Српске буне

[JASON]

  34. Димитрије Х. Поповић.
     Да је Димитрије показао, да је о Крстову-дне прошле године био у Паланки, и да му је Ђорђе Лукић из Паланке, казао, да има неко друштво, које ради за преврат. После тога у Новембру месецу пр. год. да му је Ђорђе ипак казао, да се ради о преврату, да су у овом друштву: Милић Соскић, Живан Глишић, неки Трифун из Башина, а поред ови да има јошт многи лица из среза јасеничког, овог окружија, и из лепеничког среза, и да ће се за вођу буне понудити једно лице, које ако се не прими, онда ће примити г. Мајсторовић и г. Ранко Матеић, бивши советници, но да би бољи био Ранко, јер има већиј уплив код народа, и да је куражан човек а г. Мајсторовић да је плашљив. Непризнаје да је говорио Лукићу, да је г. Милић Соскић, кад га је у Смедереву нашао, поплашио, и да је казао Лукићу, да он мисли да може што да сакрије од њи, но да он треба да зна, да они све добро знаду, јер су у оном месту, - разумевајући Београд – гди се то ради и најпре закључи, пак се после њима јави.
     Признаје да је јавио Н. Н., члену полиције, да има неко друштво, које ради да обори књаза и правитељство, али дотичним испитима и горепоменутим казивањем Поповића, објасњује се шта је знао, т.ј. што је слушао од Лукића и прочи, говорити о којекаквим смутњама.
     Димитрија Х. Поповића није нашао суд за нуждно суочавати са г. Милићем Соскићем, јер оно што је казао Соскић у 41. питању полицајног испита, да је њему Поповић рекао 'шта радите, нешто шушка, опажате ли, јури ти мене једанпут, чини ми се да ћу ја тебе скоро јурити', после да је рекао Соскићу 'шалим се Бога ми шалим се', није таково дело које би теретило Х. Поповића, и што би се сматрало као ствар кривична.

[JASON]

  35. Димитрија Станковића.
     Да Димитрије Станковић није признао да је се што политично разговарао са г. Василијем Цукићем, из Крчмара. Непризнаје да је казивао Трифуну Анђелковићу из Башина, да ће да се дигне буна да протера књаза Михаила, и да врати на владу књаза Александра, да је у Крагујевцу све спремно, и да око тога немогу јошт да се погоде, да ли да позову на владу Перу, сина књаза Александра, или самога књаза Александра. Непризнаје да је казивао Милићу Соскићу и Трифуну из Башина, како је било по Лепеници до Груже и Крагујевца, и како је тамо у Крагујевцу све готово, само да чекају дан и позив, па ће сви устати, да су официри готови, да ће Филип Станковић прећи овамо ради тога и т. д.
     Непризнаје да је ишао код г. проте крагујевачког г. Василија Цукића и г. Ранка Матеића, гг. М. Ј., С. С. и М. П. официра, и да је се с њима што политично разговарао, и непризнаје, да је говорио, да је књаз Александер послао новце преко г. Н. Н. да се народу раздаду. Непризнаје да је говорио да је књаз Мијаило притешњен од царева, тако, да мало треба да падне. Непризнаје да је препоручивао Трифуна из Башина, Н. Н. као човека њихова, и да им је Н. Н. казивао, да ће се народни војници, кад приме пушке нове, противу књаза обратити. Непризнаје да је говорио да је султан обећао књазу Александру сваку, па и материјалну помоћ, само да учини преврат у Србии. Непризнаје да је говорио, како је једно лице од великаша нудило г. Мајсторовића, да буде вођа побуне, и да му је дат у помоћ г. Никодије Ћирић, столначалник министерства грађевина, једним словом, непризнаје да је ма што и с ким политично радио, или што говорио.
     Да су показали на суочењу у очи Димитрију, Ђорђе Лукић, Трифун Анђелковић, г. Милан Соскић и Марко Соскић и то:
     а) Ђорђе, да је код њега говорио Димитрије: 'е мој брате, ми радисмо за долазак књаза Михаила, и дању и ноћу, докле га доведосмо, а он место да нам то призна, одбија нас од себе, и узео око себе све своје непријатеље, кои ће га скр'ати, но нека га, тражиће он нас, али неће нас на своју страну добити, узет је прирез од народа, па сад нема ни гроша у каси, те књаз неможе ни да ратује против Турака.'
     б) Трифун Анђелковић, да је  код њега и Марка Соскића говорио Димитрије: 'тамо је у Крагујевцу све готово, само чекају дан, миг и позив, па ће сви устати, јер је Крагујевац сав сигуран и готов, и има много официра на њиовој страни, устанак је одређен одма после светог Аранђела, и да ће тада Митин брат Филип Станковић, на Липама из Аустрије прећи, да би добро било да га дочекају 20 коњаника, па да ће Филип одма продрети у Крагујевац, онамо заузети војску и топове, па кренути се на Београд, да књаза Михаила протера, и по том да ће позвати књаза Александра, да се на престо врати, а за вођу да је један добар одређен, и да ће се свима на два три дана објавити, у кои ће дан бити устанак, и буна букнути; и да ће његовог брата, Филип, дочекати у Крагујевцу неки чиновници над војском и топовима.
     в) Марко Соскић, да је ово исто говорио Мита и код њега, јер је он био заједно са Трифуном, и
     г) Г. Милић Соскић, да је код њега говорио Мита, да су готови на побуну, и да су незадовољни са књазем Михаилом: прота крагујевачки Михаил, Василије Цукић из Крчмара, г. Ранко Матеић из Тополе, г. Н. Н. тополивац, г. Н. Н. официр тобџијски, Н. Н. капетан народне војске, потом да је код Соскића казао Димитрије да је Филипа, брата његовог, звао паша београдскиј.

