Српске буне

[JASON]

А Стојан Стојковић, из Бољевца, који је признао да је био у логору на Честобродици, али да није учествовао у борби, јер није имао оружја, добио је 12 година робије у тешком окову и 3 године полицијског надзора. Настас Милојковић, из Бољевца, био је такође на Честобродици, с пушком у руци, и тако ухваћен. Пошто је писар Панчић као сведок на суду рекао за њега да је 'наговарао и дизао људе да се буне', а сведок Иван Вулић, телеграфиста из Бољевца, посведочио да је био међу наоружаним људима који су га отерали на Честобродицу, осуђен је на 8 годима робије у тешком окову и две године полицијског надзора. Петар Ивановић, из Бољевца, који је само био на Честобродици, добио је робију колико и он. А Сава Милићевић, командант логора на Честобродици и означен као један од вођа побуне, осуђен је на 6 година затвора и 2 године полицијског надзора. Јеврем Илић, који је на Честобродици ухваћен без оружја, добио је 8 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора.
Вељко Валовић, механџија из Бољевца, који је признао да је 'набављао и спремео храну бунтовницима', а поручник Хинко Покорни теретио га је као сведок да је 'навалице расточио кола, на којима је имао он – г. Покорни отпутовати из Бољевца', добио је због тога 15 година робије у тешком окову и 4 година полицијског надзора. Видоје Сибиновић, ухваћен после пораза на Честобродици, признавши да је тамо био с пушком, осуђен је на 5 година робије у лаком окову и 2 године полицијског надзора. Толико је добио и Димитрије Свиленовић, који је на Честобродици био са својом сабљом. Толико и Марјан Ристић, из Илина, који је био с пушком на Честобродици, али није учествовао у борби против стајаће војске. Никола Нешић, из Планинице, члан радикалног одбора у Бољевцу, кога су два сведока теретила да је 'бунио народ и заговарао да не предају оружје', и још један да је 'у својом механи наговарао народ и дражио га да не предаје оружје, већ да се побуне', био је осуђен на 20 година робије у тешком окову и пет година полицијског надзора.
Милоје Ружић, иако му је било 66 година, а по исказима сведока није био умешан у буну, уз то и сам суд је закључио да се по његовом изгледу види да је 'миран и прост човек', добио је пет година затвора и 2 године полицијског надзора. Милоју Вељковићу, главном кмету у Јаковцу, срез тимочки, било је 70 година. Отишао је у Нови Хан с војницима из свог села, затим седео у Књажевцу 'у општинском суду једнако док државна власт није узела управу у своје руке'. На осново овог признања осуђен је на 20 година робије у тешком окову и 5 година полицијског затвора! Коста Б. Живковић, терзија из Алексинца, који је 'шио бунтовнички барјак', осуђен je на – смрт!
Судило се, дакле, 'по савести и уверењу'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На преком суду најгоре је од свих округа прошао алексиначки. Из њега је изведен највећи број људи на суд – 295, и досуђен им је највећи број смртних казни – 52. (Из самог Алексинца осуђено је њих 12 на смрт.) Књажевачки округ, који је за разлику и од алексиначког и од црноречког био сав побуњен, прошао је 'најбоље'. Из њега је изведено 195 људи на суд, од којих су 'само' 14 добили најтеже казне. На овој ранг-листи он је тек на трећем месту. Друго је заузео црноречки округ, из кога је изведено на суд 236 људи, од којих су њих двадесет тројица осуђени на смрт.
Од срезова, највише је изведено на суд из бољевачког – 167. Затим из бањског – 101, моравског – 98, крајинског – 87, зајечарског – 65, заглавског – 62, сврљишког – 47, тимочког – 42, итд.
Тешко је наћи неку логику у овом односу Преког суда према побуњеним крајевима. Буна у Алексинцу трајала је само један дан, а 12 његових житеља је осуђено на смрт, док је цео књажевачки округ, где је побуна много дуже дејствовала, добио укупно 14 смртних казни. У односу на број смртних казни у алексиначком округу, 52, то је готово четири пута мање. Биће, по свој прилици, да се ипак судило по оној оцени Пере Тодоровића 'у трку'.

[JASON]

