Српске буне

[JASON]

У изборној борби од 1883, и напредњаци и радикали напрегли су своје снаге до последње мере. Напредњаци, који су држали власт, учинили су од ње сву употребу коју им је закон допуштао, па чак и ону коју им закон није допуштао. Полицијско особље обновљено је из основе: стари либерални начелници и капетани, чак и либерални полицијски писари, или су премештени у другу струку, или пензионисани, или, ако нису имали права на пензију, просто отпуштени. То је била новина да се, из чисто политичких разлога, овако велики број чиновника избацује на улицу. Приликом премештања полицијских чиновника у другу струку, неколико среских начелника постављено је за постиљоне (у владиним круговима ово претварање високих чиновника у поштаре сматрало се као врло духовита ствар). Од нових људи који су уведени у полицијску службу, тражило се само једно, - да буду одане присталице напредне странке. На њихову стручну спрему, па чак ни на њихов приватан морал није се много гледало; за полицијског старешину постављен је чак један човек који је раније осуђиван за обично злочинство из користољубља. Нови напредњачки начелници и капетани одмах су кидисали на радикале, - уочи избора било је преко 2000 радикала које оптужених које притворених.
Министар унутрашњих дела Гарашанин није више био онај слободњак какав је изгледао када је дошао на владу. Он је постао други човек: 'све је даље ишао против слободе, све мање био доступан разлогу, све више апсолутан'. У своме дневнику, М. Ђ. Милићевић бележи (24. маја 1883.) да је Гарашанин, на глас да сељаци у Гамзиграду не дају да им се жигоше стока, одмах хтео послати један батаљон војске да жигосање силом изврши. 'Милутин наређује најенергичније мере. Ја саветујем блаже, тражим да се сељацима остави који сат, да се размисле, - омекшаће, покориће се… Он опет тражи да се једним ударцем опамети свет…'
Гарашанин је био неосетљив за погрешке власти; кривицу за тешкоће и неуспехе владе сваљивао је на опозицију; безобзирно гоњење противника сматрао је за једину правилну политику. Колико је он био војничка природа видело се тек тада. Заповедао је у држави као у касарни; плануо би на најмањи знак непослушности, и хтео одмах да ломи отпор силом. По својој војничкој природи, он је много мање пазио на правне форме него ранији министри унутрашњих дела; његово је уверење било да се ауторитет власти, ако законита средства не достижу, сме бранити и незаконитим средствима. Уз ту војничку прекост, он имао још и неку неумољиву тврдоћу наслеђену од оца Илије; није био ни рђав ни свиреп, али оне који би му стајали на путу, ломио је тако равнодушно као да су били ствари а не људи. Последњих дана пред изборе, он је ноћивао у министарству унутрашњих дела, и преко целе ноћи слао и примао депеше. Од неспавања потамнео је и омршавио у лицу, што му је давало мрачан изглед човека готова на све.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После Гарашанина највише се истицао у гоњењу радикала Стојан Новаковић, министар просвете. Он је кажњавао, премештао и отпуштао учитеље, за које се само сумњало да су присталице радикалне странке. Новаковић је био методична професорска природа, и чистио је просветну струку од радикала, истина, с мање срџбе, али с више истрајности него Гарашанин полицијску. Услед тако систематског пречишћавања, како је већ поменуто, око педесет школа остало је без учитеља.

[JASON]

Опозициона штампа добро је притегнута. У недостатку цензуре, полиција се служила забраном. Опозициони листови забрањивани су, не само због уврреде владаоца као што је у закону предвиђено, него и због увреде владе, што закон није допуштао. Уредници опозиционих листова имали су сваки по неколико кривица на врату; неки од њих дочекали су изборе или у затвору или у бегству преко границе.