[JASON]

  36. Да је кривица
     а) Г. Антонија Мајсторовића, казивањем саучастника г. Милића Соскића, Косте Мајсторовића. Милована Стефановића, и г. Данила Дрењаковића пароха голобочког и Марка Соскића по §. 22. расписа од 16. Марта 1863. N⁰ 1401.
     б) Милића Соскића, нешто собственим признањем да је по селу говорио противу начина управе земаљске, које по његовим речма иде да земљу упропасти, нешто казивањем саучастника Петра Васића, г. Антонија Мајсторовића, Ђорђа Лукића, Стевана Бујагића, Косте Славковића, Стевана Милосављевића, Миће Вуксановића, Антонија Јањића, Миладина Младеновића, Марка Соскића, Томе Станковића, Јована Ђорђевића, Живана Глишића, Николе Чокића, Марка Прокића, Марка Новаковића, Лазара Перишића, Симе Радивојевића и г. Косте Мајсторовића под §. 16. под г., и §. 22. реченог расписа;
     в) Живана Глишића, нешто собственим његовим признањем, нешто казивањем саучастника Петра Васића, Ђорђа Лукића, Косте Славковића, Стевана Милосављевића, Миће Вуксановића, Антонија Јањића, Марка Соскића, Јована Ђорђевића, Марка Прокића, Лазара Перишића, Симе Радивојевића, Петра Ђаковића и г. Ђоке Поповића свештеника по §. 16. реченог расписа под г., и §. 22.
     г) Косте Антоновића, казивањем саучастника Живана Глишића, г. Данила Дрењаковића, Миладина Младеновића, г. Милића Соскића и сведочбом под заклетвом испитаног сведока г. Гаврила Велимировића, свештеника по §. 22. расписа с погледом на §. 6. под 2.
     д) Г. Косте Мајсторовића, казивањем саучастника г. Антонија Мајсторовића, Петра Ђаковића, Марка Новаковића и сведока г. Матије Крупежевића пароха по §. 6. и 22. расписа.
     е) Г. Данила Дрењаковића, собственим признањем његовим да је дознавао за казнима дела г. Антонија Мајсторовића по §. 16. под г., расписа министерског.
     ж) Петра Ђаковића, казивањем саучастника г. Косте Мајсторовића и Живана Глишића по §. 22. расписа.
     з) Јована Ђорђевића, казивањем саучастника г. Ђоке Поповића, Мијаила Срећковића, г. Милића Соскића, Петра Васића, Николе Чокића и Марка Соскића по §. 22. расписа.
     i) Марка Соскића, казивањем саучастника Стевана Милосављевића, г. Антонија Мајсторовића, Лазара Перишића, Живана Глишића, и Косте Славковића по §. 22. расписа.
     к) Николе Чокића, његовим собственим признањем по §. 16. под г., расписа.
     л) Лазара Перишића, собственим признањем да је знао за казнима дела по §. 16. под г., расписа.
     м) Миће Вуксановића, казивањем саучастника Косте Славковића, Стевана Милосављевића, Лазара Перишића, г. Милића Соскића и Живана Глишића по §. 22. расписа.
     н) Марка Новаковића, казивањем саучастника Симе Радивојевића Колаковића, г. Косте Мајсторовића и г. Милића Соскића по §. 22. расписа.
     о) Томе Станковића, казивањем саучастника Косте Славковића, Марка Прокића, Стевана Милослављевића, Трифуна Анђелковића, Милића Соскића и Живана Глишића по §. 22. расписа.
     п) Стевана Милосављевића, собственим признањем да је знао за казнима дела по §. 16. под г., расписа министерског.
     р) Стевана Бујагића, собственим признањем да је дознавао за казнима дела по §. 16. под г., расписа. 
     с) Косте Славковића, собственим признањем да је знао за туђа дела по §. 16. под г., расписа.
     т) Миладина Младеновића, казивањем саучастника  Томе Станковића и Живана Глишића по §. 22. расписа.
     у) Петра Васића, казивањем саучастника Живана Глишића и г. Милића Соскића по §. 22. расписа.
     ф) Антонија Ј. Ђорђевића, собственим признањем да је знао за казнима дела Милића Соскића по §. 16. расписа.
     х) Ђорђа Лукића, собственим признањем да је знао за казнима дела по §. 16. под г., расписа.
     ц) Трифуна Анђелковића, казивањем саучестника г. Антонија Мајсторовића и Антонија Ј. Ђорђевића по §. 22. под г., истог расписа.
     ч) Г. Ђорђа Поповића, свештеника, собственим признањем по §. 16. под г., расписа.
     ш) Марка Прокића, казивањем саучастника г. Милића Соскића и Живана Глишића по §. 22. расписа.
     ъ) Мијаила С. Поповића, собственим признањем даје знао за казнима дела Јована Ђорђевића по §. 16, под г) расписа;
     ы) Матије Пантића, собственим признањем Јована Ђорђевића по §. 16, под г) расписа;
     ь) Милована Стефановића, собственим признањем да је знао за казнима дела г. Антонија Мајсторовића по §. 16, под г) расписа;
     ѣ) г. Ранка Матеића, казивањем саучастника Јована Ђорђевића и Марка Прокића по §. 6 под 4 расписа;
     є) г. Петра Павловића Лаудана, казивањем саучастника Петра васића, Томе Станковића и Косте Славковића по §. 6 под 4 расписа;
     ю) г. Никодија Ћирића, столначалника, казивањем г. Милића Соскића код полицајне власти са погледом на §. 6. под 4. и §. 16. под г);
     я) г. Милована Јанковића, казивањем заклети сведока Спасоја Синђелића и г. Гаврила Велимировића по §. 6 расписа;
     ћ) Димитрија Х. Поповића, собственим признањем код полицајне власти;
     ђ) Димитрија Станковића, казивањем саучастника Ђорђа Соскића по §. 22. расписа министерског доказана, но кривица г. Ранка Матеића, г. Петра Павловића, г. Никодија Ћирића и г. Милована Јанковића, само у томе што су се на издајничко предузеће т. ј. за  преврат спремали и што су уз то г. Никодије и г. Милован несмисленим изражаима увредили Светлога владаоца, у пола.

