Српске буне

[JASON]

Напад на Зајечар. – Пораз на Честобродици. – Сокобањска колебања. – Пуковник Хаџић избија на Калафат.

Житељи Лесковца, Леновца и Горње Беле Реке, села у зајечарском срезу, била су преко својих кметова у сталној вези и дослуху о дизању буне још од одлучног противљења Кривовирчана да предају оружје. Када су Бољевчани кренули на Честобродицу, наоружани Леновчани и Белоречани убрзо су стигли за њима и са музиком на челу, као да су кренули у сватове, појавили се у логору Маринка Ивковића, на Столицама. Остали су дан и ноћ, а онда им је поп Маринко рекао да се врате у своја села и да сачекају моменат. Треба да буду спремни за напад на Зајечар. Било је то 24. октобра. Нешто њихових људи остало је у коњици Добросава Петровића и Петра Антића.
26. октобра, сва три села била су под пуном ратном спремом, а такође и Грлиште, Заграђе и Вратарница. Леновчани и Белоречани, предвођени попом Луком Ђуровићем Црногорцем, и коњица Петровића, пошли су у Вратарницу. Леновчани, под командом Крсте Живковића, водника народне војске, одмарширали су за Грлиште, где их је прихватио Петар Антић, и стигли у Ватарницу један сат по доласку својих комшија.
Петровића је дочекао месни учитељ Стеван Николић, поздравивши га свечано: 'Вратарница је спремна, чекају на вас!' Њега и Антића највише је занимало расположење зајечарског становништва. Учитељ им је рекао да о томе не зна много, али кад нападну град 'зацело ће им прићи Лаза доктор и још неки људи'. Жика Миленовић, радикалски посланик из Планинице, још једном је поновио да је о томе разговарао с главним радикалима у Зајечару и да су 'уговорили чим ми нападнемо Зајечар, они ће сами нашу ствар прихватити и уз нас пристати'. Др Лазар Илић, зајечарски радикалски посланик, Ђока Лазаревић и Риста Матић још су му говорили 'ако не могу варошане да побуне, да ће они као својевољци уз побуњене пристати'. Добросав Петровић се сећао да му је др. Илић више пута истицао да је 'у земљи такво стање, да се народ мора подићи да ово измени'. У вратарничком логору готово да није било човека који није био тврдо убеђен да ће им Зајечарци, како упадну у варош, 'листом приступити и сви као један устати на оружје'. Предвече су војници привели једног служитеља на телеграфу који је у пратњи два сејмена пошао из Зајечара да оправи прекинуту телеграфску линију. Поп Ђуровић узео ја на испит двојицу заробљених сејмена и дошао до важних података о броју и распореду владиних снага у граду.
Концентрација побуњеника у Вратарници није могла да остане непримећена. Командант обласне дивизије у Зајечару, инжењерски пуковник Александар Николић, добио је својим каналима поуздано обавештење да ће Зајечар бити нападнут у ноћи између 26. и 27. октобра, о чему је одмах известио генерала Николића у Параћину, који је због тога у највећој брзини морао да мења свој офанзивни план за сутра. Намеравао је да 27. октобра, ујутру, нападне средиште побуњеника из три правца. Честобродички одред требало је да удари на Столице, Стражу и Калафат; Бањски да настави продор кроз сокобањску клисуру, избије на Јошаницу и преко планинског превоја спусти се у долину кривовирског Тимока; трећа колона коју би чинили брдски артиљеријски пук и чувари јавне безбедности, под командом потпуковника Блажа Јурковића, пошла би из Зајечара на Планиницу, очистила тај крај од бунтовника и наставила марш преко Бољевца ка Кривом Виру. Сада је морао да измени план треће колоне и да се одрекне њеног садејстве због настале опасност по Зајечар, да је, дакле, задржи у вароши. Сходно његовој наредби, пуковник Николић посео је Краљевицу (брдо изнад Зајечара) артиљеријским пуком и расположивим снагама сејмена, под јединственом командом потпуковника Блажа Јурковића, коме је издао заповест да 'позове начелника окружног и подејствује код грађана да се озбиљно заузму за одбрану своје вароши од бунтовника'. На брду је извршен следећи распоред: у шанцу 2 налазила се друга и треће батерија са 8 топова и 50 артиљераца, послуге и чувара; на северном огранку Краљевице, позади вароши, прва батерија са 4 топа и 54 послуге, коњоводаца и чувара јавне безбедности; у кругу касарне било је 77 артиљераца и чувара; у дивизијском штабу 14 коњаника чувара, остатак је употребљен за чување војних зграда. Пошто је Јурковићу изричито ставио до знања да Краљевицу у сваком случају треба одржати, командант дивизије заноћио је у граду.

