Српске буне

[JASON]

Гарашанин је, као шеф владе, узео министарство иностраних дела; министар унутрашњих дела остао је Никола Христић; министар правде био је Рајко Лешјанин, а министар финансија Коста Цукић. Наместо Стевче, стављеног у пензију, дошао је за председника Савета Јован Мариновић. Осим Николе Христића, човека врло старомодних погледа, сви су припадали политичкој групи Гарашанин-Мариновић.
Доводећи конзервативце на владу, Михаило је мислио да их држи на узди; он је хтео да се користи њиховим политичким способностима, али није хтео да им допусти гоњење либерала. Либерали, искључени из владе, прешли су у опозицију; они су тврдили да не праве опозицију књазу Михаилу него Гарашанину и Христићу. Министри су опет тврдили да либерална опозиција руши Михаилов режим, кога су они верне слуге, - и да одржање режима тражи уништење либерала.
За две три године Гарашанинове владе сви су главнији либерали удаљени из државне службе; неки су били принуђени да беже из земље, а неки бачени у тамницу. Ово је положај либералних првака 1864. године: Стевча се повукао у Јагодину као пензионер; Грујић тамнује у карановачком затвору; Милован Јанковић и Владимир Јовановић налазе се ван земље. Под таквим околностима, о измирењу странака није могло бити говора. Доласком Гарашанинове владе опет је почео рат странака, - борба у којој су конзервативци, као влада, били гониоци, а либерали, као опозиција, гоњени.

И док су се у врховима интелигенције, људи, према својим начелима делили на конзервативце и либерале, у маси народа, знало се само за деобу на Обреновићевце и Карађорђевићевце; ту су постојала само династичка груписања. Министарство Гарашаниново није имало ослонца ни код једних ни код других. Михаилова политика да измири странке, па онда, када у томе није успео, да влада с најспособнијим политичарима без обзира на њихову прошлост и династичко обележје, та је политика народној маси била сасвим туђа. То је судбина кабинетске политике, која својим хладним разумом не води рачуна о народним предрасудама; таква политика не може одушевити народ и остаје без његове подршке.

[JASON]

Мада је књаз Михаило прокламацијом опростио сваку политичку кривицу и бацио забораву сва 'политичка преступленија', Карађорђевићевци се нису овим задовољили. Они су били исто тако одлучни противници Михаила, који их није гонио, као што су били одлучни противници Милоша, који их је гонио. За време незадовољства које је настало у целој Србији услед бомбардовања Београда, Александар Карађорђевић, или тачније његова жена Персида, много одлучнија од њега, и препуна женске осветољубивости, сматрала је да је дошао тренутак да се нешто предузме против књаза Михаила. Персида узима за главног агента Филипа Станковића, марвеног трговца из Смедерева, - оног истог газда Филипа, који је био Милошев агент у догађајима од 1858. (Филип С. је први власник и оснивач Јагодинске пиваре 1852. год.) Припремач завера и преврата 'по позиву' и за готов новац, вољан да служи Карађорђевићу као и Обреновићу, газда Филип je измамио од Персиде 2000 дуката. Осим тога, Мита, брат Филипов, одлазио је повремено у Пешту, и од Карађорђевића добијао извесне своте новца за рад на преврату.
Пошто је стекао пасош српских власти, Филип је прешао границу и настанио се у Панчеву. Ту је образовао легло незадовољника, који су било из идејних побуда или 'за мале паре' радили заједно са Филипом против династије Обреновића. Филип и његови повереници састајали су се у кафани Париповића и то неколико пута у току дана. Њему су долазили многи људи из Београда, Смедерева и Панчева. Неки од њих, као: Глиша Зубан, Мита Кузмановић, Коста Антоновић, Риста Љотић, Милош Рашић и др., чинили су 'Филипово дружество' и заједно са њим почели припремe за обарање владе књаза Михаила.

[JASON]

