Српске буне

[JASON]

Михајло Ступаревић, учитељ у пензији.
(Политика, 2. април 1927.)

О 'Тимочкој буни' г. Слободан Јовановић износи да је Главни Одбор Радикалне Странке знао и утицао на покретање буне, а г. Раша Милошевић пориче то и вели да Главни Одбор није ништа решавао о дизању буне.
И ја сам један од оних, који су активно учествовали у дизању буне у Бољевцу, коме су у 'Алманаху Пашић' дали друго место, јер се у 'Алманаху' у чланку о Тимочкој буни каже: 'Утврђен је историјски факт да су буну подигли учитељи Тихомир Маринковић и Михаило Ступаревић'. Ја бих овоме имао да додам да прво место за непосредно дизање буне припада Добросаву Петровићу, па тек после долазимо ми учитељи и остали, а поп Маринко, као личност од ауторитета у срезу, прихватио је буну кад смо му ми довели побуњену масу и даље је руководио буном у срезу.
При дизању буне нисмо имали никакве везе са Главним одбором, нити је, на жалост, Главни Одбор на томе радио и према томе тврђење г. Раше је тачно.
После буне избегао сам у Бугарску и неко време живео у Видину, па у Враци, а остали емигранти са Ацом Станојевићем остали су у Видину. У то време поч. Јаша Томић покренуо је у Новом Саду лист 'Српско Коло' и преко Аце тражио да ко од емигранта напише што о Тимочкој буни за његов лист. Аца ми достави то и позове да о томе пишем и ја сам послао моје белешке у Нови Сад и оне су изашле у шест бројева 'Српског Кола' у марту, априлу или мају 1884. год. На моје белешке нико, ни Пашић, ни Аца Станојевић, ни остали емигранти нису давали своје примедбе. Ја бих се радовао, и био би веома захвалан, ако би 'Политика' набавила бројеве 'Српског Кола' и то прештампала. Ја лично нити имам те бројеве, нити их могу набавити.

[JASON]

Љуба С. Јанковић – Озренац, трговац из Књажевца.
Књажевац, 24. марта 1927. г.
(Политика, 2. април 1927.)

Поштовани г.  Уредниче,

Тврдо уверен да поштујете правду и истину, ја се надам да ћете овом мом писму дати место у Вашем цењеном листу, а ради одбране једног човека који је положио свој живот за народ и народне слободе.
У 'Политици' бр. 6789. госп. Слободан Јовановић описујући Тимочку буну на једном месту вели, да је пок. Љуба Дидић чинио предлог да се тадашњи чиновници у Соко-Бањи побију. Овим неистинитим изношењем увређен је човек који положи свој живот у најбољем добу, тако рећи у цвету младости, - за слободе које ми данас уживамо, а овим изношењем, нанета је увреда и нама учесницима у буни, јер нама није био циљ убијање напредњачких чиновника, него обарање тадање владе, са којом цео народ тада није био задовољан.
Г. Слободан није онда био у Соко-Бањи, и зато сам уверен, да је он преварен, те је могао изнети горње речи које се односе на пок. Љубу Дидића.
Ја као врло блиски рођак Дидићев, а тадањи житељ Соко-Бање, и тек ислужени коњички поднаредник, и бивши писар тадање команде Дивизије стајаће војске, познавао сам целокупно стање тадање стајаће војске, давао сам разна обавештења о војсци пок. Дидићу и одбору; и био сам постављен за управитеља варошице, са задатком: да чувам ред и поредак у месту. Осем тога од пок. Дидића и одбора нарочито ми је напоменуто да највећу пажњу обратим на ухапшене чиновнике, да им се ништа рђаво не деси. Дакле, да је се од Љубине стране желело убијање чиновника, он би то најавио и наредио мени као блиском сроднику и човеку, који би то према свом положају тадањем најлакше могао да изврши.
Зато ја верујем да је г. Слободан ту верзију чуо само од кога напредњака, јер су они то онда свуда причали.
Покојни Љуба Дидић по својој природи, није могао заклати ни пиле, а камо ли тражити убијање људи, који му нису били ни мало криви, јер су они морали радити што им је озго наређивано.
У интересу истине, верујући да наша политичка историја мора бити на истинитим фактима основана, ја Вам достављам ове ретке, молећи Вас, да примите уверење о мом одличном поштовању.

