Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Првих дана месеца новембра било је начисто, да је опасност прошла; буна је потпуно савладана. Настао је мир. Све се било ућутало, умукло. Само се чуо топот војничких логора, рзање сејменских коња, звекет ланаца и окова, строги глас председника Прекога Суда, који је објављивао суморне резултате и пресуде, и прасак пушака на Краљевици код Зајечара, где су стрељани они, које је несрећна политичка судбина тамо довела. Сва је остала Србија ником поникла; а људима су се наметала питања и свакојаке мисли: Како се то случи, да се година 1883, равно педесета од присаједињења Тимока и осталих шест нахија, на један овако жалостан начин прослави, и да се, поред радости, које је пре педесет година осећао тадашњи Србији присаједињени нараштај, у памћење народно на дуго и дуго урежу и успомене, какве је оставила и ова страшна 1883. година?…

После четрдесет дана, на дан 12. децембра Краљ је особеном наредбом, која је објављена у бр. 272. 'Српских Новина' изјавио војсци своју краљевску благодарност на угушењу нереда.

Мојој милој војсци.
Нереди у Црноречком округу, који се набрзо под упливом одавна већ злонамерних и неродољубивих вођа претворише у прави оружани бунт, управљен против Наше Краљевске власти и земаљских закона и захватише оближње крајеве, побудили су Ме, да један део Моје миле и вазда ми верне војске употребим за непосредно савлађивање бунта и повраћај реда, а осталу војску позовем на спрему и подобну употребу.
Војници!
Ви сте се вашој дужности у овој као и у свакој другој прилици одазвали са онаком готовошћу, на какву сам од вас вазда и рачунао, и како се од ваљане и свог задатка и дужности према Краљу и отаџбини свесне војске само очекивати може.
Бунт сте одважно и брзо савладали; у земљи је данас вами ред повраћен. Тиме сте дали не само један доказ војничких врлина својих, не само светло потврдили да стојите на висини свога позива, него Престолу и отаџбини дали јемства да у вами вазда имају поуздану чињеницу мира и законитости, да се на ваше пожртвовање вазда рачунати може.
Војници!
Ви сте Краљу Своме и отаџбини у овој прилици учинили услугу, са којом се са ведрим лицем поносити можете, као што се и Ја са вама дичим. И као Краљ и као ваш Врховни Заповедник у име отаџбине и Престола, Ја вам изјављујем Своју владалачку благодарност на издржљивости, храбрости, добро одржаваној дисциплини и безпрекорној послушности у овим судбоносним приликама.

Дано у Београду
12. Декембра 1883. год.                               МИЛАН с. р.

Овим речима је краљ Милан окарактерисао прави смер буне. Њен развој, целокупан стицај прилика, под којима се буна почела и како се до краја развијала, изнео је Председник Министарства и министар унутрашњих дела Никола Христић, у исцрпном, веома опширном извештају поднесеном Краљу, а датираном 28. децембра 1883. године. Последњег дана те бурне године, у броју 284. 'Српских Новина' предат је јавности тај, на основу аката и војних рапорта састављени Извештај.

 

[JASON]

Извештај Николе Христића краљу Милану о узроцима и току Тимочке буне.

