Српске буне

[JASON]

Симићево министарство било је од самог почетка привремено. Ненадовић се надао да ће после извесног времена, место Симића, Николајевић доћи за представника, у ком би случају он, Ненадовић, дошао, место Николајевића, за министра унутрашњих дела. И то чисто камарилско министарство, чији би шеф био књажев зет, а најважнији члан књагињин стриц, имао би да подупире својим ауторитетом Гарашанин. Али када је, јуна 1857. дошло до реконструкције министарства, Ненадовић, који је тако вешто радио да друге изигра, био је сам изигран.
Симића, који је одступио, није заменио Николајевић, него Стеван Марковић, дотадашњи министар правде, alter ego Алексе Јанковића, велики пријатељ аустријског конзула Радосављевића. Николајевић је остао и даље министар унутрашњих дела, затварајући тако улазак Ненадовића у владу. За министра правде, место Марковића, постављен је Јеремија Станојевић. Тако је министарство опет било пола од саветника (Марковић, Станојевић), пола од младих људи (Николајевић, Мариновић).
Осим Марковића, сви су остали министри били неки род књазу: Николајевић, његов зет; Мариновић, пашеног његовог синовца Ђорђа; Станојевић, ожењен Маријом Ненадовић, ћерком – јединицом проте Матије Ненадовића, тј. сестром од стрица књагиње Персиде. Марковићево министарство имало је аустрофилску боју коју Симићево није имало, - и стога је било под питањем да ли ће га Гарашанин помагати.

Ступајући у борбу са Саветом и тражећи начина да се ослободи његовог надзора, књаз Александар је у ствари радио на оснивању личног режима. Али за оснивање личног режима он није имао довољно угледа; стога је био принуђен да за министарства која је састављао од својих присталица, тражи благонаклоност и потпору час овог час оног олигарха с великим именом у народу, час Вучићеву час Гарашанинову. Али ни са једним од њих двојице књаз није хтео искрен савез и прави споразум. Ни један ни други нису му били симпатични: од обојице је зазирао. Што је главно, ни са једним ни са другим није се могао сложити у главним политичким питањима. Вучић се био везао с Русима, а Гарашанин са Французима. Књажева игра могла је успевати само стога што су Вучић и Гарашанин били у завади. Сваки је од њих двојице био вољан да се на први миг приближи двору, у инат ономе другоме. Политичари из камариле, Јанковић и Ненадовић, користили су се тиме, да час једног а час другог упрегну да на својим леђима вуче књажев режим. Ипак, ово изигравање Вучића и Гарашанина једног другим није се могло продужавати бесконачно.

[JASON]

Год. 1857. борба између Књаза и Савета ушла је у своју трећу годину. Било је јасно да они не могу више заједно, али је исто тако било јасно да ова два противника не могу један другом ништа. До излаза се ипак дошло, али не мирним начином него катастрофом.
Крајем септембра власт улази у траг завери против живота књаза Александра, у коју су уплетени председник Савета Стефан Стефановић Тенка, председник Врховног суда Цветко Рајовић, уз њих још три саветника, који су сва тројица раније били министри: Паун Јанковић Баћа, Павле Станишић и Радован Дамјановић. Ти великодостојници били су се заверили да убију књаза преко најмљеног убице. Они су нашли једног сељака из крагујевачког округа, Милосава Петровића, који је био убио човека, и од тог доба тумарао које куд, кријући се од власти. Том бегунцу дали су новаца, набавили лажни пасош, турили пушку у руке, и послали за књазом у Брестовачку бању да га ту убије. Ради веће сигурности, нашли су једног свештеника, који је Милосава заклео на крст да ће извршити убиство за које је примио паре.
Поред свега тога, Милосав није урадио ништа. Он се вратио у Београд, стао уцењивати заверенике, и узео од њих око хиљаду дуката. После тога, један човек коме се поверио Милосављев шурак, оде и каже све властима. Завереници буду одмах затворени; најпре Паун Јанковић и Радован Дамјановић, а доцније, 6-ог октобра, по њиховом ислеђивању и признању и остала наведена тројица. То је у главним цртама Тенкина завера, названа по Стефану Стефановићу Тенки, који је међу завереницима био највиши чином, и који је набавио новац за заверу.

[JASON]

Београд, 14. октобра 1857. Данас је на литургији у Саборној цркви принесено сведушно благодареније Господу Богу, благоволившем спасти живот благоверном књазу Александру од безакони руку. Његово Високопреосвештенство г. митрополит Петар одслужио је литургију са шест свештеника и два ђакона, и на благодарителном молебству очитао благодарителну молитву с клечањем, а после Тебе Бога хвалим изговорио тронителну беседу.