[JASON]

С. С., један од старих ветерана, који је био не само очевидац, већ и извршилац овог посла и који вас моли, да у атар истине изволите дати, у вашем цењеном листу места овој исправци.
(Политика, 2. април 1927.)

Госп. Директоре,
Полемика, која се у вашем цењеном листу, од  пре кратког времена води о Тимочкој буни у години 1883, између г. г. Слободана Јовановића, професора Университета, и Раше Милошевића, има неке мале испусте, а на име:
У II делу написа г. Милошевића, отштампаном 23. марта т. г. у бр. 6793 на стр. 7 а у 14 реду – од речи до речи стоји ово: 'Она је отпочела у селу Сесалцу испод Ртња. 27. септембра јер сељаци нису хтели предати тражено им оружје и т.д.' – Ради расветљења ове ствари, а у атар истине, ова ствар стоји овако:
Село Сесалац, односно општина Сесалачка у срезу Соко-Бањском, прво је предало оружје, са прибором и муницијом; дозволило је извршење ревизије спискова обвезника, по категоријама позива, попис и премер стоке – коњских грла, и преглед неспособних обвезника, због чега су од осталих села и општина били гањани. Док међутим, ни једна од других општина и села, у дотичноме срезу нису дозволили, рад ове природе, но између осталих, најупорније се показала општина Читлук, односно село Читлук. Све се ово свршавало у варошици Соко-Бањи у државној бањској згради.

[JASON]

Писмо г. Добросава М. Петровића
(Политика, 3. април 1927.)