Господару,
На источном крају Србије десили су се у другој половини Октобра, и почетком Новембра ове године догађаји, који су претили не само да доведу у питање правилно развијање наше младе краљевине, развијање основано на реду и законитости, но и сам опстанак њезин да потресу.
Никада можда отаџбини нашој није претила већа опасност, никада можда није она наишла на јаче, и никада на мање оправдане сметње у правилном развићу своме, но што је ова побуна у источним крајевима, која је, благодарећи храброј војсци Вашега Величанства, тако брзо и срећно угушена.
Одавна још опажали су се извесни немили знаци, који су предсказивали ове догађаје. Њихов ток и развитак јасно су изнели, да они нису били производ тренутне раздражености. Да се од омаловажавања и непоштовања према државним властима, од непослушности и самовоље дође до отвореног и оружаног бунта – требало је систематског рада и спреме. Ова поступност у догађајима искључује сваку претпоставку случајности и тренутне раздражености. Све што се из ранијих прилика спазило, и што је доцније развијено, даје највидљивијег доказа, до ког су степена код нас злоупотребљена извесна грађанска права, проширена у духу слободнијем и напреднијем, а у племенитој тежњи, да сваки грађанин својим знањем, искуством и науком могне користити општем добру.
Слободна штампа, у место да је употребљена као средство за узајамно обавештавање и стварно излагање непобитних појава и потреба по свима правцима јавнога живота – употребљена је за средство агитације најниже врсте. Она је на првом месту била средство, да се подрије и убије сваки ауторитет државне власти, да се поткопа свака вера у правилност рада и законитост наредба тих власти. Она је чак употребљена била и на то, да се омаловажи и унизи и сама велика државна мисао, оличена у узвишеној народној династији славних Обреновића.
Јавни зборови, у место да су служили мирном и смишљеном договору о правим потребама месне или опште природе, употребљени су за партијске агитације, где су поједини партијски интереси с огорченошћу заступани и претпостављани свима другим заједничким интересима. Јавни зборови били су место, на коме су државне власти оговаране, понижаване и клеветане. Они су били место на коме су вођени договори, не како да се јаче потпомогне развиће целокупног грађанског и државног живота, доводећи га у што бољи склад са законитошћу и редом, без којих је тако развиће немогућно, - него је било место за договор, како да се овај ред ремети, и како да се у томе што поузданије успе.
Самоуправа општинска такође је била згодно средство за таке агитације. Општине су већим делом престале бити помоћнице државних власти у одржавању мира, реда и законитости. Оне су по готову престале бити вршилице закона у делокругу своме. Општински часници нису већ више били људи, који би се одликовали дубоким познавањем својих општинских потреба и о њима се бринули. Носиоци општинских власти нису већ више били најревноснији вршиоци општинских и државних послова, него најревносније оруђе агитатора политичких партија. Они нису уносили у општину и међу грађане мир и слогу, него раздор и неслогу. Они их нису саветовали на поштовање законима, него су их подстицали на опирање властима.
На овакав начин и према оваким приликама поступно, систематски и сигурно, спремало се у народу земљиште за покрет и преврат. Агитатори, који су у томе правцу узели сав мах, нису ни могли ни смели народу отворено исказивати право значење и прави смер својих агитација, обмањивали су га свима могућим средствима и на све могуће начине. Превратници су узели на себе маску 'народних пријатеља'. Они су уздизали до врлина слабости и склоности необавештенога света, а праве врлине његове немилосрдно експлоатисали. Своје себичњачке тежње прогурали су под видом 'потреба народних', а незаконите и упорничке поступке својих присталица износили као 'побуђену свест народну'. И кад је најпосле овако изазвана држава, прегла да свом силом свога пониженога и увређенога достојанства, прибави важности и поштовања своме ауторитету и погаженим законима, ови лажни пријатељи народни напустили су лаковерну и простодушну светину, која је, довде верујући њиховим пустим обманама, за њима пошла, и побегли преко границе сви, којима је испало за руком, те нису у том бегству похватани. А они, што су као коловође похватани на самом издајничком предузећу и с оружјем у руци, одрекли су се своје улоге подстрекача и подбадача у побуни, коју су изазвали, бацајући сву кривицу за несрећу коју су произвели, на ону исту лаковерну масу, којој су они сами, својим безумним обећањима или нечувеним тероризмом утисли у руке оружје и подстакли је на издајство.
Као што је изложено, непријатељи реда чекали су само удесну прилику и удесни моменат за извршење својих издајничких намера.

[JASON]