Беседа г. митрополита Петра, говорена при благодаренију у цркви београдској 14. Октобера 1857. године.

Не прикасајтесја помазаним моим, говори Бог народима, хотећи обезбедити живот земни владатеља; а на другом месту каже слово његово да онај, кои дрзава са злом намером коснути се његови изабрани, дира у саму зеницу ока божијег. Касаисја их, јако касаисја в зеницу ока господња, вели пророк божиј Захарија.
И опет при тако страшном запрештенију божијем, било је људи Богу противни, кои су покусили са овако злочинство учинити; нашло се њи к великом сажаленију и у нашем отечеству, кои су противу овог слова божијег страшно сагрешили, кои су богомрску мисао против живота свога књаза у срцу зачели и њу у дело привести намерили.
О да ужасне мисли и грозне намере! О да великог безаконија и грдне несреће наше! Није доста што су стара времена државног србског живота окаљана неслогом, раздором, убијством, издајством, него и у новије време нашег ослобођења и тек получене самосталности појавише се стари греси са свима њиовима злима последицама, док се ево и мера зала не преврши поменутим злоумишленијем. Но десница божија сохранила је књаза; она није дала, да помазаник њен падне од руке безаконе.
Велика би заиста љага лежала на имену србском, да сва та безаконија нису дело само неки зломисленика, док је осталиј побожниј народ, бољим чувством руковођен, оваква дела осуђивао и своима владатељима веран остао. Сва коварства противу отечества, сва злоумишљениа противу владатеља, грозниј младог цара Уроша убица Вукашин, и подлиј кнеза Лазара и свога отечества издајица Вук проклетству су од потомства предани. И садања богомрска намера нашла је у народу подобан одзив, обште негодовање, крајње гнушавање, радост о сохраненију књаза, благодарност на тако милостивом промотренију божијем о њему, скопчану с молитвама за дугиј живот његов, тако, да ово скромно благодареније, кое се данас по свима црквама отечества Богу приноси, није само уделотворење науки цркве, него и обштем чувству властиј и народа, Књазу своме вернопреданога.
Но, благочестиви христијани! да би ова одсвуда изјављена похвала оданости своме књазу имала праву вредноћу и у свакоме случају остала крепка и постојана, треба да је проникнута духом науке Христа Спаситеља, треба да произилази из савршеног уверења о тој истини науке христијанске: да је власт од Бога; да су владатељи помазаници божји, на коима, као његовима изабранима, и његовог закона верним хранитељима, почива дух божиј; да су слуге божије, дани народима за срећу и спокојство њиово; да смо дужни добровољно повиновати се свакој власт, да колико више врховниј у земљи, да се онај противи самоме Богу, кои се противи владатељу, а кои то чини, да душу своју греши; да се не смемо владатељу прикоснути, но да смо дужни чувати га као зеницу ока свога.
Примите к срцу, возљубљени! ову свету науку о пореклу и достоинству владетељске власти, па поступајте по њој ради свога спасенија, ради спокојства вашега и ваши фамилија, ради среће и напредка једва ослобођеног отечества нашег. Сматрајмо у књазу нашему Александру помазаника божијег, од Бога нам за господара даног, особу освећену, и нашег почитанија достојну. Нек' се не само никаква скверна рука некосне његовог живота но неприкоснјавајмо се њему ни злим језиком, ни по злоби, ни по лакомислију. Одушевљени љубављу христијанском према свакоме, љубимо и почитујмо и свога књаза, будимо њему и срцем и душом предани и прослављеном дому његовом искрено привржени. Ублажимо тиме његово оскорбљено срце да би безбедан и безопасан међу нама и у народу свом будући, могао све мисли своје обратити на ползу свога отечества, и божествено своје право употребљавати с правдом, милосћу раствореном.
Да благоверниј књаже, ми ти и овим печалног спомена поводом изјављујемо нашу оданост и твом миропомазаном лицу искрену приврженост; и благодарећи данас с целим народом Свевишњему у светим његовим храмовима, што ти је драгоцениј нама живот сачувао невредим, молимо се сведушно његовој благости, да ти дарује дуго и мирно владеније, на срећу свега отечества, на обште спокојство, на славу и чест твоју и твоје узвишене породице. Амин.

[JASON]

Прокламација

Љубезниј Народе,
Браћо свакога стања, чина и достоинства!