После дванаест дана проведених у казаматима београдског града (од тога десет дана као самци у ћелијама), дошло је време и затвореним члановима Главног одбора да крену у Зајечар, пред Преки суд. Извод из извештаја дежурног официра, поручника Милана Маринковића, за 7. новембар је гласио: 'Донет ручак прегледан је и раздат свима. По подне сам им издао налог да се спрему за пут, тачно до 6 сати овог вечера да су готови. Кад сам им саопштио путовање сви су били пренеражени. Стева је плакао. Само су били обични Пера и Раша. Кад сам отишао код Гиге да га натоварим у кола он се претварао да спава и почео бунцати: некакав говор пред Краљем итд. – но после се освестио. Али све ми ово изгледа да се претварао'.
Санитетски мајор, др. Лаза Лазаревић их је прегледао и поднео рапорт: 'Свако од њих носи по једно државно гвожђе, којим су им оковане обе ноге. У времену од 3-4 сахата по подне прегледао сам свих 9 притвореника и нашао сам, да су сви здрави.'
Затвореници су били унесени у кола, јер у оковима и исцрпљени, једва су могли да ходају. Одвезли су их на дунавску паробродску станицу у три фијакера казненог завода и један 'омнибус', затворена војна кола градске команде, где су их утоварили у брод 'Делиград'.
Поручник Маринковић, који их је стражарно спровео до Параћина, известио је пуковника Пантелића: 'Пошли смо из Београда у 9 сах. а стигли у Смедерево у 11 ½ сах. Ту се натоварили у нарочити жељезнички влак и стигли у Параћин у 5 ½ сати јутра. И у лађи и у вагону били су сви заједно. У Параћину сам их предао капетану Милошу'.
(У јесен 1883, пруга од Београда још није радила, тек су бушени тунели, рипањски, раљски, и грађен је рипањски вијадукт. Били су то тешки и велики радови, па се прво градила железничка пруга Смедерево – Велика Плана – Ниш. Осамдесет друге била је готова деоница Смедерево – Параћин за преношење железничког материјала, те су их зато и довезли бродом до Смедерева, а одатле пребецили возом за Параћин.)
Према мемоарима Раше Милошевића, на броду су добили одобрење да могу да разговарају 'осим о делу због кога су притворени', Пера Тодоровић изнудио је допуштење да могу и певати, па им је Раша отпевао једну руску песму. Песма гласи:

Дружно крјепко вас би братја
Ја б в обњатија закључил
И нађежди и прокљатја
С вами вијестје раздјелил
Но трупаја сила злоби
Вон из братскаво крушка
Гоњит в снјежњија сугроби
В тму холод рудника
Но и там на зло гањењу
Вјеру лучшју своју
В маладоје пакаљењје
Својату в цердцје сахрању

Маринковић је забележио: 'У лађи и вагону говорили су обичне ствари. Највише је говорио Пера. Гига је ћутао. Јоца, Стева и Андра спавали су'.
У Параћин су стигли на Св. Аранђела, 8. новембра, баш у зору; на параћинској цркви звонила су звона за јутрење. Чим се воз зауставио, вагонима су пришли војници, изнели их и пренели на рукама у кочијашка кола покривена арњевима.  
У Параћину их је поручник Маринковић предао коњичком капетану Милошу Обућини Петровићу, који ће их одвести у Зајечар. Пратили су их сејмени. Имали су мали одмор у механи 'Стража' на превоју између Параћина и Бољевца. Ту су се срели с попом Данилом Анђелковићем, кога су такође спроводили пред Преки суд. Он им је испричао последње новости и ко је од вођа буне већ стрељан. Преноћили су у Бољевцу и у Зајечар стигли 9. новембра, око 10 часова. Пера Тодоровић описао је тај улазак у град: 'При пролазу кроз чаршију, Зајечарци су истрчавали да нас виде, вест о доласку Главног одбора била је још раније раширена.' Перу су одвојили и затворили у собицу у окружном начелству, где је пре њега био Станоје Динић и кога су одатле извели на стрељање. Остале су по двојицу затворили у општинску апсану. Чували су их војници сталног кадра. Начелник страже био је Јевгеније Јуришић Штурм. Према њима је био више него коректан.

[JASON]

Затворене чланове Главног одбора чекала је нова неизвесност, која је трајала пуне две недеље. Тек 23. новембра почело је њихово саслушавање које су вршили иследни судија Илија Мојсиловић и владин комесар Ђока Стефановић. Трајало је за сваког десет до петнаест минута. Први је саслушан Пера Тодоровић, негде око 9 часова, затим Раша Милошевић, па Коста Таушановић и тако редом.
Пера Тодоровић је записао: 'За све време мога затвора у Зајечару, никад нисам веровао ни једног тренутка, да ћу остати жив и да ћу некако моћи да се измигољим из ове опасности. Тада ми је често падало на памет, како би ми сада друкчије и лакше било, да нешто сад верујем у Бога и у његову правду, а нарочито да верујем у рај и пакао. Ма колико примитивна и простачка да изгледа замисао о рају и паклу, ипак је она велика и величанствена, што се најбоље види у оваквим тренуцима, јер она простом човеку даје утехе и ублажења, што му никад никакво философирање не би могло накнадити. Како лакомислено раде сви они, који убијају ову веру код простог човека, а немоћни су да је замене другим чим, што би било ма и слично, а камо ли боље од ње'.

