Српске буне

[JASON]

     Да Живан није признао, да је говорио у кући г. Милића Соскића пред Милићем, Томом из Влашке и Марком Соскићем, да се спрема буна противу књаза Михаила, да га протера, а књаза Александра овамо на владу поврати, и да ће Живан и Тома отићи у Влашку код књаза Александра, узети и амо пренети новаца, кои се имају по народу растурити, и четницима и командирима народне војске раздати, те да се на њиову страну придобију, него да је г. Милић говорио, да у каси народној нема ни гроша, и сада би хтели да држе скупштину, па немају новаца, а хтели би да траже опет неки прирез од народа, па несмеду, него добро би било да имаду Милић и прочи зломисленици у рукама новаца, да раздаду народу, и настану, да скупштина обори књаза Михаила, но ако се тим начином неуспе, онда да се договори са официрима, и да ће гледати даље, шта ће радити, па кад види књаз, да народ није с њим задовољан, он ће онда сам отићи преко Дунава, а има већ и људи, кои на томе раде.
     Да је Живан признао, да је, но по речма Филипа Станковића, бегунца у Аустрии, у прошлој години говорио, да је устало пола Београђана и више од пола чиновника противу књаза Михаила, али кои су то и је ли то у истини тако, да Живан незна, да га је Филип упутио, да се споразуме са његовим – Филиповим – братом Митом Станковићем, шта ће се радити, коме је он казао, а да се споразуме и са г. Антоновићем капетаном, као што је то после Живан и казао г. Антоновићу, и с њиме се за побуну споразумевао.
     Да Живан није признао, да је у прошлој години или ма када говорио у кући г. Милића Соскића, да ће бити те побуне вођ г. Мајсторовић, или други кои је велики као он, него кад је упитао Миладина из Суводола ‘хвала Богу Миладине шта се ово ради’, да му је Миладин одговорио, да зна ваљда г. Антоновић шта ће да буде, а да знаду и други, кои су бољи од њи, па кад је Живан казао Миладину, да је Мајсторовић казао Соскићу у Београду, да се у то неће да меша, онда, да је Миладин казао Живану ово: да ради он (Мајсторовић) у томе, али да није смео г. Милићу да се повери, него да се поверио г. Антоновићу, но нека они раде како знаду, а Миладин и Живан почем су одређени да је најбоље да иду за новце. После тога да је у коларским ливадама казао г. Антоновић Миладину и Живану, како је Тома из Влашке плашљив, него да би боље било да иде с њиме за новце Петар Рашић, трговац из Смедерева, но Миладин да је одговорио, да са чивитарима неће да има посла, већ кад су њи троица одређена, тако треба и да остане, што и г. Антоновић одобри као уместно.
     Да је Живан признао да је на скупу у г. Милићевој кући прошле године говорио, да он има у Милановцу, у окружју рудничком, једног пријатеља, командира батаљоног I. класе народне војске, кои ће за једну ноћ са 600 војника у Крагујевац доћи.
     Да је Живан признао, да му је Анта Јањић, из Паланке, казао, у присуству Ђорђа Лукића, пушкара, како је разумео, да ће Живан да иде за новце књазу Александру, кои се имао донети амо ради тога да се учини преврат, а Живан да му је на то казао, да је он заиста одређен, али је несрећа што му власт пасош неда.
     Да Живан није признао, да је Јована Ђорђевића упућивао, да иде у Крагујевац и друга села, да види расположење духова, него да је то више пута чинио г. Милић и Јована упућивао да сазна, јесу ли у Крагујевцу и по другим околним местима људи за буну и преврат готови, а Јован да је тумарао и долазио код г. Милића, те му јављао, да је све и свуда у окружју крагујевачком спремно и готово за буну, да обори књаза Михаила и његову владу и да поврати књаза Карађорђевића на владу, и Јован је то исто и код Живана казивао.

[JASON]

