Српске буне

[JASON]

В N^o 1.264. 18. мај 1839. Београд. Милош војницима 6-те јегерске роте из Крушевца у Крагујевац дошавшима.
Овамо к Нама дошао је солдат, другар ваш и видио Нас да смо добро и здраво. Сада враћајући га к вама, препоручујемо вама, да се одма по пријатију овог писма у свакој тишини и миру у Крушевац на определеније ваше вратите, и тамо чекате на друго расположеније, коим ћете свакиј својој кући отпуштени бити, не послушате ли пак ову заповест, коју вам по вашем другару шиљемо, и коју ће вам он и устмено изјавити, а ви онда припишите сами себи зла следствија, која вас у овом случају постићи могу.
Господин Вучић Перишић, член Совета, долази к вама с Народном војском као верховни повелитељ ове, и има пуну власт чинити с вама што оће, идите дакле одма у Крушевац и повинујтесе вашим командирима и официрима, да вас непослушаније ваше скупо не стане.

[JASON]

N^o 147. 18. мај 1839. Из Кораћице на путу к Крагујевцу. Вучић Милошу.
Јуче смо се с воинством кренули из логора од Трешње к Крагујевцу, као што је то могло бити чувено Вашој Светлости, и данас смо овде на конак у Кораћицу дошли. Овде ме је по доласку одма стигла вест из Крагујевца, да се је и оно крушевачко друго воинство, јутрос у 11 саати предало, и положило оружије, и радујем се, да је хвала Богу, срећно и без крволиптија и то се свршило. При свему, што се је ово преданије његово учинило, кад смо до овде дошли, да одемо  и до онамо у Крагујевац, па по обстојатељствима лако ћемо се вратити. 
За побуну у Рудничком окружију што је Ваша Светлост дознала, врло сте Ваша Светлост разсудно учинили, што пишете некој Господи чиновницма о томе, и советујете, да се мира и тишине придржавају. Писма о томе тицајућа се Ваше Светлости, примио сам, и разпослаћу им.

[JASON]

В N^o 1248. 20 маја 1839. Београд.  Милош Совету Књажества Србског.
Јуче примили смо од г. Вучића Перишића известије, датирано из Кораћице од 18. тек. N^o 147, да је он заједно са војском под његовим повелителством стојећом, за у Крагујевац пошо, и у Кораћицу на конак приспео, па онде да му је стигло известије, да се и Крушевачко воинство, у Крагујевцу предало, и оружије положило. Даље јавља, да он при свему тому, што су солдати ови оружије положили, полази у Крагујевац, и да ће се оданде по обстојателствима лако вратити.
Видећи из овог известија, да Вучић тамо с војском отишавши намерава изследованија чинити, и бојећи се, да он, огорчен будући, не предузме строге мере при изследованију, откуда би нова возмушченија, или нове поједне чете очајни људи, произићи могла, налазимо се побуђени препоручити Совету, да он пише Члену свому Вучићу Перишићу, да он све кривце, участвовавше у побуни овој, било чиновнике, или граждане, остави окружним Началницима, да иј ови надлежним Окружним Судовима по ради испита и изследованија преступленија предаду. Ово судимо да ће боље бити зато, што су солдати, учавствовавши у побуни овој и кућама свиома отпуштени, на велику жалост сродњи своиј на онакав начин отпуштени, који, недај Боже, међу Народом, особито сродницима отпуштени солдати, возмушченија жељу за осветом побудити може; а и зато, што се боимо, да ће чиновници и остали у бунту участвовавши, чим чују, да се пред Народном војском, испити, и, као што се боимо, строжаиша изследованија чине, при сада обраслој зеленој гори, у луг и шуме бегати, ајдуклуку се предати, дружство собирати, и многе јаде и невоље Народу причињавати, и тако свагдашњи немири породитисе.
За то дакле треба на сваки начин постаратисе, нарушениј мир и тишину међу Народ повратити, пак ако и од Народа има ко што представљати, Ми и онако намеравамо Скупштину Народну сазвати, и са согласијем Совета определити, кад ће се она торжествовати. Ко год дакле што имао буде, онда ће моћи Скупштини предложити, а донде ваља Ми све уредбе и устројенија да посвршујемо, и онда Скупштини да предложимо, што смо урадили по Уставу, и шта нам јошт чинити ваља, и како ће у будушче сваки владати, да више овакови немира не буде.
По овоме дакле присуствије Г. Вучића, и оволиког воинства у Крагујевцу није потребно, и по тому нека пише Совет Вучићу да се овамо врати.

