Српске буне

[JASON]

  22. Ђорђа Лукића.
     Да је Ђорђе признао и код полицајне власти и код суда да је код њега говорио Димитрије Станковић у месецу Априлу пр. г. у кафани Коларчевој у Београду, како су они радили за долазак књаза Михаила и дању и ноћу докле га доведоше, а он уместо то призна, да је њи од себе одбио, и узео око себе његове непријатеље кои ће га скр'ати, но нека га, да ће он тражити њи – Миту и Ђорђа – али да иј неће добити на његову страну, да је узет прирез од народа па сад нема ни гроша у каси, те тако неможе књаз ни да ратује противу Турске.
     Да је Ђорђе признао да је казао Воину, кмету из Крњева, кад га је он запитао шта има ново у Београду, 'све је добро, само једно неваља, ето то је, што је књаз све своје пријатеље од себе одбио, и најгоре непријатеље око себе прима кои ће га оборити, и онда ће тражити своје пријатеље, али иј неће наћи, после тога да му је казао по речима Димитријевићевим да је прирез узет од народа па сада нема ни гроша у каси те тако неможе да ратује књаз против Турака; сам пак из собствени убеђења да је рекао код Воина 'шта ћемо ратовати с Турцима кад имамо Турака међу нама' а тим изразом хтео је то дати разумети Воину, што нису Срби сложни како треба, те да су стога сами себи Турци.
     Признаје да му је казивао г. Милић Соскић у прошлој години да је ишао у Београд да премести дете своје у Београду учеће се са квартиром и да види да-ли су дошле паре преко трг. Н. Н. без да је изрекао код кога.
     Признаје да му је прошле јесени казивао г. Милић да је београдска наија са неким Лауданом готова, и да само чека час да се побуни и да обори књаза Михаила и његову владу и да преведе и на владу поврати књаза Александра Карађорђевића и да то раде многи и готово сви чиновници, и да ће он чим новце прими, Филипа Станковића из Аустрије на Смедереву превести и са њим право у Крагујевац ићи и тамо војску, топове, касарну и Крагујевац заузети, у чему ће им неки официри на руци бити са крагујевчанима јер је Крагујевац готов, Антоновић кои је старешина народне војске, да је с њима, а и г. Мајсторовић, бивши советник.
     Признаје да му је казивао Димитрије Х. Поповић из Паланке у Београду живећи како је о нечем поплашио г. Милића Соскића, после да је запитао Ђорђа шта има ново, а кад му је Ђорђе одговорио да нема ништа ново, да је Димитрије на то одговорио: 'Ти мислиш да сакријеш од мене но треба да знаш да ја све знам јер сам у оном месту – разумевајући Београд – гди се то ради, и код нас се то најпре закључи пак се после вама јави', без да је Димитрије казао шта се то ради начисто.
     Каже и то Ђорђе да је код њега казивао Живан Глишић у прошлој години, да би ишао у Пешту по новце, да је истина отишао Тома из Влашке и Миладин из Суводола, но да без њега ништа бити неможе и поиште од Анте Јањића пасош његов да му даде за прелазак у Аустрију па да ће му дати 10 или 12 дук. цес., али да Јањић није пасош хтео дати.
     Непризнаје, да је казао о Крстову-дне Димитрију Х. Поповићу да има једно друштво које ради на преврату, и да на томе преврату ради Милић Соскић, Живан Глишић и Трифун из Башина, а поред њи многа лица из среза јасеничког и среза лепеничког, нити признаје да је казивао Димитрију да ће се за вођу буне понудити једно лице које ако се не прими онда ће се примити гг. Мајсторовић и Ранко Матеић, советници у пензии но да би бољи био Ранко што има већи уплив код народа и куражан је човек.
     Ово што не признаје Ђорђе, казао му је на сучењу у очи Димитрије Х. Поповић да је говорио; а друге саучастнике нема Ђорђе кои би га о чему убеђивали изван његовог признања.

[JASON]

