Српске буне

[JASON]

Седмог новембра, осуђен је на смрт поп Маринко Ивковић, зет попа Милије Петровића. Тимочка буна га је затекла осуђеног на 8 месеци затвора због тзв. гамзиградске афере. (Наиме, између 20. и 23. маја 1883. сељаци у Гамзиграду успротивили су се жигосању стоке, па је дошло до оружаног сукоба с органима власти. По оптужби, Ивковић је наговарао сељаке да одбију жигосање стоке и да се према потреби одупру силом. Окружни суд у Зајечару осудио га је на суђењу 7-9 јуна 1883.)  Жена му је умрла пре буне, остао је са двоје деце, кћеркицом Кадивком од 5 година, и синчићем Милијом од 2 године. Богословију је завршио у Београду, био је парох села Валакоње са седиштем у Бољевцу од 1870. готово пуних 13 година. Загрејан идејама Светозара Марковића, био је претплатник 'Раденика', скупљао је претплату за лист, слао му често дописе о злоупотребама власти у његовом крају. Биран је и за народног посланика на радикалној листи.
На суду се држао најбоље од свих. Прибрано, достојанствено, храбро. На њега се није окомила само оптужница. У настојању да спасу себе, набацивали су му кривицу и таст Милија и шурак Добросав, и његови најбољи пријатељи и саборци који су га и увукли у буну, учитељи Неша Магдић и Тихомир Маринковић. Разумео их је. Смртну пресуду саслушао је 'мирно и хладно као да се није њега тицала и чврстим корацима како је и улазио, изишао је из суднице'. После изрицања смртне казне у зајечарској цркви месни парох га је јавно рашчинио. На позив да окаје грехе и да приступи последњем причешћу, одговорио је: 'Не треба'. Стрељан је 8. новембра. Имао је 35 година.
Седмог новембра, суђено је Неши Магдићу и Тихомиру Маринковићу, учитељима у Бољевцу, и Владимиру Зебићу, учитељу у Подгорцу. Магдићу, рођеном у Врбовцу (бољевачки срез), било је 24 године. Богословију је завршио у Београду, приступио Радикалној странци, нарочито се истицао својим радом у читаоници. Маринковићу, који је рођен у Алексинцу и који је завршио учитељску школу, Бољевац је био прво место службовања. Имао је 21 годину. Већ је био члан месног одбора Радикалне странке.
Најстарији од њих, Зебић, напунио је 27 година, рођен у Лозници, после гимназије уписао се на Филозофски факултет Велике школе, али због сиромаштва није могао да заврши студије, па је отишао у учитеље. Службовао је пре Подгорца у Гунцатима (крагујевачки срез), Ужичкој Пожези и Пироту. Припадао је социјалистичкој омладини, сарађивао у 'Самоуправи' и 'Раденику'. Био је ожењен, имао је кћеркицу.
Сва тројица су осуђена на смртну казну. Али, добили су и шансу: уколико дају накнадне изјаве о учешћу Главног одбора у буни, односно о томе да је врховно руководство Радикалне странке 'изазивач и подстрекач бунтовничких подухвата', главе ће им бити спашене. Преком суду били су потребни 'докази' да одговорност за буну припише Главном одвору.
Стрељања су почела. Уплашени од смрти, ова два млада човека, Магдић и Маринковић, поклекла су пред судом. У 'готово истоветним писменим изјавама' навели су како је Пашић на састанку у Бољевцу с Маринком Ивковићем, по повратку са зајечарског вашара, 29. августа, рекао да ће уколико радикали победе на изборима у септембру, а краљ Милан им не повери владу, морати да изазову 'неред, буну или нешто слично'. Теретили су и Жику Миленовића, радикалског посланика из Планинице, да је после распуштања Скупштине, по повратку из Београда, говорио да је 'Главни одбор донео одлуку да се оружје не преда', и да ако остану без оружја 'чиме ће се народ бранити ако се укине Устав и настану нереди'. По њима, од тада су 'поп Маринко и Жика Миленовић живо агитовали да се оружје не преда, док нису изазвали буну'.
Тако су са спасли Краљевице. Осмог новембра стигло им је помиловање. Смртна казна замењена им је робијом.
Владимир Зебић није могао на овај начин да спасава свој живот. Није желео да поднесе такву срамоту. У ноћи између 7. и 8. новембра, извршио је самоубиство у затвору, обесивши се опутом од опанка.
(Милан Ђ. Милићевић дао је једну дугу верзију. Како он пише, предедник преког суда Рајовић, саопштавајући Зебићу смртну пресуду 'толико је грдио и вређао осуђеног, да се овај ноћу у затвору обесио и да се у обешеног нашла на корици цигар-папира ова записка: 'Рајовићу, зверу! Одузимам живот себи само да ми га не узмеш ти твојом поганом руком.'

[JASON]

У ноћи између 7. и 8. новембра, извршио је самоубиство у затвору, обесивши се опутом од опанка.