Опозиција се није понашала према влади ништа боље него влада према опозицији. Она је не само осуђивала, него и извртала све што би влада урадила; подметала јој је најгоре побуде; сваки њен неуспех страховито надувала; ширила против ње клевете и лажне вести. Кад се од рипањског тунела срушио један део, 'Самоуправа' је објавила пад целог тунела; на основу тога се годинама причало и препричавало у народу да је железница несолидно грађена. Кад се уписивало прво коло акција Народне банке, радикали су трубили да влада жели неуспех уписа, јер има скривен план да уступи Банку странцима… Влада је била наредила да се дуж границе румунске, бугарске и турске, на 35 километара унутра, жигоше сва рогата марва. Ова мера била је у интересу самог сељака, јер је стајала у вези с ветеринарском конвенцијом, која је закључена с Аустријом, да би се обезбедио извоз наше стоке. Опозиција је одмах изврнула ову наредбу, и пустила глас да се жигосање врши ради новог пореза који влада мисли ударити на стоку. На сличан начин, осумњичене су и оне мере које је влада, у интересу виноградарства, наредила против филоксере.
Пред изборе 'Самоуправа', да би подигла дух код бирача, узела је необично оштар тон. У једном чланку који је потписао члан главног одбора, Раша Милошевић, саветовало се бирачима да збаце кметове који не би хтели да се држе изборног закона.
Под утицајем радикалне агитације, још пре почетка изборне борбе, долазило је до сукоба између власти и народа. Ти сукоби били су чести нарочито у Источној Србији. У Поречу, сељаци нису давали да се жигоше стока. Власт је употребила сејмене; сејмени су били брутални. Они нису силовали жене, како су писали опозициони листови, али су злостављали људе. У Грљану, цело село се узбунило због извиђаја који је чињен о имовном стању народа. У Гамзиграду, сељаци, доста њих и под оружјем, одупрли су се жигосању стоке. (Догађаји у Поречу, Грљану и Гамзиграду биће описани у посебној теми.)
Пореч, Грљан и Гамзиград показивали су да у народу постоји једно раздражење против власти коме мало треба па да пукне. Ако је у народу било раздражења, било је и код власти нервозности. Она није имала такта и стрпљења, него је одмах бацала на народ сејмене. Избори за Скупштину приближавали су се сред опште узрујаности. Изгледало је да земља стоји не пред изборима, него пред грађанским ратом.

[JASON]

Избори су били 7. септембра 1883. Тога дана народ је навалио на биралиште као да га треба на јуриш узимати, готов да се хвата за гушу са сваким ко му не би дао гласати. Полицијске власти нису могле веровати својим очима да је то онај исти народ који је до скора питао капетана (среског начелника) за кога да гласа, и који се чисто снебивао да изађе на изборе. Овако учешће народа на изборима, овако 'невермање' власти, овакав покрет масе није се још био видео.
Колико је која странка добила посланика, није се могло одмах тачно утврдити. Али одмах се видело да су радикали победиоци, а напредњаци побеђени. На кратко време напредњаци су се заварали надом, да ће помоћу владиних посланика саставити себи макар само слабу већину. Убрзо, постало је јасно, да помоћу владиних посланика могу своју слабу мањину претворити у јаку мањину, и ништа више; до већине недостајало им је десетак гласова.
(Према Уставу из 1869. посланици су бирани и постављани од стране књаза у односу 3:1 за биране посланике. Бирани посланици нису могли бити чиновници ни адвокати. Они су углавном улазили у састав књажевих посланика. Војници нису имали право гласа. Бирао се један посланик на 3000 пореских глава. Активно бирачко право имао је сваки грађанин који је плаћао порез на имање, рад или приход. Пасивно бирачко право имао је сваки грађанин старији од 30 година који плаћа 6 талира пореза годишње...)
Напредњачка влада, онда, решила је да да оставку. Изборни успех радикала објашњавао се двојако. (1)  Говорило се да су радикали победили захваљујући руским рубљама; тобоже славенофили су им дали велике суме само да би оборили аустрофилску владу напредњачку. Колико је било истине у овим гласовима, не зна се, али стоји чињеница да је аустроугарски амбасадор у Петрограду, по налогу своје владе, протестовао код руског министра иностраних дела због руског мешања у српске изборе. (2) Поред руских рубаља, као узрок радикалне победе наводила се њихова изврсна организација и одушевљење њихових присталица. Аустријски посланик Кевехилер, у извештају од 26. октобра,  дивио се, како се свака наредба главног радикалног одбора разнесе без поште и телеграфа, посредством страначких аброноша, за три дана по целој земљи. Али, ваљало се такође дивити, како су радикални бирачи, поред свега полицијског притиска, ишли на биралиште у гомилама: 'ниједан није изостао, - као да је требало светити Косово', рекао је један напредњак јетко.