[JASON]

Потпуковник Јурковић остао је да спава у касарни III батерије. Планирани сутрашњи марш на Планиницу, који је требао он да води, пропао је. Уместо да напада, сада је морао да се брани. Командиру II батерије наредио је потпуну будност и опрезност, и ставио му у задатак да га одмах диже из кревета чим примети и најмању опасност. Ноћ је била необично мрачна и мразовита, спустила се тако густа магла да се на два корака није могло ништа видети. У поноћ, добио је од команданта дивизије упозорење да ће Зајечар сигурно бити нападнут. Из правца Шљивара и Грлишта једно време су се чуле трубе и добоши, а затим је све замрло у леденој тишини. Чекали су. Командир на положају, потпуковник у кревету.
Под заштитом магле побуњеничке чете предвођене Добросавом Петровићем, попом Луком Ђуровићем, Петром Антићем, Живком Никодијевићем и Жиком Миленовићем, привукле су се готово 'до самих топовских грла'. У 5,30 часова громким 'ура!' извршиле су јуриш и за непуних двадесет минута заузеле Краљевицу, надирући према барутном магацину да се докопају оружја и муниције. Међутим, постојала је наредба да се магацин баци у ваздух чим се појаве први побуњеници у близини. Тачно у 5,50 часова одјекнула је страховита експлозија. Вика, која је начас престала, удвостручила се. Народна војска сручила се у варош.
Потпуковник Јурковић могао је са артиљерцима који су оставили топове на Краљевици, и сејменима, који су с њима одступили, још једном да организује кружну одбрану касарне. Да би како тако обезбедио војне зграде наредио је дванаесторици сејмена-коњаника да сјашу и да на ивици града прихвате борбу. Други део сејмена упутио је ка подножју Краљевице, лево од државне штале, петнаесторицу артиљераца III батерије с поручником Стојшићем да заузму положај на десној страни поменуте штале. Поручника Чаушевића са 14 војника послао је да појача десно крило. У жестокој паљби, успели су да спрече бунтовницима силаз према државним шталама, што ове није много погодило. Заобишли су их и улетели у град. Дешавало се то око 7 сати.
Добросав Петровић, који је остао код освојених топова, покушао је да их употреби у борби, али без успеха. Неколико његових војника у заузетом шанцу напунили су чистилицама заглављене топове са 3-4 фишека и по две гранате или картеча, па су пробали угарком топ да потпале, што им није пошло за руком. У насталом кршу и лому, пробуђен трештањем труба и ударањем добоша, командант тимочке дивизије, Александар Николић, помисливши да је све готово, уплашен и успаничен, заједно са шефом свог штаба, капетаном Стојаном Бранковићем, и ађутантом, заграбио је из града и зауставио се тек у Салашу, 26 километара од Зајечара према Неготину. Са њима су побегли окружни начелник Алекса Јоцић и срески Милан Стевановић.
Побуњеници су заузели начелство (окружно и среско), пошту и телеграф, прекинули све линије и размилели се по вароши без икаквог реда и поредка, без команде, изгубивши сваки осећај дисциплине, и надасве збуњени 'пријемом' зајечарских становника. Као да су малтене ушли у непријатељски град. Ни један једини Зајечарац да им приђе, ни један једини радикал да се осврне на њих. Др Лазар Илић као да је нестао у мишјој рупи. Грађани су 'само ћутали и са страхом гледали', а наоружани сељаци забезекнуто буљили у председника општине, Алексу Тодоровића, званог Вла, који је на њихове очи, игноришући њихово присуство, трчао улицама с добошаром и упозоравао грађане да им не приступају, позивајући и њих саме 'на мир и покорност државним властима.' Истине ради, побуњеницима су пришла тројица. Милош Марковић, Крагујевчанин (отац Симе Марковића), професор у гимназији коме је ово после свршене Велике школе било прво радно место, у гужви пред кафаном Алексе Симића 'љубио се с бунтовницима', а кад су везали трговца Стевана Цоловића, добацио је да га 'још чвршће притегну'. Риста и Ђока Лазаревић, отац и син, трговци, својски су помогли приликом заузимања поште и телеграфа.
Иначе, нападачи су добро почели. У првом налету заробили су Николу Грујића, редова I ескадрона чувара јавне безбедности, разоружали га и држали га 'везаног за багрем цео сат', па га затим затворили у Алексину кафану, где су се поред њега нашли заробљени још 'три коњаника сталног кадра, неколико топџија, три пандура и један грађанин именим Стева Цоловић'. Према Грујићевој изјави, видећи потпуно расуло побуњеника, 'решимо се ма како избећи што и учинимо, јурнемо на врата покрај шиљбока и побегнемо, после овога придружимо се нашим војницима који су по вароши вијали бунтовнике'.

[JASON]

