Српске буне

[JASON]

После пробоја на Честобродици и код Бањске Клисуре, и бољевачки и бањски покрет био је уствари савладан. Бунтовници се нису више нигде одупирали, него су се у маси предавали и полагали оружје или склонили у своја села. Један мањи део, с Љубом Дидићем и поп Маринком Ивковићем пребацио се у књажевачки округ.
Супротно Зајечару, Књажевац се придружио сељацима чим су упали у варош (26. октобра). Књажевчани су чекали војску код Вратарнице. То село на Тимоку, скљештено с обе стране брдима, бранило је улаз у књажевачки округ.
Генерал Николић пошаље 31. октобра против побуњеника у Вратарници неколико батаљона стајаће војске са четири топа; један део из Зајечара а други из Ниша. У почетку, борбени морал књажевачке народне војске био је јак. Тимочани су пружили одлучан отпор зајечарским четама држећи своје положаје читавих седам часова, али, наоружани спредњачама и моткама нису више могли издржати паљбу топова и нових далекометних пушака. Неколико хиљада сељака, оних истих који су још јуче, са заставама, добошима и трубачима, незадрживо надирали напред, - бежали су сада у највећем нереду, много више духовно деморалисани него побеђени. Један део побегао је уз Тимок, ка Књажевцу, други десно, ка Тупижници, а приличан број пребегао је у Бугарску.

Нишке чете, које су марширале на Књажевац, логоровале су 31. октобра у Грамади и после подне тог дана освојише слабо брањени Дервен те су идућег дана, 1/13. новембра, без отпора ушле у Књажевац, сјединивши се пред Књажевцем са колоном, која је долазила од Зајечара.
У Књажевцу су одмах ухапшене три коловође: Љубомир Божиновић, Маринко Маринковић и поп Маринко Ивковић, док су остали побегли у планине или пребегли у Бугарску.  Аца Станојевић и Михаило Веселиновић успели су да се склоне из Књажевца и прешли су у Бугарску ноћу између 30. и 31. октобра. Љуба Дидић ухваћен је код села Балинца.

Кад је устанак у тимочком округу био већ на издисају, изби неочекивано побуна у моравском срезу, округа алексиначког. Из свих општина моравског среза искупило се 31. октобра у Прчиловцу код цркве Свете Петке неколико хиљада сељака. Њихов вођа је био поп Лазар Јовановић, радикални посланик. Они пођу на Алексинац, позатварају чинивнике и узму варош под своју власт. Ту их је очекивао Коле Кнежевић, трафикант из Алексинца. Под командом Кола пође једно одељење према Ражњу и Делиграду, а друго одељење на броју 500 душа под командом поп Лазара пође против Рујевца с намером да нападну Ниш.
Овај алексиначки покрет дошао је касно; свугде около буна је већ била угушена. Чим су стигле о овој побуни вести у главни стан војске, одмах су послана на Алексинац два батаљона и једна батерија, који у ноћи 1. новембра уђоше без отпора у Алексинац. Побуњеници под командом поп Лазара Јовановића сукобише се 1. новембра са одредом од два батаљона, којима је био на челу мајор Илија Живковић. Побуњеници претрпеше пораз и разбегоше се. Овим сукобом је угушен и последњи оружани отпор побуњеника. Истог дана проглашено је ванредно стање и преки суд за варош Алексинац и за срез моравски, округа алексиначког. Још је у крушевачком округу припреман поход на Крушевац, а у крајинском на Неготин, али војска је ушла у оба та места пре узбуњених сељака. Чувши то, растурени у мање групе, избегавајући друмове и главније путеве, сељаци се необављеног посла вратише својим кућама.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Горе (с лева на десно): Љуба Дидић, трговац из Соко-Бање; Добросав Петровић, трговац из Бољевца; поп Милија Петровић, намесник у Бољевцу, отац Добросава; Љубомир Божиновић, трговац из Књажевца.
Доле (с лева на десно): поп Лазар Јовановић, свештеник из Трњана; Гавра Аничић, трговац из Књажевца, председник Народног Одбора; Живко Никодијевић, трговац из Бољевца; Димитрије Ристић, земљорадник из Горње Каменице.

