Српске буне

[JASON]

Спровод у Гургусовац привукао је пажњу страних конзула; о њему се писало по страним новинама; из њега се мало по мало излегла велика срамота за владу и за књаза Александра Карађорђевића. Јавно се мишљење у Србији на један мах окренуло у корист осуђеника. Оно се утолико више снажило, уколико су се из Гургусовца стали разносити свакојаки гласови о нечовечном и понижавајућем поступању, коме су они били изложени. Мало се ко питао, да ли су ти гласови били основани; свет, који је био сведок отпремању завереника у затвор, веровао је све, што се, право или неправо, разносило.
Влада је осетила потребу да се брани. Неке је срамоте порицала, на пр. да је Тенки и Дамјановићу одузета 'утега'. Друге је покушала да ублажи, тврдећи да са осуђеника нису скинуте топле зимске хаљине, него су им одузета хаљине са чиновничким одличјима, и није им било допуштено да носе собом икакве 'излишне хаљине', кад их је у Гургусовцу чекало нарочито одело. Влада је бацила сву одговорност на управитеља вароши Николу Христића, кога је оптуживала да је радио на своју руку, без њених упутстава.
Никола Христић, у својим мемоарима, опширно говори о спроводу у Гургусовац. Он чини за њ одговорним официра Тодора Петковића, који је био одређен да осуђенике спроведе у апс. Попеч. внутрених дела Константин Николајевић био је допустио да се осуђеници обуку у топле зимске хаљине, које су им њихове породице спремиле; али, насупрот његовим упутствима, Петковић је ногом растурио све те ствари, и још наредио да се с осуђеника скине што год су топлог имали на себи. Тенки и Дамјановићу скинуо је чак и њихове 'утеге'. На Христићево питање шта то чини, Петковић је одговорио да има таква упутства од самог књаза. Христић је, после, реферисао о свему министру Николајевићу. Зелен од једа, Николајевић је одмах отишао у двор, и, кад се отуда вратио, наредио је да се штафетом пошаљу Тенки у Дамјановићу њихове 'утеге'.

[JASON]

Христићево казивање потврђује и Грујић у својим  'Записима'. Он каже да се тада у публици говорило да је официр Петковић добио од министра Николајевића човечна упутства, али да му је књаз дао сасвим друкчије наредбе. Шта више, сам Тодор Петковић, кад је, после Карађорђевићевог пада, стављен пред једну иследну комисију, признао да је с осуђеницима поступао нечовечно, али се бранио тиме да је добио таква упутства од књаза.  
У Гургусовцу посупано је с осуђеницима сурово. Они су обучени у робијашко одело и оковани у гвожђе од петнаест ока. Држани су у ћелијама чији су прозори били поклопљени чамовим даскама, и које се нису никад грејале. Храњени су тако слабо као да су их хтели уморити глађу. Једном од њих, Мрцаиловићу, ударено је педесет батина. Гласови о мучењу осуђеника јако су узбунили београдску публику. Око Гургусовачке куле шириле су се страшне приче; у машти света то је била једна мучионица у којој су сва свирепства могућа. Књаз Александар испрва драг владалац кога су неверни саветници хтели мучки убити, био је сада одвратан човек без срца и душе, који савладане противнике удара на излишне муке. Спровод у Гургусовац био је политичка погрешка; он је уништио сву моралну добит коју је књаз могао имати од Тенкине завере.

Раније је поменуто како су Тенка и његова два друга покушавали да се заклоне иза целог Савета, представљајући заверу као просто извршење жеља свих осталих саветника. Влада и књаз су журно прихватили те њихове исказе; они су били ради да што више саветника уплету у заверу, и да, ако је могућно, цео Савет компромитују. Али, ма колико да су главни завереници желели да више или мање цео Савет представе својим сукривцем, било је тешко дати озбиљнијих доказа о учешћу осталих саветника у завери. Све што се против осталих саветника могло утврдити, то је да су били незадовољни књазем, и да су између себе разговарали да би га требало збацити. Али све је то био само разговор; неке припреме за збацивање, чак ни почетак припрема није се могао доказати.
Завера је међутим окуражила књаза на једну врсту државног удара. Влада је позвала саветнике Лазара Арсенијевића, Живка Давидовића, Стевана Магазиновића, Јована Вељковића, Стојана Јовановића Лешјанина и Гаврила Гају Јеремића, па им рекла да су толико компромитовани у Тенкиној завери да би и они могли бити дани суду и осуђени, али да је, због њихових ранијих заслуга, влада вољна да се задовољи њиховом оставком, односно молбом за пензију (јер, без свог пристанка, саветник није могао бити пензионисан). Другим речима, влада им је дала да бирају између тамнице и пензије. Баталака је причао да им је представник Марковић рекао ово: 'Дајте оставке, или ево гвожђа на ноге, а боље дајте оставку па узмите пензију, но да идете у кулу, па да ми после ваше жене и деца с молбом за милост и помоћ досађују.'
Под овим притиском, шест саветника поднели су молбе за пензију, које су им одмах уважене. Све је то било свршено 13. октобра, дакле, пре него је кривица завереника ислеђена и пресуђена; пре него је ичија кривица судским путем доказана.