Официри стајаће војске, који су ноћили у граду, прикупљали су се у касарни III батерије, код Јурковића, долазећи потпуно неометани од побуњеника. Капетани Стеван Петровић и Ђорђе Смиљанић донели су обавештење да је пијаца пуна бунтовника, да по вароши јуре грађане и терају их да пристану уз њих, неке и везују, заробљене војнике затварају у кафану код Андрије, а и државне коње одузимају. Испричали су му и о активностима председника општине Тодоровића.
Грађани Зајечара нападачима нису пружили никакву подршку. Изненађени њиховом одбојношћу, побуњеници су се расцепкали на групе и групице, између који је била изгубљена свака веза. Сазнавши и о томе, Јурковић је решио да пређе у против напад, без обзира којим је снагама располагао. Бригу му је задавала једна велика скупина код кафане Алексе Ивића, која је била удаљена 500 корака од последње војне зграде. Послао је на њу поручника Чаушевића са његових 14 војника да их пушчаном ватром растера. Наравно, да их прво у име закона позове да се растуре и да положе оружје. У противном, да пуца у њих. Поручнику није била потребна никаква пуцњава. Уместо тога, сам сељаке 'пушком на руке гураше… до једног поредног сокака, где се растурише, и у једну кућу утекоше, а касније се капетану г. Стевану Петровићу предаше'. Настало је потпуно расуло. Охрабрени Зајечарци бацили су се у лов на усамљене побуњенике, хватали их и предавали стајаћој војсци.
Капетане Петровића и Смиљанића Јурковић је послао на пијацу, где су сада наишли на мали број бунтовника. Деловали су строго и ауторитативно, и одмах их позваше на предају, што ови после подужег преговарања и учинише. Тако су у пратњи два војника послали потпуковнику прву гомилу, а затим једно 4-5 група.
До 10 часова Јурковић је имао 110 заробљеника, које је затворио у државну шупу код касарне. Кад се у 12 сати дигла магла, у Зајечару није било ни једног наоружаног сељака. Огорчени и бесни због издајства Зајечараца, у чију су солидарност толико веровали, грабили су натраг Вратарници и уз пут се клели да ће им се колико сутра осветити. Имали су једног погинулог и 12 рањених. Према тврђењу поручника Чаушевића, у нападу на Краљевицу, где им је редовна војска пружила кратак отпор, 'око батерије и стрељачког вода оставили су 6-8 мртвих.' Доживели су и један тежак губитак. Живка Никодијевића, трговца из Бољевца, у метежу приликом напуштања Зајечара 'обалио је коњ', односно прекинуо му се колан. Јахао је коња Вићентија Бешевића, начелника зајечарског среза, кога су грађани препознали, јурнули на њега и ухватили га.
Милоје Милојковић, његов пратилац, механџија из Бољевца, настрадао је још при јуришу на Зајечар, заменом личности. Побуњеници су у јуришу викали 'живео Добросав!' Несрећног Милоја, који је у том тренутку 'био на коњу и трчао у галопу', запазио је коњички потпоручник Ђоша Костић, 'баш кад је промакао кроз њихов ланац'. Помислио је да је то тај Добросав и забранио војницима да пуцају у њега, већ да га жива ухвате. Тако се и догодило. Зграбили су га док му 'бејаше још пушка врућа како је избацио'.
Побегли командант дивизије, пуковник Николић награисао је код Његовог Величанства. Тек што је краљ Милан добио телеграм од потпуковника Јурковића да су побуњеници јутрос напали Краљевицу и заузели Зајечар, али да је 'сад варош чиста од њих, као и пре тога', стигао му је телеграм из Салаша у коме му је командант дивизије јављао: 'Јутрос у зору нападоше бунтовници, освојише Краљевицу и варош'. Краљ, који се налазио код телеграфисте, према наводима Драгутина Илијћа, упитао га:
- А шта ћете ви у Салашу?
- Па, дотрчао сам на телеграф да известим; а овде је и окружни начелник.
- Останите где сте! – одговори им Краљ, па одмах посла телеграм потпуковнику Блажу Јурковићу да заузме дужност дивизијара и окружног начелника до даље његове наредбе.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Држећи фронт на Честобродици, поп Маринко није оскудевао у самоуверености. Говорио је да су му позиције тако јаке да редовна војска 'неће моћи продрети'. Тврдио је, да је у њој наступило растројство због невољности војника да пуцају у свој народ и да се по свој прилици неће ни усудити да на њих удари. Заробљеном среском начелнику Бешевићу су и он и учитељи нашироко и надугачко објашњавали узроке овог покрета. Један од првих је 'што је краљ није хтео из већинске скупштине да састави владу, но је узео бирократу и рушитеља слобода народних, Николу Христића, који чим дође на владу, одмах за најмањи покрет објави ванредно стање и преки суд, обустави слободу штампе и закон о зборовима, па у суд постави познатог џелата Рајовића да покоси српски народ који неће да трпи његов буздован'. Рекли су му да је узрок и тај 'што се ова влада сматра као продужење напредњачке владе, која је непрерачуњене штете овој земљи српској нанела како имовно, тако и морално, па неће више то да гледају ма сви до једног изгинули'. Неко је из друштва добацио да ће све ове трошкове стајаће војске, дупле плате и слично, платити  ипак сам краљ Милан својим имањем, 'ако му што претече од курвања, пијанчења и картања'.
27. октобра, ујутру, сампоуздање попа Маринка нешто је спласнуло. Онај коњаник кога му  је Љуба Дидић синоћ послао из Лукова, није се усудио да ноћу пође, па се тек сада појавио на Стражи и предао му Дидићево писмо, у коме га је извештавао да је погинуло 40 његових људи у клисури и преклињао га за један батаљон помоћи. Али, било је исувише доцкан. Стајаћа војска полазила је у напад.
Честобродички одред под командом потпуковника Срећковића почео је наступање у 6 часова у три колоне са два батаљона пешадије и једном батеријом топова, док је коњица вршила 'само ордонансну и извидничку службу', с крајњим циљем да тог дана овлада Столицама, Стражом и Калафатом. Четврта чета IX батаљона добила је задатак да привидно изврши напад на Стражу, како би побуњеничким снагама одвратила пажњу од места главног удара, да се као лева колона дочепа положаја који доминира Столицама и 'тиме запрети десном боку противника на узвишењу'. Десети батаљон као десна колона имао је енергично да продире ка Стражи и преко Самањачких планина да се дограби са те стране положаја који надвишавају Столице, и удари у леви бок побуњеника. Прва, друга и трећа чета IX батаљона са IV батеријом Шумадијског артиљеријског пука чиниле су средњу колону, која је у 1,15 часова већ избила на Вешала (вис на Честобродици). Срећковић, који је ишао са централном колоном, ту је оставио 2. и 3. чету, на честобродичком путу поставио два топа да дејствују према Столицама где се налази главнина Маринкове војске, а друга два топа на вису Завој, да туку побуњеничке снаге у Самњачким планинама.
Учитељ Тихомир Маринковић, који се нашао у извидници, испричао је о томе следеће: 'Били смо прошли наш положај, па се упустили даље да добро видимо у оној клисури и бучини где је војска, и то Зебић, Неша Магдић, Бобић, Ступаревић и ја. Нисмо били одмакли ни сто метара од наших положаја, па смо угледали на вису, који се зове Вешала, да војници  испрежу топове, а пред топовима угледали смо како се беласају бајонети у реду, један за другим. То је била пешадија у ланцу, која се пружала навише кроз крш и бучину према нашем левом крилу. То је био моменат да нас нападне војска. Похитали смо натраг поп Маринку да га обавестимо. Њему пак било је већ јављено. У овоме почеше топови да туку гранатама у нас. Ступаревић љутито викну поп Маринку: Ето оче твоје чекање!'
Артиљерја је почела дејство у 8,30 часова. У народној војсци свирала је узбуна. Поп Маринко повикао је 'напред!' и повео је напад. Његово десно крило пошло је на редовну војску не пуцајући, док је лево, које је водио Љубомир Никодић, четовођа из Кривог Вира, отворило жестоку ватру. Главна маса побуњеника кретала се више удесно, према Завоју у намери да неутралише она два топа на њему. Развила се огорчена битка која није трајала више од пола сата. 'Острагуше' и тојаге још једном су се показале немоћним пред артиљеријом и 'кокинкама'. Под заштитом артиљерије која је косила, оба батаљона редовне војске одбила су напад и прешле у контра напад. Ланац народне војске се распао, настало је одступање у нереду. Борци су се распршили на све стране, топови су их гонили све до Страже. У 12 часова лева колона стајаће војске заузела је Столице, наставила гоњење деморалисаних Црнорeчана и у 15 часова посела Калафат.
Честобродички одред није имао никаквих губитака. О губицима побуњеника не зна се тачно. Према извештају генерала Николића, нађено је 7 мртвих и три рањена.
Један део побуњеника био је заробљен на самом бојишту, један део разбежао се кућама, најмањи одступио према Новом Хану да настави борбу. Поп Маринко, по казивању Саве Милићевића, упутио се свом родном селу Јаковац (књажевачки округ), да се опрости са родбином коју није видео 'неких двадесет година'. Стриц га је саветовао да побегне у Бугарску, јер му 'метак не гине'. Одбио је. Он не оставља свој народ. Шта буде њему, нека се и с њим догоди. (Тридесетог октобра појавиће се у Књажевцу.) Станоје Јовановић, председник бољевачке општине, и Станоје Пајкић, бивши председник, побегли су у Бугарску. То је успело и Михајлу Ступаревићу, бившем учитељу у Звездану. Његове колеге, Тихомир Маринковић и Неша Магдић отишли су у Књажевац, учитељ Владимир Зебић и радикалски посланик из Јабланице Живан Никодијевић у Нови Хан (Минићево до 1945. Андрејевац и Краљево Село).

