Српске буне

[JASON]

(60) Мајсторовићева завера 1863.


После смрти свога оца, књаза Милоша (14/26. септембра 1860. године), књаз је Михаило дошао на владу с готовим програмом. Он је од првог тренутка имао ’своју мисао’ шта и како има да ради. Та је мисао била -  рат с Турцима. Намеравао је да побуни цео Балкан, изврши коначно ослобођење балканских народа, и створи једну велику државу, у којој би Србија имала предводништво.
Као свој први задатак Михаило је сматрао спремање свога народа за рат. Томе задатку све је друго било подређено. По његовом рачуну, ратне припреме не би дуго трајале; неколико година озбиљног рада било би довољно. Кад би се једном спремила, Србија не би чекала ни тренутка: ако не би имала никакав повод, она би повод сама створила.
Спремајући се за рат, Михаило је био убеђен да пре свега треба прекинути партијске размирице и, у једном родољубивом полету, ујединити све Србе у Књажеству. Ово је била главна мисао Михаилова, али не и једина. Он је имао и неке друге мисли, али и те друге мисли водиле су га истом закључку, а то је да треба прикупити сву власт у рукама владаочевим. 
Под А. Карађорђевићем, Обреновићевци су били стављени ван заштите закона као противници постојећег стања; после преврата од 1858. Милош је покушао да уради то исто са Карађорђевцима. У Србији, законитост и партијска влада не иду заједно; наше су странке сувише искључиве; чим једна дође на власт, она гледа да ону другу уништи и истреби. Законитост може установити само један владалац који се уздигао изнад странака, и не да ниједној од њих да тера свој ћеф над другом.
Mа у ком правцу мислио, Михаило је долазио до закључка да је јака владалачка власт насушна потреба Србије. Само је она могла да уједини све народне снаге за борбу са Турцима; само је она могла, прекидајући партијски раздор, да утврди законитост; само је она могла просветити прост српски народ.

[JASON]

Ове мисли Михаило је изнео у прокламацији коју је упутио народу по своме ступању на владу (14/26. септ. 1860.), и у својој престоној беседи којом је отворио Преображенску скупштину (7/19. авг. 1861.). Разуме се, о борби с Турцима није могло бити помена; све је остало било не само јасно речено, него и одлучно наглашено.
У прокламацији се каже: ’Срби! Преда мном стоји тежак задатак. Унутрашњи раздори, непоштовање права ближњега, гажење закона и малоуваживање власти, освете и гоњења растроили су отечество наше, и задржали га у великом назадку. Ја ступам на престо књажески с тврдом вољом, да зла ова искореним у земљи нашој: да оснујем владу која ће, снабдевена свом потребном влашћу и силом, умети одржати себе у уважењу, законе земаљске у снази, и задобивена права у поштовању… Докле је књаз Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора.’
У престоној беседи говори се нарочито о томе како је ’земљоделство, подизање стоке, занати и уопште радиност’ занемарена у нас. За подизање ’земљоделства’, без кога ’ниједан народ није осигуран у свом обстанку’, није се готово ништа озбиљно предузимало… ’Код нас је до сад политика била једина забава свију класа житељства: за плугом и за тезгама, у канцеларији за асталом и у меани на ћепенку; а о ономе, од чега биће државе – а са њоме и свију нас – зависи: слабо је ко мислио’… ’Није ли од Бога греота, да ми на томе ниском степену радиности стоимо, да вино, сирће, масло, маст зелен, да – брашно, па и сами леб са стране за нашу рану у Београд доносимо… Не мора ли се човек чудити, кад види, да наш сељак, враћајући се са празним колима кући, на коима је довукао на продају за огрев сирова дрва, са који јоште зелено лишће виси – да, велим, лук и паприку у вароши купује и кући носи, а требало би, да је он и једно и друго на продају донео.’

[JASON]

Дакле, политизирање и партијско прегањање ваља оставити на страну, па прегнути свом снагом да се подигне материјално благостање. Докле се сељак не отресе сиротиње и непросвећености, не може ни држава бити јака и моћна.
У тој истој беседи Михаило помиње потребу установљења народне војске, која би имала дати отeчеству сигурност и одбрану. Иза те народне војске, иза тог наоружавања целог народа, крије се главна тачка његовог програма, - она која се није смела јавно рећи, а то је: рат с Турцима.
Михаило је налазио да остварење његовог програма изискује две ствари: с једне стране, измирење странака; с друге, промену устава. Измирење странака било је потребно стога да би се једном прекинуло с унутрашњим раздорима, који су сваки час потресали и престо и државу, - и да би владалац, у свом патриотском раду, могао рачунати на потпору свих Срба. Србија у којој би владалац владао с једном половином народа против друге, и главну бригу обратити на откривање завера и угушивање буна, - таква Србија не би представљала никакву снагу споља, и морала би се одрећи велике националне политике.
Промена устава била је потребна стога, што је тадашњи устав циљао на слабљење а не на јачање владаочево. Врховна власт била је подељена између књаза и једног великашког Савета, - и Савет је био толико надмоћнији од књаза да је Србија више личила на олигархијску републику него на монархију. С овим двојством власти морало се прекинути. Књаз је имао да буде једини и неоспорни господар државе, ако се хтела водити ратоборна национална политика. Прва два задатка која је Михаило имао да сврши, била су, дакле, измирење странака и промена устава.