[JASON]

Осим ових шест саветника, влада је још тројицу сматрала као компромитоване: Илију Новаковића, Илију Гарашанина, и Алексу Симића. Од Новаковића је узета оставка, али није уважена; она је остала код владе као стално средство притиска. Алекса Симић, због свог великог угледа, одвојен је од осталих компромитованих саветника; на њега није чињен притисак, али му је дат миг да се уклони, - и после једно месец дана, он је тобоже својевољно молио за пензију. За Гарашанина влада је сматрала да је 'ако и не помешан у предузеће на заточеније осуђени лица, био на сваки начин коловођа и први међу оним членовима Совета, кои су оставке дали'. Али, како је у том тренутку он био у Паризу, од њега се оставка морала тражити писменим путем. Гарашанин се међутим држао чврсто. Одговорио је да оставку не да, не стога што му је стало до саветништва, него стога што му се оставка тражи као од учесника у завери. Он не пристаје да се његова оставка везује за Тенкину заверу, ма каква га 'судбина постигла'. Влада га онда оставља на миру, налазећи да су му 'опстојатељства наклоњена.' Гарашанин је био уверен, да је аустријски конзул Радосављевић јако жалио, што и њега није отерао у Гургусовачку кулу.
Била је још једна важна личност о којој се могло мислити да ће бити уплетена у заверу.То је Вучић. Завереници су махом његови људи; Дамјановић и Мрцаиловић спадали су у његове најприсније пријатеље. После откривене завере он је убрзо отпутовао, тобоже у Италију да се лечи. Ипак, против њега влада није предузимала ништа. Нашим заступницима на страни јављено је да Вучић није умешан у заверу. Влада је штедела Вучића зато што је мислила да добра политика захтева да не гони једновремено и њега и Гарашанина.
Први резултат Тенкине завере био је тај, да је влада разорила стари, опозиционарски Савет. Четири саветника послано је у Гургусовац; шест приморано на оставку; један ју је тобоже драговољно дао (Симић); од шест саветника колико је још остало, двојица су били компромитовани (Гарашанин, Новаковић); само су четири саветника била потпуно сигурна на својим местима: књажеви рођаци, Ненадовићи Јеврем и Александар, Миљцо Трифуновић и Алекса Јанковић.

[JASON]

Збацивање шест саветника рђаво је примљено у народу. Сваки је знао да њихове оставке нису драговољне већ изнуђене. Најсаблажњивије било је то, што си им оставке изнуђене пре него се судским путем њихова кривица утврдила. Влада их је сама, без суда, обележила и жигосала као сукривце завереника. 'Жалосно је за наше судове и њихову независност, писао је Гарашанин, кад се могло рећи саветницима да их судови могу позвати на одговор, ако не буду дали оставке, - а не могу, ако их буду дали.' У народу се није веровало да су збачени саветници макар мало криви, и многи су били убеђени, да Порта на основу 17. тачке устава, под коју саветници потпадају њеном суду, неће одобрити ни пресуде ни оставке.  
Али, они су заборављали да се с Турцима све може учинити или силом или новцем. Књаз у овај мах пошаље у Цариград 5.000 дуката, која је сума могла учинити све, што је он хтео, а над пензионисаним саветницима нареди строги полицијски надзор.

Инострани конзули, који су највише утицали на српска дела, аустријски Радосављевић и француски Дезесар, радили су отворено, први за књаза, а други против њега. Дезесар није нимало тајио да ради на томе, како би књазем српским постао Илија Гарашанин. Тврдио је да су пред њиме чак и књажеви рођаци, саветници и министри Николајевић, Станојевић, и Мариновић, говорили против књаза и да би све њих требало под суд или у пензију. Из Царигрда, Беча и Париза непрестано су стизале депеше и инструкције. Руски конзул, међутим, држећи се правца, који је узела руска политика после Кримског рата, није се хтео мешати у српске послове.