     Да је Живан признао, да је он са г. Милићем, г. Мићом, Симом кметом и Николом Чокићем различно разговарао о млого које чему и да је се сваки говор односио на побуну и оборење књаза Михаила и на повратак књаза Александра на владу, и да сваки од њи један другом представљао, да је народ готов на буну, само што треба новаца, а том приликом да је рекао Петар Васић, да је његов капетан Лаудан поручио да они устају, а и за новце лако је што ће се дигнути нека каса, па ето новаца доста.
     Да Живан није признао, да је у Тополи о малој Госпоини на вашару у друштву Марка Прокића из Жабара, Василија Цукића, из Крчмара, Томе из Влашке, Марка Соскића из Ковачевца у меани Јање Грка близу двора бившег књаза србског Александра, о преврату говорио, а не признаје ни да је се што политично разговарао с Рафаилом Божићем из Чумића.
     Да Живан није признао, да је око велике Госпоине, пр. год. иза грчке меане у Ковачевцу Лазару Перишићу из Граница, рекао, на питање, шта се ово ради, да се то чини све противу владајућег књаза, што хоће да удари на земљу данак и што тера људима прве њиове синове у војску, а прирез узе, па се незна куда је, исто тако да Живан није признао да је питао поменутога Лазара и то прошле јесени око Дмитрова-дне, да ли би он са својом четом ударио негде и убио кога, кад би му он – Живан – капетан Милић, Марко, Мића или кмет Сима заповедио, и да му је на то одговорио Лазар, да не би, докле му не би Марко командир заповедио, а оно, што би му он заповедио, да би чинио.
     Да Живан није признао, да је о Крстову-дне прошле године у Паланки наговарао Петра Ђаковића, из Кусадка, да његову светлост  књаза Михаила убије из освете, што је блаженопочивши књаз Милош наредио, да се отац Ђаковића убије, и да ће за то најмање добити од књаза Александра 2.000 дук. цес. накнаде, нити да је о томе и с ким што говорио.
     Да Живан није признао, да је узео од књаза Александра какве новце на цељ побуне у Србии, а што се тиче они новаца, кои су при њему приликом преласка из  Аистрије у Србију, у 1249 дук. нађени, показао је, да нису његови, него да је он отерао у Аустрију свиње његовог таста Томе Станковића, из Влашке, и продао, за које и припада поменута сума новца, које је потврдио и Тома Станковић, а види се и из сведоџбе Матије Ристића, из Придворице, Младена Савића из Аџибеговца, Симе, свињарског трговца из Свилаинца и Миленка Радојкића из Смедерева, да је заиста Живан неко количество свиња од Матије и Младена купио и у Штајнбруку продао.
     Да ово признање код полицајне власти није Живан порекао код суда, само што у толико примећава, да је он по речма Марка Прокића из Жабара, говорио, да је неки Коста Н. меанџија из Жабара у Милановцу, који је баталиони командир, поручио, да ће, ако буде нужде, и он бити са 7-800 људи за једну ноћ у Крагујевцу, а поред тога, да су се још којешта са Томом Станковићем, Стеваном из Влашке и Миладином из Суводола, политично у кући Милића Соскића разговарали, као и то, да се спрема буна против Његове Светлости књаза Михаила, да га протера, а књаза Александра овамо да поврати, и да ће Живан и Тома отићи код књаза Александра, па узети и овамо пренети новаца, кои се имао по народу растурити и четницима и командирима народне војске раздати, па да се тиме на њиову страну придобију.

[JASON]

     Да су саучастници Живанови: Петар Васић, Ђорђе Лукић, Коста Славковић, Стеван Милосављевић, Мића Вуксановић, Антоније Јањић, Марко Соскић, Јован Ђорђевић, Марко Прокић, Лазар Перишић, Сима Радивојевић, Петар Ђаковић и Ђока Поповић свештеник, на суочењу у очи показали Живану и то:
     а) Петар Васић, да је у прошлој години код њега Живан ово говорио, да је Крагујевац готов а и Гружа, само треба да се дигне смедеревска наија, да има млого официра, чиновника и други људи ту умешани, и да ће сви у Крагујевцу да се скупе; после да је говорио:  'јеси л' чуо Петре да ће скупштина да буде; ако буде скупштина, онда ће бити и буна';
     б) Ђорђе Лукић, да је њему у прошлој години казивао Живан, да би ишо у Пешту по новце, да је истина отишао Тома, из Влашке, и Миладин из Суводола, но без Живана неможе ништа бити;
     в) Коста Славковић, да је њему Живан у прошлој години говорио, 'све је готово, само докле новци дођу';
     г) Стеван Милосављевић, да је у прошлој години Живан, заједно с њим, Томом, Милићем и Марком Соскићем и Мићом Вуксановићем, говорио, да се пише књазу Александру, и да му се јави, да народ оће њега за књаза, и да је народ готов да се побуни и књаза Михаила с престола збаци и протера, и да поврати на владу књаза Александра, но само да пошље или 8 или до 10.000 д. ц., те да се преврат књаза Михаила и његове владе учини, и повратак књаза Александра на владу изврши;
     д) Мића Вуксановић, да је у прошлој години у кући Милићевој Живан говорио, како је се народ узрујао и огорчио, како је сав народ са овом владом незадовољан, како је све узаврело, да су чиновници највећи, и то њих већа част, трговци, а и сва војска противу овога књаза што узе велики прирез, па оће сада и по земљи данак да удари, и што се ове продаје непрестано чине, па оће против књаза све да устане и буна да буде и књаза овог протера, и књаза Александра овамо за књаза да поврати; а кад му је приметио Милић, да је скупштина дала право књазу, да он кога оће може наследником престола учинити, да је Живан даље рекао, да је само тешко доћи до новаца, а то да ће лако бити; после тога да је Живан говорио, да мора бити буна, да треба одма чим новце од књаза Александра добију, народу а нарочито појединим људма да се по нека сума изда да дигну буну, да се ваља скупити и отићи у Крагујевац, па војску и топове заузети. За вођу буне да ће бити г. Антоније Мајсторовић, или да се у Србију преведе Филип Станковић, да Живан има доброг пријатеља у Милановцу за ту ствар, и да ће он у Крагујевац доћи, и да су наредили, да Тома и Живан скупе свиње, оду у Немачку да узму од књаза Александра новце и овамо пренесу, да се новци народу раздаду, а овај да се приправи за устанак, и да се одма Крагујевцу иде;
     е) Антоније Јањић Ђорђевић, да је њему у прошлој години казивао поменути Живан Глишић, како њему неда власт писмо, да би узео пасош са коим би у Аустрију прећи могао, и како је Тома Станковић из Влашке отишао у Аустрију, да новаца на цељ преврата од књаза Александра добије, но да њему књаз Александер без Живана и Миладина из Суводола, неће новаца дати, почем су сва троица одређени да иду књазу Александру у Пешту, кои ће за цело дати новце за цељ преврата; и да је после тога Живан заискао загранични пасош, да у Аустрију пређе, јер вели да мора прећи, па макар и са туђим пасошем;