Божијем провиденију угодно је било нове знаке велике милости надамном и свима Вама излити, спасавши и Мене и отечество од опасности, која нам је грозила сазаклетијем, у последње време одкривеним.
Преблагиј Бог имао је милостиво призреније спрама толики негдашњи страданија препорођене Србије, спрама доброте народа и спрама искреног Мог труда и старанија о благу и напредку отечества. Јошт се сви сећамо опасностиј, од кои смо у време последњег источног рата мир и спокојствије отечества по милости Божијој сачували, не само сахранивши у невредимости стечена отечествена права, но и видивши иј по благоволенију Његовог Величества Султана Абдул-Меџида и саучастију велики Европејски владатеља трактатом Паризким утврђена и гарантована. И кад смо предузели били под заклоном овако сретни установленија одавати се на развијање премилог отечества и увеличање благостања његовог, онда неколико немирни и злом заслепљени духова предузеше метнути на жертву и садашњост и будућност отечества.
Уверен сам, колико Вас је у овакве дане спокојства и среће Ваше ужаснуло и у бригу бацио глас онако богомрзког злочинства. С највећим задовољством и усхићењем видио сам, колико сте се обрадовали, кад сте чули, да је грозна намера злочинаца осујећена и да је све опасност од нас одклоњена. Видио сам најјасније и из поднашани Ми од свију србски крајева средством писама и депутација најсрдачнији изјава, колико Вам је мило, што је намера зломисленика осујећена, те је повесница наша сачувана, да једну жертву више црном чертом забележити нема, на гнушање потомства.
Нарочито ме у оваквом обстојателству то блажи, што злочинци нису смели опаку намеру своју у земљи нашој разпростирати, јер су знали, колико је народ Мени одан, па да никако уз њи пристао неби. Остали су дакле у грешном делу свом усамљени, и тако туга Моја неће се морати умложавати, гледајући да жалост више породица постизава.
Нека Вас, браћо, више неузнемирава овај злонамерниј покушај. Полицајна власт свршила је већ над обвиненима своје изследованије и предала иј је суду, да с њима по закону поступи.
Ви, кои се грозите оваки ужасни дела, успокојте се и пребудите у миру. Моје ће поглавито старање и одсад бити, да верниј Ми народ Србскиј плодове благословеног мира и законог поредка и унапредак у пуној мери ужива, да се Устав земаљскиј од сваког испуњава, да се правица сваком чини и да нам отечество, колико је више могуће, цвета и напредује.
Сматрајући избавленије Моје за особну милост свемогућег Бога, Ја му се свесрдно молим, да и Мене и отечество Моје и одсад заштићава и да Ми помогне тежко бреме правленија на срећу милог Ми народа и унапредак носити.
А и свима Вама, браћо, благодарим, што сте, поред недавно показане према племену и дому Мом љубови, и овом приликом осведочили Ми непоколебиму верност, приврженост и оданост. Ја ћу се за сво време, које Ми је јошт за живот одређено, с радошћу сећати они искрени, обилни израза, које сте Ми у истином саучастију Вашем и сада изјављивали. Оне молитве, које сте на дан нарочитог молебствија, по свима отечественим црквама држаног, божијем промислу због осујећене за нас све убитачне намере, одавали, остаће на срцу Мом целителњиј мелем. И синовима Моим оставићу као најсветии аманет, да, опомињући се свои предака, достојни буду доброг народа Србског, кога дела носе на себи печат прослављене храбрости и честитости.
Овим сам Вам, браћо, хтео исказати она чувствованија, која у овом положенију осећам. Реч ову, коју Ваш Књаз на Вас управља, завршавам с уверењем о Мојој љубови и непременом благоволенију и благонаклоности.
Примите сви, и мали и велики, Моје срдачне поздраве, останите постојани у дојакошњем примереном поведенију и послушности према своим властима и законима земаљским, па ћете у сретном отечеству нашем сретни и напредни остати.

В.N⁰ 1520.                                                                  Александер Карађорђевић, с.р.
16. Октоврија у Београду.       М.П.                               Књаз Србскиј

[JASON]

Oптужни акт N⁰ 7565.
12. Окт. 1857. у Б.