[JASON]

Краљ Милан није био ни изненађен ни застрашен радикалном победом. Тога лета он је ишао у походе царевима аустријском и немачком. Аустријски цар Франц Јозеф I дочекао га је врло љубазно и назвао један пеш. пук његовим именом. Немачки цар позвао га је, једновремено са шпанским краљем Алфонсом XII, на јесење маневре код Бад Хомбурга. Дочекан на станици од старог цара Вилхелма и немачких принчева, он је за време маневра био предмет 'нарочите пажње'. После свршеног прегледа једног корпуса, немачки цар, на челу трупа, дефиловао је испред своја два госта, шпанског краља и краља Милана. Ако не на шпанског краља, а оно на краља Милана ово дефиловање оставило је дубок утисак. Краљ Милан је био врло осетљив на почасти које му се чине на страним дворовима; под утицајем тих почасти, његово духовно расположење и његово самопоуздање дизало се нагло. Овог лета, у друштву Хоенцолерна и Хабзбурга, он је добио вртоглавицу, и осећао се силан и моћан као да на његовом личном расположењу стоји сва немачка војска, чије је маневре гледао.
Гори тренутак за своју победу радикали нису могли наћи; краљ ју је сматрао као простаклук гејачког српског народа, који не уме да цени једнога краља кога на најсјајнијим царским дворовима уважавају. Тада још није била саграђена железница Пешта-Београд, него је Србија била везана са западном железницом Пешта-Базјаш, а од Београда до Базјаша се путовало лађом француског друштва које је експлоатисало и железницу Пешта-Базјаш. Деветнаестог септембра изјутра отпутовали су М. Пироћанац и Ст. Новаковић француском лађом до Базјаша у сусрет краљу Милану, који је тога дана стигао из Беча. Истог дана у 4 часа краљ је стигао у Београд са своја два министра.
Био је леп сунчан септембарски дан. Радикалски посланици хтели су да буду 'лојални поданици'. Решили су били да ничим не изазивају гнев краља. Победили су на изборима, иако не први пут, и у победи нису хтели да буду охоли. Сви посланици изишли су на савско пристаниште да гологлави дочекају краља. Направили су шпалир, хтели су и на тај начин показати своју предусретљивост и поштовање. Краљ се поздравио врло љубазно с напредњачким министрима; скупштинарима није рекао ни речи; чак их није удостојио ни погледа, него је прошао покрај њих поврстаних као да их нема. Пролазио је кроз шпалир као кроз шибу, праћен својим министрима; чак ни публика није поздравила свога краља обичном добродошлицом са 'живео'! Била је мртва тишина, коју је реметила само команда команданта почасне чете.
Сутрадан, Пироћанчева је влада поднела оставку.

[JASON]

Господару.

Кад смо 5-тог августа ове године имали част поднети Вашем Величанству представку с побудама за сазив Народне Скупштине у ванредан сазив а у искључивој цељи да реши конвенцију о везама српске железнице, ми покорно потписани налазили смо да нам је дужност да у истој представци јасно изразимо: да нам је по нашем уверењу промена Устава неопходна потреба нашег политичког живота и да Влада Вашег Величанства сматра да јој је то предстојећи и сушаствен задатак.
Преставка је та по Високој дозволи Вашег Беличанства обзнањена у званичном листу, и свакоме је у отаџбини нашој јасно могло бити, да избори за овогодишњу скупштину имају да покажу у колико народ дели владино уверење о неодложности промене Устава, и у колико одобрава наше поменуто гледиште за које је влада опстанак везала.
Према раније овако јасно обележеном програму ми смо у праву да сматрамо да су се бирачи 7-ог овог месеца изјаснили против програма о промени Устава са којим се влада идентификовала.
Не могући напуштати свој политички програм, кабинет у највећој понизности подноси овим Вашем Величанству оставку с покорном молбом да би је Ваше Величанство уважити благоизволело. С најдубљем захвалношћу на милостивом поверењу којим сте нас, Господару, благоизволели одликовати, узимамо слободу да и овом приликом поднесемо најпонизнија уверења о нашој најдубљој и сталној оданости према престолу Вашег Величанства.