[JASON]

     ж) Марко Соскић, да је у кући г. Милићевој говорио Живан Глишић да се приправља противу књаза Михаила буна да га протера, и књаза Александра овамо врати, него да ће Тома и Живан са свињама отићи у Пешту код књаза Александра, па узети и пренети новаца, кои се имају по народу растурити, те да се тиме на њиову страну придобију људи, да су Београђани и сав народ, а и више од пола чиновника устали, а узрок побуни да је то, што оће књаз на народ велики данак да удари, да ће бити вођ буне г. Антоније Мајсторовић, или кои велики као он, да има у Милановцу пријатеља једног баталионог командира I. класе народне војске, кои ће са 600 војника за једну ноћ у Крагујевац доћи, и да су се Тома и Живан споразумели, да иду књазу Александру и од њега узму новаца;  
     з) Јован Ђорђевић, да је њему у прошлој години говорио поменути Живан о тополском вашару, а то је 8. Септембра прошле године, да ли би Јован могао споменути г. Ранку Матејићу, Тополцу, како су људи из смедеревске наије готови да буну започну, и били се г. Ранко хтео примити тога, па да ударе на Крагујевац 2-3.000 људи; после тога да је Живан и то казао, да ће он пренети од књаза Александра новаца, јер ће књаз дати, кад му он приповеди, како се овамо ради на његову ползу, и како је све готово;
     и) Марко Прокић, да је њему у прошлој години говорио Живан Глишић, да се на томе ради, да се књаз Александер у Србију за књаза поврати и књаз Михаил протера, но на ту цељ, да су новци потребни, па зато да ће Живан са Томом из Влашке, са свињама у Аустрију код књаза Александра ићи и поискати новаца, па ако иј пренесу, да ћеду и Марку Прокићу и многим разделити, а ако књаз Александер новце неда, онда неможе бити ништа;
     i) Лазар Перишић, да је њему Живан, кад га је у прошлој години Лазар запитао, шта се то чини, одговорио, 'да се чини све то против књаза што оће да удари на земљу данак, и што тера прве људе, т. ј. прве синове у војску, а прирез узе па се незна куд је', а после тога, да је Живан упитао Лазара, да ли би он са својом четом ударио негди и био кога, кад би Живан, капетан Милић, Марко, Мића или кмет Сима заповедио, и да је Живан и то казао, да има доста њи, кои на промени књаза раде, а и чиновника више од пола;
     к) Сима Радивојевић, да му је Живан Глишић у прошлој години говорио, да ће да се буна начини противу књаза, и да се ради, да се доведе опет књаз Александер Карађорђевић на владу, и то с тога, што књаз пописује народу земљу па оће да наметне на народ велики данак, и кад Живану није дат пасош за Немачку, да је он казао, да ће отићи тамо или жив или мртав, да ће доћи новци г. Мајсторовићу од књаза Александра, да иј Мајсторовић преко истог Живана, Милића Соскића и други људи раздаде, да добије народ на своју страну, да је Мајсторовић упитао Живана (вели Живан) да иде у Немачку књазу Александру, па онда да ће дати Живан новаца и обтуженом Сими; даље, да је показао Сима, да је Живан у друштву са Милићем Соскићем и то говорио, да ће бити скупштина, да ће она књаза Михаила да обори, него да Сима гледа да добије четовођу и командира баталионог на њиову страну, тако, да они, ако би иј књаз позвао у помоћ неиду к њему, него да се окрену за скупштином, те тако њима да помогну, како ће лакше књаза Михаила оборити;
     л) Петар Ђаковић, да му је у прошлој години Живан говорио ове речи: 'Ђаковићу, оћеш ли ти да стегнеш срце, па да добијеш доста новаца', па кад му је Ђаковић одговорио да неће, да је Живан рекао, 'зашто нећеш, е да оћеш био би срећан'; после тога, да му је Живан у Паланки године 1862. рекао: 'Ђаковићу, поздравио те књаз Александер и књагиња његова, да ти учиниш то (разумевајући убиство над књазом Михаилом) јер је твој отац од књаза Милоша страдо, па то ваља да учиниш из освете, и они ће ти доста новаца дати, добићеш најпосле 2.000 д. ц. ако убијеш књаза. Живан није ово признао;
     м) Г. Ђока Поповић, свештеник, да је Живан казао Јовану Ђорђевићу у Живановој кући, да је Милић отишао у Смедерево или Београд за новце, кои долазе преко Филипа Станковића, за рачун буне. Живан на суочењу није ово признао.