Не давно одкрило се једно грозно сазаклетство, које је не само противу живота Његове Светлости, премилостивог господара књаза нашег, него и на пропаст отечества нашега управљено било.
Главни су сазаклетници: г.г. Стефан Стефановић, преседатељ совета, генерал-мајор и кавалер, Паун Јанковић, член совета, полковник и кавалер, Радован Дамјановић, член совета, полковник и кавалер, Павле Станишић, член совета, полковник и кавалер, и Цветко Рајовић, преседатељ врховног и касационог суда, кавалер. Прочи, о коима ће ниже на своме месту спомена бити, участници су и присталице.
По гласу испита и собственог њиног признања, сва именована лица била су сложног у томе зломислија, да садашњиј наш светли књаз није за владатеља. Г. Павле Станишић истина у оваковом смислу непризнаје, али се то види из 6-oг одговора његовог, где вели, да је и сам говорио, да књаза немамо. И по овоме они су размишљавали о средствима и тражили начине, како ће се овај књаз моћи уклонити.
Многе начине, које су у вопрос узимали, нису за пробитачне налазили. Свакиј ијм се показивао као упропастителан за њи саме; они су пак желели такав начин, кои би њима, њиним собственим личним интересима користити могао.
Постојани у злој намери, и заслепљени себичним тежњама, г.г. Стефан Стефановић, Паун Јанковић и Радован Дамјановић једногласно закључе: да се владајући господар књаз наш убије!

[JASON]

Разговоре ове они су, као што се види, само зато водили, да један другога мисли и тежње искусе и упознају, јер тек онда, кад су се уверили, да ни један од њи није одан к поменутим династијама, и кад су даље избегли означавати лице које би за књаза желели, тада су тек оно грозно закључење: да се сада владајући господар књаз наш убије, једногласно учинили.
Кад се промотри, да ово сазаклетници нису никога тврдо и постојано за књаза напред означити хтели, пак су опет зато сад владајућег књаза убити намерили, и кад се при овоме види испит Петра Лекића из Забојнице у окружју крагујевачком, пред коим је г. Стефан Стефановић говорио: да и без књаза може бити, онда је очевидно, да су сазаклетници главну намеру имали, да се за владаоце подметну и прогласе.
Но да би они, као на највишим звањима стојећи, себе за отечествољубце представљати могли, ваљало је, да у потаји злоковарна намера њина остане, па да се незна, да су они убијство књаза наредили и тиме своје руке крвљу господара и владатеља свога окаљали.
Народ нека се за убијцу свога књаза разгласи, морале су бити опаке мисли ови зликоваца, јер су даље закључили, да се нађе један човек, па кад Његова Светлост у Бању Брестовачку оде, он да се тамо пошље, и крвно дело, да књаза убије, изврши, како ће на тај начин глас пући, да га је народ из огорчења убио.
Али пре него је човек тражен, ваљало је средстава имати; требало је сиреч новаца, да се тај подплати, па онда и да се људи придобију, кои ће давати глас, сходан тежњи и жељи њиној.
Као себични и користољубиви, нису из собствености своје ништа трошити хтели. Зато науме превару учинити.
Г. Стефан Стефановић, президент совета, ступи тајно у сношење са књазем Милошем, и почне му надежду уливати и обећавати, да ће гледати, да, оборивши садашњег књаза, њега амо за књаза позову, и поручи му, да је за ову цељ новаца потребно.
Ово и овако признаје сам г. Стефан Стефановић, и даље каже, да је он тако поручивао, па после о томе и сам лично, кад је у Пешту ишао, са књазем Милошем разговарао се; али праву намеру ни он ни друштво његово, прочи сазаклетници, нису имали истог књаза Милоша амо за књаза позвати, зато, што је он сада гориј од малог детета, и што по томе никако за књаза није.

[JASON]