[JASON]

  37. Да из обштег прегледа предмета овог излази то, да овде нема дејствителног предузећа, коим је у самој ствари покренуто било извршење преступлења или злочинства, јер §. 87. закона кривичног предузећа да владајући књаз буде убијен, и да се закониј ред наследства или устав земаљски насилно промени, сматра онда за свршена кад су већ предузета дела коим се злочинствена намера непосредно у извршење привести има, а по §. 51. реченог закона и онда ако је учињен покушај, а покушај бива онако како је у §. 41. закона кривичног написано. И одредбе §§. 88. и 89. поменутог закона немогу се овде употребити што по §. 88. честореченог закона нису дела точно уговорена него су чињени само разговори и договори што по §. 89-м нису чињена ни она издајничка предузећа која се тамо спомињу, нит су врбовани људи ни у оружију упражњавани и што по првој точки §. 90-тог обтужени нису јавно речма или писменим саставима позивали на дела, која се по последњој точки §. 87. закона кривичног као издајничко предузеће казнити имају већ су они као једно известно друштво између њи чинили за преврат припреме.
Да је ово – окружно началничество писмом од 14. Фебруара тек. год. N⁰ 1169, 1304, и 1305. јавило суду, да је г. министер внутрени дела дозволио да се обтужени могу узети на одговор што су несмисленим поступцима и изражаима нанели увреду владаоцу земље.

  38. Да суд држи да су обтужени, кои су говорили да књаз хоће да упропасти земљу, и већ је упропастио, што у каси нема ни гроша, што је егзерцир те се људи грдно оштећавају, што је прирез узео, што заводи пореску систему, што је задужена каса народна, што је Светла Књагиња потрошила из државне касе 20.000 д. цес. у Енглеској без сваке народне користи, што књаз узима у војску прве синове, што књаз ради што хоће, што су правећи скупове у њима чинили договоре и употребљавали неугодне, непристојне речи да се књаз 'протера' и да ће се  'протерати' и да би га ваљало живота лишити, тим истим речима, увредили Светлог владаоца нашег, а уједно ово је и дело коим се припрема издајничко предузеће, а што су они један другог разговоре слушали па власти нејавили као што је шта је коме познато било све на надлежним местима у пресуди точно разложено, то су тиме један другог по §. 46. реченог закона кривичног потпомагали продужења рђави умишљаја. С тога дакле што саучастници кои су слушали да се проносе овакове речи, па то нису власт јавили, признају да су за то криви, могу се по њиховим казивањем по §. 22. расписа и теретити остали обтужени.