[JASON]

(Совет је позвао Вучића да се врати из Крагујевца, и 23. маја, писмом N^o 542. послао је Књазу у препису писмо Вучићево, којим је послао Совету извештај о своме раду у Крагујевцу. А сутра дан, послао је Совет још два Вучићева писма у препису Књазу, у којима Вучић јавља, шта је пронашао и какве мере мисли предузети према побуњеницима. Совет, достављајући то Књазу, моли га за одобрење. Међу тим, у то време, Милош је добио, од народа окр. рудничког, ово писмо.)

16. мај 1839. Брусница. Народ окр. Рудничког Милошу.
Са сокрушеним срцем сљедује по цјелому народу окружија Рудничког разносећесе гласове чули смо.
1. Да је њеки нови књаз, преко Ваше Свјетлости над Србијом постављен, да се њеке више од Ваше Свјетлости власти сада, у отечеству нашем налазу.
2. Да је закључено да ви из средине наше, на жалост нашу, удаљени у Београду непрестано са цјелим осталим Совјетом и вишим властима живите.
3. Тешко је окружију Рудничком, што навикнуто благим пресудама и совјетима Његове Свјетлости брата и Милостивог Господара Јована Т. Обреновића сада његовог управленија лишава се.
4. Није му мило што су до садање срезке старјешине са званија свога дигнути.
Жалостне ове вјести пробудиле су цјео народ окружија Рудничког, те је се у Брусници стеко, кои то покорњејша проси, да Ваша Свјетлост и у напредак као и до сад што је верховни Књаз наш, и покровитељ премилог отечества био, буде сљедователно, да ми никакову власт вишу од Свјетлости Ваше, и која неби од Ваше Свјетлости постављена била, припознати нећемо; да Ваша Свјетлост, као и до сада што је у средини нашој међу народом Србским живила, и у напредак са цјелим осталим Совјетом и Старјешинама у Крагујевац живи. Да нам се Његово Сијателство Милостиви наш Господар Јован Т. Обреновић, после Свјетлости Ваше за верховног повелитеља, као и до сад што је био, опредјели, из узрока, што смо његовом руковођењу навикнути, и што ни најмањи сиромашак, нити и кои налази се, кои би показати мого, да је њему и најмања неправда или какова увреда од Господара Јована нанешена, или у случају, ако се Господар Јован никако правленија над окружијем Рудничким примио неби, да нам се од фамилије Обреновића ако ће и дете бити, за повелитеља постави, и да се они кои су и до сад наше старјешине срезке биле, и у напредак поставу, очекујући на покорно прошеније ово, што скоријег одговора пребивамо
Ваше Свјетлости покорњејши поданици.

(Кад је Вучић примио налог да се врати у Београд, похитао је са извиђајем и 30. маја вратио се у Београд и са собом довео 42 окривњена лица, побуњеника и 'учавствовавше чиновнике: Генерал Мајора Јована Обреновића, Живка Шокорца, началника окр. рудничког, Атанаска Михаиловића, члена истог суда (таста Господара Јована), Радоја Бенићанина, началника среза моравског, Живојина Јоксимовића, началника ср. јасеничког окр. крагујевачког и Јована Илића, писара среза моравског окр. рудничког.' При вођењу ислеђења од стране Вучићеве, сва тежина одговорности пала је на самога књаза Милоша. Књаз Милош, не могући се одупирати овоме новом незадовољству, којим су се користили Совјет и поједине старешине, на челу којих је био Вучић, поднео је 1. јуна 1839. год. оставку на престо, и после два дана, 3. јуна, оставио је Србију.)
__________

[JASON]

(42) Буна у Тимоку 1883.