[JASON]

Измирење странака Михаило је схватио врло широко. Срби су имали да забораве све што их је у унутрашњој политици делило, да би у спољашњој политици могли стати сви као један човек. Династичко питање било је главни узрок унутрашњих раздора; оно је једнако стајало отворено, јер присталице владајуће династије нису престајале да гоне присталице збачене династије, због чега ни ови последњи нису престајали бушити по земљи. Михаило је био решен да једном прекине династичка гоњења. У проламацији од 14. септембра 1860. он је рекао, да жели основати владу 'која ће, презирући освете и гоњења, придружити себи све, који љубе отечество своје и желе му напретка'… Он је 'праштао сваку политичку кривицу и бацао у заборав сва учињена политичка преступљења'. То је било као нека општа амнестија дана Карађорђевцима; ради патриотске слоге свих Срба, Михаило је великодушно опраштао своме побеђеном противнику. Он је тражио да његовом примеру следују сви Обреновићевци. Ако је ко имао разлога да се свети, то је био он, Михаило, кога су Карађорђевци 1842. свргли с престола и отерали у шеснаестогодишње изганство. Кад је он могао да се узвиси над собом самим, и да угуши у себи свако осећање освете, треба исто то да ураде и они Обреновићевци који су због својих династичких уверења страдали за владе Карађорђевића.

[JASON]

У престоној беседи 7. августа 1861. Михаило је рекао 'да унутрашња политика Србије може бити само политика помирења, која захтева да се личним непријатељима опрости, да се прошлост – многима непријатна – заглади, залечи, заборави, не претресајући наново оно, што је учињено за прошлох 14-15 година, чему краја никад не би било.' Милошев режим био је режим Обреновићевског обрачунавања и наплаћивања са Карађорђевцима; Михаилова влада има је да буде влада једнаке правде и за присталце старе и за присталице нове династије. Доследно томе, био је допуштен повратак свима оним Карађорђевцима који су, под Милошем, били протерани, или сами побегли из земље. Ко год је од Карађорђеваца био лишен пензије, добио је пензију натраг, или био враћен у државну службу. Чланови породице Ненадовић, из које је била књагиња Персида Карађорђевић, стајали су чак у милости код Михаила; стари господар Јеврем Ненадовић и његова госпођа Јованка – Јока, родитељи књагиње Персиде, редовно су позивани на дворске балове. Пословни људи књаза Александра, који су се бавили у Србији и управљали његовим имањем, нису ни у чему узнемиравани, и сасвим су слободно одржавали везе с њиме.
То је био, ако не прави мир између Михаила и Карађорђеваца, а оно једно исправно примирје, - исправно бар од  његове стране.

После династичког питања требало је скинути с дневног реда чиновничко питање. Збацивање чиновника под Милошем створило је велико незадовољство и опозицију; Михаило је наредио да се саставе спискови свих чиновника удаљених из службе, па да се извиди који су од њих још за службу, а који за пензију. Ово решење чиновничког питања било је праведно, али је изискивало велике издатке из државне касе. Михаило је притекао држави у помоћ: поклонио јој из своје цивилне листе 4000 дуката, а из своје готовине позајмио без интереса 50.000 дуката.

[JASON]

Најзад, пошто је начињено примирје с Карађорђевцима и поправљен положај збачених чиновника, требало је, ради потпуног унутрашњег мира, наћи могућност за заједнички рад конзервативаца и либерала, заједнички рад групе Гарашанин-Мариновић и групе Стевча-Грујић. У полемици која се између њих водила у 'Србским Новинама', јасно се обелоданила основна разлика њихових погледа. Конзервативци су хтели да народ, који су сматрали политички незрелим, држе под туторством једне просвећене бирократске владе. Либерали, напротив, хтели су бирократију да ставе под надзор Народне скупштине. Око Стевче и Грујића окупили су се Обреновићевци и део интелигенције који је био надахнут западњачким либерализмом; Гарашанин је био стожер за оне елементе бирократије који су у династичким питањима били више или мање равнодушни, али су веровали као у догму, да државом треба да управља 'чиновничество', а не неук сељак.
Ниједна од ове две политичке групе, ни конзервативци ни либерали, није уствари била за систем какав је Михаило желео. Његов систем, то је био владалачки деспотизам. Конзервативци су налазили да владалац треба да дели власт са чиновничким Саветом; либерали су налазили да треба да дели са једном сељачком Скупштином; ни једни ни други нису налазили да владаоца треба начинити јединим господарем у земљи.
Михаило је размишљао на који начин да задобије и конзервативце и либерале. Узимајући сву власт у своје руке, он је за министре и саветнике изабрао главне људе из обадве групе. Начинио је државни програм око кога би се сложиле обе странке; уместо да воде јалову борбу око власти, оне би заједно, под руководством владаочевим, радиле на извршењу тога програма. Владалачки деспотизам не би био опасан, ако би се наслањао на једну коалицију странака, и служио великим државним задацима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