39. Да обтужени Коста Славковић, Никола Чокић и Димитрије Х. Поповић, по начину њиховог говора и дознавања за туђе речи немогу се у овом делу окривити него се имају одпустити испод суђења што није за суд казнимо, а што се тиче г. Никодија Ћирића, његово дело оно што се судом наоди да постои доказано у пола, а тако исто и дело г. Милована Јанковића у пола, јер се види да Спасоје Синђелић и Гаврило Велимировић нису били на једном месту или сведочили о једном истом предмету равногласно да би се спроћу г. Милована могао употребити §. 20. расписа него почем свакиј за себе самостално сведочи има се употребити §. 6. расписа под г).
Ово вреди и за гг. Петра Павловића Лаудана (види побуђене за Димитрија Станковића под ђ) о чему је напред била реч. §. 90. друга точка и §. 91. б). Г. Милован Јанковић имао би се по 17-тој точки устројења окружни судова за ово дело судити код његовог надлежног суда да није по речма сведока учинио преступлене у овом окружију и да није због казивања Анте Јањића из Паланке код полицајне власти, с њиме заједно као саучастник обтужен, а Јањић опет о другим стои у стицају те је због сајуза једног истог дела овамо послан. Он – г. Милован – нема право што чини изјатија против расписа министерског под N⁰ 1401. јер се може видити из 34. броја званични новина од 1. Марта 1863-ће године да је истиј распис правилно обнародован па уједно и законодавно овлашћен да г. министер правде стари распис новим заменити може.

[JASON]

  40. Да кривица остали обтужени, могла би подпасти под одредбу §. 47. Закона кривичног, да су они изван њиовог круга беседом на јавним местима или при јавним скуповима народа на какво преступљење или злочинство позивали, али кад то било није онда почем су по начину говора њиовог они као што је већ напред говорено нанели увреду Светлом владаоцу, и почем су по начину њиовог скупљања и договора спремали издајничко предузећа у томе да Светлога владаоца промене, а тиме да се промени и ред наследства у владајућој династији које је наследство првом точком устава земаљског њој дано, то при таковом стању ствари ове кривице њиове подпадају под одредбу друге точке §. 90. и §. 91. под б., закона кривичног, с погледом за све обтужене кои се окривљују на §. 69. честореченог закона.

  41. Да је свима обтуженим кои се окривљују по §. 59. закона кривичног признаје овди по једна олакшавајућа околност што су се добро владали, а г. Антоновићу једна отешчавајућа по §. 66. истог законика што је он по актама под N⁰ 6374. осуђиван на губитак државне службе што је примио мито.

  42. Да је суд овај по другиј пут у овом делу био изрекао пресуду под 13. Маја ове године N⁰ 7096. но велики суд за кривична дела предписом од 27. Маја тек. год N⁰ 629. уништио је исту и вратио је предмет овај кривичном суду с тога што је нашао да је ово друго пресуђење суда недостаточно а осим тога и противуречно а то недостатачно је зато што је обвињениј Стеван Бујагић из Међулужја о коме је у 17. побуђенију пресуде наведено, говорено, није пресуђен, те да се види да-ли кривица његова подлежи расматрању великог суда или неподлежи, а противуречно је с тога што је у призренју дела казними по §§. 87. 88. 89. и 1. точки §. 90. Суд по гласу 37. побуђенја пресуде изрекао да ова непостои а овамо је у самом пресуђенју троицу обвињени и то г. Милована Јанковића, г. Ранка Матеића и Петра Павловића под сумњом и за та дела оставио, и што је суд погрешно у наслову пресуде своје ставио Радована Петровића из Ковачевца овди гди о кривици његовој због бегства његовог није судио и зато суд држећи се горепоменутог налога учинио у делу нуждне исправке, а што се тиче Стевана Бујагића њега пушта испод суђења што по начину његовог дознавања за оно што је он слушао да други код њега говори неможе Стеван судом казнити.

     П р е с у ђ у ј е:

     Да се г. Антоније Мајсторовић, Мита Станковић, г. Данило Дрењаковић, г. Милић Соскић, Матија Пантић, Мијаило С. Поповић, Живан Глишић, Антоније Ј. Ђорђевић, Милован Стефановић, г. Ђорђе Поповић, Лазар Перишић, Марко Соскућ, Стеван Милосављевић, Ђорђе Лукић, Трифун Анђелковић, Мића Вуксановић, Петар Ђаковић, Миладин Младеновић, Јован Ђорђевић, Тома Станковић, Марко Прокић, Марко Новаковић, Петар Васић, Сима Радивојевић, г. Коста Антоновић и г. Коста Мајсторовић за преступлене што су вређели неугодним речма владајућег књаза, и што су спремали издајничко предузеће, да се књаз престола лиши, сви осим Косте Антоновића и Косте Мајсторовића са једногодишњим, г. Коста Антоновић са једногодишњим и два месеца затвором, а Коста Мајсторовић са две године затвора.
Затвор свима се рачуна од данас а Мити Станковићу, г. Данилу Дрењаковићу, Миловану Стефановићу, Стевану Милосављевићу, Ђорђу Лукићу, Петру Ђаковићу и г. Кости Антоновићу кои се наоде у слободи од дана када се слободе лишили буду.
Сви гореименовани обтужени за дела споменута у §. 87. 88. 89. закона кривичног за која су су обтужени и за дело споменуто у првој точки §. 90. реченог закона одпуштају се испод суђења из наведени у овој пресуди побуђења.
Коста Славковић, Стеван Бујагић, Никола Чокић, и Димитрије Поповић у обште за све политичне кривице за које су обтужени, одпуштају се испод суђења.
ГГ. Ранко Матеић, Петар Павловић Лаудан, Никодије Ћирић, и Милован Јанковић по ономе што се у пола доказује, да су се за издајничко предузеће т.ј. преврат спремали и што су поред тога г. Милован и Никодије неугодним изражајима нанели увреду владаоцу земље, остају у подозрењу до бољи и јачи доказа, а за дела у §§. 87. 88. 89. и 1. точки §. 90. закона кривичног споменута, за која су обтужени одпуштају се испод суђења.
Радован Петровић – Стојковић – када се увати онда да се узме на испит и с њиме даље надлежно поступи.