Судски претрес почео је 28. новембра у једној пространој соби Окружног начелства, у којој су били смештени 'један дугачки судијски сто, за којим су заседавале судије, један мањи сто за секретара и једна каса сандучара, у којој су чувана акта Преког суда'. Клупе за оптужене није било. У тешким оковима, они су морали да одстоје цело време суђења. Једино је добио столицу Гига Гершић, који је изјавио 'да је толико слаб, да не може стајати'.
Државни тужилац, Антоније Поповић, иначе судија ужичког Окружног суда, прочитао је тужбу која је одмах у почетку износила као непобитну чињеницу 'да је устанак у окрузима црноречком, књажевачком, алексиначком и у срезу крајинском дело Радикалне партије', да су радикалски прваци кроз 'подла ласкања простом народу' успели да га 'искваре' и да га 'заведу на странпутице', на противстајање 'властима и законитим наредбама'. За чланове Главног одбора је речено да је ова побуна била њихово 'крајње и последње средство да се власти докопају', да 'постојеће стање у земљи променом Устава и династије оборе', и да 'све што им се опирало и што им је сметало, из освете потру и униште'. Истина, за њих се не може рећи да су 'лично учествовали у побуни', али су зато 'подбадали чланове своје партије и други прост народ на побуну, па се стога… према пропису параграфа 46 Кривичног законика појављују овде не само као саучесници већ и као главни виновници ове буне'. Тужилац је за све оптужене чланове Главног одбора затражио смртну казну.
Оптужени нису били нарочито 'импресионирани наводима оптужбе'. Пера Тодоровић каже да је 'тужба била широка и празна', да је на њега оставила 'јадан и ништаван утисак'. Оптужница је по њему била 'прост водњикав уводни чланак, какав се тада писао у 'Виделу'… где се опозиција анатемише као издајничка и непатриотична, као 'убица мајке Србије, џелати рођене земље'. Уз то долазе већ познати епитети о бунтовничким смеровима, о непоштовању власти, о презирању свега што је добро и корисно, итд.
Цело пре подне читана је оптужба и разна акта, документи и искази који су поткрепљавали оптужницу. Претрес је био прекинут у подне, па настављен у 15 часова, када је почела одбрана оптужених.

[JASON]

Први је говорио Пера Тодоровић. Његов говор трајао је два пуна сата. Био је неприпремљен и импровизовао је на лицу места. Био је то онај стари Пера Тодоровић, 'каквог су га упамтили његови верници док им је неустрашиво говорио о борби против тиранске власти'. Храбар, несаломив, логичан, у великом ораторском надахнућу. Сви оптужени вођи пре њега бранилои су себе и своје животе. И чланови Главног одбора, који су говорили после њега, углавном су иступали у своју личну одбрану. Он није бранио себе. Бранио је своју странку. Раша Милошевић је записао да је Пера почео свој говор 'бранећи целу радикалну странку својим познатим говорничким талентом; сласт га је било слушати'. Говорио је лако, 'оповргавајући тезу оптужбе контратезом своје одбране са смелим говорничким поентама, пленио стилом несебичног ангажовања и наметао се логиком принципијелне расправе'.
Човек изванредне речитости, страстан полемичар, успео је да ућутка и самог председника суда, надменог Рајовића. У почетку говора, неколико пута га је Рајовић прекидао, упадајући му у реч. Тодоровић му је одбрусио: 'Говорите ли ви овде или ја, господине председниче? Ја овде главу браним, и ваљда ми нећете у тој одбрани пресецати сваку реч?!' Председник је устукнуо. Пера је говорио до краја без иједне његове упадице.
Пера Тодоровић није бранио себе. Он је бранио Радикалну странку и њен Главни одбор. Рекао је:
'Програм Радикалне странке је јаван, свакоме познат и организација Радикалне странке изведена је на основу Закона о удружењима. Њен програм скупио је под своју заставу велику већину народа. Радикална странка је монархични принцип истакла на својој застави и нико нема права, па ни државни тужилац, да јој потури какав други принцип владавине. Не би било ни паметно ни за сам принцип монархије, ни за саму владајућу династију, тврдити да је велика већина народа противна монархистичком принципу. Нису непозната ни средства којима се Радикална странка бори да оствари свој програм. Радикална странка води легалну борбу у границама постојећих закона; бори се чак и против постојећег намесничког Устава, жели да га промени и да га бољим замени.'
За себе је казао да није написао онај инкриминисани чланак о разоружању народне војске у 'Самоуправи'. Из простог разлога што тада није био у земљи. Али је поводом тог дела оптужбе одговорио:
'Што се тиче чланка у 'Самоуправи' – 'Разоружање народне војске', ја нарочито наглашујем, господо судије, да процените сами да ли је тај чланак могао утицати на оне шубараше (Влахе), сељаке села Саселца, који можда никад нису видели књигу, који ретко кад силазе са својих појата у своје село, и који и не знају и да постоје новине. Али, да им је којим чудом такав забрањени број 'Самоуправе' и допро до Сесалца, зар би садржина тог чланка могла утицати на људе који не знају да читају, који га не би ни разумели и кад би им га неко прочитао. Дакле, тај чланак није могао изазвати буну, него је њу изазвала власт, која је на свој начин одузимала оружје како је од кога хтела'.
Подсмехнуо се целом суду када се осврнуо на оптужбу да је Главни одбор организовао буну.
'Да смо се ма из каквих побуда решили да изаберемо Црну Реку за терен побуне, зар бисмо ми допустили да нас београдска полиција ноћу извуче из наших постеља и баци у подрум тврдиње београдске! Представите и овакву једну слику. Главни одбор Радикалне странке диже буну на Тимоку испод Ртња. Ту су поп Маринко, Љуба Дидић, Аничић, Веселиновић, командир Петар, и каквих још командира није било у овој буни. Поп Маринко скинуо је своју мантију, а остали грађани своје гуњеве и чакшире, обукли блузе и шињеле, ставили на главу шајкаче, узели у руке пушке, па пале и убијају где кога стигну, а чланови Главног одбора засели у Београду па чекају повољан абер из Тимочке Крајине!'
На крају је смело узвикнуо: 'Да је Главни одбор знао за буну и да ју је он припремао, ви бисте, господо судије, седели данас где ми, а ми где ви!'