Пошто је Зубан одговорио позиву Филипову својим доласком у Панчево, Филип је са Зубаном приступио изради пашквила. Пашквилу је израдио Зубан по замисли Филиповој, она је затим оштампана у Панчеву. У поменутим пашквилама напада се династија Обреновића: књаз Милош, књаз Михаило, и 'правитељства његове светлости'; објашњава се како је под Карађорђевићем било боље него под Обреновићима, и предлаже династички преврат. Филип је чак желео, да се у пашквили што рђаво каже и о књагињи Љубици, међутим Зубан је био против тога, јер је сматрао да не би било правично устајати против ње.
У међувремену је Мита Крсмановић, Филипов агент, јавио Филипу, да се у јагодинском округу диже нека буна, па да би поради тога требало причекати погоднији моменат за акцију и Зубана послати у Србију тек о Св. Архангелу Михаилу, када се има прославити књажев имендан. Тада је требало да на улазу у цркву Зубан револвером убије књаза Михаила. За успех целог овог потхвата Филип је уверавао комплотом, који је већ био састављен у Паланци и искреном приврженошћу народа овога краја. Међутим, Филип је одустао од овог плана и свима разделио пашквиле на растурање. Један примерак је послат књазу Александру у Пешту. Зубан је добио нову дужност да разнесе пашквиле по Пожаревцу и Смедереву. То је и учинио 20. септембра 1862. г. по Пожаревцу, а одмах сутрадан и по Смедереву. Милош Рашић имао је да их растури по Смедереву, а Мита Кузмановић по Београду, уз то још и да преда Кости Антоновићу, начелнику Смедеревског округа, једно писмо од Филипа у коме је речено да начелник, ако цела ствар дође до ислеђења, прогледа кроз прсте пашквилантима и да један део пашквила да Туцаковићу, а овај да их по Крагујевцу растури. Пашквиле је требало растурити и по осталим градовима Србије, по Ваљеву, Шапцу, Јагодини, а две су пашквиле упућене и Али Риза паши, београдском мухафису.

[JASON]

Заслужује напомену Зубан, Глигорије Глиша, писац пашквиле. Ако због ничег другог, а оно због подсећања на овог потпуно заборављеног стихотворца песама у народном духу. Његов много познатији стриц, Лаза Зубан, у друштву угледних људи и великаша из тог доба, овековечен је на литографији Срби око певача Анастаса Јовановића. На тој слици, осим Л. Зубана (у средини), налазе се: књаз Михаило Обреновић, црногорски владика Петар II, Милан Јевремов Обреновић, Анка Обреновић, Вучић; у њој су уцртани књижевници: Његош, Вук и Ђуро Даничић, а на слици је и сам литограф Јовановић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Глиша Зубан је писао оде, похвалне и одушевљене песме свему: власти, Милошу и Михаилу, Љубици, Јулији, Народној скупштини, Савету, Карађорђевићима (док су били власт), али и вину, шљивама, славују у гори итд. Те оде сачуване су у 'Срб. Новинама' које су их пригодно објављивале. Ево одломка из једне Зубанове песмице спеване 'при доласку Светле Књагиње Јулије, супруге Светлог Књаза Михајла Обреновића, наследника Престола Србског, у своје ново отечество  4. Јулија 1859. год'., а 'почитајеми читатељ' нека просуди њ. вредност.

Сибињанин то је Јанка,
   Још косовска унука
А сад наша Србска мајка,
   Књаза М'јајла супруга.

Па ево Је веће стиже
   Вич'те Србљи: Живила!
Нек се воздух сав разлеже,
   Ој живила! живила!

Па сад браћо хајд у коло!
   Нек се води наоколо,
И у соби у у пољу,
   За будућност јоште бољу!

Глиша Зубан је, осим ода, писао спевове и драме, па поменимо неке од њих: Бој на Граову о Спасовдану 1858. године, Лука Вукаловић и Омер-паша или устанак Херцеговаца, Бој Срба с Маџарима 1848-1849., Књаз Милош на Љубићу 1815. године (исторична драма у дванаест дејства).

[JASON]

Ревносна полиција књаза Михаила брзо улази у траг послу око пашквила, и узапћује већи број примерака. Поведена је истрага против 'пашквиланата', од којих су неки позатварани, а затим је отворен поступак суђења на основу §. 91 Закона криминалног према упутствима које је Министарство унутрашњих дела дало Начелству смедеревском под бр. 6531. од 20. октобра 1862. године. За кривце изван Србије: Милоша Рашића, Атанасија Јаковљевића и Филипа Станковића, који су утекли преко границе у Панчево, тражено је изручење, поводом које су аустријске власти издале само наређење да се поменута лица удаље са границе у унутрашњост Аустрије. Смедеревско начелство ишло је толико далеко те је предало суду и она лица која су само 'читала и коментарисала' пашквилу. Кад их је суд ослободио на основу позитивних прописа, министар унутрашњих послова, Никола Христић, захтевао је да се код законодавне власти издејствује да се измени закон у том смислу, да се и онај казни који што чује па то даље преноси.
О свима овим потхватима, у вези растурања пашквиле, обавештен је књаз Александар једном адресом са потписима, у којој је назначено да 'цео народ србски са нестрпљењем очекује повратак династије Карађорђевића'.  Зубан је чак написао читаву једну књигу о владавини књаза Александра, упоређујући је са владавином Милоша и Михаила, која је имала да укаже на неопходну потребу повратка династије и на могућност бољих прилика под новом династијом. Још не преварен у својим надањима, Филип је гледао на повратак династије Карађорђевића као на свршену ствар.
Али, противно свима жељама цело је ово предузеће претрпело неуспех и завршено је за судским столом. 'Велико дружество Филипово' није дало никаквог позитивног резултата, мада су пашквиланти, а нарочито Филип, рачунали на побуну народне војске у Београду, као и на то, да ће се и  Смедеревскa Паланка одмах побунити, где народ само чека проглас да би се дигао на оружје.