20. септембра 1883.
у Београду.

Вашега Величанства
најпонизније слуге,

М. С. Пироћанац с.р.
Тих. Николић с. р.
Ст. Новаковић с.р.
Чед. Мијатовић с.р.
Д. Г. Радовић с. р.
М. Гарашанин с. р.
Јован Петровић с. р.
Јефр. П. Гудовић с. р.

[JASON]

Драги г. Пироћанче.

Заједно са својим друговима поднели сте Ми данас оставку владе, којој сте председник скоро три године дана.
Колико Ми је тешко растати се са људима, који су дужност своју према престолу и отаџбини вазда одлично вршили, ипак Ја увиђам јачину разлога, које сте навели и принуђен сам уважити ваше оставке.
Али у исто време дужност Ми је дати израза Својим осећајима владалачке захвалности према вами и вашим друговима на непоколебљивој оданости, на ванредном труду, на родољубивом раду.
Ни једна влада до данас у Србији није имала да се бори са већим тегобама, а у исто време, могу рећи, ни једна није одступила остављајући за собом толико важних и опште корисних дела.
Унутрашња политика непрекидно је била руковођена мишљу да доведе у склад реформаторски програм са начелима законитости и реда, потребним свима земљама, а првенствено младим државама, које имају да оправдају свој постанак и да осигуравају своју будућност.
Спољна политика кабинета вашег била је у свакој прилици задахнута здравом и часном пажњом да Европи да доказа, да Србија на Истоку хоће да буде живаљ мира, самосталног развитка и напретка, савремене културе и цивилизације.
Велико дело васпостављања старог краљевског достојанства, извршено сходно једнодушној вољи народној за време ваше управе, и одма признањем свију држава утврђено, велики низ трговачких и консуларних конвенција, закључених на част и корист наше миле домовине, фактично освештавајући независност Србије, светло обележавају време једно у коме је код нас мудар и озбиљан правац, у нами свест наших права као и дужности наилазила на моћне потпоре и симпатије.
На пољу народног газдинства и државних финансија, влада је ваша прва разумела да после Берлинског уговора независна Србија не може изостати, а да не учини и после великих ратних жртава нове, те да се приближи у сваком обзиру онима, који су је у заједницу своју срдачно примили.
Просвета народна знатно је процветала, самом створеном јој могућношћу да све више и више у све друштвене слојеве продире.
Црква с њеном јерархијом тако је уређена, да има само служити оном светом задатку, који јој је од Свемогућега намењен, носећи речи мира и љубави свима грађанима; средства за саобраћај и трговину добила су сталне основе у грађењу железнице, која ће скорим бити довршена, а приходи су јој осигурани, осигураним везама са суседним државама; војска, на коју се је сувише мало пажње обраћало, и поред Мог најживљег настојавања, добила је у истом трогодишњем размаку устројство, које одговара начелима науке, оружје савршено, без кога није могла ни часа више остати; једном речи на свима гранама државног и народног живота осетила се жива и похвална делателност, готовост искрено и савесно послужити великим интересима земаљским, који су у Мојим очима вазда били најпречи и који ће вазда остати пречи од сваких других обзира.
Па зато и примите заједно са својим друговима топла уверења захвалних осећаја

20. септембра 1883. г.
у Београду,

Вами благонаклоног
Милана с. р.

[JASON]

Оставка је, дакле, образложена тиме што су се бирачи 'изјаснили против програма о промени устава с којим се Влада идентификовала'. Пироћанац је хтео да падне лепо, као један министар сувише слободоуман за наш народ, који не увиђа потребу промена. Као све намештене ствари, тако је и Пироћанчева оставка промашила циљ. За цео свет било је јасно да напредњачка влада не пада због свога слободоумља него због своје непопуларности. То је признавао и аустријски посланик у својим извештајима. Он је чак мислио да напредњаци нису непопуларни због аустрофилске политике, него да је та политика непопуларна због напредњака.
Треба напоменути да је ретко кад оставка кабинета предавана јавности. Овога пута учињен је изузетак, и оставка је била објављена у 'Српским Новинама'.