Тог дана је од краља Милана стигао допис да му се смртна казна  замени затвором у тешким оковима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Од свих се најслабије држао двадесет четворогодишњи Добросав Петровић, син попа Милије, поп-Маринков шурак, човек који је много утицао да се поп Маринко одлучи на овај опасан корак а, који је иначе био један од најактивнијих, најсмелијих и најжешћих побуњеника. О њему се причало да су под њим два коња угинула, док је јурио по селима бољевачког среза да их дигне на оружје. У исказу 4. новембра пред иследним судијом преког суда рекао је да су буном у бољевачком срезу 'поп Маринко и Жика Миленовић', да су обојица 'стајали у тесној вези са Главним одбором радикалне странке у Београду', да је Миленовић по доласку из Београда са Скупштине 'ома кроз народ пустијо глас да оружје властима никако не дају'. Сваљивао је кривицу и на Љубу Дидића, који је побунио бањски срез и који је, како је сведочио, 'знао за раније спремљен план, који се је морао у Београду створити'. Теретио је и радикале у Зајечару да су 'у договору са поп Маринком и Жиком стајали: Лаза Илијић, доктор, Ђоко Лазаревић и Риста Матић', затим да је нападом на Зајечар командовао Петар Антић, да су главни виновници побуне у бољевачком срезу још и учитељи Владимир Зебић, Ступаревић, Магдић и Маринковић, итд.
Шестог новембра стрељан му је отац, осмог новембра, зет поп Маринко Ивковић. Његов панични страх од смрти био је добро уочен. За ново саслушање пред иследним судијом, наручен му је 'поновни исказ'. Требало је да призна да је буна дело локалних радикалских првака по раније припремљеном плану Главног одбора у Београду. Добросав је све прихватио. Проширивши новим детаљима први исказ, сада је још више нагласио како је чуо из Жикиних уста да чим се прва пушка у народу огласи, Главни ће одбор дићи целу Србију'. Саслушање је завршио: 'Отац ми је као побуњеник поп Милија намесник стрељан, више у фамилији немам никог од мушких до раз ја. Смилујте се на моју несрећну матер, на моју жену и децу моје сесте, које je после њене смрти мени на руковање дала и по други пут молим да ми живот поклоните'.
Добросав Петровић није се само преплашио од тога да изгуби главу, био је спреман да у замену за њу понуди и туђе. Биће и да га је на овакве изјаве о Главном одбору терала и осветољубивост према њиховим члановима, озлојеђеност што се као предводници странке нису придружили буни, већ изневерили очекивања народа и оставили га на цедилу.
Првог децембра, преки суд осудио је Добросава Петровића на десет година заточења. Иако је било доказано, како стоји у пресуди, да је он 'један од главних чинитеља и извршилаца издајничког предузећа', суд је узео у обзир да је 'својим отвореним и истинитим исказима доста допринео бржем сазнању и истрази над осталим бунтовницима'.
Пера Тодоровић је описао сусрет с њим када су осуђени чланови Главног одбора из Зајечара ишли на издржавање казне у Пожаревцу. Догoдило се то на Честобродици. Угледавши их, Петровић им је огорчено добацио: 'Еј, што вас не побише!', а Раша Милошевић му одвратио; 'Хајд, џукело!'

[JASON]

Четрнаестог новембра, осуђени су на смрт Гавра Аничић, Љубомир Љуба Божиновић и Станоје Динић, земљорадник и радикалски посланик из Мучибабе. Аничић, човек у познијим годинама, уважени трговац у Књажевцу, био је посланик на скупштинама још за владе кнеза Михајла. Некада близак либералима, 1880. године 'захватила га је радикалска струја', уосталом као и цео Тимок. Љуба Божиновић, школован младић, био је омиљен у Књажевцу. Сва тројица стрељана су 16. новембра, на Краљевици. Љуба је имао 27 година и стрељан је као најмлађи присталица буне.
Никола-Коле Кнежевић, из Алексинца, борац у српско-турским ратовима, у којима је био командир и одликован златном колајном и сабљом, и свештеник Лазар Јовановић, парох у Трњанима, отац петоро деце, осуђени су на смрт 18. новембра. Већ су били везани за колац да буду стрељани, кад је стигла наредба да их одведу и побију 'у крају где су бунили'. Стрељани су 21. новембра, Кнежевић на друму који води за Делиград, код Лутвине чесме, Јовановић код моста на Морави, код Алексинца. Свештеник је до последњег часа био прибран, није дао да му вежу очи.
Последњи је стрељан Серафим Неготинац, 6. децембра. Трагична фигура, частан човек. Он је једини од погубљених који уопште није учествовао у буни. Осуђен је на основу изјава лажних сведока. Један га чак никада није ни видео, описао га је као црномањастог, а он је био риђокос. У својим сећањима помињу га и Пера Тодоровић и Јован Ђаја. Тодоровић га је срео у Зајечару. 'Једно јутро био сам пренеражен пролазећи поред ове хапсане (општинске) угледам човека у чијим је рукама била потпунице моја глава – чисто хтедох зажмурити да га не видим, али ваљало се покорити неопходности и ја му се јавим – то је био Серафим Неготинац… То је био једини човек, који је могао изаћи пред суд и не лажући, и гледајући ме право у очи потврдити да сам га позвао да диже буну. Серафим ми се јави, а по његовом одлучном држању видео сам јасно да ћа се овај човек мушки држати и да се с његове стране немам чега бојати.' Јован Ђаја је написао како су сви били узнемирени сазнањем да им 'живот зависи од једне речи Серафима Неготинца, који би њему живот спасао, а нама га одузео, а коју тај величанствени јунак ипак није изговорио.'
Тридесет шестогодишњи Серафим Неготинац, трговац и одборник у Крушевцу, отац четворо деце, био је веома омиљен и цењен човек у свом граду. Општински суд покушао је да га спасе казне колико је то могуће, па је преком суду послао овако уверење о њему: 'Суд и одбор Општине крушевачке уверавају сваку власт, да је Серафим Т. Неготинац трговац овдашњи владања врло доброг; да се у грађанству сматра за правог грађанина по свом карактеру и као такав био је и председник ове Општине, за које време стекао је велико поштовање својим радом код овдашњих грађана, а данас је и Одборник у овој Општини…'
Није му помогло уверење. Познати радикалски првак био је исувише 'омрзнут у круговима владајућих' да би га суд осудио на робију.
Шта је прећутао на преком суду? Пера Тодоровић сетио се једног њиховог разговора 23. октобра, два дана пред хапшење чланова Главног одбора, у пивници код 'Коларца' , коме је присуствовао и Таушановић. А он је говорио да они у унутрашњости могу како хоће у овој ситуацији, али да чланови Главног одбора немају избора, и ако неће да сачекају у Београду да их 'помлате', преостаје им једино или да беже из земље или да се склоне у народ, 'па отуд да се бранимо'. Ако би им у тој одбрани помогли другови у унурташњости, то би било 'дивно'. А ако одбију 'ми ћемо пропасти, а ви ћете остати да живите у срамоти'. Отприлике тако су тог дана говорили. Тодоровић је сада премро да Серафим не каже да га је он, Пера, онда 'позивао да дигне буну'.
Серафим Неготинац на Преком суду није рекао ни једну реч о томе и отишао је пред пушчане цеви. Умро је затворених уста.
Занимљив је крај капетана Димитрија Ковачевића, команданта Пуковске окружне команде у Књажевцу, који је потписујући мобилизацију народне војске огромно помогао буни у овом округу. Одговарао је пред Војним судом и био ослобођен кривице. Да га је дохватио преки суд – завршио би на Краљевици. Пензионисали су га одмах, 15. децембра.