[JASON]

  4. Г. Косте Антоновића, началника среза подунавског окружија смедеревског:
     Да г. Коста није признао ни код суда ни код полицајне власти, да је он са неким извесним смутљивцима радио у тој цели, да се у земљи нашој мир и закони поредак поремети, неистинити и лажни гласови по народу распростру, узрујаност и незадовољство у народу произведе, владајући књаз Михаило престола па и живота лиши, и да је он изабран за вођу познати зломишљеника, тако дакле, непризнаје, да је се он са г. Милићем Соскићем у Коларима, кад је био у пописној комисији око св. Аранђела пр. год. што политично, које би се нашег стања и наше земље тицало, разговарао; непризнаје, да је г. Милића питао у Октомвру месецу прошле године у Коларима, како је народ у срезу јасеничком, и да му је он одговорио 'врло рђаво', потом да је он (Антоновић) рекао, како да пишу књазу Александру, да он овамо пошље једно 5.000 д. ц. те да растури по народу и дигне народ, и онда ће бити Мајсторовић вођ буне, па да заузму Крагујевац и протерају владајућег књаза Михаила, а да доведу књаза Александра на престо. Непризнаје, да му је г. Милић на то одговорио, неби л' боље било, да се начини у Београду буна, па да се књаз преко баре протера, и да је он рекао Милићу, 'нетреба њега преко баре, него га треба убити да неноси паре у Немачку', а кад то буде да ће г. Антоновић заузети овај крај, т. ј. срез подунавски и јасенички. Непризнаје, да је преко Томе Станковића из Влашке, поручио г. Милићу, да седи с миром, што је ова политичка ствар уваћена, и непризнаје, да је у години 1862. казивао г. Милићу, да је разговоре неке водио са г. Н. Н. о светломе књазу, и да има између књаза Александра и Н. некакав страшан план.
     Да г. Антоновић није признао, да је казивао г. Милићу Соскићу, да су два Београђанина отишли код књаза Александра и казали му, да новце за цељ буне недаје, што ће се ствар и без новаца свршити, па једно с тога а друго што је ствар уваћена, па неће више да зна за то, него нека г. Милић себе, а г. Антоновић себе пере. Непризнаје, да је г. Милићу казивао, да су у делу буне млоги чиновници помешани; непризнаје, да је казивао реченом Соскићу, да су у ову побуну уплетени и г. Данило Дрењаковић, свештеник из Голобока, и Гаја Велимировић, свештеник из Лозовика.
     Да г. Антоновић није признао, да је казивао Соскићу, да је он – Антоновић – пространо о превратним намерама са г. Антонијем Мајсторовићем разговарао, и да му је том приликом Мајсторовић приметио, да ће се тешко моћи успети, јер књаз има силну војску у Београду и млого топова, па ће иј задавити; непризнаје, да је код њега долазио Марко Соскић, и да га је по препоруци г. Милића Соскића питао, да ли је г. Лазар Милојевић, началник среза јасеничког, на њиовој страни, и да му је он – Антоновић – на то одговорио, да то незна, него да ће он г. Лазу набавити, па издалека испитати, па што дозна, да ће г. Милићу јавити.
     Да г. Антоновић није признао, да је он писао књазу Александру у Пешту, да му он на цељ преврата пошље 6.000 д. ц. и да је он – Антоновић – у договору са г. Милићем и капетаном космајским г. Петром Лауданом одредио три лица, да код књаза Александра и новце отуда овамо донесу и г. Антоновићу предаду, а ти су Живан Глишић, Тома Станковић и Миладин Младеновић.