  23. Трифуна Анђелковића.
     Да је Трифун показао да је био 18. Октомбра прошле године у Крагујевцу, да је Мита до неко доба ноћи по Крагујевцу тумарао, и у повратку да му је рекао: да се ради на томе да се народ побуни, књаз Михаило протера, а књаз Александер доведе на владу, да су у тој побуни умешани многи чиновници, да је зато сав Крагујевац готов а и многи официри да су за буну готови, поред тога да му је Мита казао, да ће књаз Александер за тај рачун послати новаца преко трг. Н. Н. и да је ишао у Крагујевац да види како стоји тамо ствар.
     Да је признао Трифун да га је питао г. Антоније Мајсторовић у Рашиној кафани како тамо код њи и јел' им капетан земљу и како пописао, а Трифун да је на то одговорио да је неком добро пописана а неки да се жале да није добро, и да незна шта ће с тим пописом бити на које да је Мајсторовић опет рекао: 'коме није добро нека чека скупштину па нека прелаже скупштини шта му је криво.'
     Признаје да је казивао Мајсторовић како је чуо од Димитрија Станковића да народ хоће да се буни и хоће да збаци књаза Михаила, и да поврати на владу књаза Александра, на које да је рекао г. Мајсторовић, да то несме да буде но да ће скупштина бити па тамо ко шта има нека предлаже.
     Да је Трифун показао и то да је у прошлој години био у Тополи на вашару и да су се у кући неког Јање скупили, он, Тома Станковић из Влашке, Марко Прокић из Жабара, Марко Соскић и Живан Глишић из Ковачевца и ту да је говорио Тома, да је био по Гружи до Карановца, и видио да је свуда готово да књаза Михаила протерају и да књаза Александра поврате, на ово да је рекао Трифун, да нема од тога ништа, да неће он без пара никуда померити се. На ово да је продужио Тома да они треба да се приме побуне а пара ће он набавити; и у томе разговору помагао је Тому и Живан; а Марко Прокић и Марко Соскић рекоше као и Трифун да без новца нећеду ништа радити.
     Непризнаје да му је Димитрије Станковић говорио, како је већ решено, да се династија Карађорђевића на владу поврати, него да се још нису погодили око тога, да-ли да позову на владу Перу, сина, или Ђоку синовца књаза Александра, нити признаје да му је Мита казивао, да ће пред Митровдан доћи г. Антоније Мајсторовић, и да ће он од књаза Александра добити новаца, да иј разда познатим лицима, да врбују људе на њиову страну, па кад буде време и знак се дао буде, да устану, ни да му је казивао, да је светли књаз Михаил притешњен од царева тако, да мало треба па да падне.        
     Исто тако непризнаје, да му је Мита казивао, како је он – Трифун – препоручен код Н. као човек од њиове стране, - ни да је Н. казао Трифуну, да ће се народни војници против Његове Светлости онда обратити и употребити, кад оду у Крагујевац да приме ново оружје, и да ће на неко време прећи Н. у Земун, да се тамо бави како би сваку сумњу избегао.
     Непризнаје да му је Мита казивао, да је султан обећао књазу Александру сваку, па и материјалну помоћ, само да се учини преврат у Србии.
     Непризнаје да је 24. Новембра прошле године казивао, како једно лице од великаша наваљује једнако на г. Антонија Мајсторовића, да буде вођ буне, но да он несме да се прими, даље, како у помоћ Мајсторовићу дају столначелника министерства грађевине Никодима Ћирића чега се он прима, и да је Трифун рекао да они немогу ништа учинити без Филипа Станковића и да се на Филипов долазак очекује. Непризнаје да је казивао да ће Милић Соскић да изнађе нека два београђанина што су ишли књазу Александру те да иј упита са каквим су се гласовима повратили, и непризнаје да је видио да се Мита састао у Крагујевцу са официром г. Миланом кои је на једно око слеп и са г. Савом Стојановићем официром, и да су ови казали да и њима пошље по мало новаца, а они да су тамо готови и да сви официри радо имају Миту да се с њиме друже.
     Признаје да је кад је се из Крагујевца враћао с Митом Станковићем преноћио у кући г. Милића Соскића и да је ту дошао и Марко Соскић па онда да је Мита пред свима рекао: како су били по Гружи и Лепеници и да је тамо у Крагујевцу све готово само чекају дан, миг и позив па да ће сви устати, па да је показао и неке официре да су на њиховој страни, али да непамти које је именовао, јер иј непознаје, даље да је рекао Мита, да је и време за устанак одређено одма после Светог Аранђела и да ће тада његов брат Филип на Липама прећи из Немачке но да би добро било да га онамо једно 20 коњаника дочекају, па да ће Филип одма продрети у Крагујевац и онамо заузети војску и топове па кренути се на Београд да књаза Михаила протера и потом позвати књаза Александра да се на престол поврати и да је један добар одређен за вођу буне, да ће свима на два три дана објавити у кои ће дан бити устанак и буна букнути; и да ће брата његовог кад пређе из Аустрије амо дочекати у Крагујевцу неки чиновници над војском а и прота крагујевачки.
     Да су на суочењу показали у очи Трифуну г. Антоније Мајсторовић и Антоније Ђорђевић и то Мајсторовић да је Трифун казао да је у народу жубор због уређења пореске системе, а Антоније Ј. Ђорђевић да му је Трифун казао да ће у земљи нашој преврат да буде, Милан Милојковић из Придворице да је под заклетвом показао па то повторио Трифуну и на суочењу у очи, да је Трифун саобштавао Милану све састанке зломишљеника, и да му није казивао шта су се разговарали, и да је Милан чим је за такве састанке дознавао јавио своме надлежном срезком старешини.

[JASON]

  24. Г. Ђорђа Поповића, свештеника. 
     Да је Ђорђе код полицајне власти на испиту признао, да је њему г. Милић Соскић у прошлој години казивао, да је се народ у смедеревском окружију због пописа имања побунио, на које да му је г. Ђока рекао, 'шта ће бити од те буне?' да се и он зна управљати. После тога да је Милић исприповедао, како су започели да раде но није хтео никаквог вођу буне именовати. Исто тако да је признао на полицајном испиту да му је Живан Глишић приповедио како имаду намеру да дигну буну, како ће тога ради књаз Александр, преко Филипа Смедеревца послати неке новце које ће отићи да донесе онај кои буде одређен; да је Ђока питао Марка Соскића 'шта би од оног њиовог посла раду ли они штогод или не, јер је овамо код њи све готово само се очекује да они одпочну у нахии смедеревској' а да је Марко на то приметио, да г. Милић сад није ту него да је отишао у Смедерево или Београд, па кад дође ваљда ће и новце донети или он или Живан и тада ће се знати кад ће се отпочети. Даље да је признао код полицајне власти да је питао Ђорђа Вукашиновића из Рајковца у прошлој години би ли његов зет Н. Н. могао бити књаз, и да је признао и то г. Ђока да је зато имао рђаве умишљаје противу књаза и владе, што је се бојао да га књаз и влада порезом неоглоби па је држао да ако опет књаз Александер дође на владу да ће баталити овај попис и данак оставити по досадањем. Ово све што је признао код полицајне власти порекао је код суда.
     Признаје на испиту код суда да су Живан и Јован из Загорице шапутали о некој буни, али шта, да није чуо.
     Признаје да га је звао Јован да иде у Ковачевац што ће тамо доћи капетан смедеревски, и многи из смедеревског, београдског и крагујевачког окружија, да се о буни разговарају, но да Ђока није хтео тамо ићи; а непризнаје да је казао Јовану кад га је звао да иду у Ковачевац да неби жалио да даде 500 дук. цес. само да се буна што пре произведе.
     Признаје да му је Стеван Милетић из Ковачевца причао како је био у Крагујевцу и како зна да се тамо живо ради за буну и причао му је шта је чуо да говори Сава официр у погледу произвести се имајућег нереда; а више ништа није признао код суда г. Ђорђе да је говорио или радио што би се тицало политични послова.
     Непризнаје ни оно што му је Јован Ђорђевић показао у очи да је г. Ђорђе код Јована говорио ово, како је г. Ђорђе ишао код г. Милића Соскића, и како је видио да се то живо ради на побуни; да је ишао у Београд да купи једно звоно за цркву јагњилску, да је се налазио са Илиом ћурчиом из Београда и разговарао се, да га је Илија поплашио с тиме што му је казао да је власт већма дознала за све ово, и да хоће све да похвата, да је г. Ђока и то рекао код Јована кад би се могло што пре започети да би он првиј на ту радњу дао 500 дук. цес. а и сам да би радио колико би могао, али почем има нурију и велики посао, кад неможе иначе то, да ће да помаже покрет новцем. Други саучастника нема г. Ђока.