[JASON]

Док су на Честобродици још трештали топови, у Бољевцу, у механи, окупило се нешто грађана око попа Милије Петровића, брижно га питајући нашто ће све ово да испадне. Храбрио их је свештеник да је 'поп Маринкова војска таку тачку заузела, да јој тица умаћи не може', да им Књажевац иде у помоћ са 6 топова, а чује се да је и Крушевац кренуо и још нека места, и да се све ово може завршити тако да ће 'стајаћа војска капитулирати или да ће се цела ствар преговорима свршити'. Пред двојицом исцрпљених коњаника цело убеђивање пало му је у воду. Били су то његов син Добросав и Петар Антић, који су се враћали са неуспешног јутрошњег напада на Зајечар. Сви су хтели да чују последње вести од познатих команданата у буни, који нису показивали нарочито расположење за неке детаљније информисање. Међу радозналцима највише се гурао писар среског начелства, Милета Јанковић, да што боље чује. Али примети га жустри Антић и гневно отера: 'Макни се даље да те моје очи не виде, оца ти ј.... господског, све треба побити што плату прима, ми их плаћамо а они дижу топове на нас!' Наста мала гужва, па се начас сви укипише. Таман што је Петровић на наваљивање присутних био спреман нешто више да каже, кад стиже Љуба Дидић с пратиоцима Станком Игњатовићем и Миленом Голубовићем. Долази из Књажевца. Аца Станојевић данас шаље Бањи један батаљон и два топа, ноћас су послана троја кола барута. Битка се продужује до коначне победе. Понео је собом прокламацију Привременог извршног одбора за округ књажевачки коју је хтео да им прочита. Тек што је почео, кад са Честобродице наиђоше први борци разбијене народне војске. Трчали су успаничено и викали: 'Бежте, ето иде стајаћа војска! Спасавајте се браћо, све ће исећи! Све се пред њом живо разбегло!' Очајни поп Милија покушавао је да их заустави, смири, среди: 'Станте, браћо, натраг, ево књажевачких трупа које нам иду у помоћ!' Ништа није помогло. Страх и паника ушли су у Бољевац, а из њега сместа су отишли Дидић са пратиоцима у непознатом правцу, а Добросав Пертовић и Петар Антић пут Вратнице.