[JASON]

О догађајима у Тимоку 'Српске Новине' обавестиле су укратко читалачку публику. Тако у брojу 238. од 2. новембра, у неслужбеном делу, има овај чланак:

Београд, 1. новембра 1883.
Заведен смутљивцима а непријатељима реда, скривеним под именом политичке партије, један део народа у округу црноречком побуњен је, претњом, застрашивањем, па и самим убијањем, те је отказао послушност земаљским властима, одупро се вршењу њиховог задатка, и шта више, местимице оборио државну власт и преузео је себи.
Пошто је то стање нереда почело узимати све веће и опасније размере, влада Његовог Величанства Краља предузела је све нужне уставом дозвољене мере за повратак мира и васпостављање реда и законитости, и послала тамо војску.
Побуњеници, заварани измишљотинама својих коловођа, посели су били путове и кланце који воде у округ црноречки и спремили отпор војсци. Али чим је војска Краљева почела наступати, коловође су одмах измакле, а побуњеници, не могући одупрети се војсци, разбегавали су се и предавали. Тако је војска Краљева заузела Честобродицу, Калафат, Бољевац и Зајечар, васпоставила власти и свуда повратила ред, који је био поремећен.
Међу тим коловођама нереда који су при првом појаву војске Краљеве напустили побуњенике, дохватиле су се округа књажевачког, и наслањајући се на своје другове који су тамо спремали неред, обману један део људи измишљеним успесима над војском, побуне их, те у том округу и у срезу бањском, округа алексиначком, завлада неред. У сударима на Бањи и Грамади, коловође су, као и пре одмах измакли, а побуњеници су се покорили и оружје положили. На Вратарници, где се највише бунтовника стекло у нади да Зајечар, у коме није било војске, заузму и опљачкају, било је отпора, но бунтовници су и ту потпуно разбијени.
И тако је и у Бањи и у књажевачком округу савладан неред. Власти су васпостављене и врше свој посао, неке су коловође похватане, као: Дидић, поп Маринко, Добросав поп Милијин, Љуба Божиновић и други, а побуњеници су већином положили и непрестано полажу оружје, па и само своје, које им није захтевано.
Међу тим у Алексинцу, где су се за ово време опажали знаци нереда, и где је неки Станко Петровић, из среза моравског, бивши посланик у скупштини, лежао у затвору због фалзификата, једна гомила смутљиваца из среза моравског улучи ову прилику колебања, дође у Алексинац, који је био без икакве одбране, здружи се са себи равнима у Алексинцу, учине узбуну у вароши, ослободе Станка из затвора, и заузму власт.
Ово је побудило владу Његовох Величанства Краља те је одмах предузела брзе и сигурне потребне мере да се овај неред брзо угуши, а злочинци похватају и казне.

[JASON]

У броју 240. 'Српских Новина', од 4. новембра, констатују се такође нереди на другој страни, код Алексинца. То је службено саопштење, као комунике, у скученом облику, и начином, који не стоји ни у каквој сразмери према апарату, који је за угушење буне и васпостављање реда у покрет стављен, а још мање према ономе, што се у Алексинцу догађало.

Београд, 3. новембра.
У 238. 'Српских Новина' од 2. ов. м., јављено је да је војска Његовог Величанства Краља савладала нереде који се беху појавили у једном делу народа округа црноречког и књажевачког, и у срезу бањском, округа алексиначког, да је у тим крајевима васпоставила поредак, да је само остало да у Алексинцу поврати ред, који су били нарушили смутљивци из среза моравског, округа алексиначког.
Накнадно томе извештају можемо сада јавити, да је једно одељење војске Краљеве, наступајући из Ниша к Алексинцу, ноћу 1. ов. м. напало на бунтовнике и растерало их, те су услед тога власти државне у Алексинцу васпостављене и поредак повраћен.
И тако је сада у свима местима где су се, по несрећи, нереди били појавили, повраћен потпун ред; власти државне продужиле су радити свој посао, све је мирно, и сада се само истражују они, који су произвели нереде.

У потпуној мрачној тишини, која је завладала, ово мало службених саопштења, одјекивало је кроз Србију. Она су, ма колико штедљива, донела олакшања, и ако нису распршила онај природни немир, који су производили приватни гласови о ономе, шта бива тамо у Тимоку.
Већ 31. октобра, сем удворичких 'изјава из народа', које су почеле да објављују 'Српске Новине', као благодарност на угушеној буни, и на којима налазимо и потписе многих угледних радикала, и одговор Председника министарства на сваку од ових изјава – нико није више пуштао знака живота од себе.