[JASON]

Заробљени побуњеници, као и они који су се разбежали, па их редовна војскa у свом победоносном ходу кроз села хватала у њиховим домовима или по скривеним трлима, масовно су довођени у Зајечар. Током целог новембра протегла су се њихова саслушања пред иследним судијама и изрицање пресуда Преког суда. Сељаци су се бранили готово истоветно: натерани су под претњом и употребом силе да учествују у буни, а за циљ побуне уопште нису знали. Сву кривицу набацивали су на локалне радикалске прваке, на познате вође у општини, срезу, округу.
Карактеристичне су у том погледу изјаве сељака из Грлишта дате 12. новембра иследном судији Ђорђевићу у Зајечару.
Тома Цветковић: 'На Зајечар сам с бунтовницима ишао но присиљен сам од кмета из нашег села Јована Миливојевића, који је с нама био и Јован Стевановић трг. из Грљишта. Они су гонили народ на буну и претили. То је било онда, кад су бунтовници ударили на наше село, да нас поведу на Зајечар, где смо морали да идемо. Нисам имао пушку.'
Петко Јовин додао је горњој двојици још и 'Жику командира и Алексу Мишића', водника, изјављујући: 'Ја сам морао да идем с бунтовницима на Зајечар, јер су ми претили смрћу ако не идем'. Миленко Жикић рекао је да су га присилили 'Јован Милојић и Јован Миловановић из Грлишта, велећи ко не иде куршум у чело', а Милојко Јовановић да га је нагнао кмет Јован Милојевић: 'Јер ми је рекао ако не идем главу ћу да изгубим'.
На исти начин су се бранили сељаци из Беле Реке.
Никола Павловић: 'Кад су ми запретили Калча Ивановић десетар и Иван Живадиновић из Беле Реке, да ће и мене и сваког убити ко не пође с бунтовницима, ја сам морао да оставим болесну жену и да идем, и тако на Зајечар смо напали. Поп Лука је био с нама на Зајечару. Пушку нисам имао'. Божин Стевановић казао је да је био принуђен да пође на Зајечар, 'јер ме је са револвером наморао Петар Антић, штројач из Бољевца и Живко Никодијевић тишлер ондашњи'. Јеленко Стојадиновић такође није имао пушку, али је морао да крене с побуњеницима, 'јер су ми претили да нећу остати жив ако не идем'.
И остали притвореници из Беле Реке дали су готово идентичне изјаве. Како су та саслушања текла види се из податка да је иследни судија В. К. Ђорђевић само 12. новембра саслушао што из Грлишта, што из Беле Реке, што из Вратарнице, 46 притвореника!
Сељаци су базирали одбрану још на једном постулату: 'ишли су тамо куд и цео народ'. Јер, куда ће мимо народа?!
Тако је и испричао Милан Јовановић из Грлишта, да је кмет Јован Милојевић 'казао окупљеном свету да се мора ићи нема се куд и заповедио нам да идемо куда и сав народ и тако сам ја морао отићи не знајући ни куд идем ни зашто'. Ташко Мићић потврдио је да је 'речено скупљеном свету па и мени да одма одемо куд и остали народ јер не може другче бити', а Сибин Марковић чувши то исто, пошао је и он 'не знајућу ни куд иде ни ради чега'.
Следећих 14 притвореника из овог села дало је готово исте изјаве, те су у документу написана само њихова имена и године старости.