Међу тим је изашао нов закон о устројству војске од 3. Јануара 1883. г. ФБр. 158. Већ сам тај закон, којим се из основа реорганише српска војска, та узданица будућности народне, оглашен је од стране непријатеља реда, као акт, којим се укида народна војска! 'Самоуправа', орган главних агитатора и организатора тако зване 'радикалне партије', огласила је овај знаменити реформаторски закон, управо епохални у историји развића српске војске, ни више ни мање него као издајство према земљи, и као атентат на саму установу војске српске.
Врло је појмљиво, колико је овако дрско и неосновано тврђење могло немило утицати на расположење онога необавештенога света, који је већ дотле и онако заведен обманама агитатора од радикалне странке. После успеха, које су имали обмањивањем људи приликом жигосања стоке у Поречу, Грљану и Гамзиграду, представљајући им, како се тим жигосањем иде на то, да се удари прирез на свaко грло које се жигоше, и изазваши их тиме на отпор – радикална је странка у толико више могла рачунати на успех у питању о опстанку или 'укидању народне војске'.
Ударивши овако на сам закон о устројству војске, она се спремала да свом снагом и свима средствима спречи примену тога закона.
У смислу поменутог закона о Устројству војске, г. министар војни актом својим од 25. Јуна 1883. год. ФБр. 3973. издао је наредбу и упут за попис, и у X-ој тачци упута наређује:
'Кад се на тај начин сврши попис и поставе старешине за сва места, онда ће се одмах поднети требовања за целокупну ратну спрему I и II позива. И како ће се садање оружје заменити новим, али се неће давати у руке, него ће се сложоти у магацине, то ће се приликом пописа и одузети садање оружје, оружни прибор и све у опште војно државне ствари oд досадање I и II класе народне војске као непотребно им, па сместити у зграде на ту цељ. О овоме смештају добиће команде подробнији упут од артиљериског одељења војног министарства'.
Главни одбор радикалне странке протумачио је одмах ову наредбу г. министра, као наредбу за 'разоружање народне војске', па је преко свога органа 'Самоуправе' и преко својих људи у народу, почео дражити и наговарати народ да оружје не даје. У броју 89. 'Самоуправе' од 30. Јула ове године, она казује 'како се од Срба, војника и јунака, хоће да направи турска раја, која ће давати све што се од ње затражи'. Она тврди да се оружје одузима зато, 'да се продаје Јеврејима да с њима тргују'. Она отворено позива да се 'не оставља кућа без пушке, и да народ треба да се чува сам, кад га не чувају они, којима је то поверено'.
Међу тим, као што истражна акта сведоче, преко својих једномишљеника у народу, растурала је гласове, како влада одузима од народа оружје само да над њим тиранише, како смера да прода земљу Аустрији итд.
Појмљиво је колико су узнемирљиво морали утицати оваки гласови. Све јаснији бивао је смер ових агитатора. Све јасније бивало је, да се овим начином хтео произвести једновремени покрет у целој земљи, и да се не давањем оружја хтело само задржати средство за отпор и устанак. Буна у црноречком округу букнула је пре времена и искључиво зато, што влада Вашега Величанства није попуштала противљењу упорника, радећи поступно, да их одмах у почетку доведе у покорност, и прибави поштовања властима и законима.
Ток догађаја потпуно обелодањује смер бунтовника о једновременом покрету у целој земљи.

На реду је, да Вашем Величанству изнесемо сам ток ових немилих догађаја.
У исто време готово, кад и у осталим крајевима, отпочела је комисија, сходно поменутој наредби г. министра војног, свој рад и у срезу бољевачком, окр. црноречког. Септембра 28. ове г. регрутна комисија радила је у селу Подгорцу. Посао са овим селом свршен је правилно. Из Подгорца комисија је отишла у село Боговине, па и ту посао мирно свршила. Из Боговина комисија је имала прећи у село Луково, да и у томе селу сврши посао са војницима села Кривога Вира. Комисија је предузела посао с кривовирцима, и кад је од неколико војника оружје примила, наједанпут уђе нека раздраженост међу оне, од којих оружје још није било одузето – њих неколико јурну у собу, у којој је одузето оружје смештено било, разграбе га и разнесу.
Извештен о овоме срески начелник одмах и сам оде у Луково. Позове све кривовирце да му дођу код општинске суднице, и они сви скупа дођу.

[JASON]