[JASON]

У даљем излагању, потпуности ради, навешћемо овде неколика причања и успомене сведока као и историјске чланке који се односе на предмет овог рада, држећи да то неће бити наодмет. Да видимо, најпре, шта је саопштио Александар Протић, доцније пуковник у пензији, и познати писац политичких расправа, а онда потпуковник и командант Моравског пука сталног кадра, који је по ономе што му је у део пало приликом буне, да као официр врши, имао готово највећег непосредног удела у њеном савлађивању. Ово су његове речи:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Седиште пуковске команде било је у Прокупљу, но ја сам се десио у Нишу, кад је стигао налог, да се са својим пуком кренем за Параћин. Оданде из Ниша издам наредбе на сва три батаљона свога пука да, из Прокупља, Куршумлије и Врање, где су били, на најбржи начин пођу на место опредељења. У Параћину је био главни војни комесар, ђенерал Тих. Николић, и остала спремна војска, пуковник Светозар Хаџић, Мих. Срeћковић, (Љубомир) Бајаловић и други.
У Параћину је извршена концентрација с тога, што се одатле иде ка Честобродици, кроз коју је најпречи улаз у побуњене крајеве; а Честобродицу, на њеном источном излазу, већ су држали побуњеници. Настала су саветовања. На мишљење, да се прво и одлучно удари на Честобродицу, истакли смо, Бајаловић и ја своје мишљење, да би, због незгодног терена, који не допушта да се војска развије и артилерија употреби, било рескирано туда ударити, па неуспети. А први успех окуражио би буну, и ко зна где се покрет уставио и да ли би се у опште могао тако лако и брзо савладати. С тога смо нас двојица предлагали један заобилазан пут и начин: да се са јачим одредом оде на Алексинац, удари на Сокобањску клисуру, и отуда дође за леђа побуњеницима на Честобродици. То буде и усвојено. Пуковник Светозар Хаџић, ја и (Евгеније) Гајиновић будемо с војском упућени тамо. Хаџић је био командант колоне.
Дошли смо мирно да улаза у Соко-бањску клисуру. Но у њој нађемо већ, по висовима размештене народне војнике. Клисура је била дакле заузета и ваљало ју је отети. Ми такође заузмемо нужне положаје; али пре него ће доћи до судара деси се ово:
Чујемо ми од стране бунтовника трубни знак, који се у нас преводи речима: 'Господо официри!' Знак се понављао више пута, и долазио је од једне групе, која се издвојила са позиције и сишла ниже на једну висораван, до друма. Одмах смо разумели да они нас зову, и предложим Хаџићу, да ко од нас оде, да одем баш ја, и видим шта хоће ти људи. Предлог буде усвојен и ја се са неколико коњаника упутим тамо, од куд је трубни знак долазио. Ишао сам право групи на висоравни до друма.

[JASON]