[JASON]

     Да г. Антоновић није признао, да се по политичним смутњама споразумевао са  Живаном Глишићем, из Ковачевца, и да му је какву поруку Филип Станковић, бегунац у Аустрии, изјавио, нити признаје, да је рекао Живану, да неће без новаца да се прими побуне, ни да је очекивао ма откуда за овај рачун новце.
     Непризнаје, да је прошле јесени у ливадама коларским срео Живана и Миладина и да им је рекао, да је Тома из Влашке плашљив, него да би боље било да иде по новце у Пешту књазу Александру Петар Рашић, трговац из Смедерева, и да је на то Миладин одговорио, да са чивитарима неће да има посла, кад су њи троица већ одређени за исте новце.
     Да г. Антоновић није признао, да је се што политично разговарао са г. Данилом Дрењаковићем, парохом голобочким, тако, није признао, да је код г. Данила говорио, како он са својим једномисленицима ради да буде скупштина, и да скупштина обори књаза, и да је говорио, ако се баш у томе неби могло успети, да се књаз у проласцима убије; исто тако непризнаје ни да је код г. Гаврила Велимировића, свештеника лозовичког, прошле јесени, кад је био у пописној комисији, говорио, да је се народ у ћупријском окружију побунио, што му је имање ради уређења пореске системе скупо процењено, и да је даље говорио, како су наши људи праве бабе, колико им је имање скупо процењено, па ћуте.
     Да г. Антоновић није признао, да је код истог г. Гаје говорио, да ће бити скупштина, које ће бити задатак да обори нов прирез, да се попуни дефицит у каси од 300.000 гроша пореских, него признаје, да је оном приликом, кад је наредба дошла да се бирачи за бирање депутираца за народну скупштину именују, а то је било у Септемвру мес. пр. 1863. године, и кад су га неки питали шта ће радити скупштина, одговорио, да ће се то из престолне беседе видити, и да је г. Гаја био код њега у Коларима, кад се није ни знало за скупштину, и да је у то време с њим разговарао се о томе дефициту, али тек онда, кад је о томе буџет преко новина јавности предан.
     Непризнаје, да је код г. Гаје говорио у Коларима прошле године, да је светла књагиња у Енглеској 20.000 д. ц. без икакве користи за земљу из државне касе потрошила, па да се скупштина и за то сазива, да се одобрење народа поиште, да државна каса попуњена буде. Признаје, да је позивао г. Гају у Коларе, и да га је питао, да ли је код њега долазио г. Милован Јанковић, из Влашке, али то да је с тога чинио, што је познавао г. Милована као смутљивца, па да небуде што политично говорио.
     Непризнаје, да му је г. Гаја казивао, како је Јанковић код њега говорио о некаквој републики, о радњи скупштине, коју би ваљало сазвати, шта се има чинити на њој, да скупштина има оборити књаза, па после огласити републику, па у место књаза да управљају са републиком три президента, после да је г. Антоновић псовао г. Јанковића, и казао му, да је луд, што о некаквој републики фантазира, и да су неки Јанковићеви људи за то код Антоновића о републики говорили. Непризнаје да је говорио код г. Гаје, да је правителство наше 200 жандарма одпустило и по Србии растурило, да они добро пазе шта се ради, и ко код кога долази, и шта говори.

[JASON]