Занимљив је пример приведених из Заграђа. Савршено сложно село. Од њихових људи нико није крив. Истина, и њих су терали на буну, али ти су били – са стране. Као да су се договарали како да одговарају. И сви су одржали договор.
Јован Павловић: 'Ја сам морао да идем међу бунтовнике с тога што су пет до шест села бунтовника са коњаницима, трубама и добошима нагрнули на наше село и приморали нас да се с њима удружимо. Сви сељаци мог села мирни су људи и ниједан није никога подстрекавао на буну и нико не би ни устајао, да силе није било од стране бунтовника. Шта су бунтовници хтели овом буном ја не знам. Пушке државне нисам имао'.
Боца Марковић: 'Међу бунтовнике сви селани па и ја морали смо ићи с тога, што је бунтовничка војска у наше село ушла и све људе приморала да устају претивши им смрћу. Наше су кметове бунтовници и тукли. У моме селу нема ниједног ко је народ бунио, а са стране знам да је народ највише бунио Жика Миленовић из Грљишта. (Жика је из Планинице.) Шта су хтели бунтовници ја не знам. Пушке државне нисам имао'.
Спаса Петровић: 'Међу бунтовнике морао сам ићи, што је бунтовничка војска дошла у моје село и све нас наморала да се с њима дружимо, претећи нам смрћу. У мом селу нема ниједног ко је народ бунио. Шта су хтели бунтовници ја не знам. Државне пушке нисам имао'.
Осталих 12 притвореника из овог села изјавили су исто.

Сељаци моравског среза имали су свој стил одбране. Све су пребацивали на народ. И они су, као народ, ишли куда и народ. Кад су дошла на ред конкретна имена, нису знали ни за једно име. Ево како су гласиле њихове изјаве:
Здравко Јеремић, из Лоћике: 'Сав се народ подигао на буну па и ја. Изван народа несам могао да останем. Несам никога подизао на буну нити знам ко је дизао буну. Несам начелника срезког везивао нити знам ко га је везивао. Не знам ни који је касу разграбио, магацин провалијо и пушке узео, но знам да је све то народ радијо, али баш који је по имену не знам. Више немам шта да кажем. Писати не знам'.
Милојко Јовановић, из истог села, поновио је дословно на саслушању шта је Јеремић рекао.
Аврам Милојевић, из Копривнице: 'Несам дизао буну. Народ се је сам побунијо ја сам морао са народом да идем, гди народ сав ту и ја морам. Бијо сам I класе водоноша. Не знам и несам видијо ко је по имену везиво и апсијо чиновнике, али је то народ извршијо, народ мора да је и новац из касе разграбијо. Народ је и магацин разбијо и пушке узео али које по имену не знам. Ја пушку несам узео. Више немам шта да кажем'.
Павле Божић, из Лознаца, показао је у овом стилу врхунац: '31. прошлог месеца подигао се је цео народ на буну па сам се и ја с њима подигао, изван народа нисам хтео да будем. Које подизао народ на буну незнам, а ја га несам подизао. Не знам који су били вође, а ја несам био. Незнам које кога тукао, везивао, апсио, а ја несам ни кога. Једним словом ја сам несам ништа радио и чинио него са народом. Кад дође цео народ да одговара и ја ћу да одговарам. Ако је цео народ крив и ја ћу бити крив. Писати незнам'.
Одбрана сељака, колико год се чинила убедљива тврђењем да су заведени, да су присилом натерани у буну, да нису знали ни куда иду ни због чега, није им много помогла пред Преким судом. Од 1057 доведених у Зајечар и подвргнутих истражном поступку, 819 је оптужено, а 238 пуштено кућама.

[JASON]