Књаз Милош, лаком за владом, поверује овом притворном сазаклетнику, те му пошље 5.000 # ц. по др. Пацеку (Карло), кои се у Београду до скора бавио, но Пацек задржи 150 #, а проче новце преда г. Цветку Рајовићу, преседатељу врховног и касационог суда, те иј овај заједно са једним писмом од књаза Милоша даде г. Стефану Стефановићу.
Примивши тај сазаклетник варљивим начином ове новце раздели и расположи иј између свои једномисленика. 850 # ц. задржи за себе, 1.000 # даде г. Пауну Јанковићу, 1.000 # г. Радовану Дамјановићу, 1.000 # г. Цветку Рајовићу, а свима на тај конац, да се употребе као средство на оборење владајућег господара књаза.
Имајући дакле у рукама новаца, а решивши и закључивши: да се књаз убије, оставе да се човек тражи; и тог се посла прими г. Радован Дамјановић.
Овај потом обрати се на Милоша Мрцајловића, привременог ђумрукџију топчидерског. Њему одкрије и саобшти учињено сазаклетство, и пригласивши га, да и он уз њи пристане, наручи му, да нађе човека поуздана, кои ће се тог грозног дела примити. Мрцајловић одмах на то пристане.
Неки Милосав Петровић из Голочела у окружју крагујевачком, пре неколико година, убио је једнога човека, пак да неби дошао под заслужену казн, ода се у бегство, и тако је којекуде странствовао. Овог пролећа обрати се свом ујаку, Николи Милошевићу – Белом – из Кнежевца у окружју рудничком, да му гледи како год преко пријатеља израдити милост књажеску, те да се смири и кући поврати. Никола се добро познавао са Мрцајловићем, зато упути Милосава да иде и код овога у воденици пребуде за неко време.
Имајући Мрцајловић овога човека при руци, а приставши уз сазаклетнике, науми њега употребити, без сумње држећи, да убијца простога грађанина може лако бити и убијца владатеља.
Пре свега стане Мрцајловић том хајдуку Милосаву, који је тад променио име 'Мијаило', избијати надежду о полученију милости књажеске за већ учињено убијство, и почне му представљати, како би он слободу получио тек са променом владе књажеске. И онда почем склоност Милосава позна, одкрије му закључење сазаклетника, пак позове њега, да се он прими тог крвног дела, да господара књаза убије, због чега ће срећан човек постати.
Милосав, већ једанпут крвљу човеческом окаљан, пригласи се, и намамљен ласкавим обећавањем увери: да ће он доиста књаза убити.

[JASON]

Г. Радован Дамјановић, извештен о томе од Мрцајловића, оде к воденици овога, тамо се са хајдуком лично састане и собом од њега увери, да се прима: књаза убити, па онда истиј г. Дамјановић јави ово својим једномисленим друговима: г.г. Стефану Стефановићу и Пауну Јанковићу, те даље закључе, да се истом хајдуку пушка и пасош набави. Обоје ово учини г. Радован Дамјановић. Нађе и купи пушку - штуц - а од управитељства изиште пасош као на момка из Крушевца на месец дана, пак све то по Мрцајловићу пошље нађеном убици Милосаву.
Његова Светлост још се овде бавила; зато је и Милосав при воденици Мрцајловића задржаван. Међутим око 6. Jулија т. г. намере г.г. Стефан Стефановић и Радован Дамјановић у ону страну у купатила ићи; зато спремивши и удесивши иначе све, оставе, да г. Паун Јанковић приступи к даљем послу.
У то време десио се овде Никола Милошевић – Белиј -  ујак Милосава убијце. Тај Никола сазнавао је цело ово сазаклетство, и он је таково у тајности држао и на руку ишао. Преко тог дакле Николе и Милоша Мрцајловића призове г. Паун Јанковић к себи убицу Милосава, пак уверивши се собом, да овај хоће да изврши крвно дело, даде му 40 # ц. на трошак и једно парче црвене пантљике, па упути га, да иде у Бољевце близу Брестовачке Бање, онде да се пријави Милошу Н., па овај да ће му показати место, где ће згодно Његову Светлост дочекати и убити, приметивши му, да је он том Милошу пређе већ казао, да ће с оваквим знаком послати му на тај конац човека једног.  Мрцајловић затим нађе и погоди кола, и Милосав оде у Бољевце.
Међутим вратише се у Београд оба сазаклетника: г.г. Стефан Стефановић и Радован Дамјановић. Дознавши Мрцајловић да се Милосав вратио а крвно дело да није свршио, оде г. Пауну Јанковићу, а тамо застане и г. Стефан Стефановића. Обојици јави за повратак Милосава и саобшти ијм узрок. Г. Стефан Стефановић примети му, да је најзгодније место код св. Петке, и упути, да тамо Милосав светлога књаза дочека.
Али Милосав нехдеде онамо ићи, већ оде своме селу у окружје крагујевачко, јер је светлиј књаз међутим из Бање повратио се и у Крагујевац отишао.
Почем неко време протече, и Милосав примљени посао несврши, смисли се он на друго. Он саобшти целу ствар своме шураку, Гаврилу Јовановићу из Вучковице, пак давши му једно парче црвене пантљике, као знака полученог од г. Пауна Јанковића, упути га по овоме, да изиште 1.000 # ц. ради вопросне цели.
Гаврило дође у Београд и пријави се г. Пауну Јанковићу. Овај тада изиште 400 # ц. од г. Стефана Стефановића, 500 # ц. од г. Цветка Рајовића преко г. Станишића, и додавши он 100 #  састави 1.000 # ц., те ту суму преда Гаврилу, а овај је однесе Милосаву. Потом Гаврило саобшти ствар, Марку Николићу из Светлића, обитавајућем у Крагујевцу; а овај оде и све власти одкрије.