Из заседанија суда смедеревског N⁰ 8928.
29. Maja 1864. године у Смедереву. 

[JASON]

Пре него што је група предата Окружном суду у Смедереву, Антоније Мајсторовић упутио је из затвора у Смедеревској Паланци писмо књазу Михаилу и, молећи га за опроштај, објаснио, како је планирана смена династије. Његово потанко навођење детаља из разговора неколицине саучесника најбоље објашњава да су завереници били далеко од остварења својих намера и да књазу и држави заправо није претила онолика опасност, како је то представила полиција.

  Извод из писма које је Мајсторовић упутио књазу  Михаилу.

  3. Јануара 1864.

Кад сам јесенас 25. и 25. Октобра био у Смедереву, долазио је мени мој рођени сестрић Данило Дрењаковић парох голобочко – сараорачки, окр. овог и казао ми, да је по договору његовом и Гаврила Поповића пароха лозовичког, са познатим Милованом Јанковићем, из Влашке окр. београдског, гдили сад живи управ незнам, овај последњи долазио у Лозовик пре кратког времена, под именом да гледа неку сувачу, пак ту и ноћио код попа Гаврила, где је и он (Данило) био, и почем су се дуго и о много чем разговарали и већ један другом исповедили се, да су сва троица сагласни, пошто по то, и коим било начином учинити, да се Ваша Светлост лиши владе или и самога живота, онда су се почели договарати, кога ће после за књаза?, на које Јанковић им одма каже, да је то достоинство за Србију по све штетно, једно за то, што се на исто морају силни новци трошити, а друго, што кои год постане књазем, он само сигура своје достоинство за своју личност и фамилију, а тек мимогред ради о срећи и увеличању Србије и т. п. пак зато, да је он тога мненија, да се књаз и непоставља, већ да 3 лица за годину или највише 3 да се поставе, да ту власт извршују, пак ако они горњој цели одговоре подпуно, после 1 или 3 године, да се опет за такове изберу, а у противном случају други на њина места да се изаберу, и тако све једнако да се поступа, и при томе остане. Ова друга двоица нису му одобрила то мненије, као по све противно духу народном и што је то начин, да у земљи буде вековечни раздор и т. п. и предложе му, да се поврати Карађорђева фамилија на владу и то у лицу Петра. Они су се вели дуго и дуго о томе дишпутали, сваки своје мненије бранећи, и кад су напоследку њи двоица Јанковићу доказали, да је бадава оно захтевати, што се народу ни поменути несме, он је напоследку приступио њиовом мненију с тим додатком, да Петар сврши науке, странствије по страним земљама и тек онда дође за књаза, а међу тим до извеснога времена, да се мора и писмено утврдити, да влада Србијом његов отац за то вели, што би иначе имали врло за дуго неспособна књаза, а овако би до неколико година имали лице на том достоинству, по све спремљено за исто.
Кад се и у томе сагласе, онда приступе изналаску начина, како да Вашу Светлост са владе уклоне, - она два попа предложе побуну народа и заузеће Крагујевца, а Јанковић не хотевши се никако на побуну као видећу му се и опасну и немоћну, сагласити, предложи, да се Ваша Светлост убије у пропутовању за Крагујевац, почем обично кавалерија оред или за Вашом Светлошћу на далеко путује, и она се обично само с неколико лица налази. Свештеници Данило и Гаврило примете му, зашто то неби могло бити у Београду, него да се чека на путовање?, а он им овако одговори: 'у Београду неваља то да буде зато, што би тамо у том случају, почем се зна, да је од неколико људиј само убијен, одма његово правителство заузело власт, извикало с војском и београђанима наследника књажеског, кога је он сигурно већ означио за књаза, и онда би се опет морала побуна правити, да тога књаза и правителство његово обара; а овако незнајући његови министри за његову смрт одма и да је она само од неколицине произведена, докле о истој извештени буду, чуће у исто време и да је народ побунио се, пак онда, мислећи, да је народ то убиство и произвео, неће смети ни приступити постављању другога књаза и правителства, и тако ће се посао сав једним само ударом свршити', па онда дода 'и за тај конац већ имам и људиј неколико спремљени, и они ће одма, у место да куда беже кад то дело изврше, трчати лицима за то већ спремљеним као и. п. вама двоици, и објавити им случивши се, а ова ће одма народ подићи и Београду поћи, гди кад дођу, од истог ће се народа скупштинари изабрати, скупштину образовати, власт у руке и заклетву од редовне војске узети и даље за повратак Александра, под условијем, докле он само да влада пак сину да уступи, дејствовати.' Ова двоица на то пристану, даду му уверење, да ће тако чинити, кад им његови људи дођу, а он њима, да је његова брига за извршење исте намере и коме јошт треба то напред саобштавати, придодавши, да то може бити, неможе се учинити баш при првом изласку Ваше Светлости у Крагујевац, но при другом или трећем, јер и оно није све што му треба, јошт спремио, али, да ће на сваки начин њи предходително известити кад ће бити, да би се они нашли код своих кућа, и тако се растану.
Ја сам на ово казао попу Данилу, да је то план врло добар, али зато опет, да он нипошто ником ништа о њему неказује, докле се год неизврши, јер и при самом извршењу, могуће је, да ће се како осујетити, а међутим, кад би Јанковић баш хотео то да изврши, или ако би одустао од тога плана или га у чему преиначио, да он неизоставно то мени јави одма ради мог знања и управљања; и пошто од њега на све то добијем уверење, да ће тако чинити, растанемо се.
Сутра дан по одласку попа Даниловом, а то је у очи самога Митрова дана, чујем ја ту у Смедереву, да је неки Тополац казивао, да ће Ваша Светлост одма по Митрову дану поћи за Крагујевац, и да ће уз пут прегледати народну војску, пак побојавши се, да се то грозно дело том приликом, и ако је Јанковић њима двоици онако рекао, непроизведе и не свршивши сав мој посао за кои сам био у Смедереву, уместо да чекам сутрашњи дамшиф, пођем у два сата после подне колима, и тек у 10 сати, по највећој помрчини и прозврцивању кише, кад сам се код пашине чесме и извртао с колима, у Београд дођем у намери тврдој, да ако заиста Ваша Светлост тај пут мисли предузети, све горње ради надлежног управленија саобштим Јој; но почем од тога пута ништа небуде, и ја то прећутим с тим, да Вашој Светлости, при првом предузетом путешествију или Јанковићевом преиначењу, или кад што више и боље о њему дознам, саобштење учиним, и тако је то до сада стајало.
Сад, Ваша Светлост доказ за ово паклено дело у рукама има, да сам га знао, па ако исповести мојој неверује да сам га хотео по даном мом летос личном уверењу, Вашој Светлости у своје време саобштити, кривац сам Богу и Вашој Светлости; али као што Бог грешнима прашта при покајању, тако и Ваша Светлост опростите мени кривцу при оваковој чистосрдечној исповести.
Још само за ово дело усуђујем се понизно приметити, да би све ово поп Данило и власти одкрио, када би се на њега известним начином дејствовало, а надам се тврдо, да би то исто и поп Гаврило у известном случају учинио; но далеко стојећи од милости Ваше Светлости, не смем о предлагању начина ни мислити. И т. д.