Без достава није могло бити. Из мрака су излазили потказивачи, па гурајући се власти у крило доказивали своје родољубље пријављивањем грађана за учествовање у буни, привржености побуни и слично. Руковођени својим разлозима, у великом броју случајева и осветољубивошћу, обасипали су преки суд својим доставама, које су садржавале 'податке' довољне да оне о којима се радило отерају на робију. Уверени у дискрецију преког суда, потписивали су се пуним именом и презименом. Било их је разних занимања, највише из чиновничког реда, јављао се понеки трговац и учитељ – напредњак. Сељака није било.
'Суду покорни слуга Петар Јовановић, практикант канцеларије среза Зајечарског', како се потписао, доставио је преком суду 23. новембра, овакву изјаву: 'Сергије Витковић, дућанџија из Зајечара, пре неколико дана говорио је у дућану Мите Јаковљевића, тишлера из Зајечара, пред Митом и његовим шегртом, 'Та све нека чине, и нека се учини, наша ће партија одржати победу.' Како је Сергија овим својим изразима опорочавао државно предузеће за угушивање бунтовника, и тежио ка бунтовничкој страни, којој и он као радикал припада, то узимам слободу доставити га суду на даљи закони поступак. Лепо би било, да се Сергија пре свега стави у притвор, а даља истрага предузме. На случај, ако Мита пред судом и његов шегрт ово нетврде, да се испитају још Никола Пантелић и Мита Јеремић из Вражогрнаца'.
Лазару Дакићу, практиканту нишког окружног начелства, никако није ишло у главу како то да Милутин Цветковић, бакалин у Нишу, још није 'уапшен'. Зато је 25. новембра упутио Преком суду доставу, у којој, између осталог, предлаже и меру према њему: '…Но задивноми је чудо, да један страстан бунтовник кои и данас своја бунтовна прорицања неустрашивима приповеда још међ мирним и поштеним грађанима живи, а без да се о њему законом прописане мере предузму. – То је у лицу Милутин П. Цветковић бакалин из Ниша, који је прошле године и на радикалну скупштину у Крагујевац ишао на којој се већало о преврату наше драге и миле отачбине. Сумњам да се онему не буде изгубио рачун па да остане те да и даље свој бунтовни програм развија, па молим Преки Суд да и њега – Милутина – што скорије позове и законој казни подвргне те да се даље народ нетрује'.
Јован Трифуновић, учитељ у Извору, пријавио је 1. децембра Преком суду Миладина Бранковића, механџију у селу, описујући прво његову радикалску прошлост: '…Није дана и ноћи било да се није јело, пило и освањивало у Миладиновој  кафани. Миладин је на сва уста викао да ће народ скоро да влада, нападао је све оне људе који нису хтели да се њима придруже, називао их свакојакима, просто тако, да нико од њега мирно и спокојно живити није могао, нити је смео на сокак изаћи. Ово је све тако ишло до саме побуне'. Пријављујући, да је дотични Миладин био десна рука Петру Милошевићу да је 'шњим  наредбе писао за друга села, па и људе слао у Дервен', давао је доказе и о његовом учешћу у буни: 'Миладин не само што је верно вршио задатак но је и викао по селу: хајте, браћо, хајте! сад је време дошло да се разрачунамо устала је кука и мотика сви на Дервен, а који не иде ви сте чули преки закон одмах му је куршум у чело'. Нанизао је у овом смислу још неколико ствари, наглашавајући како он сматра да му је 'дужност оваквог човека који и данас немирује Суду доставити'.
Но, изгледа да је учитељ Трифуновић ипак претерао у својој патриотској верности и да су му мотиви били више личне природе. На полеђини ове доставе иследни судија А. С. Поповић написао је 4. децембра: 'Нема никаквих доказа да је тужени Миладин ма шта радио што би се могло однети на побуну већ на против испитиваним сведоцима доказује се, да је доставач Јова Трифуновић са туженим у омрази па је вероватно да је његова достава неистинита, - са тога се прекида истрага над Миладином и пушта се испод ислеђења'.
Колики је број достава преки суд примио, није познато. А такође ни њихови резултати. Али, остаје чињеница да је из њих избијала партијска освета, ранија омраза или пак згодна прилика за постизање политичке користи.

[JASON]