Г. Уредниче,
У вашем листу у чланку 'Тимочка буна' г. Слободан Јовановић дотакао се и мога имена а и г. Раша Милошевић одговарајући му, такође је споменуо моје име. Зато вас овим учтиво молим, да ми дозволите, да и ја у вашем листу кажем оно, што о Тимочкој буни знам. А за ваше гостопримство унапред вам благодарим.
У колико сам ја могао да схватим тенденцију њиховог писања, она је у овоме:
Г. Слободан Јовановић труди се да утврди, да је за Тимочку буну знао и ондашњи главни одбор радикалне странке, чак да ју је и  припремао. Напротив, г. Раша Милошевић тврди, да за Тимочку буну главни одбор, није ни појма имао, већ да је она онако изнебуха планула и да ју је сам поп Маринко на своју руку дигао?!
Ја који сам онда био међу покретачима Тимочке буне, уз попа Маринка као његов шурак, могу да кажем ово: Ја незнам и не могу да тврдим, да је главни одбор имао или није удела у дизању Тимочке буне, али позитивно знам ово:
Тимочка буна није избила тако изнебуха као што многи мисле. Знало се је и могло се је предвидети пре неколико месеци да ће она доћи, јер предзнаци су се појављивали све чешће и чешће н. пр. гамзиградска буна и т. д. Буре је било пуно барута и само је требала једна варница па да се упали. И ово је све морао и главни одбор предвиђати? Ми пак сви бојали смо се да та варница не сине приликом купљења оружја од народа. Обратили смо велику пажњу нашем тадашњем посланику г. Жики Миленковићу, када је те године с јесени полазио у Београд, да нам се не враћа без пречишћеног питања о давању оружја. И ја данас тврдим да нам је Жика из Београда донео поруку да се оружје не да, а на наше питање, шта ћемо, ако навали сила, он нам је рекао да ћемо силу силом одбити. Ту је поруку и поп Маринку саопштио.
Сваки од нас из оног доба који је још жив зна, каква је онда у Тимочкој Крајини била силна и јака организована радикална странка, а то је без сумње и тадашњи главни одбор морао знати.
Знам и то да је Никола Пашић пре буне, не сећам се баш кога доба, прелазио преко Бољевца из Зајечара и знам да се је састајао са поп Маринком, али шта су они сами разговарали, ја не знам нити ми је поп Маринко казивао, јер и он је био онако исто закопчат као и Никола Пашић и тешко је причао и поверавао многе ствари ма коме.
Знам само то да је поп Маринко за време буне био и сувише одушевљен. Једнога дана, к ада се у Бољевцу било слегло преко три хиљаде побуњених сељака, он им је на бољевачкој пијаци изговорио неколико одушевљених речи и пред целом том масом одмарширао пешице до границе тимочког округа, ту је стао и рекао: 'Овде ћемо остати и оружјем, док је у нашим рукама, бранити наша права, кад се другим путем није могло, то ће исто и сваки округ учинити'.
Многи су осуђивали и пребацивали Николи Пашићу, што је за време буне изневерио и преко Саве побегао да спасе своју главу. А ја обратно тврдим. Није Никола Пашић побегао само ради његове главе, јер да је тако, он би се задржао у Румунији, где би му глава била сигурна исто тако као и у Бугарској, и најзад, кад је у Бугарску прошао, он се није задржавао у ма којој другој вароши где би сигурнији био, што баш да дојури у Кулу близу наше границе и онда зашто је из Куле слао човека у Зајечар да се о догађају извести. И ја тврдо верујем да смо се ми могли само још неколико дана одржати он би био међу нама. И онда не стоји то да је Никола Пашић побегао само ради своје главе, већ и буне ради.
Ја мислим да је грех и врло ружно данас писати и омаловажавати људе из онога за нас радикале славнога доба. Јер оно што је за Ресаву био пок. Катић, за Мораву Станко, за чачански округ Ранко, исто је то за Тимочку Крајину био поп Маринко. И онда је и срамота и грехота њега подцењивати пред осталим вођама из оног доба. Још у толико већа му је слава, јер је он у најсудбоноснијим данима стао на браник свога народа. И зато нека му је вечита слава и хвала.
А ми сви из ових крајева знамо да се ондашњи  главни одбор никада није одушевљавао да тим нашим мученицима подигне на гробовима какво обележје. Кад је био у питању новац, онда су се одмах организовали одбори који су прилоге скупљали за подизање споменика, и кад су многи племенити људи своје прилоге на ову цељ давали и кад се сав тај новац сручио у касу главног одбора, онда је главни одбор нашао разлоге, да се тај новац употреби на друге партијске потребе, само не на ону на који је био намењен!! Све то једино из разлога да се не би главни одбор солидарисао са тима мученицима!! А њихове гробове оставио, да их и данас без икаквог обележја прелевају овчарски пси!

28. марта 1927. г.                                      Добросав М. Петровић.
У Бољевцу.
                                     

[JASON]

Г. Сл. Јовановић одговара г. Љ. Јанковићу-Озренцу
(Политика, 3. април 1927.)

