Српске буне

[JASON]

Пошто је потреба државне промене представљена у име народа, то је у том акту којим се оптужује књаз додат и списак 'народних жеља', које се састоје у следећем:

1) Ради одржања и осигурања неутралности српске кнежевине да буде утврђено, да ничија војска, ни блистателне Порте, ни ма које друге државе, не може ући у Србију, или прећи преко њених земаља.
2) У том истом циљу да сви турски гарнизони изађу из Србије, и градови где су они становали, да се разруше.
3) Да се хатишериф од 1830. године, који наређује да се сви Турци иселе, потпуно изврши, и да се сви Турци који данас станују у Србији иселе из ње, осим оних који би признали српске власти и законе, у ком случају би добили иста права, која имају и Срби и потпуну слободу вере. Ђумручки одношаји између Србије и блистателне Порте да се точно уреде на основу узајамности.
4) Све што је блистателна Порта закључила са страним државама или што би одсад закључила, а што међутим не би било сугласно с правима и автономијом Србије, да не буде обавезно за Србију.
5) Лица и имања свију странаца што живе у Србији, осим дипломатских и консулских агената и њихове свите, морају подпасти под српске законе.
6) Србија може држати своје агенте не само у Цариграду, него и код других гарантних дворова.
7) Да се земљишту кнежевине српске придруже и она места, која јој припадају према топографској карти, којом су опредељене границе Србије, а и по извештајима руских и турских комесара, који су 1830. године изаслати да прегледају границу, но која су места, тада по злоупотреби, остала ван Србије.

На крају тог 'народног' акта додат је био пројекат новог устава за кнежевину. Он се састојао од 85 параграфа, који су распоређени били у девет глава: у првој глави се говори о политичким правима Србије и тиме се тај устав одликује од онога што је издат 1839. године; у другој глави изложена су грађанска права Србије; трећу главу саставља само један параграф, у ком се управа у Србији назива уствно монархичном, с деобом власти на законодавну, извршну и судску; у четвртој глави обележена су права и дужност књаза; у петој глави одређује се круг рада Државног Савета (чланови се постављају на цео живот и могу бити збачени само по доказаној кривици); у шестој глави говори се о попечитељима (број којих зависиће од разних прилика и потреба); у седмој глави изложена су права и дужности судија и уопште чиновништва; девета и последња глава тицала се самог устава. У том пројекту устава није нигде споменута народна скупштина.

[JASON]

Порта, међутим, није радила ништа ни по жељи Карађорђевића ни његових противника. После тога, противници књаза почели су да раде преко београдског паше да Порта дозволи бар то, да се сазове народна скупштина, да извиди владине погрешке. Но Порта одбије то захтевање, што још више распири незадовољство против књаза. Незадовољство је расло сваког дана све више, а подстицала га је и Аустрија, која је сасвим јавно пред народом узела књаза и српску владу у своје руке. Њен конзул, пуковник Теодор Радосављевић, долазио је редовно на министарске седнице и давао савете попечитељима не само у спољним, него и у унутрашњим пословима. На послетку дошло је дотле, да су о народним празницима долазили из Земуна аустријски официри и састављали парадну свиту књаза.

Пошто смо видели правни однос између књаза и Савета, треба да видимо какав je био однос између њихових политичких снага. Решење њиховога сукоба зависило je, на крају крајева, од тога. Онај од та два чиниоца који je представљао већу политичку снагу, морао je победити. Треба, дакле, имати на уму оно стање ствари које je постојало око половине педесетих година, када се борба између књаза и Савета била заоштрила. Колико je тада био јак Савет, — колико књаз?
У то време, Савет није више био оно што у првим данима Устава 1838 и у почетку уставобранитељског режима. Он je био изгубио највећи део своје популарне снаге, почео се одвајати од народа, и бирократисати. Ова je промена била неизбежна, и то из следећих разлога.
Међу првим саветницима било их je доста чувених у целом народу. Ту су биле војводе из устанка, као прота Матија Ненадовић, Милутин Петровић Ера, Лука Лазаревић. Затим, људи који су у бунама на Обреновиће, на коњу и под оружјем, предводили поједине округе, као Стојан Симић, Милета Радојковић, Тома Вучић, Стефан Стефановић Тенка, Стеван Петровић Книћанин... И оне војводе из устанка и ови вођи побуњеног народа добили су у великим судбоносним догађајима једно име које се више не губи. У тим својим члановима Савет je имао један историјски капитал од кога je могао живети годинама. Али тај историјски капитал није био вечит. Саветници с историјским именима нестајали су један за другим, а нови људи који су на њихова места долазили, нису били и нису могли бити исто тако чувени. Ти нови људи правили су своју каријеру у нормалним приликама, кад се не може тако изаћи на глас као у тренуцима кризе.