[JASON]

Није искључено да је о раду 'Филиповог дружества' био обавештен Антоније Мајсторовић, па чак и да је сам потпомагао њихову акцију. Мита Кузмановић, кад je год одлазио у Пешту добијао је од Мајсторовића препоруку за књаза Александра, а с друге стране, исти је Кузмановић одржавао везу и са Филипом Станковићем. Па ипак, и поред ове везе, доказано је доцније, да је рад Филипа Станковића био потпуно одвојен од тзв. Мајсторовићеве завере, која је организована много раније, тј. одмах после преврата 1858. год.
И… по оној народној: 'терали лиса, а истерали курјака', полиција је, трагајући за пашквилима, крајем 1863. уочила неко 'домунђавање' у селу Ковачевац. Разним методама ислеђивања откривена је 'велика завера спроћу светлог књаза', те је за кратко време позатварано још 36 људи. Међу притвореницима налазили су се: Антоније Мајсторовић, Милован Јанковић, Коста Антоновић, Милић Сошкић и још неколико угледнијих личности, или тачније, два саветника из доба Карађорђевића, два активна среска начелника, један срески начелник у пензији и три свештеника. Остали су били свињарски трговци, сеоске газде и сеоске дућанџије, такође имућни и угледни мужеви, махом из смедеревске Јасенице, где је увек било доста Карађорђеваца. Као вођа завере означен је Антоније Мајсторовић, који се по својим друштвеном положају и по својим политичким способностима знатно истицао од осталих притвореника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Антоније Мајсторовић, родио се у  Азањи, у смедеревској Јасеници, од прилике, године 1810. Био је син народног првака Ранка Мајсторовића. Школовао се, које у селу где се родио, које у Крагујевцу у бивш. тада Великој школи. 1833. ступио је у државну службу и после четири године дошао је у звање помоћника окр. начелства. У буни против књаза Михаила 1842. године, коју је подигао Вучић, устао је и Мајсторовић, па је био за то награђен са звањем начелника окр. Смедеревског. Био је и члан Народног суда, а крајем 1857. постао је помоћник попеч. внутрених дела и члан Државног савета, и, по ондашњем обичају, од књаза је добио  чин мајора. Две године доцније тј. децембра 1859., заједно са  саветником Ранком Алимпићем и официрима београдског гарнизона, кренуо је војску под командом капетана Глише Божића и још неколико официра, да нападне Народну Скупштину, и тражи повратак књаза Александра Карађорђевића. Ту је било и једно одељење коњице под командом Тодора Петковића, који је од раније био познат као чувар робова у Гургусовачкој кули. Али покушај против Скупштине спрече Београђани, који су се наоружани искупили око дома где је заседала. Мајсторовић побегне Турцима у град, а оданде у Цариград, где се до године 1862. бавио. Отуд се вратио у своју земљу.

[JASON]

Услед великог броја затвореника – 'који су намеравали преврат у земљи провести' – нису биле довољне зграде Начелства смедеревског. Начелство је било принуђено да 'због оскудности апсана и правителствених кућа', узме под закуп више соба за затвор од Јована Марковића, кафеџије. А услед оскудности у персоналу, стража је повећана жандармима из Београда. У овим закупљеним собама кривци су остали како за време испита код окружног начелства, тако и за време испита код суда. Издаци су били велики, јер су закупљене собе биле употребљаване све до 5. јуна 1864. год.
Број завереника и посао којим су се бавили као и ауторитативност најугледнијих чланова друштва и њихове привржености династији Карађорђевића били су довољни за меродавне факторе, да завери придају већи значај него што би требало. Притвореници су брижљиво чувани. Међу њима био је и један либерални првак, Милован Јанковић, родом из села Влашкe, које се налази у непосредној близини смедеревске Јасенице. Јанковић је био добро познат с неким Мајсторовићевим рођацима из тога краја: та околност учинила се полицији довољна да и на Јанковића посумња. У владиним се круговима мислило да је Јанковић био сагласан с Мајсторовићем само утолико што су обојица хтели буну; у крајњим циљевима они су се разилазили; Мајсторовић је желео успостављање Карађорђевића, а Јанковић проглашавања републике.