После Тодоровића говорио је Раша Милошевић, скоро цео сат. Пера каже у својим сећањима да је његов говор био 'поштен и достојанствен'. Раша у својим мемоарима препричава укратко шта је ко говорио од чланова главног одбора, али не улази у њихову оцену. Тодоровић се не либи да изнесе своје мишљење о њиховој одбрани. О некима се изражава веома негативно, нарочито о Таушановићу. Међутим, треба знати да је та своја мишљења написао после раскида са радикалима.

[JASON]

Тиме је завршен процес који је трајао више од три часа. Раша Милошевић је записао:
'По наредби председника суда изашли смо из сале у ходник; у заседању судском остали су само судије ради саветовања. У ходнику смо се окупили сви. Смејали смо се, шалили, распитивали шта ли значе они параграфи, под које су подвели нашу кривицу, и какву казну доносе цитирани параграфи кривичног закона. У нашем друштву је био и секретар преког суда, Миленко Жујовић (брат нашег млађег друга Јове Жујовића); он нам није давао одговора на наша питања, али је био снужден… Прошло је пола часа у томе разговору, кад Рајовић отвори врата, прође кроз нашу гомилу и оде у телеграф који се налазио у истој згради. После кратког бављења у телеграфу, Рајовић се врати у салу за суђење, зазвони, Јевђеније Јуришић уђе, и ми чусмо глас Рајовића којим наређује Јуришићу да нас уведе у заседање.
Уђосмо у канцеларију, поређасмо се како смо и раније стајали, за тренутак завлада мртва тишина. Њу прекиде Рајовић читајући кратку мотивацију, после које поче театрално читати повишеним баритоном пресуду, којом се осуђују: (још јачим гласом) Пера Тодоровић, на смрт, Раша Милошевић, на смрт, (нижим гласом) Коста Таушановић на седам а Павле Михаиловић на пет година заточења; Андра Николић, Гига Гершић, Јован Ђаја, Стеван Стевановић и Јован Симић ослобађају се као невини'.
Паја Михаиловић уграби моменат и упита судије: а зашто мене осудисте? на шта му Пера одговори: 'за оно што шапућеш испод јоргана'.
После прочитане пресуде, Рајовић је наредио стражару: 'Води их!' Пера Тодоровић је упитао да ли могу да 'моле за милост Његово Величанство?' Председник Преког суда одговорио је ужурбано 'можете, можете', и заповедио да им се да прибор за писање. 'Та хитна предусретљивост, која прелази у љубазност, после оне театралнности при изрицању пресуде, би ми чудновата! Звер Рајовић као да постаде кротак. Изгледао ми је, као да му се скинуо велики терет с душе кад је чуо нешу жељу да молимо за милост; он то као да није очекивао, и да му је веома пријатно било што се преварио'.
Молба за помиловање отпремљена је за Београд око 13 часова. Нешто око 16 сати улетео је у апсану Јуришић, вичући: 'Милост! Милост! Милост!' Грлио је 'све и љубио се са свима'.
Сутрадан су ослобођени чланови Главног одбора пошли за Неготин, а одатле лађом за Београд својим кућама. Гига, који је прве ноћи затвора сасвим оседео био, сад се поново дотерао; његова коса добила је своју 'природну' боју. Неко му беше сео на цилиндар, те је сад купио нов шешир, а и Ђаја је купио шешир; ово је први пут да је на Ђајиној глави виђена друга капа а не цилиндар.
Остали су Тодоровић, Милошевић, Таушановић и Михајловић. Седмог децембра, око осам часова, утоварени у обична кочијашка кола, покривена арњевима, кренули су преко Честобродице за Параћин, путовали железницом до Осипаонице, па продужили колима за Пожаревац.