Краљ Милан није одуговлачио с решењем министарске кризе. Оставка Пироћанчеве владе поднета је 20. септембра, а већ 21. образовано је министарство под председништвом Николе Христића. Управитељ вароши Београда за владе кнеза Александра Карађорђевића и за друге владе кнеза Милоша, пред. владе и министар унутрашњих дела за време друге владе кнеза Михаила, Христић је био стари искусан полицајац, врло строг, али и врло хладан и прибран. У једно време када ни органи власти ни народ нису умели више да се крећу у границама закона, такав бирократ, изван странака као Христић, изгледао је најпозванији да поврати у земљи ред и закон. Христић је примио понуду, и нова влада била је овако састављена:
Председник и министар унутрашњих дела Никола Христић, мин. иностраних дела Милан Богићевић, војни пук. Јоца Петровић, заступник мин. просвете Ђорђе Пантелић, грађевина пук. Коста Протић, мин. финансија и заступник мин. правде Алекса Спасић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ако се Никола Христић – који после петнаест година повучености поново заузима положај председника министарства – с тога може да се сматра као човек давнопрошлог времена и ван садашњих политичких патртија, сви су остали чланови нове владе били опет – напредњаци. Промена од 21. септембра не само да није значила промену система, већ на против његово учвршћење. Разлика је само још могла бити у томе, што је место људи, који су према потреби истицали своје слободњаштво, дошли други, који нису падали у ту недоследност, већ су били Краљу послушни чиновници и осведочени реакционари. У том погледу била је нова влада посве одређена.

[JASON]

Пре свега, Никола Христић, свршио је с радикалном Скупштином. Он ју је једним указом отворио, а другим затворио. Четворну конвенцију, ради које је Скупштина сазвана, краљ је ратификовао и без скупштинског одобрења.
Наиме, Народна Скупштина, са своје стране, чинила се невешта новом обрту. Она је радила свој посао. После прегледа пуномоћја од стране одбора, а према списку посланика, који је тај одбор саставио, извршена је 21. септембра, заклетва посланика, чији су избори, по извештају одбора, неоспорни. Заклетви је присуствовао нови Председник министарства и мин. унутрашњих дела Никола Христић.
(У 'Самоуправи', а у извештају о овом скупштинском састанку и доласку Христића у Скупштину, има овај напис: 'Кад је око 10 часова Христић ступио у Скупштинску дворану, он се само лако наклони и седе. Скупштинари, осем Кујунџића и још двојице, и не усташе са својих седишта. Ни један глас, ни један поздрав није се зачуо. Тишина беше мртва, као да је у скупштинску дворану ушла политичка авет.')
За тим се приступило избору 6 кандидата за председништво. При поименичном гласању добили су гласова:
Димитрије Катић 89, Сима Несторовић 88, Арса Дреновац 78, Никола Пашић 76, М. Ђурић 76, Риста Поповић 72.  – Напредњачки кандидати варирали су од 49-51 гласа. Влади је прописно саопштен овај резултат гласања и очекивало се именовање председника и потпреседника.
Идућег дана, 22. септембра, скупштина се опет састала и продужила рад. Прочитан је указ, којим се именују: за председника Скупштине Сима Несторовић, за потпреседника Арса Дреновац, а за секретаре изабрани су: Раша Милошевић, поп Јанко Пурић, Велизар Кундаковић и Алекса Новаковић. 'Напредњаци су се осмехнули на ову листу – вели 'Самоуправа' - нису лармали много и могло се видети колико је сати'.
Одмах затим, због неког тумачења закона о пословнику скупштинском дошло је до сукоба између владиних и народних посланика; у свађу се умешају и неки министри. Направи се галама; препирали су се већ стиснутим песницама, кад Христић извуче из џепа и прочита указ, којим се распушта Народна Скупштина.
Вреди овде напоменути да је Никола Христић био човек од закона. Он влада по законима који постоје или које ствара по одредбама Намесничког Устава, и њих примењује подједнако према свакоме. Он је служио и напредњачким и либералним чиновницима, али је и према њима био строг; сваку њихову злоупотребу строго је кажњавао. Његовим избором на владу значило је да се краљ Милан решио да гази. И можда је при таквом решењу Милановом Никола Христић био једини човек, који би краљу потписaо бланко, али који му не би дао да иде преко извесних граница.