[JASON]

  25. Марка Прокића из Жабара.
     Да је Марко и код полицајне власти и код суда признао, да је он приватног посла ради био у лето прошле године код Живана Глишића и да му је Живан казао, да се ради да се књаз Александер Карађорђевић у Србију за књаза поврати, а књаз Михаило протера, но на ту цељ да су новци нуждни, па с тога да ће он са Томом из Влашке, старцем његовим, отићи са свињама у Немачку код књаза Александра и поискати новаца, па ако иј пренесу, да ће тада и Марку и многима раздати, но ако књаз новце неда, онда да неможе ништа бити. Кад је Марко отишао Томи Станковићу из Влашке да тражи новаца за приватну потребу, да му је Тома онако исто казао за промену књаза као и Живан Глишић, 'само докле новци дођу'.
     Док је још био код Живана вели да је ту био дошао и Милић Соскић, па пошто је запитао Марка како он стои и пошто упита Живана, дал је послао књаз Александер новце, као и пошто је Живан одговорио да није, онда да је Милић рекао: 'настаните да књаз Александер пошље новаца и поздравите га да то учини па је онда свршен посао, а ја имам доста људи на руци, моја смедеревска нахија сва је готова, али докле новци недођу биће све бадава.'
     Признао је да је о Малој Госпоини прошле год. био на вашару у Тополи заједно са Томом из Влашке, Живаном Глишићем, Марком Соскићем и Трифуном Анђалковићем, да је почео о преврату говорити Живан, па после дужег времена би закључено да се ништа предузети неможе, докле год новци на цељ преврата од књаза Алесандра недођу, па стога да се новци ишту од књаза Александра и донесу Тома Станковић из Влашке и Живан Глишић (Тома је био Живанов деда. – прим. Ј.).
     Признаје да је казао онда Живану, да или Живан иде по новце или ће сам он – Марко – ићи. Непризнаје да је казао Живану ако иде пре књазу Александру да му каже да је Богдан његов брат књазу Александру на руци, и да су и војска и топови готови само треба 7-8.000 д. цес., јер без тога се неможе ништа починити, а непризнаје ни то да је казивао Живану како је његов брат дао руку Павлу Трифковићу у Пешти за знак да ће његов брат бити веран књазу Александру.
     Признаје да је ишао у Пешту књазу Александру него не због политични узрока, него због 400 дуката цес. дуга кои му има давати, а да ништа није говорио тамо што би га окривити могло.
     Признаје да је упућивао Живана да он оде са Томом, да моле књаза Александра, да им он новаца на цељ преврата даде, али да ништа није писао књазу Александру нити да је тога ради тамо ишао.
     Признаје да је оном приликом кад је њему казао г. Милић Соскић да дигне народ против књаза Михаила, па да се начини буна, те да га протера и овамо књаза Александра доведе, одговорио Соскићу, да је зато и нахија крагујевачка готова, што није било истина, јер баш о томе да ниским из његове нахије ни речи говорио није окром само што се је око Ваведенија прошле године састао са г. Ранком Матеићем Тополцем због неког дуга, и да га је питао г. Ранко како је у народу, нашта да му је Марко одговорио, да је народ као вода за мотиком, и због оваковог израза да је се г. Ранко насмејао и рекао му: 'Е, мој Прокићу, да знаш ти како је наређено, али нећу да ти кажем докле небуде време.'
     Непризнаје да је питао г. Ранка шта ради, и зар ништа непредузима, и да ће му бити пространа мишја рупа кад га стану јурити. Напоследку каже да му није познато време, кад би се имао преврат у земљи приозвести, него да је било само говорено пошто новци дођу од књаза Александра и народ се подигне, да се одма у Крагујевац иде, па Крагујевац, војска и топови заузму, и онда ће по речма г. Милића књаз Мијаило са своим правителством у Немачку пребећи, и да је на њиовој страни г. Сава официр кои над топовима заповеда, но незна дал ово последње рече Живан ил Милић.
     Да су показали Марку на суочењу у очи г.  Милић Соскић и Живан Глишић и то Милић да је код њега Марко причао, да је књагиња Александрова дала Филипу Станковићу 3.000 д. цес., Прокићу 400 и Милану Милојковићу из Придворице 500 дуката, но незна за кои рачун, и да је Марко рекао зашто књаз Александер нешиље једном новце, ако оће да се што једанпут сврши; а Живан Глишић да је Марко код њега говорио, да ваља да се ради за књаза Александра, а књаз Мијаило да се протера, и да Живан оде књазу Александру и новаца за побуну донесе и чим књаз Мијаило види да је народ с њим незадовољан да ће и он сам земљу оставити.