Те 1883. године људи једне вере, једног порекла, једног језика, сви Срби, често јучерашњи пријатељи, понегде рођена браћа, стали су један против другог с пушком у руци, завађени, омрзнути, раздражени и готови да један другом учине свако зло. Између народа и власти дошло је до сукоба. Власт је била јача, и овај покрет брзо је и крваво угушен. Многи су ухапшени, оковани, осуђени… Но да не претичем догађаје…

Службени војни лист бр. 25. од 2. јула 1883. године, објавио је наредбу Министарства војног о одузимању оружја од народних војника. Војним властима наређено је да од народа покупе старе пушке – 'острагуше', али да, у замену за њих не дају нове – 'кокињаче', већ да ове задрже у магацинима.
Половином октобра наредба о одузимању оружја већ се извршавала, а одмах затим чуло се из народа потмуло гунђање, које је наскоро прешло у јаван, отворен протест. Са разних крајева Србије почели су стизати гласови да се народ одупире давању оружја. Сељаци нису давали старе пушке докле прво не добију нове: једном руком да дају пушку, а другом да је примају. Први случајеви одрицања предаје оружја десили су се  24. сепрембра, у срезу бољевачком округа црноречког. Ту су сељаци не само одрекли предају оружја, него су још обијали апсане, обезоружавали 'сејмене', натеривали на бегство органе власти. Буна се тако нагло ширила од села до села, да је влада морала прогласити ванредно стање у целом црноречком округу.

[JASON]

Један од учесника у буни, Тихомир Ј. Маринковић, учитељ из Алексинца, овако описује почетак буне:
Комисија за разоружање радила је прво у Бољевцу, па је призивала једног по једног и тражила да положи оружје. Људи су изјављивали да не дају оружје. Овај отпор комисија је протумачила, да је по наговору нас Бољевчана, па је одлучила да иде из села у село, да разоружава. Кад је видела да овако народ не да оружје, одлучила је да изабере једно најупорније село, па помоћу војске силом да га разоружа, а друга села, кад то чују, лако ће се разоружати. Била је изабрала Криви Вир. И у њега је довела ескадрон коњице, па пошто је видела да ће доћи до борбе, свакако не поуздавајући се у војску, довела је и једно одељење ужасно омрзнутих 'сејмена'. Ово последње је озлоједио Кривовирце, једне особито поштене и чедне сељаке, да су почели викати: 'Ово је страшна и за увек срамота за наше село! Жене и наше девојке никад више да не изађу у свет…'
Настало је, дакле, лонџање по Кривом Виру. Комисија тражи оружје и прети, а народ не да и тражи да 'сејмени' одмах иду из села. Ови, у лонџању, повукли се у сеоску кавану и затворили се спремни да пуцају. Сад су Кривовирци повикали да навуку сено, па да спале и кавану и сејмене…
О свему Бољевац је извештаван. Било је пак уговорено да се на позив Кривог Вира сјуре у Криви Вир најближа села Луково и Јабланица.
Пред саму буну, а пред вече, стигао је извештај из Кривог Вира поп Маринку, да се више не може трпети, да су спремни да упале кавану и сејмене, те је поп Маринко скупио нас у каванску собу, у кавани, која је одмах лево, кад се идући од Параћина улази у Бољевац, и саопштио нам тај извештај, т.ј. докле се дошло у лонџи око разоружања у Кривом Виру. И тада смо одлучили да поп Маринко по ноћи оде у Јабланицу, па да са Јабланичанима и Луковцима оде у Криви Вир да побије сејмене и официре, а војску да разоружају. Како он тада није имао коња, председник бољевачке општине, који није био из варошице Бољевца, но из села Бољевца, које је једна општина са варошицом, али одвојено и мало даље од варошице – казао је да ће му дати свог коња и послао је за њега, па кад се смркне да поп Маринко оде и направи што смо казали.
И док да доведу коња, стигао је нов извештај из Кривог Вира, да су се у Криви Вир сјурили и Луковци и Јабланичани, и да су и војска и сејмени избегли из Кривог Вира. Војска се била прво упутила Зајечару, па се нагло вратила да иде ка Параћину. Сад су Кривовирци, Луковци и Јабланичани пошли за њом, а она није отишла у Параћин, но се повукла у Честобродицу поред оружне и барутне магацине у Светој Петки и улогорила се ту, а она три села стала су према њој.
Сутрадан у Бољевац је дошао Жика са Планиничанима и Врбовчанима, а дошло је и Ласово са селима између њега и Бољевца.
Тај  долазак сељака у Бољевац трајао је преко дана до увече. Увече их је поп Маринко скупио, одржао им говор, ставио им се на чело, па смо се упутили Честобродици. Уз пут, пред Луковом придружила су нам се села испод Ртња: Мирово и Илино, а и Изворчић, које је између Бољевца и Јабланице.
Кривовирчани, Луковци и Јабланичани су нас чекали. Удружили смо се са њима, па смо разређени као у густ ланац с једне и с друге стране пута кренули се на војску у Честобродици, а тада било се већ свануло. И кад смо дошли до места, где је била војска, нисмо је нашли; она је била одступала према Параћину. Наишли смо на једног војника из Наталинаца, кога су заборавили да смене са страже, на сено, на просуто јело и т.д.