[JASON]

Тако се и тим начином сазаклетству у траг уђе. Милосав се својевољно преда, а прочи се сви сазаклетници и једномисленици, осим Милоша из Бољевца, похватају и у затвор ставе.
Све довде наведено, у колико се на кога односи, признала су сва лица, помешана у сазаклетство за убијство.
За г.г. Рајовића и Станишића из досадањи испита, истина, невиди се, да су и они у том истом сазаклетству, да се сиреч светлиј књаз посредством Милосава убије, участвовали: али се доказује, да су они у томе участници да се оборењем владајућег књаза преврат у земљи учини. Ово је и сам г. Рајовић признао, с тим, да је он на тај конац од новаца књаза-милошеви примио 1.000 #, и на ту цел преко г. Павла Станишића 500 # издао.
Само јединиј г. Станишић све одриче, он непризнаје ни да је 1.000 # ц. од новаца примио, ни да је од г. Рајовића  500 # ц. тражио. Али одрицање његово у том неможе му ползовати; јер, кад се узме, да је г. Стефан Стефановић, признао да је он 850 # задржао, а доиста и г. Станишић 1.000 # примио; даље да је г. Паун Јанковић признао, да је од г. Станишића 500 # од новаца књаза-милошеви за потребе захтевао, а опет г. Рајовић да је признао, да је он ту суму г. Станишићу на његово искање, да г. Пауну Јанковићу преда, издао, дакле кад се собствено признање, ови саучастника промотри и са тим обстојателством сравни, да је и г. Станишић, као што сазаклетници то потврђују, участвовао у разговорима и показивао тежње и склоности, да се овај књаз уклони: онда је несумњено, да је и г. Станишић примио 1.000 # ц., следователно да је средства задржао и употребио да преврат у земљи произведе.
Да је пак при г. Станишићу та и такова тежња постојала, најјасније доказује се из 6-ог одговора његовог, јер тамо изричито признаје, да је код нас безаконије и безвластије, да књаза немамо; а како ово непостои, јер законе власти и књаза владајућег имамо: то је очевидно, да је он својим оваковим говором у друштвима подстрекања противу власти и законога реда чинио, и омразу на владајућег књаза навлачио.

[JASON]

Кад се развиде и свестрано промотре сва делања, сви поступци и сва закључења именовани сазаклетника и једномисленика, онда се разумно и следствено даје извести, да су сви они прави издајници отечества, јер чисто је и јасно, да су они убијством владајућег господара књаза, и иначе превратом, хтели земљу обезглавити, власти законе порушити и међусобну борбу и страшно крволиптије произвести; пак у таквом жалостном и грозном стању и положењу да се са своим себичним и користољубивим тежњама и намерама појаве, и за владом грамзе и отимају; а на тај начин да благостање земље погазе и права народна сатру и униште.
Због овакове страшне издаје, по мненију управитељства, сви они, осим Гаврила Јовановића, подпасти имају под казн, која точка 1. височајше уредбе од 22. Окт. 1843. N0 В. 1107./ С. 1163. одређује; Гаврило Јовановић пак, који је издајничко дело дознао, а није одмах јавио и одкрио, већ најпре за новце ишао и тиме прилику оставио, да је Милосав времена имао убијство произвести, сматра управитељство за таквог, који под казн точке 4-те наведене уредбе подпада; јер се никако непотврђује, да је он Марка из Светлића упутио да ствар власти прокаже.
Будући да злочинци за дела, као што су ова горе изложена, подпадају суђењу суда вароши Београда, то управитељство има чест, поред саобштења ствари, послати му сва касателна акта по списку; и предаје му именоване злочинце, кои се сви осим Милоша Н. из Бољевца, почем се овај некуда изван земље удалио, у затвору налазе, а тако исто предаје му и пушку – штуц – намењену и дату за извршење убијства, и при томе га моли, да он о точном пријатију свега тога управитељство ово известити изволи.
У осталом како се новци, од књаза Милоша примљени, морају сматрати као средство за преврат, таково се пак у рукама сазаклетника и участника оставити несме; то даље управитељство моли, да, да би суд својим начином исте новце узаптити и прикупити изволео.