[JASON]

Читаоци ће се сетити, да је Рајовић, пре саопштења пресуде члановима Главног одбора, изашао из заседања, прошао кроз ходник и отишао у телеграф. Том приликом је Рајовић саопштио телеграфској станици у Министарству Унутрашњих Дела, где је дежурни телеграфиста био Радоје Радојловић, да се извести краљ Милан, да је Преки суд осудио, Перу и Рашу на смрт, Таушановића на 7 а Пају Михајловића на пет година затвора, и моли да му се одговори: да ли може такву пресуду саопштити осуђенима. Министар председник, Никола Христић, примио је ту депешу и поднео је на увиђај Краљу. Рајовићу се одмах одговори да се пресуда одобрава али му је нарочито наглашено да се не извршује док се не добије одобрење за то.

У својим сећањима Раша Милошевић бележи:
'У Београду је било све престрављено. И ако се ко заузимао за неке затворенике, то нису били београдски радикали. За неке су се заузимали либерали од утицаја код краља Милана, јер су их породичне везе и пријатељство везивале са осуђеним радикалима. Јова Крсмановић, богати и виђени београдски трговац, либерал, лично се заузимао код Краља за Аничића, трговца из Књажевца, који је у раним годинама дошао у Књажевац са далматинског приморја. Стојан Новаковић заузимао се за своје професоре: Гигу Гершића, Јована Ђају и Андру Николића. Моја супруга развила је била своју акцију и преко краљице Наталије, и преко руског посланика Персијанија и самог Браја, немачког посланика. Персијани нам је много помогао не лично и непосредно него преко Браја, свога доброг пријатеља, кога је молио да умилостиви краља Милана. Доктор Марија Фјодоровна Зиболд, познати лекар београдском грађанству, досађивала је Брају својим молбама, као немачка поданица рођена у Русији, и апеловала на његова родитељска осећања. Помоћ Браја, немачког посланика, од великог утицаја код краља Милана, била је осигурана.
(Марија Зиболд  је била је прва жена лекар у Србији, а вероватно и на Балкану. Прикупљала је по целој Србији потписе за помиловање радикалских првака. Ову петицију лично је уручила краљу Милану који је радикале помиловао, а Марију Зиболд протерао из Србије.)
Доцније, кад сам био Управник Државног Монопола, у немачком посланству био је чиновник син грофа де Браја; с њим сам се упознао. Овај млади Немац причао ми је тада све шта је његов отац предузимао код краља Милана само да нам спасе живот. И кад је једном стари Брај посетио свога сина у Београду, добио сам прилику да му лично захвалим на његовом заузимању. Тада ми је Брај рекао: 'Да је краљ Милан боље познавао вас радикале и ви њега, верујем да неби дошло до зајечарске буне. Али узајамно неповерење и непознавање одвело је Вас и Ваше другове у Зајечар, а краљ Милан и његова династија су тако трагично завршили свој живот. Краљ Милан је био човек добра срца.'
Сигурно је и млађим нараштајима познат доктор Лаза Ђокић, професор зоологије на Великој Школи. У доба Зајечарске буне, он је поред своје професорске службе био и гувернер престолонаследника Александра. Он је био добар познаник наше породице: био је рођак моје супруге. А и ми радикали добро смо се пазили са доктором Лазом Ђокићем, јер је он био наше горе лист.
Писмо Аце Станојевића, моја супруга је примила пошто сам већ затворен. Добивено писмо покаже Ђокићу. Из писма се видело, да је Аца одвраћао људе да се не буне, али није успео у томе. Да неби одговарао за туђу лудост, он пише да је напустио Србију, и да ће бити ван њених граница у Бугарској у тренутку кад будем то писмо примио. Ја сам међутим већ био у затвору. Ђокић прочита писмо и сматрао га је као један докуменат у корист нашу и реши, сагласно са мојом супругом, да ово писмо дотури краљици Наталији, која ће га сигурно показати краљу Милану. Тако је и било. Краљица Наталија покаже ово писмо Краљу као доказ, да су наши виђенији људи у побуњеним крајевима чак и одвраћали побуњенике да се окану неразумног посла, који повлачи са собом опасне последице.
Краљица је знала да ће моја супруга кроз кратко време постати мати па се користила и стањем њеним да измоли од краља Милана повољно обећање у погледу наше судбине. Акција краљице Наталије имала је успеха. Апеловала је на Миланово родитељско осећање, и тај корак дао је добре последице. Краљ Милан да своје краљевско обећање да ће нам живот поштедети, писмо прими, преда га Министру Председнику и овај га пошаље преком суду у Зајечар. Том приликом Краљ Милан изјави Краљици, да му је незгодно помиловати мене, јер би онда морао помиловати и Перу Тодоровића.
- У толико боље. Нека ово дете, које ће угледати свет кроз који дан, спасе живот и своме оцу и његовом другу, своме чика Пери, рекла је краљица Наталија.
Краљ је обећао тада да ће помиловати и мене и Перу. Резултат свега разговора о томе био је тај, да је краљица Наталија звала себи Д-р Лазу Докића, саопштила му цео ток разговора између ње и краља Милана, и замолила га да одма оде мојој супрузи и саопшти јој: да верује само оним вестима о судбини свога супруга, које јој саопшти краљица преко Докића, никаквим другим вестима да не верује.  'Кажите госпођи Милошевић, да ће њен муж остати жив, да ћу јој ја прва саопштити пресуду преког суда; пре тога нека не верује никаквим вестима и нека буде спокојна у интересу свог здравља и онога што носи…'
У Београду су предузете биле мере, да Рајовић не изврши пресуду преког суда над члановима Главног одбора пре него што се то одобри од стране Министра Председника, односно самог Краља. По одредбама преког суда, пресуда се могла одмах извршити после изрицања: није било никакве више инстанције, којој би се могла поднети жалба. У Београду су се с разлогом бринули, да Рајовић, како га је Бог дао не изврши пресуду одмах, стога му је наређено, да пресуду над члановима Гланог одбора не извршује пре него што добије одобрење.
Друго једно питање, које је било скопчано са извршењем краљевог обећања, било је то: да ли ће осуђени чланови Главног одбора, осуђени на смрт, молити за помиловање…
Пошто нам је пресуда саопштена, у двору је неко кратко време трајала узнемиреност. Јер би за Краља било врло незгодно да испуни дату реч, да ће нас помиловати, ако не будемо молили за милост. Добри Радоје Радојловић, телеграфиста у министарској телеграфској станици, причао је како је и сам Краљ био узбуђен очекујући вест из Зајечара. Хоћемо ли молити за милост или нећемо. Радоје, 'ујкино дете', веома је волео Перу Тодоровића, и ако му је Милутин Гарашанин био ујак, и с нестрпљењем је очекивао да му телеграфска жица донесе нашу молбу. Чим је на телеграфу примио молбу, одмах је одјурио у двор, и предао телеграм краљу Милану, који је ту депешу очекивао. Краља је био обавестио Рајoвић, да смо по изреченој пресуди молили да нам допусти да можемо молити за милост; дакле Краљ је очекивао ту наговештену депешу. Стога је и милост краљева брзо стигла: на одговор се није чекало ни један час…