[JASON]

  26. Мијаила С. Поповића.
     Да је Мијаило признао код власти полицајне но код суда је одрекао, да је он у прошлој години, код Павла из Селевца водио говор о Књазу и упитао га како су код њи људи, јесу ли сигурни да штогод раде ако би се што започело против књаза Мијаила, а пошто је Павле одговорио да је све сигурно да је и Мијаило рекао да је код њи све готово особито Трнава и да је звао Мијаила да га са г. Баћом у Смедереву упозна кои ће му показати све шта се ради, и шта ће Мијаило чинити.
     Да је Мијаило признао и код полицајне власти и код суда, да је долазио кући његовој у Октомбру мес. прошле год. Јован Ђорђевић из Загорице и да му је причао: да је био по Гружи и састајао се са Петром Нешићем из Забојнице кои му је обећао, да ће за рачун буне против књаза Мијаила, а у ползу књаза Александра целу Гружу побунити, да је био у Крагујевцу код Саве официра, кои му је казао да је заповедник над топовима, па чим се одпочне, да ће бити и он готов; за неког капетана Лаудана из Сопота да је рекао да је се и он обећао и тврдо зарекао, да ће свој цео срез подићи, па да неће дати књазу Мијаилу да иде у народ кад буна букне, да је ишао и код Ранка Матеића но овај да му је казао да за то неће ништа да зна, да ће новци од књаза Александра доћи преко паше београдског Н. Н. кои ће знати коме ће иј раздати, а Филип Станковић да ће на Смедереву прећи амо па да ће онда са смедеревским окружијем ударити на Жабаре, Ново село, Трнаву, те са овима после заузети Крагујевац па књаза Милаила сбацити и протерати а књаза Александра натраг довести, и кад је Јован упитао њега и Матију Пантића да ли ће и они уз буну пристати, непризнаје да су одговорили, да су готови и да ће први на то пристати, него да је Мијаило рекао, зар невиди како се на њи пази, и да они неће нити смеду главе да помоле, но кад би каква сила из Смедерева нагрнула само би она у стању била да и њи покрене, иначе никако. Поред тога да је Јован и то казао да је био неки скуп између Крсне и Ковачевца, гди је решено да са устанком управљају Филип и Мајсторовић, но да није казао ни једног кои је био на том скупу, нити су га што питали, даље да је говорио и то Јован да су њи десеторица ишли у Базјаш и састали се са књазом Александром и да им је књаз Александер казао да ће за тај рачун т. ј. за буну послати новце преко паше београдског Н. Н. кои ће иј раздати куда треба а кои су ишли у Базјаш да му Јован није казао.
     Непризнаје да је код њега Јован говорио код загоричке меане, зар је прирез покупљен од народа, за какву потребу народну, но попљачкаше лане Београд и чиновници поделише те пљачке па сад сиротиња плаћа.
     Непризнаје да га је Јован позвао да буде готов кад се позове ни да му је он што обећао, нити да му је Јован говорио да се добро чувају од началника њиног као и од капетана кои пензију вуку.
     Да је Јован на суочењу показао у очи Мијаилу да је Мијајло говорио: 'неће г. Ранко да се прими заповедништва над буном да како. Лако је њему што он вуче плату и ништа неради. То и јест мука што имамо двојаке чиновнике кои вуку плату. Ја више радим на побуни него сви ви. Трнава је сва готова, и да је за једну ноћ сву могу дигнути.' Други саучастника нема Мијаило.

[JASON]

  27. Матије Пантића.
     Да је Матија признао код полицајне власти но код суда одрекао је, да је једно јутро отишао код Гаврила Срећковића из Трнаве, ту да је дошао и Јован Ђорђевић из Загорице, мало затим да је дошао ту и Мијаило, брат Гаврилов, па почем је Гаврило себе ради отишао напоље да је Јован Матеи и Мијаилу причао, како се живо ради о преврату у земљи и оборењу књаза Мијаила у ползу књаза Александра, како је Јован од скупа ковачевског послан, те је које гди ишао и распитивао, како ће од књаза Александра новци доћи, па онда да ће и Филип Станковић ударити на Крагујевац, и на те речи да су Матија и Мијаило казали Јовану, да и они на томе раде, и да ће они бити први кад се то започне.
     На чисто непризнаје, да је ма шта политично са Јованом, окром што је била реч о процени његови добара, коју су спремали да узму новаца под интерес. Да је Јован Ђорђевић показао Матији у очи, да је Матија код њега говорио, да он више ради на побуни, него Јован и остали,  и да је  рад да се што пре отпочне, и да је Матија питао Јована, да ли се састајао са Марком Обућином из Светлића.

  28. Милована Стефановића.
     Да је Милован признао и код полицајне власти и код суда, да је 30. Октомбра пр. год. био заједно са г. Костом Мајсторовићем, свештеником из Азање, у Београду код г. Антонија Мајсторовића и да је код њега говорио Антоније, да је светлиј књаз Мијаило касу народну са 300.000 д. ц. задужио, а да је светла књагиња у Енглеској потрошила из касе народне 20 хил. д. ц., и да сада у каси народној нема ни једног гроша, па с тога да књаз нема с чиме ни војску да издржава него да је мора распустити; да ће скупштина онде бити, гди књаз нареди, да ће скупштина књаза оборити, но да ће то мучно извршити, јербо је књаз добро стегао. Ово последње да је Милован на суочењу са Мајсторовићем код суда тако исправио да је г. Мајсторовић рекао, неможе то тако бити, што се тиче буне, него ће скупштина то израдити, а скупштина бити мора, а дотле поздравите ви све нека чекају, докле небуде скупштина, јер књаз чврсто стои и неможе се лако обалити, има толику војску, па и бећаре докле скупи, неда се лако, па онда или г. Антоније или поп Коста, да је рекао: али би најбоље било у дочецима, а шта да се у дочецима учини, да то није изговорено; даље да је том приликом Мајсторовић рекао, да у смедеревском окружију нема тиј људи, кои би могли то учинити, па онда рече поп Кости 'поздрави Соскића, Ђаковића и друге, нека се оставе тога, јер књаз има на својој страни толике чиновнике кои недаду да то буде, него ће то скупштина израдити, па шта имаду тиј људи, нека после на скупштини предлажу.' Даље да је говорио Мајсторовић, да смедеревска нахија ништа није, друга су окружија млого добра.
Милован нема саучестника кои би га теретили.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