Поред достава стизали су у великом броју и захтеви за накнаду штете, без обзира што је указ о проглашењу ванредног стања у побуњеним окрузима одредио да сав трошак који се учини ради повраћаја реда пада на терет становника оних села и општина које у немиру и непослушности било посредно или непосредно учествују. Највише су их постављали смењени службеници, полицијски писари, практиканти, деловође, пандури и срески начелници, које је нова власт хапсила, неке држала и у затвору, затим вређани и малтретирани чланови Напредњачке странке, материјално оштећени трговци, па и сељаци. У штету су убрајали све и свашта, захтевана висина надокнаде кретала се од скромних тражења па до невероватних сума за обештећење. Подносили су рачуне за нестали бакрач, поједене пилиће, погажену њиву, исечену шуму, подерани шињел, ненеплаћену скеларину, одузетог коња, ударац кундаком у леђа, два-три шамара, поднете болове, увређену чиновничку част, претрпљени страх и слично.
Први захтев за надокнаду штете појавио се већ 25. oктобра. Поднео га је начелству среза параћинског тежак Тодор Јовановић из Извора (параћинског). Појату има у Грзи, где се налазио логор побуњеника из црноречког округа. Установио је да му је нестало: '1 бакрач, 6 ока пројиног брашна, једна мешина и једна ока сира'. Тражи за то 9,25 динара. Штету су му проценили Сима Тодоровић и Вељко Благојевић, из његовог села.
Милошу Станисављевићу из Добрујевца није се никако ишло у логор побуњеника. Шта му се због тога десило, изнео је у свом захтеву за надокнаду штете који је поднео 30. октобра среском начелству у Бољевцу: '… Ал кад сам дошао до општине, уједанпут испаде преда мене Милета Миловановић из Добрујевца и кмет Перка па ми рекоше: Ти си онај што нећеш да идеш у наш логор, па ме Милета удари пушком по глави, тако, да ми се и сад види рана, а по руци како једној тако и другој удари ме пушком кмет Перка и испребијаше ме'. Он не зна засад да ли је ко то видео, али је захтев завршио: 'Против оваквог насиља тужим се и тражим да се они казне и да ми плате у име претрпљених болова 120 динара'. Додао је на крају да су ова двојица 'бунили и подигли наш народ т.ј. сељане мога села на побуну … претњом и силом'. Накнаду за претрпљене болове од 120 динара проценио је сам Станисављевић.
Доцније, те процене су почеле вртоглаво да скачу (па шта искамче). Стојан Недељковић, пандур среског начелства у Соко Бањи, обратио се 9. новембра преком суду и испричао шта му се догодило 26. октобра у Бањи од стране побуњеника, постављајући одмах свој захтев: 'Мене ухапсише, коња и такум одузеше. Коња ми убили, не могу се са њиме више служити. Такум поломили, ресто погубили. Дакле за ову моју повреду, убијеног ми коња, такум и мене што су ухапсили и моју част повредили тражим да ми се наплате 40 дуката'. Све је ту угурао пандур Стојан, поред коња и своју част, мада није тачно одредио шта за ово друго тражи.
Лападат Костић, механџија из Малог Извора, истина, надокнаду није тражио у дукатима, али је динарску суму подигао на цифру са три нуле, ни мање ни више.  Послао је свој захтев 18. новембра иследном судији преког суда, у коме је навео да су Станоје Јовановић, Добросав Петровић, Петко Стојановић и 'остали бунтовници' отели коња са такумом од његове ћерке и при томе 'одвале јој неколико шамара што није одма дала'. Тог коња довели су му после десет дана без такума, кога су 'сасвим онеспособили од терања по њиховој воисци'. За коња и претрпљени страх његове ћерке тражио је 3000 динара! Није заборавио да затражи још 12 динара 'за писање ове изјаве и дангубе око тога'.
Бегу Алковића, ковача у Врмџи, извели су побуњеници из куће около 12 сати ноћи с лупњавом и виком да им врата отворим, псовали му оца и матер 'зар да ми сви гинемо, а ти седиш код куће', ухапсили га и држали у затвору до ујутру, па га везаног потерали у Соко Бању, 'и то им није било доста већ ме кундацима ударали до саме Бање'. Тамо су га бацили у опшински суд у једну 'наигрознију апсу'. Пошто је све то детаљно изнео преком суду у пријави 21. новембра, затражио је да му окривљени плате: 'За узнемиравање моје куће око пола ноћи и нападање моје фамилије 2.000 динара, а за мене што су ме отерали у затвор, кундацима ударали и везаног до Бање терали, као моју част и лишење слободе, нарушено ми здравље 3.000 динара. – Свега 5.000 динара и словом пет хиљада динара'.

[JASON]

И Богдана Милосављевића, земљорадника из Врмџе, побуњеници су 25. oктобра 'около пола ноћи' извели из куће са псовком 'оца напредњачког', па су га сутрадан довели 'у Бању на Подину гди је логор бунтовнички био и изведоше ме пред њиховог командира Живана Симоновића, кој заповеди те ме опколише бунтовници, тада ме скидоше голог и све што би код мене одузеше, па онда под стражом мувањем кундака дотераше ме у апс општине бањске у неки песак гди сам онако болан и престрављен немајући ништа на себе 24 сата лежао. Кад је прошло 24 сата ондак ме пустише и дадоше ми моје аљине, те под стражом у вароши седео сам све до закљученог примирја'. Представљајући ово Преком суду 21. новембра, тражио је да му се плати: 'За лишење грађанске части 1000 динара, за гоњење, мучење и тучење 1000 динара, за порушено ми здравље 2000 динара и за дангубу што нисам за оних 7 дана док је била буна радио свој пољски посао 100 динара. Свега четири хиљаде сто динара'.
Коста М. Петровић, писар у среском начелству у Крушевцу, изгледа да је потукао рекорде у тражењу суме која би му надокнадила претрпљену штету. Између 1. и 2. новембра нашао се у Рибарима где је званичан рад вршио, и ту су га побуњеници 'разбојнички напали, обезоружали, са званичног рада дигли, слободе лишили, и сви онако наоружани мене и пандура пошто су и њега разоружали потерали за Алексинац, и овако нас до В. Шиљеговца терали и ту смо се ослободили'. Обраћајући се преком суду 25. новембра, захтевао је да побуњенике (именовао је Николу Јовића и друштво му из Гредетина) 'за ово нападање, лишење слободе, и мога званичног чиновничког рада, и за претрпљени стра што сам код њих пет наоружаних за непуна три сата био и свакога минута у неизвесности за свој живот био, и чиновничког положаја лишен, и из Рибара у В. Шиљеговац стражарно теран – поред казне осуди да ми накнаде дванајес хиљада динара'.
Захтев Доне Петковића, служитеља у среском начелству у Зајечару, бацио је у засенак  тражење писара Петровића. Он није хтео динаре. Њему су више одговарали цесарски дукати. Дона је стигао у Горњу Белу Реку да објави долазак свог начелника. Имао је ту несрећу да се сретне с коњицом коју су водили Добросав Петровић и Живко Никодијевић. У свом захтеву иследном судији преког суда за црноречки округ рекао је да су га ту 'везали конопцем, и притворили у соби механској, одузели му оружје један пиштољ, арабију, нож, и коња са такумом, узели му речени Добросав и Живко па ту песницама по врату и глави тукли а ногама у леђа, те и дан дањи јошт сам болестан'. За то тражи: 'Да ми плате за отетог коња са такумом кога нигди ни дан дањи нема 20 дуката цесарски, за отето оружје 2 ½ дук. ц. за претрпљене болове и везивање и мучење 50 дук. цесарски. Свега дакле 72 ½  дуката. (1 дукат = 20 динара.)
Наишли смо и на пресуду Преког суда поводом његовог захтева. Досуђено му је за отетог коња и остале ствари 270 динара, а за претрпљене болове 120 динара. Вероватно ни претходници нису боље прошли.
Косту Павловића, писара начелства среза сврљишког, побуњеници су 28. октобра спровели у Књажевац, где је 'у механској соби стављен под стражом '. Истина, већ сутрадан, како сам наводи у пријави, 'ставили су ме вајно у слободу, али и тада нису ме оставили без страже како дању тако ноћу. И због тога, 'за претрпљени стра, лишење слободе, накнаду части и претрпљени болова од прозеблости' захтевао је да му се плати 10.000 динара, а 'на име подвоза до Књажевца и обратно и на име трошкова учињени у самом Књажевцу' још 270 динара.
Навео је и да му је за време бављења у Књажевцу обијен стан и да су следеће ствари 'од побуњеника сврљички покрађени'.