При састављању свога првог министарства, Михаило је руковођен идејом измирења странака и њиховог прикупљања око једног државног програма. Тежио је да споји и измири у својој влади Гарашанина и Мариновића са Стевчом и Грујићем. Мариновић је требао да буде књажески представник (шеф владе) и попечитељ иностраних дела; Грујић попечитељ правде; Стевча председник, а Гарашанин потпреседник Савета. Али од ове намере није могло бити ништа. Главна је сметња долазила од Гарашанина и Мариновића, који нису хтели да раде са Стевчом и Грујићем.
Најзад, књаз је саставио овакво министарство: Филип Христић, књажески представник и попечитељ иностраних дела; Јеврем Грујић, попеч. правде; Никола Христић, попеч. внутрених дела; Јован Гавриловић, попеч. финансија. Ово министарство није било министарство страначког измирења, него више једно пословно министарство. Изузимајући Грујића, остали министри нису били политичари него бирократи и дворски људи. Јован Гавриловић био је стари канцеларијски човек још из прве Милошеве владе, који се никада није мешао у политику. Никола Христић био је познат као тачан и строг управитељ вароши Београда. Сам шег владе Филип Христић био је један од најмлађих, најобразованијих, најуглађенијих бирократа Карађорђевићеве владе; врло употребљив за дворску службу и дипломатске мисије; по отмености више налик на страног дипломату него на једног 'отечественог попечитеља'. Његова хитра услужност и умешна љубазност начиниле су га омиљеном личношћу како на двору Карађорђевића тако и на двору Обреновића. Изгнани из Србије, Александар Карађорђевић и његова породица, нарочито су бринули за 'сиротог Филипа', који је према њима био тако љубазан и показивао се тако одан. За то време Филип је седео књазу Милошу уз колено, као његов лични секретар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У својим успоменама Филип Христић описао је један догађај који га је 'дуго тиштио.' Наиме, здравствено стање старог књаза Милоша било је врло лоше и Христић као њ. лични секретар, пратио га је у Брестовачку бању. Када су стигли у бању, књазу је Милошу било толико лоше, да више није могао да устане из кревета. Христић, уочивши тежину ситуације, телеграфом позва књаза Михаила да дође у Брестовац. По доласку књаза Михаила, стари је Обреновић одлучио да крене у Београд и смести се у приземљу свог конака, јер више није могао да се пење на спрат. Пре него што су стигли до престонице, добију вест да су избили сукоби између Срба и Турака на Сави. Управитељ вароши Београд, Никола Христић, тражио је упутства. Сукоби с Турцима избили су прво у околини Дефтердарове џамије. Било је затим изгреда на Дорћолу и на Теразијама. Срби су неколико Турака побацали у Саву а неколико Турака је убијено и рањено. Београдски мухафис, Риза-паша, уложио je протест код управника Београда, жалећи се на лошу бедност у вароши…
Књаз Михаило није желео да донесе одлуку без очевог одобрења и послао је Христића да чује мишљење болесног књаза. Христић је у својим сећањима нагласио да је књазу Милошу поново морао да објасни ко је, што значи да књаз није више у потпуности разазнавао свет око себе. Чувши садржај телеграма, Милош је рекао: 'Сине, кажи Мијајлу нека нареди што треба, од мене нема ништа, ја сам још за који дан, ваља мрети'.
'Збунила ме је таква изјава', пише Христић, 'јер сам ненамерно одговорио: Даће Бог, Господару – па ућутах, као да ми нечастиви уста затвори. Осетих шта лудо рекох, хтедох још коју проговорити, да исправим, али ми се у гуши стегло, крв ми јурну у главу, и срце јаче закуца'.
Када се постиђен повукао из собе остарелог Обреновића, који га је пречуо, Христић је своју муку исповедио књазу Михаилу. Млади књаз међутим није придавао важност непријатности у којој се нашао његов пријатељ из детињства. Решио је проблем с Турцима пославши војску и преузео одговорност власти на себе.  Доцније је рекао Христићу: 'Никад Вас нисам таквог видео као тада кад сте у собу ушли. Ја сам поплашен помислио да се није бабу што год догодило.'