Поред свега тога изгледало је да је књаз у потпуности успео. Десет опозиционара било је уклоњено из Савета, и на њихова места доведени људи књазу одани. То су били начелник гарнизонске војске, полковник Константин Хранисављевић; помоћник попечитељства внутрених дела Антоније Мајсторовић; помоћник попеч. правде и просвете Димитрије Црнобарац; комесар при сталној Дунавској комисији Филип Христић; начелник окр. крагујевачког Ранко Матејић, и начелник окр. ћупријског Добросав Ресавац. Доцније су постављена још два начелника: начелник окр. ваљевског, књажев пашеног Јеврем Гавриловић и начелник окр. алексиначког Јовица Николајевић. Нови Савет био је састављен од књажевих пођака, династичких окружних начелника, и истакнутих виших чиновника који су ради своје каријере били готови да служе сваку владу, и показивао се, бар испочетка, врло послушан. На пр. кад су на његову седницу, први пут, ушли министри, скоро сви саветници су скочили на ноге, што je било сасвим неуобичајено и што се раније није никад чинило.
Књаз је био потпун господар ситуације.

[JASON]

Могло се мислити да ће књаз користити ову прилику да расправи у своју корист сва спорна питања између себе и Савета. Али од свега тога није било ничега. Пошто је променио састав Савета, књаз је стао. Он се није старао да добијену надмоћ над Саветом утврди и законом. Грујић бележи да је аустријски конзул настојао да се изда ново устројство Савета које би одговарало књажевим жељама; да је Јеврем Ненадовић, као привремени председник Савета, покушао нешто у том смислу, али да је био сузбијен својим рођеним братом Александром Ненадовићем. У новом Савету, Александар Ненадовић имао је много личног утицаја, и њему је изгледало да ће његова важност пасти, ако се власт тога тела умањи.
Шта више, у Савету се, истина не одмах, него после извесног времена, опет јавила опозиција. Алекса Јанковић и Александар Ненадовић хтели су да наново буду министри; они су се погодили да један од њих буде представник, а други министар унутрашњих дела, - и почели удруженим силама борбу против министарства Марковић-Николајевић. То је била лојална опозиција, управљена против владе а не против књаза, али тек опозиција. Између владе и Савета долазило је до жестоких сцена као и пре Тенкине завере. Александар Ненадовић, некада душа камариле, узвикнуо је да влада хоће да начини од Савета 'своје орудије', и да је то противно Уставу.
Опаснија од ове саветске опозиције била је опозиција ван Савета. Збачени саветници нису се мирили са својом судбином, него су једнако мислили како да се врате у Савет. Они су пристали на оставку само из страха од букагија; чим је тај страх попустио, они су стали на све стране да се жале како су им оставке биле изнуђене. Ова вансаветска опозиција била је утолико озбиљнија што се њој на чело ставио Илија Гарашанин, најспособнији политичар онога времена. Одрекавши да да оставку која се од њега тражила, он је и даље остао саветник, али, под изговором слабости, није долазио на саветске седнице. Седео је код своје куће и једнако се договарао са збаченим саветницима.

[JASON]