 1.  у никлу 153,50 динара
 2.  један нов штофани иберциг
 3.  27 пари фусцикала
 4.  40 ока говеђе и свињске пастрме
 5.  50 ока јечма
 6.  један вунен унтерциг
 7.  три пешкита куповна
 8.  две кошуље нове
 9.  десет џепни марама
10. две свилене мараме за око врат.

Све ово по писаревој процени вредело је 350 динара, колико је тражио, а 'претрпљени стра' – 10.000 динара.
Исту судбину доживео је његов начелник, Милан Стевановић. Тог јутра и њега су бунтовници спровели у Књажевац, провео је дан и ноћ у истој соби у механи, па је онда пуштен 'вајно у слободу', али никако остављен без стражара како дању тако ноћу, 'све док власт није прешла у руке државни органа'. А то је било 31. октобра. 'Претрпљени стра, лишење слободе и насилно поништавање чести и поштења и претрпљени болова од прозеблости' остављали су трајније последице код једног среског начелника него код једног среског писара. Стевановић је за све то тражио дупло више од свог писара: 20.000 динара. У надокнади 'на име подвоза и остали трошкова' био је умеренији. Захтевао је само 30 динара више од Павловића. 

[JASON]

Практикант у истом начелству, Спира Станковић, није био спроведен у Књажевац. Њега су ставили у кућни притвор. Али од тога је, према поднетом захтеву преком суду за надокнаду штете од бунтовника, испала читава драма. Ево шта је, између осталог, изнео: '… Они, пошто су, како сам сада уверен, мога капетана и писара у Књажевац спровели, једнако говорили мени и мојој жени, да ћемо и ми бити поубијани, само док им некакво одобрење из Књажевца дође. Ово би можда и учинили, да им нисмо по њиховим наредбама спремали и свакодневно давали масне ручкове и вечере. И то није све. Они су нам, нећемо рећи лично Ђусић и Петар, него са њиховим знањем и одобрењем њихови војници док су били овде покрали и појели 11 ћурака, 6 пловака, 7 матори кокошака и 13 пилади. Изгорели су нам сва дрва која смо имали а било је 7 кола. Оставили су нас у оно онда владавше хладно време, без огрева, те смо услед тога прозебли тако да од тога и сада болове осећамо.
Риста Ђусић и Петар Милошевић лично су на силу и то у вече 30. пр. месеца кад су се вратили са борбе од Грамаде, узели нам: 7 нових куповних кошуља, 2 чаршафа, 3 пешкира и 18 рифи финог платна, те од овог, како нам рекоше, правили крпе за завијање рана њиховим војницима.
Њиховим – бунтовничким – узроком и поводом, на дан 31. пр. месеца преко и око мог стана где сам са женом и дететом био, летеле су и падале гранате. И тада је мој и моје породице живот у опасности био. Да је само једна граната у мој стан пала, било би са мном и мојом породицом свршено све.
За време ове побуне ја и моја породица претрпели смо толико млого стра, патњу и секирање, да се и сада болесно осећамо. А ово нисмо морали по закону трпети. Због тога тужим суду Ристу Ђусића, Петра Милошевића (тужба је поднета 20. новембра, када су обојица већ били стрељани) и све остале побуњенике и у име моје, моје жене Босиљке и моје кћерке Бисеније, понизно молим суд:

1. Да их осуди на заслужену казну.
2. Да их осуди, да ми плате:
  а) Што су ме стражарно спроводили и под стражом мене и моју породицу стављали… 3000 дин.
  б) Што смо ја и моја породица њиховом узроком прозебли… 2000 дин.
  в) Што су ми живину покрали и појели… 60 дин.
  г) Што су ми дрва разграбили и изгорели… 35 дин.
  д) Што су ми побројане ствари на силу за крпе узели… 100 дин.
  е) Што сам био наморан да чиним излишне трошкове… 200 дин.
  ж) Што смо претрпели онолику стра… 500 дин.   Укупно 5.895 динара, прецизно утврђених.'