То беше група народних војника, која ме прописно поздрави, узев пушке 'пред перси!' Ја им рекнем да ставе пушке 'к нози!' што они и учине. На питање: јесу ли нас звали? они одговоре, да јесу; а затим их упитам : 'Ко је међ вама најстарији?' и они пруже руку на једнога с речма 'ево овај'. Обележени изађе и рече да се зове Дидић. 'А, посланик Дидић!' допунићу ја. 'Бивши посланик!' одговори он кратко.
'Шта хоћете?' упитам сад најстаријега. И онда поче Дидић неку врсту политичке беседе, у којој је било свачега. Видео сам пред собом једну 'надрикњигу', који је стајао под утицајем свију савремених политичких фраза, које је он сад у својој беседи употребљавао. Ја га прекинем, с молбом, да каже укратко шта хоће. И онда он изађе са својим предлогом, који се састојао у овоме:
Да им Краљ да амнестију; а докле ова не стигне, да они остају на својим положајима, с оружјем; а исто тако да их војска не дира, нити напред наступа. У противном, они би одбили наступање војске.
Ја сам га слушао мирно и рекао сам им јасно ово: Све што вам на то, као војник и официр, могу рећи, то је: пушке у купе, па кући! Краљева је милост велика, и он ће можда опростити њихов тежак грех; а и за то нек се обрате главном команданту у Параћин, који једино и може примити њихову молбу. Још једном дакле велим вам: пушке у купе, па кући! Ви сте војници само онда, кад вас Краљ позива под заставу; а за ово што сад радите, то је зло, несрећа, буна, која се тешко казни. За то се главе губе. А ми смо војска, која мора овуда проћи. И ако се ви одавде мирно не уклоните, ми ћемо употребити оружје и проћи ћемо.
Они не показаше да су вољни послушати савет, који је по њих добро смишљен. На против Дидић је додао: да ако ми по њиховом захтеву не учинимо, да ће се они одупрети и да ће их и цео књажевачки округ помоћи.
Ја се вратим. Буде наређен напад, и пошто су бунтовници одбачени, ми пређемо клисуру, и очистивши терен, цела колона сиђе преко брда у Бољевац, за леђима онима што су на Честобродици. То је имало свога дејства, које се показало у расулу, које је настало код побуњеника на Честобродици, тако, да је Срећковић са својим одељењем без тешкоћа прешао Честобродицу; а главни командант са својим станом оставио је Параћин и дошао ка манастиру св. Петка. Пуковник Св. Хаџић отишао је к њему, а ми останемо у Бољевцу.
Но док је то било, и одмах по мом доласку у Бољевац, стигне официр на запенушаном коњу из Зајечара, с поруком да је он у опасности. Вест је била за главног команданта; али док би она њему стигла и он отуд са Честобродице наредио шта треба, ко зна шта би могло бити са Зајечаром, кога је још, са нејаком снагом, држао виши официр Блаж Јурковић. Не чекајући с тога наредбу, ја, оставивши Јевђ. Гајиновића с нешто војске у Бољевцу, кренем убрзаним маршем Зајечару, говорећи војницима: 'Брже, децо, брже! Сад вам не требају толико руке колико ноге!' Ишло се што се брже могло, тако да и ако смо подоцкан пошли, стигнемо у Зајечар у 11 сати ноћу. Блаж Јурковић ја са Краљевице растерао био неке гомиле побуњених војника, и буде послат један батаљон да што пре разоружа велико село Вражогрнце.

[JASON]

У томе стигне још исте ноћи наредба главног команданта, којом ме именује за команданта самосталне колоне, т. ј. да, не чекајући никаквих наређења, предузимам покрете и операције какве за сходно нађем. И одмах ми је таква једна предстојала. То је био удар на Вратарницу, село у Тимоку, које је с обе стране скљештено брдима, и даје на том месту ванредно добру позицију, која брани улаз у књажевачки округ и Књажевац. Позиција је таква, да би је и сами пoбуњеници, да су боље управљани, могли дуго држати, да су и артилерије имали.
Ја сам са својом колоном стигао пред Вратарницу и нађем је јако поседнуту. Разместим своје трупе и батерију топова, па чувши, да са бунтовничке стране нешто вичу, изађем на дваестину корака, са командантом батаљона Пером Радовановићем, и наместимо шаке на уши да чујемо шта вичу. Допирале су неке речи о 'примирју'. У то пукне једна пушка са стране побуњеника и куршум са заби у земљу на два прста пред мојом ногом. Мајор Радовановић ће рећи: дозволите г. потпуковниче, да га узмем за успомену, изрије куршум сабљом и мете у џеп.
Ја наредим напад. Пошто смо ми у сталном кадру већ имали нове даљометне пушке, то су побуњеници више патили од њих, но ми од старих пушака, које су они имали. Наша пешачка ватра, са далеким бијењем, одбацила их је тако далеко, да њихове пушке нису ни добацивале више до нас. Уз то је и артилерија чинила своје.
Разбијени на Вратарници, бунтовници прсну у бегство; већи део ка Књажевцу, а неки и преко блиске бугарске границе.
Војска се имала ту прибрати и одморити. У то стиже друга наредба од главног команданта, да похитам Књажевцу, где се образовала некаква побуњеничка управа, одбор, који је суспендовао државне власти, узео управу у своје руке и управљао покретом. Одмах похитам тамо; али је пре мене и војске стигао у Књажевац страх, који је следовао поразу на Вратарници. Одбор и побуњеници били су изгубили главу, увидевши потпуни неуспех буне, и бегство разбијених побуњеника, који су стизали у Књажевац. Сами су вратили власт окружном начелнику, који, и ако раније лишен власти, није оставио своје место.*
Кад сам ја стигао с војском у Књажевац, власт је већ у велико радила, и војници сталног кадра, које је власт грађанска захтевала, имали су још само да похватају коловође побуне, не само из места, но и остале, од којих су многи са разбијеном војском побуњеничком тамо добегли.