Гарашанин је био озлојеђен још од 1853, кад је по жељи Русије свргнут с власти. 'Ја сам', вели он, 'умео ћутати о свему што се догодило и ја ћу умети ћутати, али ако сам ја и ћутао, дубоко је то мене дирнуло и увредило тако, да кад ја не би имао призренија на обшту ствар, видио би цео свет какво би то значење имало, може бити било би и несреће из тога, но што се моје личност тиче, ја би је смео извршити, но за моју личност нисам хтео да општа ствар на коцку и пробу дође'. На тај ранији јед дошао је владин захтев његове оставке. Врло частољубив, он није хтео да се ни на какав начин доводи у везу са завереницима, није хтео да се на њега баца и најмања сумња да је имао чега заједничког са људима који су одговарали пред судом за покушај убиства. 'Ти мене добро познајеш', писао је он Мариновићу, 'и ти знаш да ја не марим ни за шта кад се ствар моје части тицала буде'.
Гарашанин је био у праву да се љути на двор. Двор према њему није имао обзира ни колико према Вучићу и Симићу. Заверу су били склопили Вучићевци; поред свега тога, двор није сматрао Вучића за компромитованог. Искази завереника теретили су Симића, али он није натериван на оставку, него му је остављено да је да доцније, тобоже драговољно и независно од Тенкине завере. Изгледало је да двор, подстицан аустријским конзулом, хоће пошто-пото да Гарашанина доведе у везу с Тенкином завером и да га морално и политички уништи.
Од тог тренутка Гарашанин је држао да ни он двору не дугује никаквих обзира, и ставио се на чело вансаветске опозиције. 'Књаз се је предао са свим внијанију аустриском и Немечкарима, и са овима у сајузу мисли он да управља судбином народа Србског… Совјет пак остаје бранитељ права народњи, следователно мора се чисто обкружити људма народњим, и онаковим кои неће никад ни у чем дозволити да књаз помрачи то право народње и да надмоћнијем фаличне изображености Немечкара надвиси патриотически дух, коим је Совет за интересе народње одушевљен'.
Иако није био присталица Савета, Гарашанин је мислио да мора стати на његову страну, када је то био једини бедем националне политике против књаза који се потпуно предао аустријском конзулу и 'немечкарима'.
План вансаветске опозиције био је прост: збацивањем шест саветника књаз је уствари растерао Савет и повредио Устав. Против тога државног удара, растераним саветницима није остало ништа друго него да апелују на Порту, која је даровала Устав, и на Велике силе, које су узеле Србију под своје заједничко јемство. У овом правцу Гарашанин је почео да ради још док је био у Паризу, где га је Тенкина завера затекла. Његова је теза била да, по Париском миру, гаранција Великих сила над Србијом не обухвата само њен територијални него и њен уставни status quo, и да су Велике силе дужне протествовати против државног удара извршеног у Србији.

[JASON]

Силе је требало уверити да је књаз заиста учинио један државни удар. У томе погледу вансаветској опозицији конзули руски и француски били су од највеће помоћи. Та два конзула, још пре Тенкине завере, због неких питања етикеције, били су рђаво с књазем, и с тога расположени да сваку његову погрешку одмах уоче и доставе својим владама увеличану. Француски конзул Дезесар, чувши за заверу, одмах је рекао да је она намештена да би књаз могао оборити Савет. Тако је нешто и руски конзул Милошевић писао руском амбасадору у Цариграду. Кад је књаз натерао шест саветника на оставку, и Дезесар и Милошевић представили су то у својим извештајима као државни удар, тврдећи да у Србији нема више Савета. Дезесар је био поручио саветницима да не дају оставке; чувши да су их ипак дали, он је дошао ван себе од јарости. Рекао је да је књаз, примајући њихове оставке, сам своју потписао, и да је себе ставио 'ван закона', - израз један, како је представник Марковић приметио, који се само за злочинца употребљава. Дезесар је говорио да у Србији нема више закона, и претио прекидом дипломатских односа. Све ово он је бацао српским министрима у лице, и наговарао је београдског пашу и своје колеге конзуле на један заједнички протест. И врх свега није дошао у цркву, на благодарење за књажев спас од завере. Може се мислити какве је тек извештаје слао француском амбасадору у Цариграду.
У то време Русија и Француска, противнице из Кримског рата, биле су се једна другој приближиле. Због свог сукоба с Аустријом у италијанском питању, Француска је налазила рачуна да попушта Русији у балканским стварима. У Кримском рату, кад јој је било стало до аустријске помоћи против Русије, она је била готова да Аустрији да одрешене руке према Србији. Тада она није имала ништа против тога, да та Сила заповеда у Београду. Али, кад се после Кримског рата измирила с Русијом, Француска је исто тако била готова да заједно с Русијом сузбија аустријски утицај у Србији. Књаз Александар био је аустрофил, насупрот Савету, који је нагињао Русији. Свако јачање књажеве власти на штету Савета могло се тумачити као појачање аустријског утицаја, - и зато, кад су Француска и Русија чуле од својих београдских конзула да је књаз оборио Савет, оне пред тим чином нису могле остати равнодушне. Решиле су да интервенишу, и тако је Тенкина завера, од једног питања српске унутрашње политике, постала једно питање велике европске политике.