3.Јануара 1864. године                                         Ант. Р. Мајсторовић с. р.
У Паланачком затвору.

[JASON]

Велики суд међутим није хтео да оснажи пресуду смедеревског суда.  Због низа неправилности два пута је враћао на поновно одлучивање, али она ни у последњој редакцији Окружног суда, није ваљала. У првој пресуди, на пример, из текста је 'испао' један од оптужених, а у другој су недостајали и најнужнији елементи; у њој су била само признања оптужених и изјаве сведока - од којих су многа на судском претресу била оповргнута - без навођења доказних дела; а сама дела нису била оквалификована у сагласности са одредбама казненог законика.
За исход суђења влада је била изузетно заинтересована. О томе сведочи и преписка између ондашњег председника Великог суда Јована Филиповића и заменика министра правде Милана Петронијевића. Заменик министра правде у једном писму пише председнику Великог суда: 'Господине! Ако вам је дошла пресуда у ствари Мајсторовића од смедеревског суда, молим вас јавите ми с неколико речи садржај исте углавном.' Председник овако одговара: 'Могу вам толико казати, да их је већа част осуђена, и да је дело данас дошло а пресуда да је до 50 табака. У осталом, ако би администрација хтела нешто више знати, нека се званично пише, па вам могу ако оћете и акта а и пресуду послати.'
Увређени високи чиновник одговор је схватио као личну увреду, па отписује председнику: 'Господине! Ни акта ни пресуда ми не требају, но ми је потребно да знам који су и нашта и за какву кривицу осуђени, а који су ослобођени. Ваше није показивати ми начин на који ћу се вама обраћати, но испуњавати наредбе које вам по званичном мом положенију и у границама министарске власти издајем. И тако очекујем да до сутра испуните моју јучерашњу наредбу.'
Наравно, ни председник није остао дужан заменику министра. Узврато му је достојанствено и написао: '... и кад би дужност моја била, као председатеља Вел. суда изводе из пресуда правити, какови су вама потребни, немогуће ми је вашем захтеванију од данашњег дана уделотворити.'

[JASON]

Прве примедбе великог суда на пресуду суда окружија смедеревског од Маја 1864. год. N^o 7710.

Суду окружија смедеревског.