[JASON]

Никола Христић, који је у то време био председник владе, објавио је у службеним 'Српским Новинама' број 284. за 1883. год. извештај (Њ. В. краљу Милану) о узроцима и току буне.
По том извештају војни министар (Тихомиљ Николић) је 19. јула 1883. издао налог властима, да у смислу реорганизације војске покупе пушке од народа и да их сместе у војни магацин. 'Самоуправа', орган Народне радикалне странке, на својим ступцима, напала је ову наредбу војног министра. У свом 39. броју од 11. августа објавила је чланак, да ова наредба хоће Србе, војнике и јунаке, поново да начини турском рајом, која мора дати све што се од ње тражи. Ни једна кућа не сме остати без оружја, јер се народ мора сам бранити, кад неће да га бране они, коме је поверено чување народа. Пушке се одузимају за то, да влада може народ тиранисати и да народ мора ћутати, кад влада буде продала Србију Аустрији.
Комисија је 9. октобра 1883. почела одузимање оружја у зајечарском округу, у коме је рођен вођа радикала Никола Пашић. У неколико села је комисија у реду обавила посао. Кад је приспела у Криви Вир, одузела је неколицини оружје, али једна гомила људи упадне у општину, где је било смештено одузето оружје, пограби пушке и однесе их собом. Покушаји среског начелника, да Кривовирце склони на предају оружја, нису успели. О овом догађају је извештена влада, али она за пуне две недеље, против тврдоглавих Кривовирчана, никакве мере није предузела.
Комисија остави Кривовирчане на миру и 20. октобра започне посао у Лукову. Ни Луковчани се не хтедоше покорити војном налогу и предати оружје. Срески начелник затвори у бољевачки затвор четворицу луковачких коловођа, али једна чета оружаних Луковчана дојури 25. октобра у Бољевац и силом ослободи своје сељаке. И о отпору Луковчана је јављено влади, али она ништа не предузима против криваца. Општина Валакоња предавала је оружје 1. новембра у бољевачкој школи. После предаје оружја разиђоше се људи да ручају. Добросав Петровић, трговац, Неша Магдић и Тихомир Маринковић, учитељи, сви из Бољевца, стадоше ружити Валакоњце, што су оружје предали, назваше их женама и стринама и позваше их, да узму натраг своје пушке. На то сав народ пође натраг у школу, савлада жандармерију и отме од ње своје већ предано оружје као и друге пушке, које су тамо биле нагомилане. Жандармерија није ни једног метка избацила, него је мирно гледала, како гомила наоружаних сељака врши јавно насиље и у сред бела дана отима државно добро, које је тој жандармерији поверено на чување.

Тако су, према приказу Николе Христића, текли догађаји, који су претходили буни у Тимоку.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