Написах неколико речи Драги, мојој супрузи; јавим јој, да је свију нас у затвору жеља, да наша ћерчица добије има 'Споменка', као успомену на 1883. годину…

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Одазивам се своме пријатном осећању захвалности, кад помињем, да је моја ћерка, чим је почела писати, у знак захвалности за спасени живот очев, на дан свог рођења, писала краљици Наталији и захваљивала јој на доброчинству. Добивши ово писмо краљица Наталија одмах замоли моју супругу да јој доведе или пошаље дете. Моја супруга се одазове њеном позиву. Видевши моју ћеркицу, држећи моју Спомену у своме крилу, Краљица је горко плакала.'

[JASON]

Последњег дана те бурне 1883. године, у бр. 284. 'Српских Новина', предат је у јавност кратак Извештај председника Преког суда, који овде у целости саопштавамо.

Господину министру правде.
Преки суд за округ црноречки и књажевачки, за варош Алексинац и срезове: бањски, моравски и алексиначки, округа алексиначког и за срез крајински округа крајинског, свршио је синоћ сав свој рад, и о томе има част поднети господину министру правде свој целокупни извештај.
За све време преки суд радио је и држао своје седнице у Зајечару у окружном суду.
Од 4. новембра па до синоћ, а то је трајало 33 дана, имао је 84 претреса са 819 оптужених.
Осим два дела увреде, три паљевине и два дела противстајање власти пре ванреднога стања, сва остала дела обухватају издајничко предузеће са једном паљевином и прикривањем хајдука такође из ранијег времена.

Из горњег броја 819 осуђено је:
I.  На смрт …………………………………………………...............94
    Од ових налазе се 10 у бегству, 1 се сам у затвору обесио, а 63 помиловањем Његовог Величанства Краља, замењена је смртна казна робијом.
II. На робију………………………………………................…..567
     У који број улазе 11 што су у бегству.
III.На заточење………………………………………...........……….5
IV.На затвор……………………………………………............…….68
V. Ослобођено као невини…………………….......…….….. 75
                                                      Свега….…...… 819

Од целога овога рада предата су данас акта са деловодним протоколом комесару иследних власти г. Ђорђу Стефановићу, судији Касационог суда.

Бр. 261.
7. декембра 1883. године,                Председник преког суда
У Зајечару.                                            Д. Рајовић с.р.                                                                                    

[JASON]