     Да г. Антоновић није признао, да је водио какве политичне разговоре са Миладином Младеновићем из Суводола, тако, непризнаје, да је он у договору са г. Лауданом, бившим началником среза космајског, и г. Милићем Соскићем, одредио Живана Глишића, Тому Станковића и поменутога Миладина, да иду у Аустрију код књаза Александра, и одонуд за цељ преврата донесу у Србију 6.000 д. ц., и да г. Антоновићу предаду, да иј по народу растури и народ на буну у ползу династије Карађорђевића спреми, и да је г. Антоновић с тога и писмо књазу Александру писао, у коме између осталог да му је јавио, како се овамо у Србии живо ради, да се он овамо на престо поврати.
     Непризнаје, да је шиљао Миладина у село Раљу код Ђурђеве меане пред г. Антонија Мајсторовића, кад је г. Мајсторовић за Алексинац полазио ради неког упутства, које би се тицало превратни намера. Неопомиње се, да је прошле јесени шиљао Тому Н. говедара из Колара, те је овај звао Миладина из Суводола, да г. Антоновићу дође. Непризнаје, да је по Николи Чокићу поручио да дође код њега г. Милић Соскић, како би се састали са г. Антонијем Мајсторовићем, кои је онда у Алексинац полазио.
     Признаје, да је у месецу Октобру прошле године у Рашиној кафани у Смедереву састао са г. Антонијем Мајсторовићем а и у Коларима, али да се није разговарао ништа, што би га теретило, и што би му се могло приписати у кривицу, и напоследку, непризнаје, да је казивао код г. Данила Дрењаковића, свештеника, да је он – Антоновић – послао Милоша, кмета из Колара, код г. Мајсторовића, и да је писао књазу Александру за новце и послао му писмо, једном речи да г. Антоновић није хтео признати, да је ма шта радио у овом политичном делу.
     Да је саслушан под заклетвом сведок г. Гаврило Велимировић, свештеник из Лозовика, а после тога показали су у очи г. Антоновићу на суочењу: Живан Глишић, г. Данило Дрењаковић, Миладин Млаеновић, и г. Милић Соскић, саучасници, што иде и то:
     а) Гаврило Велимировић, да је он због неког решења отишао у Коларе у првој четвртини месеца Септембра прошле године г. Кости Антоновићу, и да га је том приликом питао Антоновић, како су људи код њи расположени због пописа имања чињеног ради уређења пореске системе, па пошто му је г. Гаврило приметио, да су људи добри и послушни, да је г. Антоновић даље рекао, да се народ у ћупријском окружију побунио, што му је имање скупо процењено, да се људи у овом срезу праве бабе, колико им је имање скупо процењено, па опет ћуте; после тога да је рекао г. Антоновић, да ће да буде скупштина, него да ће да подговори људе, да изаберу г. Гају за депутирца, да ће се скупштина за то сазвати, да одобри нов прирез да се попуни дефицит у каси од 300.000 гроша порески, да је светла књагиња без икакве користи за земљу потрошила 20.000 # ц. из државне касе, па да се скупштина изричито позива за то, те да се овај расход прирезом покупи и каса државна попуни. Да је правитељство разаслало по Србии 200 жандара, да пазе ко се с ким састаје, и шта се разговарају, и да су у Коларе долазили два три, које он познаје, после тога, да је г. Гаја отишао ипак г. Антоновићу, па кад му је казао на питање, 'зар је долазио код тебе Јанковић', да му је Јанковић говорио, да ће бити скупштина, да он једнако ради на томе, шта се има на њој чинити, како треба да скупштина тако ради, да се књаз принуђен нађе, да да оставку, а ако то неби хтео, онда да га збаци скупштина па да прогласи републику, којом да три човека управљају, и која лица да скупштина на известно време бира, па ако буду добри, да иј и даље остави да владају, а ако не буду добри, да друга лица изабере, која да владају докле буду добри, онда да је поп Гаја на то приметио Антоновићу, како тај Јанковић о некој влади народној сања;

[JASON]