Шта је Спири Станковићу Преки суд од ових хиљадарки досудио, није познато. Али се види из судске пресуде донете на захтев Селинке Станковић, из Бољевца, ради накнаде штете од бунтовника, да су те цифре знатно кресане. Она је пријавила да јој 24. октобра ујутру Живко Никодијевић, Милоје Никодијевић, Петко Стојадиновић и Иван Радосављевић, 'узеше из ара кобилу младу… и одведоше је незнано где', и да су истог дана Станоје Јовановић и Петар Антић 'наредили људима да се један стог сена разнесе, који је нешто одма а нешто и доцније разнешен и опустошен'. За кобилу је тражила 50 цесарских дуката, а за сено 8 дуката. Суд је одлучио да јој се за кобилу плати 6000 динара, 90 динара за сено, и још 40 динара за дангубу.

Према захтевима среских начелника, преки суд је био необично благонаклон. Вићентију Бешевићу, начелнику среза Зајечарског, кога су побуњеници везали у Горњој Белој Реци, па су га спровели на Честобродицу, 'на име претрпљених мука досудио је 10 хиљада динара'. Ово су имали да плате Живко Никодијевић, поп Милија Петровић, Миленко Првуловић, као и 'становници њихових села и општина заједно са становницима Горње Беле Реке'.

[JASON]

Судије Преког суда судиле су и изрицале пресуде 'по својој савести и убеђењу'. Пресуде, према члану 17. закона о Преком суду, нису подлегале 'никаквом даљем разматрању, него се одмах, најдаље за 24 сахата, шаљу на извршење полицијској власт, која је дужна такове најскорије извршити, и то смртну казну онде где за сходно нађе'.
Како се судило, описао је Пера Тодоровић у свом фељтону Крвава година: 'Често је бивало да окривљенике само прозову по имену и онда председник узвикне: 'Јел' се ти зовеш Стамен Петровић?' Престрављени оптуженик одговори: 'Јес, господине!
- Јеси ли ти био радикалски кмет?
Јадник бледи, слеже раменима.
- Хајд, десет година робије, узвикује г. Рајовић и онда прозива другога.'
Казне су пљуштале без милости, делила се 'правда' насумице и од ока. Цео суд је киптео злобом, мржњом и партијском осветом.

Иако нико није ничим теретио Видена Живковића, председника општинског суда у Врбовцу, добио је од Преког суда 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора – само зато што је радикал. У пресудама Преког суда, које на први поглед изгледају нелогично, није било најбитније учешће у буни, већ и ранија активност у Радикалној партији. Откуда би иначе Чачанин, Радоје Мартиновић, доведен из Чачка, који није ни 'омирисао' буну, био осуђен на 12 година робије у тешком окову!
Петко Стојановић, земљорадник из Бољевца, за учешће у буни (поменуо га је Лападат Костић из Малог Извора да је био у друштву с Добривојем Петровићем кад су његовој кћерци узели коња), осуђен је на 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора.
Младен Игњатовић-Миљковић, кафеџија у Алексинцу, због тога што је носио писмо Љуби Дидићу од Косте Кнежевића, добио је 12 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора.
Милан Петровић-Продановић, земљорадник из Радевца, срез моравски, због учешћа у буни као командир народне војске, осуђен је на 20 година робије у тешком окову и три године полицијског надзора.
Станоје Младеновић, земљорадник из Врмџе, који је био у кафани Јеврема Миленковића у Соко Бањи кад се договарало да се диже устанак и који је у свом селу постао четовођа, осуђен је на смрт. А Димитрије Ристић, бивши народни посланик, који је био командир батаљона II класе, добио је 15 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора. Јованча Д. Трифунац, земљорадник из Суботинца, који је 'ишао у извесна села и народу говорио да иду на Делиград' осуђен је на смрт. Дина Стефановић, такође земљорадник из Суботинца, који је пришао бунтовничком барјаку када је на дан устанка изнесен на улицу, прекрстио се и пољубио га, рекавши: 'То желимо и за то се боримо', био је такође осуђен на смрт. Вуча Николић, који је био много познатији по свом учешћу у буни у сврљишком срезу и учествовао у борби на Дервену, сем тога био дуго у бегству, добио је 12 година робије у тешком окову и три године полицијског надзора.
Станоје Марјановић, из Бољевца, који је после пораза на Честобродици ухваћен с пушком у руци, добио је 3 године робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора. А Димитрије Миленковић, из Планинице, који је заједно с њим ухваћен, и који је такође носио пушку, осуђен је на 8 година робије у тешком окову и 2 године полицијског надзора. Лазар Николић, из Бољевца, био је такође на Честобродици. Ухваћен је без оружја. Добио је за то 5 година робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора.
Милан Гојковић, главни кмет у Јабланици, био је у бунтовничком логору на Честобродици. Пошто је писар Панчић изјавио на суду да је 'силом натеривао људе да морају ићи у побуњенички логор', био је осуђен на смрт. Стојан Ничић-Николић, абаџија из Бољевца, за кога су два сведока изјавила да је добацивао Валакоњцима када су предавали оружје да би требало онда да предају и своје жене, добио је 6 година робије у тешком окову и 2 године полицијског надзора. Славка Антића, из Бољевца, теретио је један сведок да је 'кварио телеграфску жицу'. Иако малолетан, осуђен је на 4 године затвора и 2 године полицијског надзора.