[JASON]

Видело се да је збацивање шест саветника било погрешка, јер су одмах после тога наступили дипломатски заплети, за које се није могло претпоставити како ће се завршити. Саветници су дали оставке 13. октобра, а већ 21. октобра француски амбасадор у Цариграду Тувнел чини изјаву, у којој је изложено француско гледиште на заверу. 'У српском питању', вели Тувнел, 'треба разликовати две ствари: једну заверу против књаза, коју нико не одобрава, и једну опозицију против књаза, која је обухватила цео Савет, и која значи да књажева управа није без замерке. Порта, која је дала Србији Устав, има право и дужност да преко једне комисије извиди тај сукоб између два уставна чиниоца, нарочито у оваком случају кад изгледа да је један од два чиниоца, књаз, оборио оног другог, Савет.'
Порта, која се испрва показивала наклоњена књазу, јер је заверу сматрала као дело књаза Милоша, кога није марила, - Порта мења своје држање после оставке шест саветника. Султанов министар спољних послова Али-паша почиње да говори о несумњивом праву Порте да пошаље комесара у Србију, ако за потребно нађе. Али ствар остаје на томе. Порта не даје од себе гласа све до изрицања смртне пресуде над завереницима. Тада Али-паша тражи 'најнастојателнијим начином', да се та пресуда не извршује, док се и Портино мишљење не чује. Mеђутим, књаз даје сам помиловање на смрт осуђеним завереницима, не би ли се тиме ослободио потребе да слуша мишљење Портино у једном питању које сматра као унутрашње. То је било 1. новембра.   
Под 10. новембром, велики везир упућује књазу дугачко писмо у коме тражи објашњења о Тенкиној завери, јер је Порта о њој обавештена само из новина и из страних коресподенција. У исто време скреће се књазу пажња на члан 17 Устава, по коме ниједан саветник не може бити збачен без пристанка Порте; 'тиме је још јачи разлог, да се они не могу каштиговати, и на смртну казну осудити, без да се напред докажу пред очима Императорског Правитељства побуђенија због који се они осуђују.'
Књаз је одговорио великом везиру да је влада преко капућехаје и преко београдског паше обавестила Порту о току ислеђивања и суђења; шта више по изреченој пресуди, влада је упутила Порти један мемоар о Тенкиној завери у њеној целости, који се случајно мимоишао с писмом великог везира. Влада је држала да је нашла згодан начин за решење спора с Портом. Порта је могла бити задовољна, јер њена права из чл. 17 нису била поречена; влада је могла бити задовољна, јер је тим правима дат чисто формални значај, тј. Порта је могла тражити да буде обавештена о радњи наших судова, али је није могла мењати.

[JASON]

Али Порта није била задовољна књажевим писмом. Она је налазила да књаз не признаје њена права из члана 17. О Портином се комесару наново почиње говорити. Тувнел оптужује српску владу да је погазила не сaмо члан 17 устава, него и члан 43, који забрањује примену телесне казне над чиновницима; да је шест саветника нагонила на оставку, и да је с осуђеницима поступала нечовечно. Он налази да се комесар мора послати. Руски амбасадор Бутењев говорио је да Русија не тражи комесара, али увиђа да Порта има права да га пошаље.
Француска је одсудно стала у одбрану осуђеника у име гарантованог Устава из 1838. Њен конзул у Београду, Дезесар био је неуморно заузет за њих; радио је за турско посредовање и преко своје владе и преко посланика Тувнела у Цариграду; примао је породице осуђеничке отворено и тешио их надом на скоро избављење њихових сродника. Русија пак није имала никакав интерес, да узме у заштиту књаза, коме је остала кивна за политику, којом је он ишао за време Кримског рата. У одбрану владе и књаза није радио нико, па ни Аустрија. Она је, по свој прилици, избегавала, да долази у сукоб са француском политиком, са којом се тада већ сукобила у питању италијанском. Ипак, осећајући да су њени главни противници Француска и Русија, а не Порта, српска влада тражи помоћи код Аустрије. Представник Марковић објашњавао је бечком кабинету, да је влада 'изложена ударима Русије и Француске, јер прва сила налази у осуђеницима своје најватреније приврженике, а друга држи, да с одобрењем овог правителства може удејствовати врученије кормила правителства у руке своји једномисленика'. Другим речима, ако Аустрија не жели победу руско-француског утицаја у Србији, нека подупре књаза и његову владу.
Кад се наново стало говорити о Портином комесару, Марковић свраћа пажњу аустр. министру спољних послова, грофу Буолу, да тога комесара траже Француска и Русија; да је и раније било буна у Србији, па Порта није слала комесара; да тим мање треба да га шаље сада, кад није било буне, него се само неколико зликоваца заверило да убију књаза. 'Шаљући свога комесара', рекао је Марковић, 'Порта би изгледала као да хоће злочинце да узме у заштиту од владе'.
Држање аустријске дипломатије било је неочекивано. Буол је налазио, да у питању о члану 17 Порта има право. У питању о комесару био је на страни владе, али, док се сетио да почне радити на Порти за књажеву владу, слање Портиног комесара било је тако рећи свршена ствар. О томе је одлучено између 15. и 20. јануара 1858. Најгоре за владу било је то, што није била начисто шта управо Порта тражи од ње, и у каквој мисији шаље комесара. Да ли он долази због члана 17, и је ли његов задатак да наново извиди и пресуди кривице завереника? Или је његов задатак нешто друго што се још не зна? Порта је у својим исказима била врло љубазна, али и врло тајанствена. Она је једнако говорила о својим пријатељаским осећањима према књазу, и уверавала да комесар не долази да суди већ да мири, и да ће се његова радња свршити учвршћивањем књажевог ауторитета.
У народу се међу тим почну распростирати гласови о скором доласку турског комесара, шта више и о европској конференцији ради српских ствари. Књаз одмах предложи родбини осуђених да им пошаље топле хаљине, чарапе и друге потребне ствари.  У то дође и вест да је у Паризу италијански републиканац Феличе Орсини извршио бомбашки напад на цара Наполеона III и царицу, и Дезесар, посредовањем Миливоја Петровића, одлучи да пређе на страну књажеву.