Из пресуде коју је суд тај 11. Маја ове год. N^o 7710. изрекао у предмету кривице г. Антонија Мајсторовића из Београда, г. Ранка Матеића из Крагујевца, г. Косте Антоновића началника среза подунавског и прочи, због увреде владајућег књаза и бунтовни предузећа, да се он живота и владе насилно лиши, обвинени, видио је велики суд за криминална дела, да је суд тај при суђењу дела, за која се обтужена лица обвињују испустио из вида пропис §. 32. и првог одељка §.33. расписа Министра правде од 16. Марта 1863. год. N^o 1401. јер није у самом пресуђењу казао, како обвињене за дела у §§. 87. 88. 89. и 90. криминалног законика пресуђује за која је, као што се из побуђенија његови у тој пресуди види нашао да непостоје.
Због те недостаточности у самом пресуђењу, велики суд на основу члена 13. устројенија свог пресуду тог суда уништава и уз повраћај свију на овај предмет односећи се акта наређује:
да суд тај друго достаточније пресуђење учини, на коме ће се и деловодитељ подписати имати, па да потом с пресудом даље по надлежности поступи.

N^o 594.
12. Маја 1864. година.
У Београду.

[JASON]

Друге примедбе великог суда на пресуду суда окр. смедеревског од 13. Маја 1864. год. N^o 7996.

Суду окружија смедеревског.

Велики суд за криминална дела пошто је расмотрио и другу пресуду, коју је суд тај 13. Маја ове год. N^o 7996. изрекао у предмету кривице г. Антонија Мајсторовића из Београда, г. Ранка Матеића из Крагујевца и проч. због увреде владајућег књаза и бунтовни предузећа, да се он живота и владе насилно реши, обвинени, нашао је: да је и то друго пресуђење тога суда недостаточно, а осим тога и противречно, и то недостаточно је зато, обвинени Стеван Бујагић из Међулужја, о коме је у 17. побуђенију пресуде наведене говорено, није пресуђен, те да се види, да ли кривица његова подлеже расматрању овог суда или неподлежи; а противречно је због тога, што је у призрењу дела, казними по  §§. 87. 88. 89. и 1-ој точки §. 90. Суд тај по гласу 37. побуђења пресуде његове изрекао, да ова непостоје, и овамо је у самом пресуђењу троицу обвинени, и то гг. Милована Јанковића, Ранка Матеића и Петра Павловића под сумњом и за та дела оставио. Даље противречна је пресуда и по томе, што оно пресуђење по грађанској части, коим се одбија Пантелија с тражењем 8 дук. ц. од поп Косте Мајсторовића, неодговара 41. побуђењу пресуде, гди је ова тражбина као Стеванова а не Пантелина узета, из чега се види, да је од тражења овога сасвим друго лице одбијено, а не оно, које је накнаду тражило.
С тога дакле, а и што је суд тај погрешио у наслову пресуде своје ставио Радована Петровића из Ковачевца овде, где о кривици његовој због бегства његовог није судио, - велики суд за криминална дела на основу члена 13. устројенија свог уништава и ову другу пресуду тога суда од 13. Маја ове год. N^o 7996. и уз повраћај свију на овај предмет односећи се акта наређује:
да суд тај према овој примедби друго пресуђење у ономе, на шта се ова примедба односи, учини и потом даље по пропису поступи.

N^o 620.
27. Маја 1864. год.
У Београду.

[JASON]

П р е с у д а

Великог суда за криминална дела.

У предмету кривице гг. Антонија Мајсторовића из Београда и Ранка Матеића из Крагујевца, пензионирани советника, г. Косте Антоновића, началника среза млавског, г. Никодија Ћирића, столначелника министерства грађевине, г. Милована Јанковића из Влашке, бив. чиновника, Мите Станковића из Смедерева, г. Данила Дрењаковића, пароха голобочког, г. Милића Соскића, пензионираног срезког началника из Ковачевца, Николе Чокића из истог села, Матије Пантића и Мијаила Срећковића – Поповића – из Трнаве, г. Косте Мајсторовића, пароха Азањског, Живана Глишића, из Ковачевца, Димитрија Х. Поповића, из Београда, Антнија Ј. Ђорђевића, из Паланке, Милована Стефановића, из Азање, г. Ђорђа Поповића, пароха из Јагњила, Лазара Перишића, из Граница, Марка Соскића, из Ковачевца, Стевана Милосављевића, дућанџије из Влашке, Ђорђа Лукића, пушкара из Паланке, Трифуна Анђелковића, из Башина, Миће Вуксановића, из Граница, Стевана Бујагића, из Међулужја, Петра Ђаковића, из Кусадка, Миладина Младеновића, из Суводола, Јована Ђорђевића, из Загорице, Томе Станковића, из Влашке, Марка Прокића, из Жабара, Косте Славковића, из Ропочева, Марка Новаковића, из Азање, Петра Васића, из Пружатовца, и Симе Радивојевића, из Ковачевца.
Обвинени због увреде владајућег књаза и издајничког предузећа, да се он живота и владе насилно лиши, и закони ред наследства, књажевском достоинству промени.