*Начелник окружни у окр. књажевачком био је са свога поштења и чиновничке исправности познати дугогодишњи помоћник министара унутрашњих дела Коста Јовановић, некада професор Вел. Школе (1873), министар просвете, а доцније и државни саветник. Из чисто личне нерасположености, М. Гарашанин, отера свог помоћника, и даде му положај окр. начелника у Књажевцу, где га и буна застане. Али и ако су му одузели власт, побуњеници му, лично га поштујући, нису ништа учинили.

[JASON]

Чувши да је ухваћен Дидић, с киме сам  Соко-бањској клисури имао прво виђење, наредим да га доведу к мени. Беше то сада сасвим други човек, сломљен, до непознавања преображен. Снужден и погружен стаде преда ме, чекајући шта ћу. Ја га ословим, рекавши му: 'Видите ли сад, да је боље било да сте ме послушали'. Па, господине, рећи ће он: ми смо се старали, али народ неће да слуша. – Немојте сад да се на другога изговарате, све је то доцкан. Сви, који тако раде, зна се којим путем морају ићи. Та ће глава да оде. Зашто да дође дотле, и зашто да се по целом свету чује о нашој земљи и о нашем народу, ружан глас? -'Е, тако је то, господине! Нисмо ни мислили да ћемо овако доспети. Али ко је знао, да фукара неће да се бије (опсовавши врло ружно).'
После су ми довели и другог једног младог трговца из самог Књажевца, који је вршио дужност побуњеничког интенданта (Љубомир Божиновић). Кад је дошао преда ме, мислио је да сам га ја као власт позвао на саслушање, и почео говорити о својој ствари и одбрани. Ја му кажем, да га ја за то нисам звао, и да ће за то он предстати грађанском а не војном суду, али сам га чисто као војник желео видети да чујем: како су се побуњеници издржавали и колико их је било, којима је он слао средства? Тако дознам од њега, да је за онај крај било преко 5.000 оружаних побуњених бораца.
По свршеном послу, вратио сам се у Зајечар, на конференције које су биле сазвате код главног команданта Тих. Николића, који је такође као и сви остали главни подкоманданти, стигао у Зајечар. Одатле смо отишли сваки у своју територију и команду.

[JASON]

Да сада и на овом месту саопштимо по нешто из извештаја ђенерала Тихомиља Николића министру војном, и председника владе, Николе Христића, краљу Милану. Како је већ напред речено ђенерал Николић је постављен 'за главног команданта војске одређене да поврати ред у побуњеним крајевима и за краљевог комесара', указом владара од 21. октобра. Ђенерал Николић, кренуо је са својим штабом наредног дана у Параћин и тамо приспео 23. октобра 1883. увече. Он је тада располагао следећим снагама сталног кадра: 2 батаљона пешадије, 1 батерија артиљерије и 2 ескадрона коњице код Свете Петке; 2 батаљона пешадије са остатком Шумадијског артиљеријског пука у Ћуприји; 2 батаљона пешадије у Параћину; Моравски артиљеријски пук у Јагодини; и брдски артиљеријски пук са 80 чувара јавне безбедности у Зајечару.
С обзиром на то, да су јединице народне војске биле поселе положаје у рејону Калафата, Страже, Столица и Честобродице и имајући у виду грађу земљишта, генералу Тихомиљу Николићу су се нудила три нападна правца: 1) напад свим снагама правцем: Честобродица—Столице—Бољевац; 2) главнином трупа дејствовати правцем: Мозгово—Лозица—Калафат—Бољевац, а помоћним: Честобродица—Столице—Бољевац; и 3) главним снагама наступати обилазним правцем: Сокобања—Бучје—Планинка, а помоћним држати се у одбрамбеним положајима према Честобродици. Како су јединице народне војске поселе 25. октобра шири рејон Сокобањске клисуре, ђенерал Тихомиљ Николић је донео одлуку да одобри други правац напада, будући да је он пружао највише могућности за брзо сламање отпора побуњеничких снага.
Побуњене јединице народне војске, предвођене необученим,неодлучним и компромису склоним старешинама, нису садејствовале, јер и није било јединственог оперативног плана борбених дејстава нити, пак, обједињеног командовања. Иако бројно супериорне у односу, на ефективе сталног кадра, слабо наоружане: пушкама спредњачама и батинама, без високог борбеног морала, јединице народне војске нису пружиле ни на једном положају одсудан отпор неупоредиво боље наоружаним и обученим снагама сталног кадра.
Како се види из извештаја ђенерала Николића, снаге народне војске, имале су преко 12.000 бораца. Од стране јединица сталног кадра учествовало је у борбеним дејствима 7 пешадијских батаљона, 5 батерија артиљерије и 3 ескадрона коњице. Будући да је батаљон активне војске имао 1883. године 1090 људи, а батерије и ескадрони по око 150 људи, онда би укупна снага у живој сили ефектива сталног кадра под командом генерала Николића износила негде око 8830 људи.