[JASON]

И још нешто.
Изгледа, да ча Николу министарско место није изненадило, он му се надао. Почетком јуна месеца 1883. године он први пут после 1868. добија званичну мисију да пропутује Крајину и Тимочки крај. Као владин комесар обилази те крајеве, а на општинску апсану у Зајечару, која се тада довршавала, обратио је особиту пажњу. Није познато какав је извештај поднео краљу, али нема сумње, да му је он, као човек од поверења, тачно изложио право стање ствари.

Чим је Народна Скупштина распуштена, председник и потпредседник отишли су краљу да му изјаве своју 'захвалност' на указаном поверењу. Њих је краљ 'благонаклоно' примио, и изјавио им да би радо видео и осталу господу посланике.
'Самоуправа' је, међутим, овако поздравила Христићеву владу: 'Кад је Никола Христић био на државној управи, онда није било устава. Кад је дошао устав, онда је нестало Христића. Кад се Христић сад опет појављује, знак је да се спрема нестанак устава'. Радикали су доиста веровали да краљ намерава укинути Устав. На једном тајном састанку радикалних посланика и чланова главног одбора, који је држан после закључења Скупштине, дуго је говорено о томе, шта да се ради у случају укидања Устава. Сви су се сагласили да Устав ваља бранити чак и с оружјем у руци: на краљев државни удар има само један одговор, - то је народна буна. Али ова одлука донета је само у начелу: никакве припреме за дизање буне нису одлучене. Радикални посланици решили су да сами не почињу ништа; чекали су прво да виде шта ће краљ учинити. Ова конференција одржана је у стану Косте Таушановића, у кући где је доцније била кафана 'Велика Србија', до Коларца.
Краљ није био много одлучнији него радикали. Ни финансијско стање ни расположење у војсци није га могло охрабрити на државни удар. Финансијско стање било је рђаво: касе празне, летећи дуг од девет милиона и више. Расположење у војсци било је непознато: да би искушао официре, краљ је држао беседу против радикала. Она је прошла без жељеног одзива. Милан се двоумио шта да ради. Радикали су чекали на њега да први почне; он је чекао на њих. Разлика је била само у томе што су они чекали неспремни за борбу, а он је чекао са запетим револвером: они нису имали никакав извршни одбор за припремање буне, док је он, у Христићевој влади, имао управо онакву владу каква се за угушење буне тражи.
Пошто ни влада ни опозиција није узимала иницијативу, догађаји су текли својим током. Правац пак који су већ били узели, водио је у буну. Радикална агитација изазвала је у народу велику отпорност према власти. Победа од 7. септембра пробудила је у радикалних бирача претерано осећање самосвести. Од радикалне силе, говорили су напредњаци, и земљи је тешко. На све стране се причало, да је настала 'радикалија', што ће рећи, народно царство, кад се порез неће плаћати. Радикални народ није више фермао ни власт ни законе; за њега је вредело само оно што 'Самоуправа' каже, - 'Самоуправа', коју су сељаци називали 'наш отац и мајка'. Расположење које је постојало у народу било је бунтовно. Буна је могла свакога часа, и без наредбе радикалних првака, избити каквим било поводом.

[JASON]

Али какве су биле владине намере? Посланици и представници све три странке беху се разишли. Парламентарне бриге нису је више теретиле; она је остала сама са собом и својим намерама, имајући пред собом као једини ауторитет, коме се покоравала – а то је био краљ. Влада и по свом саставу, и по првом делу своме, оличеноме у слању тек изабране Скупштине кући, није никога оставила у двоумици, да њој није до парламентарнога рада. Ускоро после разлаза Скупштине, изађе председник Министарства, као министар унутрашњих дела, са првим јавним актом. То је распис полицијским властима, од 26. септембра, у ком нови министар, са старим погледима, даје упут како ће његови подручни органи вршити службу.