22. октобра 'Самоуправа' је донела уводни чланак 'Разоружање'. Ту се вели: 'Главна намера овога чланка је та да влади Њ. Величанства обрати пажњу да се поменута наредба о разоружању не мора баш сад извршивати. Државничка мудрост налаже да се сваки посао у своје време ради и да се ништа силом не ради што се може мало доцније без сваке силе извршити, тим пре што се одлагањем ништа не губи.'
Истога дана 'Српске Новине' донеле су краљев указ којим се у црноречком округу проглашује ванредно стање. Указу, којим се то ванредно стање оглашава, следовао је и други указ о саставу Преког Суда и закона, по ком ће тај преки суд, са седиштем у Зајечару, радити. Преком суду дато је право да по овоме закону може судити и кривице које су учињене пре његова постанка. Уједно је уведено и друго начело – да суд не суди по законским доказима, но 'по савести'.
Преки суд састављали су: председник Драгомир Рајовић, члан касационог суда, чланови: Андрија Грујић, председник суда округа нишког, Илија Хранисављевић, члан суда округа београдског, и деловођа Миленко М. Жујовић, писар министарства правде. - Ђорђе Стефановић, члан касационог суда, постављен је за владиног комесара за ислеђење кривичних дела која долазе под преки суд.
Истога дана војска је добила наредбу да, користећи се новом железницом, концентрично наступа кроз Честобродицу и Соко-Бањску клисуру ка местима нереда у подножју Ртња, с једне и друге његове стране. За главног команданта војске одређене да поврати ред у црноречком округу, а у исто време и за изванредног Краљевог комесара, коме имају све власти да се покоравају, одређен је ђенерал Тихомиљ Николић, а за шефа штаба главног команданта, пешад. мајор Љубомир Бајаловић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Сутрадан, у недељу 23. октобра, 'Српске Новине' поново су донеле закон о преком суду. У примедби се објашњавало: 'Овај закон штампа се поново због погрешке, која се поткрала у јучерашњем броју'. Но, сем овога, тај број 'Српских Новина' донео је и друге нове наредбе: 1) официрима, подофицирима и војницима војске, употребљене за повраћај реда у црноречком округу и стављене указом у ванредно стање, издаваће се дупла плата; 2) сав трошак који се учини ради повраћаја реда и послушности, и ради кажњавања криваца, пада на терет становника оних села и општина, које у немиру и непослушности непосредно или посредно учествују; 3) обуставља се чл. 8. и 10. закона о штампи од 12. марта 1881. године, са изменама и допунама од 12. јуна 1882. год., и наређује да никакав лист или спис не може излазити пре, него се јави полицијској власти и од ње на то добије одобрење. 4) закон о удружењима и зборовима обуставља се у целости.
Указ о обустављању Закона о удружењима и зборовима дословно гласи: Узимајући у обзир да се удружења и зборови, дозвољени законом од 1. априла 1881. употребљавају већим делом за средства производити агитацију у духу растројства и непослушности према нашим властима; и узимајући у обзир да је та злоупотреба удружења и зборова постала опасна за јавну сигурност у земљи, нашли смо се побуђени, на оснoву члана 38 и 56 устава наредити и наређујемо, што следује и што ће силу закона имати.
Чл.1. Закон о удружењима и зборовима од 1. априла 1881. године обуставља се и т. д.

Укази су дакле били издани, 'чизме су биле обувене', и сад је само ваљало исукати сабљу и загазити. То је наскоро и учињено.

[JASON]

Како је изгледао Београд оно неколико дана пред буну?
Телеграфисти су први пренели: 'Не да народ оружје' и – абер je ишао од уста до уста. Све живо било је зинуло да чује 'шта има ново?' Причало се о неким нередима у источним крајевима Србије. Но то су била само нагађања. Али, у петак 21. октобра, као гром из ведра неба, пуче глас о краљевом указу о проглашењу ванредног стања за округ црноречки. То је била потврда да пронесени гласови нису празне измишљотине. Дакле буна.  
Кафане и пивнице се испразнише. Многи од редовних гостију на пиву сасвим су престали да долазе, а они који су још долазили, одлазили су много пре но обично. Испраћајући ујутру мужеве, жене су тих дана говориле: 'Молим те, дођи раније.' Очеви су синовима препоручивали да не иду у уредништво 'Самоуправе', док 'ово мало не прегрми, да се види шта је.' Чиновници су почели уредније да долазе у канцеларије, ређе су палили цигарете, а више пиљили у акта. Речи: 'ја сам, брате, чиновник; ја сам, брате, трговац, ја се ни у шта не мешам', чуле су се чешће но обично.
Београд никад није био радикалан, али кад су радикали на изборима 7. септембра победили, те се услед тога увелико говорило да ће доћи радикална влада – у Београду се напречац појавио велики број радикала. Говорили су: 'Ко није радикал! Зар ја?! Е мој брајко, ја сам био радикал још онда кад је пок. Светозар … итд.' Сада су међутим преокренули причу: 'Ко радикалац?! Зар ја?! Да ми не да Бог! Да знам да ми је и овај мали прст радикалац, и њега бих одсекао.'
Вазда такав, Београд није могао изневерити себе ни у овој прилици. Видећи да се над главом радикала завитлао мач, Београд је сматрао да ће испунити дужност ако се уклони на страну, да удар мача не закачи и њега.

