији речи у њима.

^{Застава, бр 18. У Новоме Саду у недељу 31. јануара (12. фебруара) 1882.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Бокељско-херцеговачко-босански устанак. По ономе, што је до сад познато само о херцеговачком устанку, бечлије се не могу велико надати, да ће гa олако и на брзо сломити и угушити. Колико је он маха отео, види се по томе, што се пронео глас, да је Аустро-угарско главно војено заповедништво у Херцеговини понудило устаницима примирје. Но узмимо, као што полуслужбена извешћа јављају, да то није истина, па дај да видимо по другим приликама, кака је ситуација у Херцеговини. 
Из листе губитака, изгубљених у боју под Фочом, а ниже доле саопштених, мора се особит чин констатовати. Јануара 21. било је боја под Бастаћима, под местом, које је од црногорске границе 5 а од Фоче 16 километара далеко. Сутра дан, 22. о. м. било је боја под Бродом, који је од црногорске границе већ 20 а од Фоче само 4 километра далеко. Јануара 23. био се бој под караулом Хумићем, од кога има до Фоче својих 10 километара, и под Сусјесним, које је само 2 километра северозападно од Фоче далеко, а бојеви, што су 21. и 22. о. м. бијени, били су се јужно и југоисточно од Фоче. По тим бојевима види се, да устаници с три стране, од југоистока до северозапада окружавају Фочу и да јој се све ближе примичу. Код Брода морала је Аустро-угарска војска повести у бој и једну пиоњерску сатнију, а то се чини тек у крајњој нужди. По ниже саопштеној листи губитака се види, да су у бојевима под Фочом 21. и 23. о. м. учествовала одељења од трију пешачких пуковнија, на име од 1., 75. и 79. а по томе може човек судити, колико су јаки устаници, што су се око Фоче искупили. Како париској 'Авасовој Агенцији' из Анконе брзојављају, устаницима је пошло за руком, те су освојили и спалили Коњицу, најважнију тачку на сарајевско-мостарском путу. У Коњици имају 1059 становника, од којих су 997 њих мухамедовци. Ако је дакле истина, да је спаљена, то је знак, да су и мухамедовци увелико пристали у устанак.

Сарајевско главно заповедвиштво накнадно саопштава под 25. јан. губитке, што супод Фочом изгубљени.
Јануара 21. код Бастаћа: Од босанско-херцеговачких жандара лако рањен: жандар Фрањић.
Јануара 22. у боју код Брода: од 77. пешачке пуковније: погинуо: пешак Петар Јурков; од 6. сатније пиоњерске пуковније: тешко рањен: потпиоњер Антон Вамсер; нестало: водника Михајила Хилера, потпиоњера Јована Шера.
Јануара 23. у боју под караулом Хумићем: од 1. пеш. пуковније: мртав: инфантерист Јован Кибарчић; тешко рањени: инфантеристи Јован Лиска, Алојзо Шлегел, Северин Грос; лако рањен: инфантерист Фрања Ливер.
Јануара 23.у боју код Сусјесна: Од 75. пеш. пуковније погинули: инфантеристе Роман Јеливек и Леополдо Лајдгеб; тешко рањени: инфантеристе Фрања Лапка, Јосип Ванечек, Већеслав Гласер, Фрања Звонар, Адалберто Голуб, Већеслав Скупа; лако рањен инфантериста Јосип Хоцки.

Сарајевско главно заповедништво јавља под 26. о. м. 11 сах. ноћу: ђенерао-мајор Обадић наредио је био, те су 24. о. м. извршени омањи нападаји на противника, који се уклања испред повећих колона. Нападаји су предузети из Сусјесна и карауле Хумића. Испред обе колоне противник се склонио, само је после по дне дошло до боја из пушака међу устаници и левом побочном колоном. При том су обрањена три човека од 75. пеш. пуковније. И под Хумићем је пред вече било чарке. Нападај се наставља.

^{Застава, бр 18. У Новоме Саду у недељу 31. јануара (12. фебруара) 1882.}

[JASON]

Н о в и ј е. Новије вести с попришта устанка бокељског и херцеговачко-босанског и које се устанка тичу, гласе:
- Сарајевско главао заповедништво јавља 27. о. м. за ове губитке: Јан. 24. код Фоче од 11. пешачке пуковније тешко рањен инфантериста Едвардо Падер; од 75. пеш. пук. тешко рањени: водник Мартин Хаусер и инфантериста Јован Кронсек: лако рањен: инфантерист Хајнрих Ласл.
- 'Б. Оп. Нов'. дознају из Сарајева 26. о. м., како је пре неки дан интенданат Бродовић с комором ишао из Сарајева у Трново, но устаници га ухвате заједно с два жандара, одузму му храну и 6.000 фор., што је у Трново носио. Говори се, да ће се Бродовић вратити, јер су га устаници пустили на задану веру, да не ће више против њих војевати. Од прекјуче бију се око Горазде омањи бојеви.
- Из Задра јављају, како су из Мостара више мухамедоваца отишли, да се устаницима придруже, али их жандари стигну, да их врате. У то се изроди бој, у ком је и с једне и с друге стране више погинуло, а преостали мухамедовци у Мостар враћени.
- 'П. Лојд' дознаје, како су повереници црногорског кнеза Мартиновић и Ковачевић, 14. о. м. јануара долазили билећком заповеднику, пуковнику Галгоцу у походе и како су од домаћина врло лепо дочекани и угошћени били. Они су, вели 'лојдов' извештај, тамо били дошли са сасма пријатељском намером.
- У четвртак 28. о. м. поднешен је yг. земаљском сабору законски предлог о ванредном кредиту за угушење устанка у Боци Которској и поседнутим земљама. Од одобрених 8 милијуна долази на Угарску 30% = 2.352.000 ф. Предлог је упућен финансијском одбору.

^{Застава, бр 18. У Новоме Саду у недељу 31. јануара (12. фебруара) 1882.}