Побуњеници сокобањског среза, међутим, као да нису много марили за пораз у клисури. Чим су у Бању, у рано јутро (27. октобар), стигла она кола с барутом, навалили су на њих, 'вадећи из истих барут у завезаним и неотвореним сандуцима, кличући ратоборно да је донесен из Књажевца и да га има још у Читлуку, те да ће и њега добити, као и да ће им доћи помоћ од два баталиона народне војске и топова'. Дух буне још више је подигла наредба којом се постављао  командант над свом устаничком војском у срезу. Она је гласила: 'Свима војницима народне војске, да је Г. Живан Јов. Симоновић из Бање од Стране Кметова и целог Грађанства Среза Бањског постављен за Команданта и Заповедника свију војника ма ког реда, он је властан старешине постављати и све што треба урадити, зашто ће свакога рода војници дужни бити њега Г. Живана и његове наредбе слушати и покоравати се'.  Наредбу су потписали председници судова бањске, блендијске, читлучке, милушиначке, шарбановачке и скробничке општине, док су у име јошаничке, сесалачке и лабуковачке потписали по један члан суда.
Ствари су ишле својим током. Симоновић је улогорио војску на бањском вашаришту и почео да шаље поједине чете до Врмџе да крстаре и пазе на стајаћу војску како се креће.
Међутим, још у току ноћи између 26. и 27. октобра, у сокобањском руководству настао је лом. Под утиском краха у клисури који је остављао потпуно отворени пут наступању редовне војске, побуњеничким Одбором грађана у коме су већина били трговци (заплашени за свој иметак), овладала је  малодушност. Одбор се распао, па је изабран нови од двадесет чланова под називом 'Одбор за повраћај реда и мира у срезу бањском'. Осим двојице потпреседника, Станислава Хаџи Павловића и Радосава Милића, као и деловођа, Алексе Милојковића, учитеља, и Аврама Живановића, свештеника, сви су били нова лица. Сачинили су једно писмо за пуковника Светозара Хаџића, команданта Бањског одреда, и друго за генерала Тихомиља Николића, команданта трупа за угушење буне. У првом, пошто су признали да је 'народ среза бањског заведен на странпутицу појединим узнемиравајућим гласовима о срећи и благостању свога Отечества и свога узвишеног Краља Милана првог' због чега се 'нерасудно латио оружја', моле га да најкраћим путем издејствује 'од Његовог Величанства нашега Краља општу Амнестију за овај покрет, учињен једино за одбрану свога оружја на које је народ положио заклетву да њиме брани и себе и свога омиљеног Краља кога нека Бог поживи на срећу свога Србства'.   

[JASON]

Преузета је, дакле линија Књажевчана. Они нису устали против краља. Пре би се чак рекло да је буна покренута у његову корист, мада се баш не прецизира у чему се она састоји, осим што нису хтели да положе оружје којим треба да га бране. Али, од кога? У наставку писма ипак су заузели нешто оштрији став: 'Ако Његово Величанство великодушно опрости свима, онда ћемо положити оружје; иначе ћемо се борити за свој обстанак противу свакога насиља од стране власти која је својим неправилним поступцима изазвала овај устанак, а Његовом Величанству Краљу Милану првом остајемо вазда верни и покорни и поново га молимо за општи опроштај и заштиту од нападаја војске и власти на нас своју рођену браћу'. Замолили су за одговор и три дана примирја, док се око тога 'споразуму са осталим народом'.
Писмо сличне садржине, мада много опширније и нешто блаже за генерала Николића, понели су такође собом и у рано јутро похитали у клисуру да их предају Хаџићу. У молби генералу, пошто су истакли да се народ 'увидев своју заблуду покајао', обећали су да ће га 'моћи склонити на покорност под овим условима:
     1. Ако одмах стигне народу општа краљева милост, којом се све ово баца у заборав.
     2. Ако се овдашњи полицијски чиновници са службом одавде сместа преместе, јер су они виновници овог покрета. Они су својим нерасудним поступцима довели народ до овог стања. Зли поступци ових чиновника доведоше овај народ до понижења пред својим узвишеним и омиљеним Краљем'.
Сводивши побуну на искључиво локалне узроке, напомињали су да 'народ није устао у злој намери', и да се то најбоље види по томе што овде 'није учињено никакво прљаво дело, насиље или злочинство. Никома не фали једна длака с главе. Касе су запечаћене и неповређене, и то је доказ да се није устало у цељи себичњачкој'.
Ову молбу потписали су чланови 'Одбора за повраћај мира у бањском срезу', док су ону пуковнику Хаџићу потписали 'у име народа Среза Бањског округа Алексиначког Његови Помоћници'.
Команданта Бањског одреда нашли су на излазу клисуре. Према исказу учитеља Алексе Милојковића који је ишао са њима у својству деловође, пуковник им је одговорио: 'Кад вам је народ поверовао, то ево вам шаљем официра са шест коњаника. Склоните народ да официру преда оружје и успоставите законити ред у срезу, па сте се тим одужили и краљу и народу и вашој савести. У краља је велика милост, он ће свом народу опростити грешку'.
По повратку из клисуре Одбор је одржао седницу на којој је записнички констатовао да је пуковник Хаџић изјавио да ће 'народу бити опроштена сва кривица ако положи оружје и оде на свој редован, домаћи посао'. Одбор ће 'ујутру 28. октобра, и то до 8 сахати', изаћи пред народ са условима мира на које се 'обећао пред командантом'. Ако народ прихвати те услове, одбор ће и у будуће задржати власт у своје руке, докле се срез не умири. Уколико их не прими, онда ће Одбор молити народ да га од ове дужности и одговорности разреши и други одбор себи изабере. На тој седници промењено је и име Одбора, те је назван: 'Привремени одбор за управу над бањским срезом'. Одбор новог имена приступио је затим 'бирању часништва за одбор, и то за преседника, потпредседника и двојицу деловођа'. За председника је изабран Станислав Хаџи Павловић, за потпредседника Радосав Милић. Деловође су постали свештеници, Милан Алексић и Коста Х. Марковић. Чланови су остали исти, сада их је било петнаест.
Истог јутра, командант народне војске у логору на Подини, Живан Симоновић, добио је следећу заповест од стране свију Кметова и грађанства среза Бањског: 'Наредићете, да се прегледа има ли гди још наша војска, па сутра у 8 сахати пре подне да вам буде сва војска на једном скупу, када ће одбор доћи да им прочита неко писмо; немој сутра да буде војска растурена, јер је нужна потреба'.
Пуковник Хаџић, не превише заинтересован за Соко Бању, јер му у овом походу није била у оперативном дејству, изашао је из клисуре у 9,30 часова. У повлачењу према Кукову неке заостале чете побуњеника дале су отпор, оставивши два мртва и шест рањених. Претходница, коју је чинио XV батаљон, имала је задатак да се дохвати Рудине, виса на овој планини, спуси се у Лозицу и на Калафату успостави везу са Честобродичким одредом. У 16,30 часова батаљон је заузео Лозицу и допро до првих шанчева на Калафату, сусревши се са првом четом X батаљона одреда потпуковника Срећковића. Главнина Бањског одреда кретала се споро. После краћег одмора, у 14 часова наставила је даље и у 17 часова избила на Рудину, где се улогорила. Пред њеном појавом побуњеничке страже које су пропустиле претходницу, разбежале су се.
Некако у исто време стигла је у Церовицу, бањски округ, 'књажевачка војска', две чете првог позива са 302 војника под командом Илије Јеремића, дућанџије у Књажевцу, родом из Жлна, и два топа с водом заштите од 30 људи под Петром Милутиновићем, земљорадником из Црвења. Њихов долазак подигао је веру у народу. У Одбору су тек сада настале дилеме. Оставити Књажевчане који су им дошли у помоћ или остати са њима до општег исхода? Не може се рећи да је све изгубљено. Из алексиначког среза допиру озбиљни гласови да код њих устанак само што није плануо. Преовладали су ратоборнији елементи. Одбор је позвао Миљка Ђорђевића и Милована Живковића, земљорадника из Бање, дао им коње и налог да сутра, у саму зору, оду у Алексинац да се известе и сазнају постојеће стање, и виде мисли ли се Алексинац на буну дићи или не.
Исте вечери приспео је официр редовне војске са шест коњаника у вези договора о предаји оружја. Сокобањци су га замолили да се у ово доба остави тога, касно је, неће моћи све војнике да прикупе. Нека се лепо заложи, нека се добро одмори, и он и његови војници су гости целе вароши.
Соко Бања је чекала, играјући на две карте. Љубе Дидића целог дана није било у Бањи.