У очи Дмитрова дне између 25 и 26 октобра, похапшени су сви чланови Главног одбора радикалне странке у Београду, сем председника Николе П. Пашића. Он је, као лиферант камена за железнички савски мост, који се у то време зидао, користећи се правом приступа, прешао на том месту преко Саве и отишао у Земун. Сви остали чланови Главног одбора, њих девет, буду, после притвора у беог. граду, спроведени преком суду у Зајечар.

Али пре но што бисмо изложили наредне догађаје који су на листове српске историје прешли под именом 'Тимочке буне', да изнесемо, шта је том кобном догађају, сем горњих указа, наређења, и хапшења, претходило.

[JASON]

Почетком осамдесетих година деветнестог века, Србија је носила обележје претежно пољопривредне земље. У њој се и надаље истицала ситна робна производња, чији су главни делатници били на селу средњи и ситни сељаци, а у градовима занатлије. Они су чинили највећи део становништва земље. Из њихових редова се, доста споро, рађала српска буржоазија, уз афирмацију у њеном крилу новог, буржоаско-бирократског слоја. Тај буржоаско–бирократски слој, поседујући политичку власт и економску моћ, наставља са акумулацијом капитала, црпећи га из села са ситних пољопривредних поседа посредством зеленашења, трговине и разних злоупотреба, уз најчешће коришћење насиља. То је водило ка осиромашењу широких сељачких маса и порасту незадовољства према владајућем режиму.

Трговински уговор, кога је, склопила Србија са Аустро-Угарском 1881, условио је, добрим делом, зависност исте од привреде свог суседа. То се нарочито одразило негативно на привредни напредак Србије, јер је Хабсбуршка Монархија спречавала њен индустријски развој. За даљи привредни развој било је од значаја установљење Народне банке, јануара 1883, и градња железничке пруге Београд—Ниш.  

И поред добијања независности, Србија је, потпавши у пуну зависност Аустро-Угарске, била спречена да и даље, у духу Гарашаниновог 'Начертанија', остварује своје националне планове. Не сложивши се са аустрофилским политичким концептом кнеза Милана, лидер либерала, Јован Ристић, дао је оставку, октобра 1880, па је владу преузео Милан Пироћанац, један од оснивача и првака Напредне странке. Ослонивши се на ову странку, кнез Милан је, из династичких интереса, склапањем Тајне конвенције са Хабсбуршком Монархијом, јуна 1881, готово потчинио своју земљу моћном суседу. То с разлога, јер се поменутим уговором српски владар обавезао да неће дозволити предузимање било какве агитације у окупираној Босни и Херцеговини у корист Србије и да неће закључивати политичке уговоре без претходног споразума са бечком владом.

Од 1882. отпочиње у Србији оштра страначка борба између тек формираних политичких странака: Радикалне и Напредне, основаних 1881, и Либералне странке основане 1882, нарочито између Радикалне и Напредне странке. Оштрица борбе радикала против напредњака, уствари је била уперена против аустрофилске политике Милана Обреновића и његових верних присталица, првака Напредне странке, на спољном, и за остварење суверенитета Народне скупштине и самоуправе општина и срезова, на унутрашњем плану. То је водило до све израженије непомирљивости у односима између присталица круне и Напредне странке, с једне, и Радикалне странке и широких маса села, које су биле одушевљене присталице њене политичке платформе: самоуправе општина и срезова, с друге стране. Такви односи, појачани доношењем Закона о сталном кадру, јануара 1883, и наређењем о разоружању народне војске, јула 1883, као и извршењем истог, два месеца  доцније, довели су до избијања буне у Тимочкој крајини пред крај 1883. и предузимања низа мера, које су уследиле по њеном угушењу, током 1884, срачунатих на учвршћење власти краља Милана, што је водило ка несагледивим негативним последицама по српску државу, које ће ускоро потом, са бугарско-српским ратом неминовно уследити.