Овако искупљенима, начелник срески (Ђорђе Бранковић – пр. Ј.) говорио је, саветовао их и обавештавао, да се законим наредбама власти покоре, и оруже предаду. Живо им је представљао каке ће их законске последице постићи, но све је било узалуд. Упорници су остали при своме, одговарајући дрско 'да они никако не дају оружја осим у батаљонима, па једном руком да дају, а другом да примају'.
Потом је срески начелник позвао у општинску судницу одборнике кривовирске с кметом, па и њима говорио, да те исте ноћи посаветују и склоне своје људе, да оружје предаду. Ово су му одборници и обећали.
Још исте ноћи похита срески начелник у Бољевац и о догађајима извести окружног начелника (Алекса Јоцић – пр. Ј.). Начелник окружни нареди срескоме, да се одмах врати у Луково, и ипак посаветује људе да оружје комисији предаду, иначе да ће бити кажњени. Срески начелник врати се у Луково и опет позове кривовирце, но ови и опет осташе при своме т. ј. да ће оружје дати само у батаљонима, да једном руком дају, а другом да примају.
Увидев све ово, начелник срески затражи од комисије списак оних војника који при себи државно оружје имају и не дају га, и други списак оних, које комисија сматра за коловође. Оба списка предала му је комисија.
Потом срески начелник позове код општинске суднице све оне, који државно оружје имају и они сви дођу. Срески начелник позивао је једног по једног у судницу. Али се ни један ни сместа не маче. Прозивани одговарали су неки: 'не смем од друштва', а неки: 'заклео сам се под барјаком', а неки опет, 'да не дају пушке, док не приме другу' и т. д.
Све ове одговоре стави срески начелник на протокол у присуству тројице грађана, који тај протокол потпишу, а кривовирце отпусти с тим, да му сутра опет предстану.
Сутра дан срески начелник осуди на казну неке упорнике. Но кад их је позвао, да им пресуду саопшти, нису хтели доћи, но су позвали среског начелника пред механу, да им тамо пресуду саопшти. И срески начелник саопшти им пресуду преко кметова.
Но тек што је срески начелник са писаром (Петар Ј. Панчић - пр. Ј.) ушао у собу, груне наједанпут гомила људи у највећој вици и ларми. 'Ко нас осуђује, викаху, дајте га овамо! Дај, капетану, да нам кажеш ко нас тужи, хоћемо акта да видимо.'
Све обавештавање среског начелника било је узалудно. Гомила је долазила у све већу раздраженост. Неки су викали, 'ја сам већ метнуо главу у торбу, па шта марим сада' и т. д.
Опкољен и притешњен срески начелник пуна три сахата обавештавао их је. Упорници се тек онда разиђоше, пошто су га натерали да им изда писмено, како их све отпушта. Тек тада срески начелник био је слободан.
Не довршивши свога посла с Кривовирцима комисија отпочне 7. Октобра посао с Луковчанима. Но и они, као и Кривовирци, не хтедоше ништа да чују о предаји оружја.
По списку, који је комисија предала среском начелнику, овај узме на одговор четворицу главнијих упорника, осуди их и затвори у Бољевцу.
Али, 12. Октобра око подне навали пред среску канцеларију у Бољевцу гомила Луковчана. На питање среског начелника, зашто су дошли, одговорили су, 'да су дошли да виде, зашто су уапшени они њихови сељаци, и да траже, да се одмах пусте, иначе да ће их сами пустити'.
Опомене и саветовања нису помогла. Луковчани, наоружани пушкама и моткама јурнуше апсани, обише је кундацима, пустише затворене, а по том одоше у механу, да се веселе. У три сахата по подне уз свирку труба и вику 'ура', и пуцајући из пушака, врате се својим кућама.
Октобра 18. имала је по распореду на посао доћи општина валаконска. Људи из ове општине доиста предстану комисији и предаду оружје, које буде смештено у читаоници школе бољевачке. И предав оружје разишли су се да ручају.
Но Добросав Петровић из Бољевца, Неша Магдић и Тихомиљ Маринковић, учитељи бољевачки, раздраже ове сељаке, називајућиих женама и стринама, што су пушке предали, и наговарајући их, да оружје опет одузму. Сам Добросав није ни дао своје пушке никако, рекав комисији на њено тражење, просто 'не дам'. Узрујана гомила полети читаоници, обије врата, разграби оружје, и то не само своје, но и оно које је већ покупљено из кућа неких већ помрлих војника. Како би метеж био још већи, учитељи распусте школу, па још и децу напусте, да се умешају у гомилу и вичу 'ура'.

[JASON]

Влада Вашега Величанства, извештена о свима овим догађајима, похитала је да озбиљним но још благим мерама опомене и сврати на законити пут ове заведене и наговаране људе, увидев у исто време, да је тамношња власт немоћна за успешно вршење своје дужности. Она дакле нареди, да од два ескадрона, који су се спремали на зимовнике у Неготин и Кладово, један пође кроз Честобродицу и дође у Криви Вир, и ту да преноћи, а по потреби и да предани, а други ескадрон да удари преко Бање, где су се већ знаци упорства појавили били. У исто време нареди да 20 чувара јавне безбедности као пешаци дођу у Криви Вир и да ту буду на услузи и као потпора комисији заједно са ескадроном. Ескадрон доиста по заповести дође у Криви Вир. Влада је на овај начин очекивала да ће ове мере поткрепити савете власти, да се нарушиоци мира тргну од свога упорства и поврате на законити пут. Но узрујаност није престала. Упорници не само да су омаловажавали ове мере Владине, но су их с подсмехом сматрали – јасан знак до ког су степена власти биле унижене.
Ово побуди Владу да буде опрезнија према овим појавама. Одмах она спази, да ови нереди потичу из много дубљих намера и планова. Но и према свем том Влада Вашег Величанства не приђе још крајњим мерама. Она за сада нађе за потребно да један батаљон из Крагујевца упути преко Св. Петке и Честобродице Кривом Виру, а г. потпуковник (Михајло) Срећковић добије налог, да из Зајечара оде у Криви Вир и да прими команду над овим удруженим трупама. Ово је учињено ради тога, да буду потпора власти у вршењу њене дужности.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Међутим Добросав из Бољевца и остале његове радикалне присталице појуре по срезу да дижу људе и шире покрет. Баш у том тренутку, кад се дешавало у Кривом Виру оно што је горе споменуто, појави се из села грдна гомила људи, наоружана пушкама и моткама. То су били побуњени сељаци из села Лукова и Јабланице, њих 700-800 на броју. Предводили су их Добросав Петровић из Бољевца и Живан Николић из Јабланице, радикални посланик на последњој скупштини.
На питање г. потпуковника Срећковића, који је већ тамо стигао, очекујући изаслани батаљон – зашто су дошли, одговорише: 'захтевамо да сејмени положе оружје!' Потом стадоше грдити министре, не штедећи ни саму личност Вашег Величанства.
И опет их је г. Срећковић стишавао, али узалуд. Светина јурне на чуваре, злостављајући их пушкама и моткама. И доиста чувари и њихов старешина буду обезоружани. С тешком муком спасли су се и чланови комисије, који су међутим под стражом држани.
И комисија се врати у Зајечар, не свршив свог посла.