[JASON]

Књажевчани у пуном замаху. – Пад Бољевца. – Још један покушај заузимања Зајечара. – Капитулација Бање.

Двадесет седмог октобра, начелник књажевачког округа Коста Јовановић пошао је у своју канцеларију 'у 6 ¼ сахата изјутра', заједно са својим помоћником Светозаром Бркићем. Послао је пандура да позове председника општине Павла Павловића, да расправе ситуацију. Добио је надмени одговор. Ако има каква посла с њим, нека му дође, он са старом влашћу нема ништа.
Коста Јовановић убрзо је добио поуздан доказ о својој неважности. Око начелства су се појавили стражари, које је послао поменути Одбор. Саопштили су му да сви чиновници и он што пре напусте зграду. Начелник се није предавао. Написао је један оштар акт општинском суду, у коме му 'као представник законите политичке власт налаже да одмах добошем позове све оружане људе да се својим кућама разиђу и даље се повинују наредбама Начелства као законите власти, а одбор који је образован као некаква управна власт да се одмах разиђе, јер Начелство не може ни минута допустити да мимо њега још која власт постоји'. Таман је завршио овај допис, кад му бану у собу Андреја Стевановић, општински одборник, и позва га да се са свим чиновницима губи из начелства. Уместо да се повинује захтеву, окружни начелник гурнуо му је у руке малопре написани акт. Стевановић се вратио два сата касније у пратњи неколико народних војника и предао му наредбу написану руком Аце Станојевића: 'Саопштите свима старешинама надлежитељства овдашњих да је њиова власт престала овде у округу услед јучерашњих догађаја и да од сада могу остати овде само као грађани. Ако устраже, ову наредбу дати им ради тога, да знају да од сада немају приступа у канцеларијама'. Ову цедуљу потписало је једанаест чланова Одбора.
Пошто су смакли власт начелства и укинули остале установе, чланови Одбора бацили су се на текуће послове.
Љуба Божиновић већ је с добошаром ишао по вароши, читао грађанима проглас Привременог извршног одбора и тумачио га. Прочитао га је и на вашаришту, улогореној војсци, која је завршетак поздравила бурним покликом: 'Живео Краљ Милан први и његов светли дом!' Божиновић је затим у телеграфској станици завео контролу. Довео је Николу Марковића, живописца, који се у ту струку нешто разумевао. Телеграфистима, Милану Недељковићу и Стевану Жанићу објаснио је да им је то нови шеф.
О чему се на линији Бања – Књажевац говорило и договарало сазнајемо из Христићевог извештаја, који је прегледао ту 'телеграфску коресподенцију, која је доцније ухваћена'. Из ње се нарочито види 'како су бунтовници свим силама настојавали, да се буна што више рашири и муниција набави. Поједине бунтовничке чете добијале су заповести како и којим правцем да се крећу, тражени су редовни извештаји о покретима стајаће војске и договарало о начину, како да се она опколи и уништи. Нарочито пак јако су и једнако разбирали како стоји у Алексинцу, Крушевцу, Пироту и другим местима. Наређивано је да се људи изашиљу у ове округе да дижу буну, и једнако су се изгледале повољне за њих новости из тих крајева. С једне стране јако се настојавало да се покрет шири ка Крушевцу, а с друге стране да се добије што пре веза са Зајечаром. У Алексинац су слати нарочити људи с поруком да се дижу, и да их не остављају у најкритичнијем моменту, а у случају навале од стране војске да се повлаче Ртњу, главној маси, која се тамо бори'.
Књажевачки Привремени извршни одбор упутио је на Тресибабу две чете I позива у јачини од 322 војника. У граду је остало 344 бораца с пушкама и 243 без пушака. Био је ту још и Каменички батаљон I позива, који је бројао 258 бораца с пушкама и 158 без пушака.
Поменути Одбор показао је изразите организаторске способности. Према његовим упутствима, у свим побуњеним срезовима образовани су извршни пододбори који су смењивали постојећу власт, њене истакнутије носиоце под стражом слали у Књажевац, државне касе печатили, војне магацине заузимали и народу делили оружје. Командири народне војске вршили су званичну реквизицију за њене потребе. Одбор је одредио и два своја члана, Мику Ћоркића и Станоја Динића, за набављаче хране. Она ће се 'исплаћивати засад из општинске касе, која ће се сума доцније из касе начелства повратити'.