'Било је то', по причању Пере Тодоровића, '25. децембара 1885. у сумрак око 6 сати увече. Мене је командант града Бл. Јурковић одазвао и одвео у једну собу градске команде, негда 'пашиног конака'. Тако сам стајао још добру четврт сата. За тим се зачу војничко корачање и на једаред собна се врата широм отворише и унутра уђе крупан виши официр, сав умотан у шињел, тако да се ни лице није видело. Ушав унутра он једним покретом разгрте шињел и рече:
- Јамачно се мени нисте надали?
Мени се учини, да је то г. Франасовић, тадањи министар војни, те одговорим: Зацело не г. министре. Но у тај мах мој 'госп. министар' збаци шињел на оближњу столицу и понови:
- То јест, мени се нисте надали!
Ја зинух од чуда и избечих очи. Преда мном је стајао - краљ Милан. Ја се дубоко поклоним: 'Извините, Величанство, нисам вас познао'.
Настао је дуг разговор, који је Тодоровић изнео у својим 'Успоменама'. Кад је, наиме, Пера Тодоровић у очи Дмитрова дне 1883, са осталим члановима главног одбора, затворен у Београдски град, он је писао Краљу Милану, и правдао радикалну странку, наводећи да би она била способна да буде од услуга и земљи и Краљу, кад би јој се само више вере поклонило. Доцније, кад су, након две године дошла сливничка искушења, 'краљ Милан се сетио ове моје понуде, и сем осталога, јамачно је и она била један разлог, који га је довео к мени у тврђаву београдску'.
Краљ је желео да зна, изложивши тежак положај, шта би се од Радикалне странке могло очекивати и како би се она понашала, у овим тешким приликама. По том, за убудуће оставио је ове изгледе: 'Ако се радикали покажу као паметни људи и истинити родољуби у овој прилици, последица би тога могла бити, да се збиља прегледа шта је остварљиво од радикалних захтева, па да се то покуша и остварити. Да ми се не би пребацивало да вас овде затворене у хапсани уцењујем, и да вам стављам услове у тренутку када вам држим нож под гушу, ја ћу вас помиловати, не тражећи од вас ништа друго, до то, да ћете својски помоћи да се Србија спасе од опасности, у коју је запала, и да ћете при томе водити особена рачуна, у чему види то спасење владалац земље. То је једино што сад тражим од вас. За све остало споразумећемо се кад будете у слободи'.

Краљ је одржао реч. Вративши се после тога у Ниш, где је био главни стан српске војске, која је још стајала на окупу, лицем на нову 1886. годину, у свом с.р. писму упућеном из Ниша на М. Гарашанина у Београд, Краљ овлашћује председника министарства: 'Драги г. Гарашанине… дужност је пријатна заблагодарити, и у то име овлашћујем вас, да обзнаните ову моју јавну владалачку признателност, као и тврду моју наду, да и даље Краљ и Србија могу рачунати на све њене синове.
Како су се и сами они, чији су путови и начини у редовним приликама прелазили границе закона, искрено у општој утакмици самопрегоревања и отправљања дужности показали и одржали на истој висини са осталима, то желим да моја прва владалачка реч у 1886. наступајућој години, буде израз видљива мога уважења свачије службе Отаџбини, буде доказ да у очима Краља Србије ова је прва врлина, коју он захтева од свију и свакога.
Па за то сам наредио, на основу права помиловања, које ми даје земаљски Устав, да се из овдашњег казненог завода пусте на слободу сви они, који су за дело побуне 1883. године осуђени.
Вама пак стављам у дужност да наредите, да се то исто одмах учини и према онима, што су се у Београдском и Пожаревачком казненом заводу налазе затворени за исто дело, које им праштам, и забораву предајем.

1. јануара 1886.                                                                                                Вама
у Нишу.                                                                                 искрено благодарни врховни командант,
                                                                                                                 Краљ Милан с.р.


(Кад је ујутру на нову 1886. годину пукао глас у Нишу о ослобођењу радикалних осуђеника, и то управник казненог завода саопштио председнику нишког суда Андри Грујићу, 1883. год. члану преког суда у Зајечару, онда је овај рекао: 'Хм, хм, дакле, пуштени! Нису вала, ни били криви'.)

Двадесет другог децембра 1888. Велика народна скупштина прихватила је нацрт новог Устава без дебате. Био је то, како га је оцењивао Раша Милошевић, један од најслободоумнијих устава у свету. Примио га је из руку краља Милана и потписао председник Министарског савета – Никола Христић.

[JASON]

Глас се чује: Дидић Љуба вели
Ја не гледам ох, свет овај бели
Четир' годин', већ Србине брале
На мом гробу свеће се не пале!
Нити вином да га ко прелије
Од како ме Краљевица крије
Суза нема да на њему кане
Грма нема да бар тица стане 
Да у зору славуј ми отпева
Да л још Србин о слободи снева.
Нигде знака на том пољу равном,
А ја лежим ох, у гробу тавном.
Од свуда ме мрак увио густи,
Сетите се да је мој гроб пусти,
Сетите се  осамдесет треће,
На мом гробу још не расте цвеће,
Већ ми трава кроз кости проклија,
Драга браћо, ово ми додија,
Да из земље довикујем вама…

10.новембра 1940. г. освећен је и откривен споменик стрељаним радикалима.
На споменику су урезана следећа имена (без занимања):