[JASON]

Међу првим саветницима било je доста и таквих који су, у оскудици широке народне популарности, уживали бар извесну локалну популарност: то су биле тзв. 'народне старешине'. Под Милошем, народних старешина било je од две врсте. С једне стране, они који су прво били момци у књажевој служби, или се иначе везали за њега као његови људи, па их он доцније послао у поједине крајеве да заповедају народом. С друге стране, они који су постављени за народне старешине стога што су сваки у свом крају били познати по својој породици, по свом богаству или по својим трговачким пословима; то су били локални прваци. Старешине ове друге врсте попуниле су у првим Саветима она места која се нису могла попунити чувеним људима. Из њиховог реда узети су саветници као Ранко Мајсторовић, Милосав Здравковић Ресавац, Стојан Јовановић Лешјанин, Јован Вељковић. Сви ти саветници несумњиво су представљали народ, иако нису били формално изабрани од народа. Али тај представнички карактер они нису могли дуго задржати. Поставши саветници, они су се морали преместити у Београд; свакодневни, непосредни додир између њих и народа био je пресечен; они су и после тога, од времена на време, обилазили своја имања у унутрашњости, али ти периодични изласци у народ нису били довољни за одржање њихове локалне популарности. Доцније, кад се развила бирократска управа, тај тип народног старешине, присно везаног с крајем у коме заповеда, везаног и породичним и пословним везама, нестао je готово сасвим. Окружни начелник, који je наместо њега дошао, био je нешто сасвим друго. Окружни начелник није био увек из оног краја у коме je служио; он се премештао из округа у округ; због сталног намножавања службених послова, он je све више постајао канцеларијски човек; уосталом, њему je, као свима чиновницима, било забрањено трговати, и он није могао имати никаквих пословних веза с народом, осим што je, може бити, испод руке помало зеленашио. Своје саветнике књаз Александар je радо узимао из реда окружних начелника; ти начелници без сумње су доносили у Савет извесно познавање народног живота, али народни представници, као старе народне старешине, нису више били. Бирократија се већ била одвојила од народа као засебни ред. Већ у то доба прави народни представници могли су се наћи само међу сеоским газдама и паланачким трговцима, — у оном реду, дакле, који ће давати посланике за скупштине. Узимати из тога реда саветнике било je, разуме се, немогућно. За разлику од Скупштине, тј. ондашње патриархалне Скупштине, Савет није био једна говорница народних жеља и потреба, него канцеларија из које се управљало државом. Сеоске газде и паланачки трговци не би ту били никако на свом месту.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У истој мери у којој из Савета нестају народни људи, у њему се јављају чиновници. У својим првим годинама Савет je могао изгледати као један мали народни одбор. Последњих година Карађорђевићеве владе, он je највише државно надлештво, у које долазе најсрећнији међу чиновницима, који су успели прећи све ступње државне службе. Довољно je упоредити Савет од 1842. са Саветом од 1856. године. Савет од 1842 састављен je овако: Стојан Симић, Стефан Стефановић Тенка, Милосав Здравковић Ресавац, прота Матија Ненадовић, Милутин Петровић Ера, Лука Лазаревић, Илија Гарашанин, Јован Вељковић, Стеван П. Книћанин, Петар Лазаревић, Лазар Зубан. Од ових саветника: прота Матија, Милутин Петровић и Лука Лазаревић војевали су још у првом устанку. Симић, Тенка, Гарашанин, Книћанин били су с Вучићем и Аврамом Петронијевићем на челу 'народног волненија' од 1842. Ресавац и Вељковић, најбогатији људи у свом крају, били су народне старешине старог кова. Петар Лазаревић je био војводски син, који je из Милошеве пратње отишао за народног старешину. У целом том друштву, само би Зубан, аустријски Србин и списатељ, био канцеларијски човек.
Ево сада Савета од 1856: Стефан Стефановић Тенка, Паун Јанковић Баћа, Илија Гарашанин, Павле Станишић, Вељковић, Јеврем Ненадовић, Стојан Јовановић Лешјанин, Лазар Арсенијевић  Баталака, Илија Новаковић, Алекса Јанковић, Јеремија Станојевић, Гаврило Јеремић, Миљцо Трифуновић, Стеван Магазиновић, Радован Дамјановић, Живко Давидовић, Александар Ненадовић. Од саветника од 1842. остали су само Тенка, Гарашанин, и Вељковић. Њима би се могли додати Паун Јанковић и Павле Станишић, који су 1842. били министри; затим Јеврем Ненадовић и Стојан Лешјанин, народне старешине старога кова. Сви остали саветници представљају бирократију. То су људи који су се одликовали у војсци, полицији, суду, централној управи, — и који су ушли у Савет нешто због својих чиновничких способности, нешто због своје вештине у политичким интригама. Међу чиновницима они уживају велики углед; имена понеких од њих шапућу се у уском чиновничком кругу са страхопоштовањем, — али, изузимајући можда Радована Дамјановића, ниједан од њих није у истој мери познат и поштован и од народа. Скоро би се за све њих могло рећи оно што се у поверљивом извештају једнога аустријског агента каже за Баталаку и Алексу Јанковића: 'без присталица у народу' и 'без икаквог угледа у земљи'. Једно тело чије чланове није бирао народ него постављао књаз, и које je по својим функцијама представљало мешавину од једне законодавне комисије и од једнога тајног већа за највише државне послове, Савет je морао постати то што je постао: највиша и најодабранија чиновничка олигархија.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