Према актима ислеђења, изгледа да је са завером овако стајало. Завереници су налазили да су прилике врло повољне за буну. Народ је био незадовољан. Због новог пореза на имућност била је наређена процена земљишта, која је јако узбунила људе; нови порез још није био ни разрезан, а људи су се већ жалили на његову величину, и доказивали да га не могу платити. Поред пореза на имућност дошла је још и народна војска са својим честим позивима на 'егзерцир', који је сељацима био ако не одвећ тежак, а оно одвећ досадан. Народно незадовољство, изазвано овим стварним узроцима, одржавано је лажним гласовима које су разни букачи пуштали у  народ. Говорило се на пр. да је књаз Михаило испразнио државну касу и земљу увалио у дугове (један је зајам био заиста закључен за време бомбардовања, али је убрзо враћен); говорило се да је књагиња Јулија потрошила у Лондону 20.000 дуката за свој провод; говорило се да рат с Турцима тек што није плануо… Све је то стварало извесно врење бар у крајевима Србије где су Карађорђевске традиције биле јаке.

[JASON]

У току 1863. г. међу завереницима je било доста састајања и разговарања. По српском обичају, чим би се два незадовољника састала, одмах би почеo говор о томе, да овако више не иде… На речима, сви су били за одлучне мере. Једни су препоручивали Вучићеву методу: Филип Станковић или Антоније Мајсторовић узео би Крагујевац, где је још било официра преданих старој династији. Околни срески начелници, међу којима су се налазила два три поуздана Карађорђевца, побунили би народну војску, сваки у свом срезу. У срцу Шумадије планула би народна буна, - и, као 1842. Крагујевац би пошао на Београд…
Други су мислили да је боље чекати идућу Скупштину, која је требало да се држи авг. 1864. године. На тој Скупштини, употребили би против књаза Михаила ону исту методу коју су 1858. Обреновићевци употребили против књаза Александра: Скупштина би узела сву власт у своје руке и збацила Михаила. Трећи су налазили да су и Вучићевске 'ребелије' и скупштински преврати опасне ствари, и да се Михаило, који има војску и жандарме, не може отвореном буном оборити. Њега треба убити 'у дочецима', - тј. приликом његових путовања по земљи. Један човек из заседе имао би да сврши с њиме кратким путем.
Све су то били само разговори. Да ли се после тога прешло на какве припреме? Завереници су држали да не могу ништа започети без новца. Прошла су та времена, говорили су они, када је Вучић дизао буне са 150 дуката; сада се за таква предузећа тражио капитал, а капитал је могао дати само Александар Карађорђевић. На састанку у селу Ковачевцу, где је било до тридесет завереника, написано је једно писмо Карађорђевићу: он се позивао натраг у име четири округа, - београдског, смедеревског, крагујевачког и рудничког; у истом писму тражило се од њега 6000 дуката за трошкове преврата. Овај се новац имао првенствено поделити међу командире и четовође народне војске. Писмо су требала однети Карађорђевићу у Пешту два завереника, који су и иначе својим послом, као свињарски трговци, одлазили у ту варош. Али они нису могли добити пасош, и тако писмо није достављено Карађорђевићу. У томе се стању налазила завера, када је полиција затворила Мајсторовића и другове.

[JASON]

После свршеног ислеђења, влада је, 27. марта 1864, објавила службено саопштење, да се ушло у траг сасвим озбиљним припремама за преврат.

У Београду, у Петак 27. Марта.