     б) Живан Глишић, да је њему у прошлој години више пута говорио г. Антоновић, да иде код књаза Александра, и од њега тражи новаца и да каже књазу Александру, да је народ наш незадовољан са књазом Михаилом, па онда да Живан иште од књаза Александра на рачун буне 6.000 # цесарски, како би се ствар бољма подпомогла, да се књаз Михаил збаци, а књаз Александeр на престо доведе, па те новце кад Живан добије, да их има предати г. Антоновићу, како би се више приврженика добило, почем је г. Антоновић писао књазу Александру, како стои ствар, и како је народ за њега заузет, после тога, да је г. Антоновић Живану и Миладину код коларске ћуприје казао, да би добро било да у место Томе из Влашке, кои је плашљив иде по новце књазу Александру Петар Рашић, трговац из Смедерева, па кад је на ово одговорио Миладин, да неће да има посла са чивитарима смедеревским, онда, да је рекао Антоновић, да иду по новце Тома, Миладин и Живан;
     в) Г. Данило Дрењаковић, да је око Крстова дне пр. год. пред меану Ђурђа меанџије у Сараорцу дошао г. Антоновић, па онда пошто је позвао г. Данила у меанску собу, да му је казао, како он ради да скупштина буде и да обори књаза, а за случај, ако се он том приликом не обори, да се ради, да се књаз у пролазцима убије, и кад му је г. Данило приметио, да се окане ти послова, да је г. Антоновић одговорио, да му је и г. началник окружниј говорио, да се клони послова и лица подозрителни, али да он неће да слуша а после казао је г. Данилу и то да попује и врши точно своју дужност и за наведено, да не бере бригу;
     г) Миладин Младеновић, да је њега у пр. год. послао г. Антоновић у село Раљу код Дурдућеве меане пред г. Антонија Мајсторовића, кои је из Београда путовао у Алексинац, и да је том приликом дао г. Антоновић Миладину једну цедуљицу, на којој је било написано 5-6 речи, да је даде Миладин Мајсторовићу, и да Миладин упита Мајсторовића шта се тамо у Београду ради; но да је Миладин после вратио ту цедуљу г. Антоновићу кад није могао код меане сачекати Мајсторовића, да му даде исту цедуљу. После тога,  да је казивао Антоновић Миладину, како је Риста Љотић из Смедерева ишао код Антоновића, и како му је казао, да је се састао са г. Мајсторовићем, кои је поручио: да сви њихови људи ћуте докле невиде, шта ће скупштина, која ће бити, учинити;
     д) Г. Милић Соскић, да је г. Антоновић у прошлој години казивао Соскићу, да су два Београђанина били код књаза Александра и казали му, да недаје паре, јер ће се ова ствар, разумевајући промену владајућег књаза, и без новаца свршити; и да би добро било кад би се Мајсторовић примио, да предводи буну у Србии, па да заузму Крагујевац и да књаза Михаила протерају, а књаза Александра на владу доведу; па кад га је упитао Соскић да л' је се што са Мајсторовићем о томе разговарао, да му је одговорио Антоновић, да се прође страшљивице, јер му је све нека страшила престављао, после тога, да је казивао Антоновић Соскићу, да ће писати књазу Александру, да пошље једно 5.000 д. ц.
Што се тиче убијства владајућег књаза, да о томе ништа није говорио г. Антоновић, него да је у шали рекао г. Соскићу, кои је у оно време чувао у Јагодини стражу пред квартиром књаза Михаила, кад је изашао у дочек пред блаженопочившег књаза Милоша 'да нисте ти и Јаков Поповић књаза Михаила са голим сабљама чували, ми убисмо књаза Михаила, али га ви сачувасте'. Исто тако, да није Соскић ни то казао, да је говорио Антоновић, да има између Н. Н. и књаза Александра  некакав страшан план.

[JASON]

  5. Г. Косте Мајсторовића, свештеника из Азање:
     Да је г. Коста признао, да му је г. Антоније Мајсторовић у прошлој години говорио: да ће скупштина бити, па том скупштином, да ће се књаз Михаило свргнути, да ће се скупштина тамо држати где књаз нареди, да је каса народна са 300.000 гроша пор. задужена, и да је Светла Књагиња у Енглеској 20.000 д. ц. потрошила, па да правитељство нема сада чиме војску да издржава, него да је мора распустити, да је г. Мајсторовић кад је говорио да ће скупштина књаза оборити и то рекао, 'али мучно, јер је човек ухватио и стегао, но њега – књаза – да би најбоље било у дочецима', - а шта?, да г. Мајсторовић није изговорио, 'но и то мучно што нема да се нађе такви људи', но кад је г. Коста казао г. Антонију да Ђаковић из Кусадка грози животу књажеском, да је рекао г. Антоније да поздрави Ђаковића да седи с миром докле му он не заповеди, а он ће знати за Ђаковића и његове заслуге признати.
     Да је г. Коста казао, да му је А. Мајсторовић прошле године у Смедереву и то говорио, да смедеревска нахија није ништа, да су друга окружија за ову ствар много добра. У Азањи пак, да је г. Антоније говорио 'ваше је имање скупо процењено и ви ћете вући оне из окружија ужичког и подринског и други, кои у камену живе, те да може данка изићи онолико, колико треба.'
Ово што је г. Коста признао код полицајне власти, признао је и код суда, само што је код суда изменио оне речи 'те да може изићи данка онолико, колико треба', овим речма 'али данак ће бити oнај исти, само се онима, који немају земље добре, мора  олакшица чинити.'
     Да је г. Коста признао и код полицајне власти, а и код суда, да га је г. Милић Соскић у прошлој години упућивао да иде г. Антонију Мајсторовићу и да му донесе новаца, да протутњи кроз целу Гружу, јер је она сва готова, даље, да је показао г. Коста, да га је г. Милић око прошлог св. Аранђела питао, да л' му је наведене цели ради послао Мајсторовић новце кад је био Коста код Мајсторовића; осим тога, да му је Милић казивао, како народ наш нема воље спроћу владајућег књаза, а то зна јошт докле је био као капетан у Ариљу, како њему непрестано долазе људи и говоре да желе, да се једном Вучићева ребелија отвори, јер му је лако што се тиче Крагујевца, да је на његовој страни неки Лаудан капетан из Космаја, но да га душмани преместише; даље, да се са капетаном Костантином из Врбица, добро стои, кои ће извући асуру испод г. Гарашанина, а биће Карађорђевић књаз, или отац или син.
     Да је Коста показао, да му је Петар Ђаковић пре Крстова дне у соби код Крстиног дућана у Азањи, кад је с њим коња пазаривао, рекао, како је дотерао коња као кукавицу трчећи, док је за књаза Милоша и Мијајла радио и трчао, те је коња по најнижој цени морао продати, па не само да ништа добио није, него да је лежао и робију и да би сад књаза убио као најпростијег човека, и то да неби зажалио што је његов – књажев – отац убио оца Петровог, што је могао учинити јошт у Алексинцу, а и на Морави, кад је се возио на скели, али да му му онда нико није заповедио, а кад му је г. Коста приметио да није кадар ни пиле да убије, да му је одговорио Ђаковић: 'Нека ми ко год рекне, па ће онда видити може-ли и сме-ли. За тим да је Ђаковић упитао Косту, је л' му штогод Мајсторовић поручио, и да му је одговорио г. Коста да није, и тек код меане кусадачке мало доцније, да је г. Коста казао Ђаковићу, како га је г. Мајсторовић поздравио, да седи на миру докле му не заповеди, и он ће знати за њега и његове заслуге признати.