[JASON]

Спроводећи у дело своју идеју муњевите и енергичне акције против главнине побуњених јединица народне војске, срачунату на брзо опкољавање и разбијање ове у средишту бунтовничког покрета, те га тако паралисати на његовом почетку и, наравно, сигурно осујетити његово ширење, ђенерал Николић је израдио и одговарајући план дејства. Тај оперативни план се имао реализовати на тај начин, што би Честобродички одред, јачине 2 пешадијска батаљона и 1 батерија артиљерије, под командом потпуковника Михаила Срећковића, дејствовао на правцу: Честобродица—Столице—Калафат, а Бањски одред, јачине 4 пешадијска батаљона, 1 батерија артиљерије и 1 ескадрон коњице, под командом пуковника Светозара Хаџића, имао је продирати
правцем: Мозгово—Сокобањска клисура—Лозица—Калафат. По овладавању ширег рејона Сокобањске клисуре, Столица и успостављању тесне везе између Бањског и Честобродичког одреда на Калафату, обухватно дејствовати ка Бољевцу.
Већ 26. октобра снаге Бањског одреда, након симболичног отпора побуњеника, овладале су ширим рејоном Сокобањске клисуре. Током 27. октобра, Честобродички одред је овладао, уз врло слаб отпор побуњеника, рејоном Честобродице, Стожица и Калафата, док су делови Бањског одреда, без отпора, заузели Бољевац наредног дана. На дан 31. октобра, делови Бањског одреда, под командом мајора Јована Атанацковића, ушли су, без отпора, у Сокобању, док је други део овог одреда, под командом потпуковника Александра Протића, ушао у Зајечар, 29. октобра, увече, па одатле кренуо ка Вратарници, 31. октобра у 5 часова изјутра, како би у садејству са одредом, под командом потпуковника Драгољуба Марковића, који је, јачине 1 батаљон пешадије и 1 батерије артиљерије, 30. октобра, заузео Грамаду, а наредног дана Сврљиг, уз известан отпор јединица народне војске. На дан 31. октобра, после доста жилавог седмочасовног отпора јединица народне војске, део Бањског одреда, под командом потпуковника Протића, овладао је положајима у ширем рејону Вратарнице и наредног дана, у 11,30 часова, ушао у Књажевац, без отпора, што је учинио и одред потпуковника Марковића, 2 сата доцније, са правца Тресибабе. Коначно, Честобродички одред, ојачан 1 пешадијским батаљоном и са 2 топа под командом потпуковника Срећковића, приспео је форсираним маршем у Сокобању, 1. новембра где је преноћио, па је 2. новембра ушао без борбе, у Алексинац, у 13,30 часова. Тиме је Тимочка буна била угушена. Колико је био слаб отпор побуњених јединица народне војске снагама сталног кадра, најбоље потврђују готово занемарљивог значаја обострани губици. О њима генерал Тихомиљ Николић дословно, на крају свог извештаја министру војном, каже ово: 'У целој овој побуни био је само један војник сталног кадра рањен, који је касније и умро у болници, а осим њега рањен је и један чувар јавне безбедности. Других губитака војска није имала. Од бунтовничких пак губитака сазнато је до сада поименце за 15 мртвих и 23 рањених'.