[JASON]

У крајинском срезу и алексиначком округу 'осећало се јако комешање'. Очи Књажевчана биле су упрте у Неготин и Алексинац. Хоће ли и у ова два града да упадну узбуњене сеоске масе као што су упале у Бољевац, Бању и њихову варош? Привремени извршни одбор послао је у нишки округ Илију Миладиновића и Николу Марковића, a у пиротски Милосава Спасића и Светозара Живковића, да извиде расположење народа и повежу се с његовим првацима. Буну је требало упорно проширивати.
Предвече 27 октобра, Илија Јеремић, командир I батаљона, који је пошао у помоћ Бањи, јавио је Одбору да је стигао на одредиште где остаје до даље наредбе. Међутим, сматра да би му више одговарао положај ако би заузео друм код скробничке механе, да му веза с Бањом не би била прекинута. Затражио је мишљење Одбора о томе, јављајући истовремено да је стајаћа војска заузела клисуру. Јуче је било пушкарања код Орешца, у коме је један војник народне војске погинуо. Данас се не чује 'никакво'.
Исте вечери Одбор је послао командиру IV батаљона народне војске, Петру Милошевићу, у Дервен, следеће упутство: 'Кад се искупе војници, онда ћеш ово радити: Среску канцеларију затвори. Касу запечати твојим и Капетановим печатом, врата запечати и кључеве узми код себе. Капетана и писара спроведи амо у Књажевац, али пристојно. Затим ради даље шта треба. Ми смо овде издали приложени проглас. Поседни друмове, истакни једно одељење до Грамаде, и прикупљај војнике, а овамо јављај о свакој новости и сваком покрету. Ако пође на тебе стајаћа војска најпре преговарај са њом и ваши људи нека не пуцају док не буду на то изазвани. Јављај се често. Коњанике имај при руци. Један од нас доћи ће тамо. Маринко Марковић, командир из Врбице, је отишао на Књажевац. На Тресибаби имаш две чете'.
Петар Милошевић, иначе земљорадник из Извора, био је потпреседник пододбора Радикалне странке за сврљишки  срез, а Риста Ђусић, земљорадник и народни посланик из Мерџелата, председник. Био је то јак и утицајан пододбор који је с педесетак наоружаних сељака узео власт у Дервену.
Милошевић је савесно извршио задатке. Ухапсио је среског начелника Милана Стевановића, те га је заједно са женом отпремио сутрадан под стражом колима у средиште округа. С њима је послао и полицијског писара Косту Павловића, такође ухапшеног.
Са Грамаде, на којој су се налазили народни војници из Мерџелата, Извора, Рибара, Бучума, Нишевца, Шљивика, Околишта и Радмировца, четовођа Никола Ивановић Зука, из Преконоге, јављао је Милошевићу да засад 'нема ништа ново од стране војне струке ако нешто се укаже до сванућа ми ћемо обилато јавити нашој команди и све наше по тражени војни поредак'. Овај му је у одговору, на основу књажевачких упутства, скренуо пажњу да, уколико се појави стајаћа војска из Ниша, не пуцају први на њу 'док они ватру не произведу и гледају леп начин упочетку да се не пуца ако је могуће'. Љубомир Павловић, сарач из Књажевца, који је као специјални изасланик Извршног одбора послан на Тресибабу, обавестио је Милошевића, да 'из Ниша марширају два ескадрона ка његовом срезу'.
Без обзира на опасност која је запретила са те стране, у Дервену је владало узорно расположење. Поп Светозар Антонијевић, из Црниљевца, деловођа побуњеничког одбора сврљишког среза, 'виђен је усред вароши у колима где пева, пуца из пушке и весели се', говорећи да је 'седам батаљона опкољено код Лукова и један министар заробљен'. У механи се озбиљно расправљало о томе да се због ове буне не умеша Аустрија, с обзиром да јој је краљ 'велики миљеник'. Преовладало је мишљење да се то неће десити, јер ако се она умеша у наше ствари, митрополит Михаило* израдиће код Русије да руска војска преко Бугарске уђе у Србију.
Неће се догодити ни једно, ни друго. Београд се спремао да сопственим снагама зада одлучујући ударац буни. Краљ Милан је овог дана потписао указ о увођењу ванредног стања и преког суда за књажевачки округ. Исто тако и за крајински срез округа крајинског и алексиначки срез округа алексиначког. Војска је журила да на ова два среза стави шапу пре него што буде доцкан.