С политичког гледишта, Савет je био слабо тело; био je изгубио везу с народом и постао орган високе бирократије. У први мах, могло би се мислити да je Савет, у недостатку политичке снаге, имао известан морални углед, као представник интелигенције, која се у то време сва налазила у државној служби. Али ни то није био случај. Не треба заборавити да je саветништво било последњи ступањ у чиновничкој јерархији; она се њиме завршавала. Савет je био скуп стараца, а интелигенцију чиновничку представљали су млађи људи, школовани на страни. До Тенкине завере, ниједан од млађих људи није био успео продрети у Савет. Бирократи који су заседавали у Савету, нису се много одликовали својим образовањем. У Савету од 1856., чију смо листу раније дали, има их свега тројица с вишим школовањем или нечим налик на то: Алекса Јанковић, који je мађарски правник, Баталака и Александар Ненадовић, који су свршили наш лицеј. Њима би може бити требало додати Пауна Јанковића, који je нешто учио у Русији, али се не зна шта. Такав један Савет, поред свега свог бирократског карактера, није могао бити достојан представник интелигенције. Чиновничка интелигенција образована на страни, била je незадовољна Саветом, пребацивала му је назадност у мислима, неспособност и неодважност за потребне реформе. Своје критичаре саветници, опет, сматрали су као неискусне младе људе, који хоће да преврну свет тумбе. Између 'стараца', како je публика називала саветнике, и 'паризлија', како je називала млађе чиновнике школоване на страни, постојало je непријатељство; они су се узајамно потцењивали и исмевали, — наравно, не очи у очи, него иза леђа.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Замерке које je чиновничка интелигенција чинила Савету, биле су добрим делом основане. Савет je био отромио, — тешко се дао покренути на веће законодавне послове. Он je оклевао и одуговлачио са законом о адвокатима, с реформом грађанско-судског поступка, с казненим закоником, с трговачким закоником, са закоником о казнено-судском поступку. Сви су ти закони сваким даном све потребнији; публика их београдска тражи у сав глас; скоро од свих тих закона израђени су и пројекти, — и опет, због инерције Савета, не може да се учини ништа... Публика београдска једнако тражи једну финансијску реформу којом би се повећали државни приходи, јер, из оскудице новчаних средстава, у државном je животу наступио застој. Али Савет не сме никако да се одлучи на повишење данка; он поставља, истина, комисије које ће израдити пројекте финансијске реформе, али кад су ти пројекти готови, Савет налази да je ипак боље оставити их у архиву... И врх свега још, од времена на време, Савет изражава мишљења која младим школованим људима изгледају старовремска и наопака. На пр. позван од књаза да изда казнени законик, Савет одговара да je такав законик непотребан, јер je наш народ миран и скроман, да се придржава старинских обичаја и схватања, и да је 'непросвећен још у оном степену, у ком се до измишљања родова злочинства достиже'. Давати непоквареном народу казнени законик, има исто толико смисла колико давати лек здравом човеку. У другој једној прилици, кад je било говора о установљењу учитељске школе, у Савету се чуло мишљење да школу треба предати цркви, и учитеље ставити под власт свештеника... Према свему овоме разумљиво je да су 'паризлије' сматрале за свога главног противника Савет, а не књаза; Савет им je изгледао оличење ситног и плашљивог конзерватизма, који не да да се Србија реформише по обрасцу модерних културних држава.