[JASON]

Но ни у другим крајевима Србије није много боље ишло с прикупљањем старога оружја. Агитације радикалне странке и њезиних првака распрострте су по свој Србији подједнако. У свим крајевима народ је свима могућним начинима и средствима наговаран да оружје не даје. Таких је случајева упорности било на Мокрој Гори, при чему је изашла на видик намера, да цео златиборски срез откаже послушност. И као што се спазило, овај наговор на отпор долазио је од неких ужичких радикала, одакле је плашен народ, да ће Аустрија заузети Србију. Даље, таких појава непослушности било је у општинама Трлићкој, Памбуковачкој и Чучушкој, срезу тамнавском окр. ваљевског, у неким општинама у срезу прокупачком окр. топличког, срезу заплањском окр. нишког, у срезу параћинском окр. ћупријског итд.
Врло је значајно да је на свима овим местима отказивано давање оружја под сличним изговорима, већином на један исти начин, а уз то изношено, да је Србија продана некој страној сили и т. д. На свим местима опажала се јасна намера, да се народ у масама и на свима крајевима покрене, да откаже послушност властима, и наравно, да се тим начином изврши задња намера радикалаца, преврат у земљи. Не мање значајно је и то, да су се ти усамљени покушаји упорности појављивали у оним местима и крајевима где је радикализам био најразвијенији.
Међутим, док су се ови усамљени случајеви непослушности појављивали на осталим странама Србије, и док су они овде стишавани, да на другом месту опет избију – дотле је покрет у округу црноречком узимао сав мах. Он се ширио од села до села, од општине до општине. Све благе мере од стране власти нису помогле. Шта више оне су тумачене као слабост и немоћ. Влада Вашег Величанства, поимајућу сву величину своје одговорности према Престолу Вашег Величанства и отаџбини, за ред и законитост у земљи, није и даље могла оставити овако стање, а да се за повратак и одржање тога реда и законитости не прихвати и крајњих мера, која су јој Уставом и законима земаљским стављене на расположење.
Као што је већ изложено, очекивање владе, да ће присуство онога ескадрона у Кривом Виру, и долазак онога батаљона преко Св. Петке – бити у стању да задржи узрујане кривовирце и остале бунтовнике од даљега противстајања и опирања – није се оправдало. Шта више и сам онај ескадрон био је у опасности од напада бунтовничких, као што се показало да и онај један батаљон неће бити довољан да побуну угуши и утиша – пошто су бунтовници, много надмоћнији бројем, већ учинили расподеле да га дочекају и одбију.
На тај начин изазвала је прека нужда и потреба, те је Указом Вашег Величанства од 21. Октобра ове г. оглашено ванредно стање у округу црнорачком, а уједно и донесен закон о преком суду. Истога дана постављен је највишим Указом Вашег Величанства г. ђенерал Тихомиљ Николић, за врховног команданта војске, одређене да поврати ред у побуњеноме крају.
Г. потпуковник Срећковић добије заповест да се са својим ескадроном и батаљоном повуче Честобродици и Св. Петци и да тамо очекује даљу потпору. Према овој заповести г. потпуковник Срећковић крене се 21. Октобра натраг Честобродици и Св Петци на сусрет батаљону, који је тамо долазио.
Међу тим двадесет Кривовираца заузму утврђења на Калафату крај самог пута. Ескадрон прође туда не узнемирен и устави се код 'Страже'. Но коњичка патрола јави г. Срећковићу да гомила оружаних Кривовираца јури ескадрону у намери да њега и ескадрон заустави, а од вође патроле тражила је да оружје положи. Пет Кривовираца притрче г. Срећковићу и јаве му, да у Честобродици има њихових бунтовничких заседа, па желе да га спасу, јер ни један неће главе изнети. Ови људи буду упућени да се врате друштву и посаветује их да се смире и оружје положе. Ескадрон се стави у бојни поредак и под командом г. потпуковника Срећковића крене се Честобродици. Доиста на месту званом 'Столице' укажу се бунтовничке заседе. Но чим се приближила коњичка предводница, бунтовници се разбегну.