  29. Г. Ранка Матеића пензионираног саветника.
     Да је г. Ранко признао код суда да је код њега у прошлој години долазио Јован Ђорђевић, и да му је казивао, да је народ незадовољан због пописа имања ради уређења пореске системе, и да је г. Ранко говорио да народ нетреба да буде незадовољан него да је право да се данак плаћа по имању, а не да су богати и сиромаси у плаћању једнаки.
     Непризнаје да је се буди шта разговарао о политичним предузећима са Јованом. Непризнаје да је њему причао Јован казивања Живана Глишића, да ће из окружија смедеревског доћи 2-3000  људи у Крагујевац, па да ће се примити г. Ранко за вођу побуне; а непризнаје ни да је казао Јовану да Јован то што зна закопа 300 аршина у земљу, што ће проћи кои буне, као они лане у Смедереву. Непризнаје да је Јован казивао му, да је смедеревско окружије готово и да га је нудио да у буну пристане, нити да је Јован одговорио, да се сада неможе ничега да прими, али баш народ ако се узбуни, да томе неће бити противан.
     Непризнаје да је Јовану казао, да је и тамо код њи у Крагујевцу добро, јер му је капетан гружански казао, да је сва Гружа готова, а и капетан да је одвећ добар човек и да се у њега ваља надати; и да је казао Јовану да пази шта ће да ради и коме да се поверава, да иј власт неби опазила, што они незнаду какви су испити, па ако се увате да се немогу одржати. Непризнаје да је говорио Марку Прокићу када му је овај рекао, да је народ као вода за мотиком: 'Е мој Прокићу, да знаш ти како је наређено, али ја нећу теби да кажем докле небуде томе време, а сад немогу ти казати, но кад буде време казаћу ти.'
     Да су на суочењу казали г. Ранку у очи Јован Ђорђевић и Марко Прокић и то:
     а) Јован, да је код њега говорио г. Ранко, да неће да се прими побуне коју му је предлагао Јован по речма Живана Глишића и да Јован ту тајну закопа 300 аршина у земљу, јер ако се почну бунити, да ће проћи као они лане у Смедереву. Други пут да је Ранко говорио, да неће бити противан буни, а да ће пристати ако се народ узбуни, јер је и код њи добро, што капетан гружански каже, да је сва Гружа готова, а и капетан је одвећ добар човек, и у њега треба да се надају, нити шта да се брину за Гружу, да се сви добро чувају, да пазе шта ће да раде и ком да се поверавају, да иј неби власт опазила, и
     б) Марко Протић, да је њега питао г. Ранко, како је у народу, после да му је приметио: 'Е мој Прокићу, да знаш ти како је наређено, али нећу да ти кажем доклне не буде време.'

[JASON]

  30. Г. Петра Павловића – Лаудана. –
     Да г. Петар није признао, да је код њега долазио Петар Васић из Пружатовца, и да му је казивао да ће да буде буна.
Не признаје да је њему казивао Тома Станковић о припремама које се за преврат у земљи чине. Непризнаје да му је казивао Тома како је у Ковачевцу закључено, да он и Живан Глишић иду по новце књазу Александру, кои се имао узети на цељ преврата и повратка књаза Александра у Србију, ни да је рекао Томи, да није за тај посао, јер ће све проказати кад га стану узимати на испит, па онда да ће пропасти и г. Петар и г. Коста Антоновић. Непризнаје да је шиљао Косту Славковића из Ропочева, Томи Станковићу са препоруком 'да чини  оно што му је он – Петар – рекао да не чини.'
     Признаје да је знао да је незадовољство у народу због пописа имања ради уређења пореске системе, али да није знао да се што ради на преврату, а о незадовољству због пописа што је знао, то да је достављао својој предпостављеној власти. Да су на суочењу показали Петар Васић, Тома Станковић и Коста Славковић у очи Петру и то:
     а) Петар, да је казивао свом старешини г. Петру да је Живан и г. Милић говорио да је био у Београду, да се тамо ради о буни која ће књаза Мијаила и његову владу оборити, а повратити на владу књаза Александра, да то раде сви чиновници и млоги капетани и началници и најглавнији у народу људи, а и г. Мајсторовић, и да треба да се иште новаца од књ. Александра да се четовођама и командирима раздаду и другим људма, и да Тома и Живан иду по новце; и да је г. Петар казао Томи да он за тај посао није, што ће све проказати кад га поведу на испит, па онда да ће г. Петар и Антоновић пропасти; а после тога да је г. Петар по Кости Славковићу поручио му да чини оно, што му је г. Лаудан казао да нечини. После тога да је г. Лаудан питао Тому шта раде од они послова и јесул ишли за новце, и даље настави, како њега преместише што га знаду да је на страни Карађорђевића, и
     б) Коста да је више пута говорио са г. Петром како Милић Соскић и његово дружство раде да учине преврат у земљи у ползу Карађорђевића, а г. Петар да је говорио 'нека иј нека тутње, докле иј неповатају'; после тога да је капетан Петар послао Косту к Томи да му каже слободно да ради оно што му је казао да неради и ако хоће нека иде за новце.