[JASON]

У чему je онда лежала снага тога Савета који се одвојио од народа, а није приближио интелигенцији, чији чланови изгледају народу господа, или, како се онда говорило,  'талираши', а интелигенцији старовремски људи, или — опет један израз из тога доба — 'билмез-партија'? Снага Савета лежала je y личној вредности његових чланова. Без сумње било je саветника који су дошли до свога положаја зато што су имали протекције, или што нису никоме стајали на путу, или што су у трци за аванзовањем били нескрупулознији но остали. Али такви саветници нису чинили језгру Савета. Језгру су чинили, с једне стране, стари, искусни администратори, од којих су неки, као Алекса Симић, Паун Јанковић, Павле Станишић, ступили у администрацију чим се она, под књазем Милошем, стала уређивати, који су, тако рећи, расли упоредо с њоме, оседели у њој, прешли сав онај дуги пут који води од писара до саветника. С друге стране, језгру саветника чинили су стари, искусни политичари, као Гарашанин или Тенка, који су претурили преко главе неколико буна и преврата, видели како се владаоци праве и збацују, морали бежати из земље и после се враћали победнички, познали политички живот и с лица и с наличја, осмелили се да у политици играју на велики ризик и без много скрупула. Администратори у Савету били су узрок да мишљење Савета о државним пословима, ма   колико немодерно и неевропско, није било сасвим безначајно, као што су опет политичари у Савету били узрок да je ca Саветом било опасно војевати. О њиховој готовини не може се ухватити тачан рачун, али, према порезу који су плаћали на своја непокретна имања, може се ухватити доста тачан рачун о њихову богатству у земљи. Њихова непокретна имања представљала су за оно време знатну вредност. Не узимајући у обзир једног изузетно богатог саветника, Алексу Симића, чије се имање ценило на близу четрнаест хиљада дуката, просечна вредност саветничких имања износила je између две хиљаде и две хиљаде пет стотина  дуката. Саветничко богатство спојено с  административним и политичким способностима појединих саветника, давало je Савету велики ауторитет, поред свега тога што то тело није било вољено ни од народа ни од интелигенције.

Такав je био тај Савет с којим je књаз имао да се бори за надмоћност. Због тога, у борби са Саветом, он je морао бити обазрив, није смео допуштати себи јаке и смеле потезе, није смео отворено истицати своју вољу, као један наследни владалац, потпуно учвршћен на престолу. Један погрешан корак могао га je одвући у суноврат.

[JASON]

Али, иако књаз Александар по својим личним особинама није био опасан противник, борба с њиме била je пуна тешкоћа. Он je био потпуно сигуран с војском, која je скоро увек уз владаоца. Уз њега она je била тим више, што су све важније команде биле у рукама његових рођака по жени (Јован Лукачевић, Коста Ненадовић и др.). Књаз je имао јаког ослонца и на страни, код Аустрије. Извесно je да се, од Кримског рата, он јако приближио Аустрији, био у најтешњим везама с њеним конзулом Радосављевићем, рачунао на њену потпору у најтежим приликама. Сигуран с војском, и имајући потпору Аустрије, Александар се није могао тако лако оборити.
Један Савет без ослонца у народу и у интелигенцији, али опасан због политичке вештине и одважности неких својих чланова; један књаз без политичких способности и популарности, али подупрт војском и аустријском дипломатијом, то су била два противника која ће, крајем педесетих година, изазвати један од највећих уставних сукоба у српској новој историји. Праве снаге, оне снаге коју даје наслон на широке народне слојеве, није имао ниједан од ова два противника. Због тога је крајњи резултат њиховога сукоба било тешко предвидети.