 

[JASON]

Док се све то дешавало, и док су се власти непрестано свима могућим начинима трудиле, да усаветују и стишају побуњене сељаке, дотле су главне вође и покретачи буне – Маринко Ивковић, свештеник из Бољевца и доскорашњи радикални посланик, Жика Миленовић из Планинице, радикални посланик, и сами лично и преко својих присталица дизали буну у целом срезу. И доиста подигну буну и побуне и остала бољевачка села. Оружани пушкама и моткама ови људи искупе се 21. Октобра у Бољевцу.
Необичан почетак и тероризам употребили су ови вођи бунтовнички да побуне сељаке. Они и њихови главни помоћници: Добросав Петровић, син попа Милије из Бољевца, оглашеног бунтовника и таста попа Маринковог, Петар Антић и Станоје Јолић из Бољевца, (Михајло) Ступаревић учитељ, - јурили су на све стране, претили људима, да се нико неће наносити главе ко с њима не пође, поједине тукли и злостављали. Такав је случај био и са Станком Гашићем из Бољевца, кога су истукли на мртво име зато, што уз њих није хтео пристати. Такав је случај био и са једним стајаћим војником, који се десио на одсуству код куће у Кривом Виру, кога су гађали из пушака да се једва спасао. Претили су паљевином и убиством не само појединцима него и читавим селима, као што је то био случај са селима Грљиштем и Вратницом, чији су становници силом терани међу бунтовнике под претњом да ће иначе цело село попалити. С друге стране обмањивали су народ да ће Влада ударити десетак ако се оружје преда, да ће продати земљу ит.п. Нарочито су се у овом дражењу народа одликовали кметови из побуњених општина, који су у свему били десна рука бунтовницима.
Упоредо са овим догађајима у бољевачком срезу и црноречком округу, и срез бањски опирао се предавању оружја. И у том срезу опажала се иста струја и исти уплив бесавесних агитатора од радикалне странке, као и у бољевачком срезу и свима другим крајевима отаџбине.
Као што је већ казано, регрутна комисија отпочела је свој посао и у бањском срезу у исто време, кад и она у срезу бољевачком. И пошто су агитације радикалних првака и у овоме срезу биле узеле сав мах и сав уплив, то се ни у овоме срезу није могао рад комисиски свршити на миран и законит начин.
Септембра 26. отпочела је комисија свој посао у овоме срезу (разоружање се обављало у Соко Бањи – пр. Ј.), и то прво са општином сесалском (комисију су чинили капетан Стојан Николајевић, два поручника и срески писар Светозар Огњановић). Посао је свршен о највећем реду и оружје покупљено. Другог дана, 27. Септембра, продужен је посао са општином читлучком. Попис је свршен у највећем реду. Пришло се примању оружја. Прво прозвани трубач (Гаврило Савић, трубач народне војске) са затезањем предаде трубу и потом водник (Раја Виденовић) сабљу. Прозове се војник Станоје Ћирковић да преда пушку. Овај не хтеде дати пушке, захтевајући да му се одмах из руке у руку даде друга пушка. У исти мах заори се у ходнику: 'Недамо оружја', викаху сви у глас. Прво упитани Станоје зашто неда пушке, одговорио је, како је њему пушка потребна, и како је заклет да пушке не даје. Сво објашњавање и саветовање било је узалудно. Станоје оста при своме рекав најпосле, да пушке неда, па свршена ствар!
Ларма у ходнику бивала је све већа. Комисија је објашњавала, како се овај посао мора свршити према издатом највишем наређењу. Све то ништа није помогло. Читлучани су остали при свом затезању, па чак и онда, кад им је на захтевање тачка по тачка закона прочитана и објашњена.