Од дужег времена почели су разносити по народу свакојаке лажне гласове људи, кои су поставили себи за жалостииј задатак, да стварају влади књажевој тешкоће и устављају је у њеној радњи за развићем и унапређењем народа. Никаква, па ни најбоља мера владина није налазила милосрђа у њиовим очима; све је требало црнити народу и престављати му као нов терет за њега, као да би ма која земља могла напредовати без труда и пожртвовања народног. Стрпељиво сносила је влада књажева ове подле мутње противу себе, знајући да ће се оне строшити о здраву свест народа србског, и о његову љубав и преданост к своме владаоцу.
Међутим као што обично бива с људма, кои пођу клизавом странпутицом, тако је било и с овима; једанпут на рђавом путу, они се већ више нису умели уставити на њему. Презирући најблаговолителније опомене, и узимајући ћутање и уздржавање власти за слабост, они су све смелии бивали и све дубље газили у зло.  Наслон и уздање које налазаху ван Србије на страни, ободраваше иј све већма у опакој радњи њиовој. Тако постепено од распростирања лажни гласова и сејању мутњиј по народу ови пређоше на скоро на врбовање присталица за своје превратне намере, и на спремање и саме завере. У Септемвру месецу пр. год. би већ углављен и план међу једномисленицима; од тог доба постадоше све чешћи смутљиви гласови по народу, и од тог се времена почеше правити и припреме за извршење преврата. Но с тим наступи наскоро и за власт време, да прекине своје ћутање и стане на пут даљој радњи за преврат.
Људи кои овако заједнички спремаху преврат у земљи, и коима у главноме беше један задатак, дa се садашњиј владалац Србије уклони с престола, раздвајаху се ипак у крајњој цели и у крајњим средствима на две странке, од коиј свака мишљаше преварити другу при успеху и преврат на своју корист употребити.
Једна је радила да упразни престо за свог претендента, и непрезаше, ако преврат небуде иначе могућан, ни од најкрајнијег и најподлијег средства. На челу и у колу ове странке налазе се људи над коима је великодушно испуњена племенита заборавност изречена у прокламацији од 14. Септембра 1860. године.
Друга је радила и на томе да скупштина, која има доћи, постане бунтовна, да принуди владаоца да да оставку, па ако он то неучини, што се унапред предвиђало, онда да га скупштина збаци с престола и укине у Србији књажеско достојанство, а на место тога изабере три лица да Србиом управљају.
Такве су биле намере људи кои данас стоје пред судом да одговарају за своја дела, и којиј с присталицама има 34 на броју. С тугом у срцу мора погледати на њи свакиј онај који љуби ово своје мало отачаство Србију, које тако рећи од јуче има, јер види како га ниска себичност њиова новим опасностима излагаше. С друге опет стране уверени смо продужиће народ србски одазивати се с поверењем влади, која је најтврђе решена сачувати га од сваког потреса, кои би му, као овај, могао изложити опасности биће и напредовање.

[JASON]

Из саопштења излазило је јасно, да је влада била уверена о доказаности завере и да се поуздано надала строгој казни завереника. Првостепени суд смедеревски, код кога су суђени Мајсторовић и другови, пустио је четворицу испод суђења, а четворицу ослободио из недостатка доказа. Међу овим последњим налазио се и Милован Јанковић. Остали завереници осуђени су за дело припреме издајничког предузећа и за дело увреде књаза. Ниједан од њих није био осуђен на већу казну од две године затвора.

Пресуда
суда окр. смедеревског као надлежног.

У предмету обтужења гг. Антонија Мајсторовића, из Београда и Ранка Матејића, из Крагујевца, пензионирани советника, г. Косте Антоновића, началника среза подунавског, г. Петра Павловића, началника среза млавског окружија пожаревачког, г. Никодија Ћирића, столначалника министерства грађевина, г. Милована Јанковића из Влашке окружија београдског, Мите Станковића, из Смедерева, г. Данила Дрењаковића, пароха голобочког, г. Милића Соскића, пенсионираног среског началника из Ковачевца, Николе Чокића из истог села, Матије Пантића и Мијаила Срећковића, - Поповића – из Трнаве окружија крагујевачког, г. Косте Мајсторовића, пароха азањског, Живана Глишића, из Ковачевца, Димитрија Х. Поповића, из Београда, Антонија Ј. Ђорђевића, из Паланке, Милована Стефановића, из Азање, г. Ђорђа Поповића, свештеника из Јагњила окр. крагујевачког, Лазара Перишића, из Граница, Марка Соскића, из Ковачевца, Стевана Милосављевића, дућанџије из Влашке окр. београдског, Ђорђа Лукића, пушкара из Паланке, Тривуна Анђелковића, из Башина, Миће Вуксановића из Граница, Стевана Бујагића, из Међулужа окр. београдског, Петра Ђаковића, из Кусадака, Миладина Младеновића, из Суводола, Јована Ђорђевића, из Загорице окр. крагујевачког, Томе Станковића, из Влашке, Марка Прокића, из Жабара окр. крагујевачког, Косте Славковића, из Ропочева окр. београдског, Марка Новаковића, из Азање, Петра Васића, из Пружатовца окр. београдског и Симе Радивојевића, из Ковачевца окружија смедеревског.
Сбог политични предузећа.