[JASON]

  31. Радована Петровића Стојковића.
     Да је Радован као што је окружно начелство писмом од 14. Фебруара т. г. Нр. 1169. 1304. и 1305. јавља утекао у Аустрију чим је дознао да се за ово дело позива на одговор; да је ово окружно началничество предало Радована на осуђење несаслушана, и по устројенију окружни судова од 26. Јануара 1840. год. N^o. 140. / Сов. N^o. 110.  точкама 8. 10. 13. и 14. збор I. стр. 182. нико неможе бити, докле се предходно несаслуша, па с тога да се Радован кад се ухвати има узети на испит.

  32. Г. Никодија Ћирића, столначалника.
     Да г. Никодије није признао код суда ни код полицајне власти, да је он око Дмитрова-дна пр. год. у Београду питао г. Милића Соскића имали задовољства у народу због ове пореске система, после да је казао да нема ништа, све иде зло и наопако, каже господ. Н. Н. да нема у каси ни једног гроша, и каса је упропашћена, ето и сада је покуповао неке скупоцене ствари за Влашку, и неку сабљу за књаза влашког, па нема новаца у каси, и мора бити млого скуп данак на земљу, и није питао књаз никог и сад тражи од совета да се одобри и исплати, сви су советници по настојавању г. Маринковића већ одобрили, само господ. Н. Н. да није хтео, по његовом казивању, одобрити, и хоће да упропасти књаз чиновнике и све. Неможе се другачије стати на пут, него да се мора установити један тајни совет, па да одреди г. Мајсторовића за предводитеља, те да он продре у Крагујевац и заузме војску и топове па буном да се књаз збаци и протера, па онда да се књаз Александер за књаза поврати или његов син Петар, и то најдаље до 8. Новембра пр. год. т. ј. до св. Аранђела да причека г. Милић, да ће му г. Никодије јавити, или нарочитог човека послати да му јави како ће се управљати. Признаје да је налазио се двапут  с њим Соскић, али по сасвим приватном послу. епризнаје да је се што политично разговарао са Димитријем Станковићем из Смедерева.
     Ово све што је написано да је г. Ћирић говорио, казао је г. Милић Соскић код полицајне власти, а код суда порекао је, и на суочењу казао је да је г. Ћирић само то говорио, да нетреба да је народ незадовољaн са пореском системом, јер ће се плаћати по имању, што правителство потребује више пара него до сада, јер је млого потрошено на набавку оружија и другиј потреба, и да је влашки књаз узет на одговор, што је дозволио те је толико силно оружје у нашу земљу пренешено, и да је с тога наш књаз купио неке ствари да књазу влашком пошље.

[JASON]