Милија Петровић, свештеник из Бољевца,
Маринко Ивковић, свештеник, бивш. народни посланик из Бољевца,
Живко Никодијевић, столар из Бољевца,
Миленко Првуловић, из Параћина, учитељ у Кривом Виру,
Милисав Стефановић-Томић, земљорадник, кмет из Кривог Вира,
Милан Гојковић, земљорадник, кмет из Јабланице,
Живан Никодијћ (Никодијевић), земљорадник, н. посланик из Јабланице,
Миленко Николић, земљорадник, кмет из Планинице,
Гавра Аничић, трговац, народни посланик из Књажевца,
Љуба Дидић, трговац, народни посланик из Соко Бање,
Љубомир Божиновић, трговац, народни посланик из Књажевца,
Станоје Динић, земљорадник, народни посланик из Мучибабе,
Риста Ђусић Баћа, земљорадник , бивш. народни посланик из Мерџелата,
Петар Милошевић, земљорадник, кмет, командир IV бат. нар. војске из Извора,
Михаило Гилкић, пандур Окружног суда из Алексинца,
Коста Јанковић, трговац, народни посланик из Прћиловице,
Серафим Неготинац, трговац, претсед. општине из Крушевца,
Ђока Мариновић, фијакериста из Зајечара.
Никола Коле Кнежевић, трговац, народни посланик из Алексинца,
Лазар Миленковић, свештеник, бивш. народни посланик из Трњана,
Владимир Зебић, из Лознице, учитељ из Подгорца (извршио самоубиство).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Тимочка буна - Прилози


Извештај главног команданта војске за успоставу реда у побуњеним крајевима Ђенерала Тихомиља Нилолића
Господину министру војном.

Постављен превисоким указом од 21. октобра текуће год. за главног команданта војске одређене, да поврати ред у побуњеним крајевима, и за краљевог комесара, ја сам се 22. истог месеца кренуо са одређеним ми штабом из Београда и 23. стигао у Параћин, где сам истог вечера затекао следећи распоред трупа моје команде: X. и XI. батаљон, IV. батерију шумадијског арт. пука и I. и V. ескадрон сталнога кадра код св. Петке. XIII. и XV. батаљон са остатком шумад. арт. пука у Ћуприји. II. и III. батаљон у Параћину. Моравски арт. пук у Јагодини. Брдски арт. пук са 80 чувара јавне безбедности у Зајечару. Бунтовници тога дана, по извешћу које сам добио, посели су Калафат, Стражу, Столице, Честобродицу са свима надвишавајућим тачкама а било их је на броју 2-3000. У интересу бржег установлења реда у црноречком округу, наредио сам одмах 24. октобра начелствима у Неготини, Пожаревцу, Ћуприји, Алексинцу и Књажевцу, да се са црноречким округом прекине, до даљег мог налога, свака приватна саобраћајна веза писмом и депешом, а тако исто, да нико не сме у тај округ улазити ни излазити. Да би бунт што пре угушио, намеравао сам да одмах нападнем; али због форсираног марша, батаљони, који су тога дана стигли у Параћин, а и они у Ћуприји, били су уморени, те нисам ништа могао предузети 24. октобра, него сам наредио, да се тога дана трупе одморе, а међу тим да се спреме потпуно за марш и бој. Према претећем држању и положају бунтовника морао сам закључити да ће се бунт са млого више муке и крви савладати. Земљиште између нас и бунтовника, као веза између Голубинских планина и Ртња, јако је брдовито, испресецано дубоким јаругама са стрмим одсецима, а при том покривено шумом, те претставља један земљиштни одсек, који се са врло великим тешкоћама може прелазити и у обичним приликама и мирном времену особито са артиљеријом, а утолико теже кад је поседнуто, као што је овом прилоком, бунтовницима, становницима тих крајева.  С погледом на ове тешкоће, напад на бунтовнике могао сам извршити на три начина: или форсирати теснац Честобродички са свом снагом, па ма каквих жртава поднео; или поделити моје трупе у два дела, па с једним на Честобродицу само потпомагајући нападати, а главни напад извршити преко Мозгова и више Лозице на Калафат и остале поседнуте висове; или држати се у сасвим одбранбеном положају према Честобродини, а главни напад извршити већим обиласком преко Бање, Бучја и Планинице. Првим начином нисам хтео радити, што сам предпостављао да форсирајући теснац покривен шумом и испресецан грдним провалама и јаругама, и по томе служећи се пешадијом без артиљерије могао би имати веће губитке. Трећи начин нисам могао употребити због тога, што би ми више времена требало за извршење; јер док би дошао само до бунтовника требало би ми 3-4 марша, и тек онда у бој се упуштати; па једино дакле стога, а друго што би бунтовници имали више времена, да се и сами прикупљају и да и остале крајеве подстичу и дижу на бунт, напустио сам и овај трећи начин, мада сам у неколико био приступио ка извршењу његовом, а и наредбу за кретање трупа издао. Срез Бањски био је 24. на миру и тек се 25. побунио и заузео Бањску клисуру и околину. Према оваком стању решио сам се да извршим други начин. Да би што више у времену добио, а и трупе од штрапаца поштедио, издејствовао сам од министра грађевина, који се у то време у Параћину десио, да ми стави на расположење потребан број железничких кола за пренос батаљона до Ђуниса.