[JASON]

Септембра 29. дође наредба од више власти да се све коловође похватају и затворе, а остали да се редом позивају да предаду оружје. И начелник срески (Миленко Вучковић, сокобањски срески начелник – пр. Ј.) осуди Јевту Марјановића, једнога од главнијих коловођа. Но наоружани читлучани јурну пред канцеларију и вичући 'ура' отму Јевту из затвора.
4. Октобра командант дивизије и последњи пут нареди да се позову оне општине, што не хтедоше положити оружја, да се покоре наредбама власти и предаду оружје. Начелник срески одмах по овом налогу позове општину Читлучку, но изасланици ове општине, међу којима је био и неки Ранђел Милетић, не хтедоше ни да чују о предаји оружја, вичући у глас, да о томе ни говора бити не може.
Окт. 5. око 9 сахата пре подне чуше се трубе, а уједно допаде у Бању глас да Читлучани долазе у строју. И доиста појавише се они. И парадним кораком уз свирку труба и лупу добоша прођоше поред среске канцеларије. Мало за тим јавише се комисији одборници са кметом. Препоручи им се да се свака класа за себе построји, а потом и рад да се  отпочне. Било је већ 2 сах. по подне.
Међутим десио се један случај који веома карактерише ову упорност Читлучана и јасно обелодањује прави смер њезин. Неколико главних читлучана однесу у телеграф депешу 'Самоуправи', називајући је у тој депеши оцем и мајком својом. У њој се тужаше како их власт сваки час позива и од кућа одваја, а кмет да је остао у селу и да им продаје стоку за данак. Међутим кмет беше с њима заједно дошао на позив комисиски.
Читава оружана руља нагрне у телеграф. Телеграфиста примети да оваку депешу не може отправити, као противну закону, што нема потписа, није означено место где ће се отправити, и што је пуна клеветања власти. 'Ми хоћемо', викаше Ранђел Милетић, 'да се жалимо нашој мајци и оцу Самоуправи, и кажи ти нама, да ли нећеш или не смеш да отправиш депешу?' Телеграфиста им одговори да то по закону не сме. Тражише да виде тај закон и ко га је потписао. Уверив се о законом наређењу и Краљевом потпису, они изађу из канцеларије и кажу друштву, како телеграфиста неће да примидепешу. 'Мора да прими', викала је руља, 'то је државно, то је наша кућа, мора је примити'. Телеграфиста им на ново објасни закон, а међутим и сам потражи заштите код полицајне власти.
У 2 ½ сах. по подне отпочне се попис. Но од предавања оружја ни сада није могло бити спомена поред све опомене и саветовања власти. И комисија распусти војнике, не свршив ни овај пут свога посла.
Тако је исто било и с општинама скробничком и јошаничком, које још пре читлучана нису хтели оружја предати.
Овако је стање и оваку узрујаност у бањском срезу затекла она побуна у Кривом Виру, Лукову и осталим селима среза бољевачког. Буна у бољевачком срезу била је већ са свим на тачци да захвати и онако узрујану Бању и срез бањски.
Једновремено са свима испричаним догађајима, како у срезовима бољевачком и бањском, тако и у целој Србији – ни у књажевачком округу није ништа боље ишло са примањем оружја. У томе округу регрутна комисија почела је посао 15. Октобра ове г. у I батаљонском срезу. Но сељаци села Лабукова нису хтели предати оружја, разишав се својим кућама.
Исто тако свршен је био попис са селима Нирковцем, Попшицом, Радмировцем и Давидовцем, но ни ови нису хтели предати оружја поред свега обавештавања полицијске власти и комисије. На питање, зашто државно оружје не даду, одговорили су, да га не даду док им се другим не замени.
Ни остале општине у срезовима сврљичком и тимочком нису хтеле предати оружја. И у тим општинама сва саветовања и опомене власти, остале су безуспешне.
Као што се види, и књажевачки округ био је исто тако заведен на странпутицу радикалима и њиховим присталицама. Свуда подједнако опажали су се једни исти појави. Свуда подједнако опажала се јака свеза у свима срезовима и општинама. Књажевачки округ, спремљен за буну и преврат, очекивао је само први знак, па да и сам огрезне у пламену општега покрета. Сама варош Књажевац очекивала је успех на Бањи и Бољевцу, па да се и она подигне.