  33. Г. Милована Живковића из Влашке.
     Да г. Милован није признао ни код полицајне власти ни код суда, да је њему казивао Спасоје Синђелић из Ропочева о радњи г. Милића Соскића, Живана Глишића и Томе Станковића, и да је г. Милован с тога рекао Синђелићу: 'Ћути ти, нека њиј, нека ова партаја Карађорђевића која је најјача ради и изради, па ћемо после ми сусрести и ми нећемо дати прећи овамо књазу Александру, него ће скупштина начинити три човека, или колико скупштина одреди, изабрати да у место књаза за једну, две или три године владају, па ако буду добри, скупштина може иј опет оставити да владају, иначе ако буду рђави, скупштина ће иј збацити и друге место њи изабрати и све тако редом мењати.'
     То доношење Спасојево каже г. Милован да је неистинито и да није никакав доказ; осим тога оно је логично противуречно, јер како може ко мислити да ће се користити успехом каквог јачег противника, па пустити га да успе и јошт јачиј да буде.
Непризнаје да је говорио код Спасоја Синђелића то: ми смо радили кад смо књаза Александра протерали да буде боље, а оно је сада јошт горе, јер од свега оног што смо на првој скупштини у Београду већали нема сада ништа.
Непризнаје да је казао код Синђелића да на предузећу да се преврат у земљи учини, ради и капетан и смедеревскиј зет Х. Динин.
Непризнаје да је рекао код Синђелића, да књаз Мијаило ради по вољи шта хоће, и да партаја књаза Александра ради да дигне буну и књаза Александра поврати. У уставној земљи, вели, да неможе бити ни речи шта владаоц ради или нереди, што сва његова радња иде преко гг. министера, кои би за њу и одговарати имали.
     Непризнаје да је говорио у Паланки пред кућом зета његовог Васе, гди је био и Антоније Ј. Ђорђевић, на питање једног лица, да ли ће попис имања ради уређења пореске системе да остане, 'мора остати донде докле скупштина небуде, па кад прва скупштина буде, онда треба она да одузме од књаза власт ону коју му је свето-преображенска скупштина адресом дала, па да буде скупштина таква, која ће надмоћну власт над књазом имати и оно што би она наредила, то да мора бити, али како књаз на то пристати неће него ће се одупирати, онда треба скупштина књаза да збаци и протера, па републику да прогласи и онда ће република ту пореску систему уништити, а народу олакшицу учинити, а докле тако небуде народу ће све горе бити.
Г. Милован вели, да ће сам суд видити, да је ово казивање неосновано, јер се зна да је скупштина преображенска дала књазу адресом поверење, да може у спољашњим делима по својој увиђавности радити, а о унутрашњим пословима скупштина није ништа говорила, нити је што сам, радио, него као и до сада, преко законити земаљски органа; уосталом да је та адреса тичући се спољашње политике поткрепила само радњу књаза, која је и до сад свагда државна тајна била, па као такову да је и до сад њу делио владаоц, са ким је он за добро налазио, и поред таковог стања ствари да нема ни повода таквом разговору, него да је то само бачено на њега.
     Непризнаје да је говорио код г. Гаје Велимировића, свештеника лозовичког, да треба да на скупштини има ваљани људи и да се има на њој израдити, да се садашњиј закон скупштински кои скупштину у радњиј ограничава измени, и скупштини слободно делање даде, па онда да захтева скупштина, да се опозове она адреса коју је скупштина преображенска књазу поднела, и дала му неограничену власт у руке те он ради шта хоће, нити да је могао говорити да треба дела која и непостоје обарати.
     Непризнаје да је г. Гаи кад му је он приметио, да то неиде, да једна скупштина даје а друга одузима и да књаз неће попустити, и да ће са скупштином у сукоб доћи, него попустити од свог права, одговорио, како и г. Милован тако мисли, јер је књаз горд и да би он пре дао оставку, него што би попустио, али да скупштина треба да буде пасивна докле се њено захтевање неудејствује; у осталом чини суд приметним на онај израз г. Гаин 'да скупштина треба да буде пасивна, па да штогод изнуди' и вели, да је то за њега права безсмислица, коју је г. Гаја морао научити од другог ког, а не од Милована.
Непризнаје да је говорио код г. Гаје да треба да буде у нашој земљи република, на врху које да се три лица за президенте изаберу, да ове президенте треба бирати на једну или три године да они у место књаза народом управљају, па ако би добри били могли би се опет избирати, но ако интересима народним неби одговарали, онда се могу изабрати друга лица, те тако би то најбоље било за државу а не гди један влада и чини шта хоће, но да заиста нема добри скупштинара кои би то остварити кадри били, јер се каже да је г. Милован сам признао да нема за скупштину способни људи, откуд би могао тражити, да нешто учине они људи, које би он сам за неспособне признавао, и шта би вредео један такав разговор кои се сам у себи пориче.
Непризнаје да је говорио г. Гаи, ако књаз Михаил скупштини не попусти или оставку неда, скупштина ће га сбацити и републику огласити, и кад је г. Гаја приметио му да наш народ не трпи таквиј начин управе земаљске, непризнаје да је и то говорио, да би књаз Михаило принео земљи добра кад би тестаментом означио за наследника Перу сина Александра Карађорђевића, те би се тако све партаје слиле у једно. Вели, да је у том казивању г. Гаином најбоља сведочба колико и остала казивања његова имају у себи смисла и озбиљности, јер тако би се само деца могла разговарати да је спасење народа час у републики, која се по неспособности народа за њу, постићи не може, час у радњи скупштинара, кои се такође за неспособне признају, а час у сливању партаја око нове једне личности, коју личност опет постојећи владаоц народу да прибави. За оваку оштроумну досетку мора искрено казати да је неспособан. У осталом мисли да ће и суд увидети да ове и подобне празне жеље и ако су смешне опет не би могле бити казниме, јер ни на каквом делу неоснивају, а суд хоће дело а не жеље и мнења.
     Непризнаје да је говорио код Анте Јањића да републику треба саставити, и три лица као президенте кои би у место књаза владали да се поставе, и да би они само на неко време владати имали које би скупштина имала бирати, постављати и обарати, и кад би, вели, предлагао републику да би је предлагао у савременој форми, а не у форми која је постојала пре 2000 година, и толиким искуством своје несавршенство показала.
Сведоке г. Гају, Синђелића, и Анту Ђорђевића непризнаје што су оптужени за политичке смутње, што су казивања њиова свака за себе, јер нису сва троица били на једном месту и у једно време чули од њега оно што су код власти показали. Осим тога колико му је познато нигди у просвећеној Европи нити у ком другом Христијанском свету могу се примати казивања саучастника као доказна средства него се узимају као спомоћна средства и као повод да се какова кривица истражује, па мисли да и наше законодавство, а по њему да ни суд неће уважити сведочанства неслободни и у само дело умешани људиј, јер би то било попреко противно не само психологичној природи људској, него самом поњатију сведочанства.
Даље да моли суд г. Милован да узме у обзир сведоџбу при каквом грађанском делу, гди се недопушта сведочити човеку кои се макар иоле надати има каквом добитку или се има бојати какве штете од каквог известног дела, па онда сравни стање таквог човека са стањем једног у политичном делу обвиненог, и да разсуди да л' је способан један политичан кривац да истину посведочи.