[JASON]

У току јануара 1858. Тувнел успе у Цариграду да склони Порту, да се, у име 17 члана Устава умеша у унутрашњу размирицу српску. За комесара био је одређен Етем-паша, образован и искусан, али и доста прек државник турски. Он је већ једном долазио у Србију: то је било 1853, кад је донео султанов ферман и добио од књаза на поклон 2360 дуката. Аустријски амбасадор у Цариграду критиковао је тај избор због напрасите нарави Етемове. Порта му је одговорила да због тога шаље с Етемом Кабули-ефендију, првoг драгомана Портинoг.
По свему изгледа да се Порта одлучила на Етем-пашину мисију стога што није могла друкчије. Француска и Русија наваљивале су да се пошаље комесар, а Порта се бојала да ће те Силе, ако их не задовољи, тражити да српске ствари извиди европска комисија. Европска комисија значила је умањење султановог ауторитета у свакој области Отоманске царевине где би се јавила; осим тога она је због ривалства Великих сила давала повода дипломатским компликацијама. Одмах после оставке шест саветника, Али-паша, тада министар спољних послова, рекао је нашем капућехаји, Милану Петронијевићу, да се европска комисија намеће; у исти мах дао је разумети да би ту комисију Порта радо избегла. И после неколико месеци, кад је одлучено да Порта пошаље свога комесара у Србију, тај исти Али-паша, који је међутим постао велики везир, поновио је да се Портин комесар шаље стога да не би морала доћи европска комисија.
Нарочитих непријатељских намера према А. Карађорђевићу Порта није имала. Он је био лојалан према Порти и нештедимице је обасипао поклонима. Може бити, шаљући комесара, она је хтела том књазу, који се био приближио Аустрији, да осети да његов сизерен остаје још увек султан, и да он свога сизерена не сме због Аустрије занемарити. Под притиском Француске, Порта је била решена да узме Савет у заштиту од књажевог гоњења, али, она још није мислила да напада књаза. Њој је било главно да утиша ствар, да измири књаза и великаше. Јер ако до измирења не би дошло, онда Француска и Русија не би пустиле Турску да сама буде судија у спору између књаза и Савета. Порта, дакле, није говорила неистину да њен комесар није дошао да суди већ да мири, и да његова мисија није управљена ни против књаза ни против Савета, већ за измирење којим би се окончао један спор, који је могао изазвати европску интервенцију. То је била Портина политика.
У Србији, међутим, књажев положај није био добар. Опозиција која се против њега образовала ван Савета, била је све јача. Ту нису више били само Гарашанин и шест збачених саветника. Ту је био још и Вучић, који се приближио свом старом непријатељу Гарашанину. Ту је био такође Миша Анастасијевић, великозакупац соли, богатији од самог књаза, који је пришао опозицији да спасе тамнице свог зета, Радована Дамјановића. Гарашанин, Вучић, Анастасијевић, начинили су једну врсту триумвирата, у којој је Гарашанин унео политичку способност, Вучић популарност, а Анастасијевић богатство. Породице гургусовачких заточеника, које су спадале у најугледније београдске породице, умножавале су редове опозиције с поворком својих рођака и пријатеља. У опозицији су се видели и неки млађи школовани људи, који су били добро с Гарашанином, на пр. Јеврем Грујић, Коста Магазиновић и др.