[JASON]

     Да је г. Коста признао, да му је Живан Глишић, кад је са Томом из Влашке од Крсте Радовановића дебеле свиње пазаривао, казао, да гледа око Крсте да му свиње даде, што му не даду пасош да иде преко у Аустрију, а овако, кад има дебеле свиње, имао би узрока да иде у Пешту код бивше књагиње Персиде Карађорђевић и да иште од књагиње новце; а да је г. Коста и то показао, да је њему Марко Новаковић из Азање говорио, како је био код г. Милића Соскића због неког посла, како неће да плаћа кирију на кућу, како је у ту ствар умешан г. Петар Вељковић, капетан војничкиј, капетан јасенички Лаза и подунавски Антоновић. Код суда одрекао је г. Коста, да му је што Марко за капетана говорио, а кад је г, Коста Марка питао, кад ће то бити и како, да је Марко одговорио, да ће скоро бити 'све под команду, па хајд'.
     Да г. Коста није признао, да је у прошлој години Петру Ђаковићу говорио: 'Ђаковићу, поздравио те г. Антоније Мајсторовић, да ми кажеш, хоћеш да пристанеш и да свршиш онај посао, што си се са Живаном разговарао, на које му је одговорио Ђаковић, да неће да се прими, не признаје да је на то казао: 'Ђаковићу, зашто нећеш, кад ти можеш то најбоље да извршиш', и не признаје да је рекао 'да то има бити извршено, кад нареди г. Мајсторовић.'
     Да г. Коста није признао, да је казивао г. Антонију Мајсторовићу у прошлој години у Београду, да г. Милић нешто мути и шурује са четовођама народне војске, да су се људи узнемирили због пописа имања и прављења војничких аљина, и да је даље рекао г. Коста, пошто му је Антоније ту ствар објаснио с добре стране, 'е кад је тако, како је Ђаковић мислио нешто о дочецима, па је сад одустао од тога, ништа није боље, него седети с миром.'
     Да г. Коста није признао, да је рекао Марку Новаковићу: 'Знам ја што те је звао г. Милић, ако да Бог и опет ће књаз Александер доћи за књаза.' Но, да је г. Коста г. Мајсторовићу, Петру Ђаковићу и Марку Новаковићу све изложено говорио, они су му показали у очи на суочењу.

Г. Матеја Крупежић, парох из Велике Крсне, под заклетвом показао је, да је код њега прве недеље божићњег поста пр. год. г. Коста Мајсторовић говорио, да ће бити буне, и да ће светлиј књаз Михаило у путу за Крагујевац убијен бити и то у Тополи, па онда да ће доћи за књаза Петар, син књаза Александра Карађорђевића, и да на томе ради сва крагујевачка нахија и многи чиновници, између коих г. Коста Антоновић, капетан подунавскиј, и да у том случају неће се држати скупштина. Г. Коста на суочењу признао је ово казивање, а што је говорио да ће бити убиство у Тополи, да је то говорио по речима Антонија Мајсторовића и Марка Новаковића, јер је Мајсторовић казао 'да би најбоље било у дочецима', а Марко опет 'да ће све то ићи под команду,', па је отуда извео закључење сам, да ће се извршити убиство у Тополи.