Велики суд за криминална дела, пошто је разсмотрио како пресуду, коју је суд окружоја смедеревског 29. Маја ове године N^o 8928. у овом делу изрекао, тако и сва на овај предмет односећа се акта, нашао је:

Да је пресуда првостепеног суда у призрењу обтужени: Косте Славковића, Стевана Бујагића, Николе Чокића и Димитрија Х. Поповића по делу политичке кривице, за коју су они од суђења ослобођени, извршителна, и да као таква  неподлеже разсматрању великог суда.

Што се тиче издајничког предузећа, због кога су  обтужена сва остала гореименована лица по I-ој и 2-ој точки §. 87. као и у тој цели учињеног по §. 88. уговора по §. 89. кривич. закона врбовања, почем је суд првостепени прогласио, да овде код тужени, тиј казнени дела, као ни оног најпосле и I-ој точки §. 90. истога законика нема, па због тога и све, за ова дела тужене од суђења ослободио, пресуда првостепеним судом изречена, у призрењу овако ослобођени извршителна је, и као таква неподлежи разсматрању великог суда.

У призрењу пак осуде исти лица по 2. точки §. 90. криминалног законика, која казни свако друго дело припреме издајничког предузећа, и која се управ у свези гореречени §§ а односи на она и онаква дела, која нису већ под овим обухваћена, а ипак за спрему издајничког предузећа служе и која се дакле као такова, казне по 2-ој точки §. 90. криминалног законика ако су учињена од лица, која нити су у дружству казнимом по §. 88. нити у врбовању други лица у цели образовања дружства или умножења другара казнимом по §. 89. и I-вој точки §. 90. реченог законика, већ која би се за сама дејствујући припремила што је нуждно за издајничко предузеће, која се дакле припрема као таква састајати може само у средствима материјалним, почем већ дружство и  дејствовање на саставу овог и умножењу лица иначе за дејствовање издајничког предузећа потребни, као што је напред речено, казне предидућа закона определења, - пресуда првостепеног суда неможе овде, гди се од материјални средстава, за издајничка предузећа нуждни, не види, да је што друго припремано, осим новци, кои су тражени од књаза Александра, и гди је јасно доказано, да је и та припрема новца остала без успеха, или у покушају, какови покушаји управ овде, као у делу преступлења по §. 42. криминалног законика није казним. Па зато кад овде дела казнимог по 2-ој точки §. 90. криминалног законика нема, велики суд пресуду окружнога суда у призрењу свију обтужени о коима се овди за ово дело говори, преиначава и тако пресуђује: да се сва та лица обтужена и за повреду овог закона по смислу §§. 32. и 33. расписа министра правде од 16. Марта 1863. г.  N^o 1401. од суђења ослободе тим пре, што и новци нађени при обвињеном Живану Глишићу по казивању његовом и сведоџби Миленка Радојковића, нису други, но они од продати свиња у Штајнбруку добивени, с којом се сведоџбом подудара и оно обстојателство, које о продатим Живану свињама сведочи Матија Ристић, да су продате Живану свиње до 700 д. цес. засекле, а и оно, које Младен Савић такође сведок показује о продатим свињама Живану, да је такови 87 комада било, и да је сума засекла 498 д. цес. одакле се јасно види, да је Живан онда, кад је уваћен могао имати при себи онолику суму новаца од сами свиња, колика се при њему нашла.

Даље кад су од тужени неки између себе понаособно, а неки и у састанцима разговоре водили такве, из кои се види, да су говором своим ишли против известни уређења државни и наређења власти, а нарочито о војски, о данку, о потрошку куд спада и онај потрошак књагиње, о коме је говор био да је учињен, ово би дело било по §. 103. криминалног законика казнимо, кад би поред овим §. изискујући се потребни услова, још и вештественог значаја јавности имало, но како су сви разговори тајно вођени, то казнимог дела ни с овог погледа нема, а много мање повреде § 91. б., криминалног законика, због које се такође обвињују тужени, јер речени закон казни само оне, кои би или лично књаза увредили, или његову личност опадали, а овде тога ни једног нема, и то првог зато, што они ни посредно ни непосредно у разговор са књазом долазили нису, а другог за то, што није било против књаза или књагиње, нити ружења или говора њиови лични својства нити хулења, нити говора против нраствени какви несавршенства, нити иначе каквог изсмевања чим би се мрзост према њима или одвраћање од њи могло проузроковати. Па зато како овде ни повреде § 91. б., криминалног законика нема, коим се личност књаза или књагиње од увреда и опадања брани, то велики суд и у призрењу дела за повреду овог §-а преиначава пресуду првостепеног суда и тако пресуђује:
Да се сва обтужена лица и за ово дело од суђења ослободе.

Напоследку при оваком стању ствари, гди се неналази злочинства, нити се ко као зликовац осуђује, неможе се узети, ни да дела казнимог по § 51. криминалног закона, бити може, за које би обтужени имали одговарати, па зато велики суд и у овом призрењу преиначава пресуду првостепеног суда тако: да се и за повреду овог закона тужени од суђења ослободе.

Из заседанија великог суда за криминална дела

N^o 697.
3. Јулија 1864. год.
У Београду.