Јоште обраћа пажњу на једну врло важну ствар коју до сада може бити нису узимали наши судови на ум, а то је да распис министра правде од 16. Марта 1863. године бр. 1401. још ни до данас није получио закониту силу, јер расписи министерски сами по себи нити су закон нити могу суд обвезивати као закон, а што се у поменутом распису каже, да је г. министер законодавним решењем овлашћен да тај распис као закон изда то законодавно решење које би овоме распису закону силу дало није обнародовано као што се известним познатим начином закони и уредбе саопштавају кад хоће да добију закониту снагу, или као што се каже да ступе у живот.
     Напоследку ако би суду какову сумњу на њега дала та околност што три сведока нешто налик једно на друго о њему сведоче а имено у смотрењу желења републике  то он опомиње и обраћа пажњу суда на онај случај кад су 'Србске Новине' од 1859. г. под уредништвом г. Милоша Поповића у чланцима под знаком # (дукат) доносиле и јавно уверавале наш свет, да је г. Милован са неким његовим друговима на свето-андриској скупштини радио за 'за републику са безбожством.' Кад је дакле мог'о један учен човек у јавном листу такву сплетку чинити, и тек после неколико месеци онај исти свет кои је очевидац свију сбивши се за оне две године догађаја о таквом чему уверавати, онда нека разсуди сам суд шта се не може потајним сплеткама измислити и особито од људи окривљени на њега потварати.
     Да је суд овај с погледом на предпис великог суда од 12. Марта текуће године бр. 234. вратио ово окружном началничеству Гаврила Велимировића свештеника и Спасоја Синђелића, кои су били обтужени сбог политични смутњи с тога што су они слушали за дела некиј лица, и о томе с другим само разговарали се и што неможе бити казнимо за суд; па кад је тако с њима поступљено и они нису кривци то је суд по решењу од 17. Марта тек. год. бр. 4358. подвргао оба сведока заклетви, па иј по том саслушао, и тако је показао,
     а) Г. Гаврило Велимировић:
     Да је 27. Септембра пр. год. дошао његовој кући г. Милован Јанковић да види неку сувачу и да је заноћио код г. Гаврила, да га је г. Милован запитао да ли је попис имања свршен, је ли на миру и како је свршен, на које да му је г. Гаврило одговорио да је на миру свршен и да је имање онако процењено као што је требало. Г. Милован рече, да је се народ због тога на једном месту узрујао био. После тога да је г. Милован почео нешто говорити о државама Европским, па да је онда говорио о републики и казао да треба и код нас да буде, па скупштина изабере три лица, кои да уместо књаза управљају земљом за једну или три године, па ако буду добри и народу по вољи, онда да иј скупштина и даље остави да управљају а ако небуду добри, онда да се сбаце и други поставе, а не као сада што је дато једном човеку у руке па ради по својој вољи шта хоће. По овоме да је даље г. Милован рекао, да ће бити скупштина због приреза кои треба да се опет разреже на народ но само ако буду имали људи ко што треба, да ће бити скупштина важна, јер треба да се закон кои је сада за скупштину написан уништи, што је здраво ограничен, и да се даде скупштини пространо делање, поред тога да треба скупштина адресу ону којом је прображенска скупштина књазу неограничену власт дала, да опозове, а кад му је г. Гаврило приметио да то неиде, да једна скупштина књазу нешто даје а друга да узима, јер би то понижавало достојанство књаза, па да књаз никако неће ту адресу повратити, онда да је г. Милован приметио, да то и јест што треба, јер држи да књажева гордост неби му допустила да штогод од свога права попусти. Да скупштина треба да буде пасивна, и да при своим зактевањма постојана остане, па ако најпосле ништа неби било, да књаза збаци. Кад је г. Гаврило приметио г. Миловану, а што би скупштина радила, кад би јој књаз ту адресу дао, да се г. Милован нашао мало сбуњен, па пошто је дуго г. Гаврила гледао и ћутао, да је наставио говорити: ако књаз ту адресу врати, да ће добро бити, јер ће скупштина онда добити неограничену власт, и књаз ће морати оно чинити што скупштина хоће, а не као до сада да чини књаз шта он хоће.
Поред тога да је рекао г. Милован, да би књаз, кад би тако било, добро учинио, да сина, А. Карађорђевића Перу, за наследника престола прогласи, те би се онда све партаје у једно слиле и престало би незадовољство у народу, па најпосле рече, да немамо такви људиј за скупштину, но опет да ће се он у колико узмогне побринути да људи ваљани за скупштину изабрани буду. То је све што је г. Милован код њега говорио, а више ништа.
     б) Спасоје Синђелић:
     Да је његовој кући дошао на Спасовдан прошле године г. Милован Јанковић, па да га је питао како је имање процењено ради уређења пореске системе, и кад му је он све испричао како је процењено, да је г. Милован рекао, да нема ништа од скупштине свето-андрејске, да су они мислили да ће да буде боље под књазом Михаилом него што је било, а оно је сада горе.
Да му је г. Милован казао, да на томе, да се књаз Александер поврати у Србију а књаз Михаил сбаци, раде Соскић, Глишић и г. Антоновић, но нека иј нека раде, па кад буду свршили да се Карађорђевић поврати, онда ће се томе стати на пут, па да се неће дозволити ни њему да дође у Србију, него ће се сазвати скупштина која ће три човека, или колико она за добро изнађе избирати да са народом управљају донде, докле буду народу по вољи, па ако небуду добри, да ће иј скупштина сбацити, па опет друге на њино место поставити, да је даље говорио г. Милован, да књаз Мијаило ради по својој вољи шта хоће, а неће онако као што је наредила свето-андрејска скупштина, да је књаза Александра партаја најјача, која ће књаза Михаила протерати, но да ће се стати на пут да се неповрати у Србију књаз Александер.
     Да су г. Гаврило и Синђелић цело ово њихово показивање казали на суочењу у очи г. Миловану. Но Антоније Јањић, кои је казивао код полицајне власти, да је г. Милован о Крстову-дне прошле године у Паланки говорио, да попис имања ради уређења пореске системе мора остати донде, докле скупштина небуде, а кад прва скупштина буде, онда они треба да одузму од књаза власт ону, коју му је свето-преображенска скупштина адресом дала, па да буде скупштина таква, која ће надмоћну власт над књазом имати, и оно што би она наредила да мора бити, али како књаз на ово неће пристати, него ће се одупирати, онда треба скупштина да књаза сбаци и протера, па републику да прогласи, и онда ће република ту пореску систему уништити и народу олакшице учинити, а докле тако небуде, да ће народу све горе бити. Републику да треба из три лица као президенте, кои би владати имали, образовати, које би скупштина имала бирати, постављати и обарати, и президенти имали би на неко време постављени бити, све је одрекао код суда и показао, да је Антоније говорио о пореској системи са отцем г. Милована Јанковића, да је г. Милованов отац питао како је земља процењена и да му је Антоније одговорио да је код њи плуг земље (1 плуг = 1 дан орања = 40 aра. – прим. Ј.) процењен 4 дуката цес., а доле у Морави и до 8 и 10 дук. цес., и да је некиј Милош, кога непознаје, казао: Та за Бога, докле ће то остати? а г. Милован да је само рекао: 'да се таково што може изменити онде само, гди скупштина располаже или гди република влада'; ово је мненије казао Антоније и г. Миловану у очи на суочењу, а г. Милован ни то непризнаје да је говорио, а што је говорио Антоније код полицајне власти другчије, вели, да је узроком тим говорио, што су му изнуђене оне говорене речи, но да је власт полицајна оповргла ове изговоре као измишљене.