[JASON]

У вароши се говорило да су министри били између себе у 'хрђавим односима', тако, да се нису хтели ни поздравити, кад су се срели на првој седници. Грујић није био добро ни са Филипом Христићем, кога су либерали убрајали у дукатовце, ни са Николом Христићем, на кога су либерали били кивни што је као управитељ вароши мотрио преко полиције на њихове састанке. У опште, међу члановима Христићеве владе није било договора; сваки се министар обраћао непосредно књазу; у важнијим приликама, кад би влада имала да изађе пред Савет као целина, њени чланови почели би да се одмах свађају један с другим. То министарство које је имало да послужи измирењу странака, требало је некога ко ће да измири његове властите чланове.
Ко су били дукатовци?
У 'Срб. Новинама' у периоду од августа до краја октобра 1859. године, излазили су чланци којима је у заглављу стајао знак дуката: #, по коме су читаоци целу безимену 'партају' назвали: 'дукатовци'. То име приличило је људима, којима је новац идол, мада су дукатовци себе приказивали свету као спасиоце државе, поборнике 'златне средине'  и ' умерењаке'.
Као писци ових чланака помињу се Матија Бан, Јован Ристић и књаз Михаило. Чланака је било девет. У шири круг дукатоваца убрајају се: Филип Христић, Коста Цукић, Милоје Лешјанин, др Пацек, Никола Христић, као и Михаило Барловац. Основна тема дукатовачких чланака била је критика рада и уопште, постојање Светоандрејске скупштине, као трећег точка у држави. Дукатовци су за разлику од либерала захтевали да Народна скупштина има само саветодавни карактер. Савет је требало да буде представничког карактера и да има просто саветодавну улогу или чак и законодавну, али приликом усвајања закона књаз је требало да има коначну реч. Присталице овог правца углавном су били државни чиновници, они су захтевали стварање чиновничке класе с образложењем да је то најважнија класа у Књажеству. Дукатовци су посебно настојали да докажу да у Србији постоји демократски систем. То је било у потпуности неусаглашено с њиховим главним мотивом за писање ових чланака – тежњом да се оправда могућност успостављања личног режима будућег књаза Михила. Под демократским системом дукатовци су, у ствари, подразумевали уставну књажевину, у преносном смислу просвећену монархију, с просвећеним књазем на челу. Савет и Скупштина треба да буду у служби књаза. Либерална струја, међутим, истицала је у први ред власт Народне скупштине. Књаз и олигархија у Савету требало је да буду под контролом Скупштине, тј. народа итд.

[JASON]

Састављено у октобру 1860. министарство Христићево претрпело је важну измену у јуну 1861. Грујић је испао из владе, после једне бурне седнице у којој је дошао у сукоб с Николом Христићем. Грујић није могао пристати да се умањује моћ Скупштине: у програму либерала Скупштина је била главна тачка, у коју се није смело дирати.
Министарство Христићево дочекало је Преображенску скупштину и добило њен пристанак на нове законе о Савету и Скупштини, који су мењали устав од 1838. у његовим најбитнијим одредбама, и стварали основу за онако државно уређење какво је хтео Михаило. Али на неколико месеца после Преображенске скупштине, у децембру 1861. Христићево министарство се повлачи. Филип Христић није више могао да носи Михаилов режим; морали су да се траже јачи људи. У своме првом издању, са Грујићем, Христићево министарство доказало је немогућност измирења странака; у своме другом издању, без Грујића, Христићево министарство доказало је немогућност да се влада с обичним бирократама, без политичког ауторитета и државничког искуства.
Све је то упућивало Михаила на Гарашанина и Мариновића, који су од првог часа доказивали потребу хомогене владе, и који су били у стању да тој влади ставе на расположење своју државничку репутацију, која је у то време била врло велика. Михаило се обратио наново на њих двојицу. Овога пута, могао се споразумети с њима тим лакше што је Грујић, због кога они раније нису хтели да уђу у владу, био жртвован. Они су тражили да се жртвује још и Стевча, који је био председник Савета, и кога су они хтели уклонити са тога важног положаја. Уклањање Стевче значило је раскид с либералима, али Михаило је сада на то пристајао. Михаило је штедео либерале до Преображенске скупштине, докле није добио нове уставне законе које је тражио. После тога није морао више да их штеди; нови уставни закони начинили су књаза тако јаким да је могао владати с киме је хтео и како је хтео. Истина, било је најбоље владати с удруженим конзервативцима и либералима, али када је измирење странака било немогућно, и када је имало да се бира између конзервативаца и либерала, онда је Михаило више волео да ради с конзервативцима, које је сматрао за државнике, него с либералима, које је сматрао за демагоге. Тако је после министарства Филипа Христића дошло министарство Илије Гарашанина.