[JASON]

Иако се књаз Александар углавном ослањао на родбину своје жене и Аустрију, он је имао уз себе и аустријске Србе. Аустријски Срби су били од утицаја при почетку и при крају уставобранитељског режима. При почетку они су имали моћ као писци закона и устројенија, организатори администрације, судова и школа. Њихов утицај слаби после Скупштине од 1848, на којој је Вучић распалио народну мржњу на 'немечкаре', - а још више од повратка првих 'паризлија', који су у очима београдске публике изгледали ученије од њих. Али последњих година Карађорђевићеве владе, због његове аустрофилске политике, утицај аустријских Срба оживљује наново. Дотле, они су давали законописце, администраторе, судије, професоре, али не и политичаре, бар не оне првог реда. У партијској борби они су се држали у позадини. Тек тада, за време Александрове аустрофилске политике, аустријски Срби долазе до веће политичке важности. Њихова два човека, Стеван Марковић и Алекса Јанковић, постају књажеви представници.
Књажеви рођаци и Срби из Аустрије чинили су, међутим, једну малу политичку групу, непознату народу, која је београдској публици изгледала као једно сплеткашко друштво. Но, да је био омиљен у народу, књаз је могао да влада и с једном оваквом камарилом. Неко време двор је живео од војводске славе Стевана Книћанина, задобивене у Мађарској буни. Али 1855. Книћанин изненада умре, остављајући за собом празнину за коју је изгледало да се не може попунити. Тада Алекса Јанковић прави једну од својих најсмелијих комбинација. Он покушава да Книћанина замени Вучићем, који је био у завади са књазем. Бачен у пензију на увредљив начин, Вучић је стао око себе купити незадовољне елементе, чак и Обреновићевце, с којима је иначе био у крвној омрази. Книћанин, јунак и славан човек, чувао је двор углавном од њега, Вучића, опет јунака и славног човека. Понудити Вучићу политичко наследство Книћаниново, била је, заиста, смела комбинација. Но, Вучића је болело пензионисање, и једва је чекао да се поврати у стару важност.

[JASON]

Последица помирења Књаза с Вучићем било је Јанковићево министарство састављено децембра 1855. у коме је министар унутрашњих дела био Радован Дамјановић, један од најоданијих приврженика Вучићевих. Ово министарство било је једна велика противуречност. Јанковић, аустрофил и члан камариле, био се удружио с Вучићевцима, који су били русофили. Mинистарство није трајало више од шест месеца. Оно је наишло на опозицију код француског конзула, коме је изгледало сувише аустрофилско; код Савета, коме је изгледало сувише дворско; код самог двора, коме је изгледало сувише Вучићевско. А. Ненадовић говорио је Гарашанину да се Јанковић 'начинио немогућан тиме, што је у своју ствар увукао Вучића и његове људе, који са овим оће све да руше и по свом старом обичају да се обходе, и које се још најмање од свега другог трпити не може.'
После Јанковићевог неуспеха, кад се видело да са Вучићем не иде, од људи са великим именима остао је само Гарашанин. A. Ненадовић је ушао у преговоре с њим и покушао да састави једно министарство од 'младих људи', у коме би главна личност био Константин Николајевић. Са 'старцима' се доста покушавало, ред је дошао на 'паризлије', да се види шта они могу. Али министарство од самих младих људи није се могло саставити, јер у томе министарству ниједан министар не би био саветник. Министарство које је најзад дошло 1856. изгледало је овако. Представник је био Алекса Симић; Стеван Марковић, попеч. правде и просвете; Николајевић, унутрашњих дела; Јован Мариновић, финансија. Гарашанину је учињено по вољи што је у владу узет Мариновић, један од његових најближих пријатеља. Али Мариновићу није дато министарство унутрашњих дела – које је за њега Гарашанин тражио, него му је дато министарство финансија, које је у политичком смислу било без важности. Да би донекле удовољио Гарашанину и чвршће га привезао за ново министарство, двор га враћа из пензије у Савет.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]