*Као русофил, митрополит Михаило сметао је Бечу, краљу Милану и напредњацима. Зато је 1881. године дошло до отвореног сукоба између митрополита и напредњака. Аустрофилски настројен, кнез Милан решио је да га уклони. Као повод за збацивање послужио је Закон о црквеним таксама који је донет без знања и пристанка Светог архијерејског сабора, те је дошло до борбе између владе и мирополита. Указом кнеза Милана од 18. октобра 1881. г. митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве, уклоњен је са свога положаја 'без пензије, без издржавања, без икакве потпоре, после двадесет и пет година часне службе. После збацивања митрополит се настанио у својој приватној кући у Београду, међутим, власти га нису остављале на миру, па је морао 1883. да напусти Србију и оде у Кијев. 

[JASON]

Двадесет осмог октобра, у 8 часова, постројена војска на Подини сачекала је чланове Привременог одбора за управу над бањским срезом, да саслуша услове за 'повратак реда и мира'. Како се завршило ово договарање казује записник са седнице Одбора, одржане после тога: 'Привремени одбор, као одбор мира, изашао је пред народ са предлогом мира, који се састоји у томе: да народ положи оружје, да се умири и да тражи од његовог Величанства Краља општу милост. При свом живом настојавању од Одбора народ је остао при том, да моли Његово Величанство Краља за милост, па кад дође Милост народ ће положити оружје и умириће се.'
Пошто су народни војници одбили да предају оружје пре него што добију чврсте гаранције да ће им бити опроштено, чланови Одбора дали су оставку на лицу места. Према исказу учитеља Алексе Милојковића, у име Привременог одбора говорили су поп Милан Алексић, поп Крста Марковић, Станисав Х. Павловић, и он. С обзиром да војнике народне војске нису успели да убеде, рекли су им на крају: 'Кад оружје одмах не дајете као што смо се ми подјемчили нашим главама пред Његовим Величанством Краљем и његовим комесаром, то ми престајемо радити и сматрамо ово за неповерење. С тога бирајте друге људе који ће с вама управљати.'
Настале су дуге препирке и објашњења. На крају, војници су изабрали 40 представника који би чинили нови Одбор, а ови због гломазности одабрали двадесеторицу. Од старих изабрани су у нови Одбор Станисав Хаџи Павловић, и даље за председника, а Радосав Милић и Груја Јевтић, трговци из Бање, Крста Марковић из Бање и Живко Стојановић из Дугог Поља, свештеници, и Богдан Ристић, кмет из Мужинца, за чланове. Сви нови били су земљорадници. Четворица из Соко Бање, тројица из Читлука, по један из Трубаревца, Јошанице, Рујишта, Милушинца, Скробнице, Николинца и Поружнице. Док су у првом побуњеничком Одбору доминирали трговци и свештеници из Бање, у другом, који је такође повео преговоре за предају, али под часнијим условима, већину су састављали људи из села.
Долазак 3 и 4 чете I батаљона (302 бораца и 2 топа са 30 војника) ободрио је 'тврдђи' део Одбора. У Књажевац су стизале оптимистичке вести. У одговору на јучерашњи Јеремићев извештај, који је у кретању ка Бањи застао у Церовици, Петар Васић, командант књажевачке војске која је са вашаришта прешла у Ибишев браник на Ластавичјем пољу, обавестио га је да 'ми овамо добијамо извештај да се бањска војска сједињава са алексиначком војском', па му је наређивао да 'одма упути једно одељење у осматрање, рекогностицирање гди је непријатељска војска, гди је бањска војска и од куда је опасност'. Тражио је да му о свему томе јавља. Окружни Привремени извршни одбор био је још офанзивнији. Командир, Илија Јеремић, добио је наредбу из Књажевца да се сасвим  приближи Бањи и да се улогори на Превалцу. Сокобањски Одбор заповедио је свом команданту на Подини, Симоновићу, да 'одреди пет коњаника који ће отићи у сусрет батерији'. Чинило се да им је наишла нове енергија да наставе борбу. Официра, кога им је пуковник Хаџић послао да му предају оружје лепо су испратили. Станисав Хаџи Павловић, најугледнији трговац у Бањи, кога једино нису мењали ни у једном Одбору, објаснио му је да народ не сме да преда оружје због појаве Књажевчана на Превалцу, јер ако то учини без споразума са њима, попалиће им куће. Због тога нека замоли свог команданта да не удара на њих још два дана, а они ће за то време 'склонити Књажевчане да и они положе оружје или да се врате у свој округ'. Официра с коњаницима вратили су безбедно у његов штаб и све њихове трошкове бављења галантно платили.