Распис
свима окружним начелницима, управитељу вароши Београда, и Мајдан-Пека

Господине!
Ја сам вам у своје време јавио, како је Његовом Величанству Краљу угодно било поверити мени Председништво Министарског Савета и Министарство унутрашњих послова.
Примивши управу државних послова у опште, и поверене ми струке на по се, желим вас упознати са правцем, кога ћу се држати у пословима службеним.
Његово Величанство захтева, да се закони земаљски поштују, и врше онако, како их је законодавац издао, што у овоме леже највећи интереси отаџбине и народа.
Испунити ово Владалачко очекивање, дужност је свију органа земаљских; поглавито долази то у задатак полицајних чиновника, као носиоца власти, позване да се стара о одржању доброга реда у земљи.
Служба полицајног чиновника има похвалан, благородан и одличан задатак. Његова радња приноси ползу општем стању, и даје јемство спокојства и сигурности сваког појединог. Он у много прилика долази у непосредни саобраћај са грађанима, и утиче на међусобне односе њихове; па с тога се од њега више него и од кога другог тражи сталнога труда и непрекидне ревности; тражи се зреле смотрености и правилног схватања духа и определења закона. Тако мора он трудити се, да својим радом и понашањем одржи важност закона и поштовање власти на угледној висини.
При оваквом позиву и задатку полицајног чиновника, нека се сваки стара, да своју дужност врши тачно и уредно, строго по упутствима и налозима својих предпостављених власти и старешина.
У односима своје дужности и вршењу послова, полицајни чиновник мора бити свагда јасан, безпристрастан; не сме наступати ни на какову странпутицу; остаће са свим изван сваких политичких партија, предан једино званичном позиву, и стојећи чврсто уз владу, која руководи државним пословима онако, како Његово Величанство Краљ, саобразно уставу земаљском, налази, да интереси земље и народа захтевају.
Чиновник полицајни дужан је при свакој прилики имати на уму своје определење. Он мора како у вршењу званичних послова, тако и ван дужности понашати се пристојно, дајући тиме пример честитости и уљудности. Лица, с којима посла има, и која му као власти долазе, примаће, предусретати и саслушати са потребном благости, ладнокрвно и трпељиво, и стараће се, да свакоме даде заслужно задовољењe; у противном случају, да га разложно и разумно обавести о стању његове ствари.
Ја очекујем, да се ви, господине началниче, придржавате тачно овога, што сам изложио. И настојаваћете, да и сви, вама потчињени, поступају у овоме правцу. А као што је прва и најглавнија врлина чиновника, да слуша свога старијега, и да његове налоге и заповести врши тачно и исправно, тако ћете ви најживље мотрити, да се свака потчињеност строго и безусловно набљудава и одржи.
Овим начином и овако тачним вршењем послова, морамо сви подједнако старати се да се у земљи одржава потребан ред, да сваки буде заштићен у својој личности, части и имању. Но ако у тежњи за оваковом цељи наиђемо на препоне, које би ма с које стране биле справљане, да би се народ обеспокојавао, ви у том случају несмете ни клонути, ни колебати се у својој дужности. Ви ћете стајати чврсто и смело, старајући се, да све сметње, штетне и убитачне за миран и превилан развитак народа, отклоне начином смишљеним, путем разумног обавештавања, и средствима могућим. А кад ово не буде довољно, влада Његовог Величанства Краља потражиће ради тога помоћ и заштиту у определењима устава земаљског, да би се интереси земље и спокојство народа сачувало и спасло.
Изложивши вам, господине началниче, ове моје мисли, као сталан правац моје радње, ја очекујем, да их имате свагда  на уму. И као што сам вам казао, трудићете се, да у свом подручју одржавате пуну тачност, да ни за магновење не дозволите, да међ потчињенима буде непослушности или какве неисправности и злоупотребе.
Ја ћу се радовати, ако ми ваша тачност и ваш строго правилан рад даде прилику, да о вама могу Његовом Величанству Краљу давати извештаје, који би за вас похвални били. С друге опет стране биће ми жао, што ће свако ваше противно поступање бити штетно за ваш углед и ваш положај као окружног старешине.

26. сетембра 1883. год.,
у Београду.

ваш поштоватељ
Н. Христић с. р.