[JASON]

Извештај министра унутрашњих дела Н. Христића не можемо пренети у целости, јер број 284. 'Српских Новина' није у потпуности сачуван. Из других извора видимо, међутим, да је у бољевачком срезу са одузимањем пушака кренуло на боље. Двадесет осмог септембра, начелник је с војном комисијом стигао у Подгорац. Пред општинском судницом окупило се цело село, с њима и народни војници 'са имајући при себи државним оружјем'. Предали су ту старудију у 'савршеном поретку', не тражећи никакву замену у стилу – старо за ново. Сутрадан се комисија преселила у Боговину. Резултат прикупљања оружја био је исти.
Но, вести из скробничке и јошаничке општине (сокобањски срез) навеле су сиве облаке на, како се чинило разведрено небо. Обе су одбиле да положе оружје, и то још пре Читлучана. Догађај са Кривовирчанима у Лукову (бољевачки срез) још више га је затамнио.
Наиме, 3. октобра, требало је да се разоружају Кривовирчани.  Они замоле среског начелника, Ђорђа Бранковића, да се то учини у Лукову које им је ближе, да не долазе чак у Бољевац, да не дангубе од посла, и да ће сви 'оружје радо предати'. Бранковић им је молби удовољио.
Почело је по обећању, али за кратко. Предали су пушке Јеврем Смиљковић и Алекса Грујић, па је Сава Милићевић скинуо сабљу. У том моменту пришао му је Илија Миленковић и рекао да је 'срамота ако се врати без сабље у село'. Браћа Величковић, Таса и Анта, изгрдили су Смиљковића и Грујића што су то урадили. Таса се испрсио испред постројених Кривовирчана и запретио да се 'ниједан није шалио да предаје оружје'. Милосав Ђокић, радикалски посланик и општински одборник, такође их је изгрдио: 'Зар предајете оружје, срам вас било! Не дајте!' Станко Стојковић дао је образложење: 'Они хоће да од народа покупе оружје, да нас направе женама, па потом да ударе десетак.' Наста узбуна и крајње незадовољство. Кривовирчани упадоше у собу где је било смештено дотле преузето оружје и узеше га. На излазу из суднице Лаза Величковић је викнуо: 'Живео Ђокић!'
Неко је одјурио у Бољевац и обавестио начелника шта се десило. Ђорђе Бранковић сместа је похитао у Луково, покушавши да их убеди да се повинују закону опомињујући их на последице које би их чекале због непослушности. Кривовирчани остадоше тврди и одбојни. Оружје не дају, осим ако за старо не приме ново. У томе је пала и ноћ. Срески начелник их је отпустио, позвао одборнике и главног кмета, и затражио од њих да учине све да своје суграђане приволе на предају оружја. Рекли су му да ће се потрудити највише што могу. Нарочито кмет, Милосав Стевановић, који је његове наредбе тачно преносио својим људима, али уз упозорење да тако приповеда што мора, а они 'никако да не попуштају и да се држе заједничког договоре о непредеју оружја'.
Срески начелник Бранковић вратио се из Лукова у Бољевац касно у ноћ, да о свему извести Алексу Јоцића, окружног начелника у Зајечару. Телеграф у Зајечару није радио, па је морао да сачека дан. Поднео је окружном начелнику исцрпан извештај и ускоро добио налог да се одмах врати у Луково и да Кривовирчане, како зна и уме, примора на предају оружја. У противном, нека им то пренесе, одговараће за непослушност и биће веома строго кажњени.
Бранковић је отишао да изврши задатак, али су Кривовирчани устрајно остали при свом ставу. Рекли су му да пристају само на батаљонском састанку и то једном руком да предају стару пушку, а у другу да приме нову. Начелника је издало стрпљење. Решио је да предузме оштрије мере. Затражио је од војне комисије списак лица који су дошли са оружјем, а не предају га, затим имена коловођа, као и оних који су предато оружје насилно повратили.
Уверен у неприкосновеност власти, Бранковић је заповедио преко њиховог кмета да му приступају у општинску судницу један по један и да му сваки појединачно каже због чега неће да се одрекне оружја. Кривовирчани, постројени у двојне редове, стајали су напољу. Саслушали су шта се тражи од њих и ниједан није хтео с места да се помакне. Ако је нешто потребно начелнику, нека дође он код њих. Дошао је. И добио различите одговоре. Неки су рекли да су се заклели под барјаком, па ће пушку под барјаком и дати; неки, да не смеју од друштва; многи су изјавили сасвим отворено да пушку не дају док не приме другу. Било их је који су и овако објашњавали: 'Ако сви дају и ја ћу да дам'.
Све је то начелник брижљиво записао и затражио да се сваки под својом изјавом потпише, односно закрсти. Кривовирчани су га посмешљиво гледали. Тако нешто не пада им на памет. Зазиру од тих потписивања још од пописа имовног стања пореских обвезника и жигосања стоке. Ништа више они не потписују. Спустио се мрак и Бранковић је прекинуо посао. Наставиће сутра у осам.