Господине уредниче,
Г. Љуб. Јанковић, у 'Политици' од 2. априла, спори да је, за време Тимочке буне, Љуба Дидић предлагао да се побију чиновници у његовом крају. И г. Јанковић додаје: 'Зато ја верујем да је г. Слободан ту версију чуо само од кога напредњака, јер су они то онда свуда причали'.
Ја нисам чуо ту версију ни од кога, него сам читао у службеном извештају који је председник министарског савета и министар унутрашњих дела Никола Христић поднео Краљу о Тимочкој буни. Извештај тај штампан је у 'Српским Новинама', 31. децембра 1883. године. Место о Дидићу гласи овако:
'Још у почетку саме побуне у Бањи, састављен је бунтовнички одбор под председништвом Дидићевим. Овај одбор држао је сваки дан своје седнице у општинској судници, и издавао налоге за намирење свију бунтовничких потреба… У овом бунтовничком одбору донео је Дидић предлог, да се сви чиновници поубијају, а новац узме и употреби на спрему и храну, предложив уједно, и да се на ту цел узме и све из његова дућана'.
На основу овога, ја сам у једној расправи о Пери Тодоровићу, која је штампана 1908, рекао: 'За време Тимочке буне, Љубомир Дидић подноси предлог народном одбору да се чиновници побију'. Моја расправа штампана је на три места: у 'Српском Књижевном Гласнику', у 'Дневном Листу' и у мојим 'Политичким и правним расправама', св. I. Поред све те широке јавности, оно место о Дидићу није за ових двадесет година било демантовано, - и ја сам онда држао да га могу, мирне душе, унети и у своје дело 'Владa Милана Обреновића'.
Ја не могу рећи да ме је исправка г. Јанковића много убедила. Како сам га ја разумео, г. Јанковић није био члан него подручни орган бунтовничког одбора; према томе, он није могао знати све шта је на одборским седницама говорено и предлагано. Министар Христић, на против, имао је пред собом сва саслушања похватаних чланова одбора. Због тога његов службени извештај не може се одбацити као неверан ни после исправке Јанковићеве.
Своје тврдње, у осталоме, г. Јанковић оснива поглавито на своме личном познавању Дидићеве нарави. Ја сасвим верујем да је Дидић био онакав како га г. Јанковић описује. Али не треба заборавити да наша нарав није увек иста: под изузетним приликама и она постаје изузетна. 29. маја 1903,  слушао сам, иначе врло добре људе, како се љуте што није више света побијено. Ја нисам имао намеру да се бавим личним особинама Дидићевим, него сам испитивао онај колективни фанатизам који је осамдесетих година био обузео радикалну странку противу чиновништва. Под владом тога фанатизма могао је и Дидић предлагати ствари које нису одговарале његовој правој природи. Г. Јанковић прича, како му је Дидић наређивао да пази да се затвореним чиновницима ништа рђаво не деси… Ово би без сумње било врло дирљиво, када се неби знало да су ти чиновници позатварани баш по наредби Дидића и другова. Дидић, вели г. Јанковић, није могао, по својој природи, заклати ни једно пиле. Ја то не спорим; ипак, он се нашао на челу једног бунтовног покрета који је изазвао много веће крвопролиће него што би га изазвало клање једног пилета. Ћуд свију нас доиста је 'смијешна работа'.
Примите, господине уредниче, уверење о мом одличном поштовању. 

2.април 1927.                            Слободан Јовановић
у Београду.

[JASON]

Тих. Маринковић, учитељ у пензији.
(Политика, 10. април 1927.)

У доба кад смо Добросав и ја донели оне абере од Жике из Планинице и Стопаревић из Соко Бање од Дидића, и пошто је поп Маринко пристао да се умеша, па и да се прими вођства, власт је почела да чини такав притисак да народ да оружје, да се јасно видело да може настати погибија.
Комисија за разоружање радила је прво у Бољевцу, па је позивала једног по једног и тражила да положи оружје. Људи су изјављивали да оружје не дају. Овај отпор комисија је протумачила да је по наговору нас Бољевчана, па је одлучила да иде из села у село, да разоружава. Кад је видела да овако народ неда оружје, одлучила је да изабере једно најупорније село, да у њега доведе војску, па помоћу војске силом да га разоружа, а друга села, кад то чују, лако ће се разоружати. Била је изабрала Криви Вир. И у њега је довела ескадрон коњице, па пошто је видела да ће доћи до борбе, свакако не поуздавајући се у војску, довела је и једно одељење ужасно омрзнутих 'сејмена'. Ово последње је озлоједио Кривовирце, једне особито поштене и чедне сељаке, да су почели викати: 'Ово је страшна и за увек срамота за наше село! Жене и наше девојке никад више да не изађу у свет…'
Настало је, дакле, лонџање по Кривом Виру. Комисија тражи оружје и прети, а народ не да и тражи да 'сејмени' одмах иду из села. Ови, у лонџању, повукли се у сеоску кавану и затворили се спремни да пуцају. Сад су Кривовирци повикали да навуку сено, па да спале и кавану и сејмене… О свему Бољевац је извештаван. Било је пак уговорено да се на позив Кривог Вира сјуре у Криви Вир најближа села Луково и Јабланица.
Пред саму буну, а пред вече, стигао је извештај из Кривог Вира поп Маринку, да се више не може трпети, да су спремни да упале кавану и сејмене, те је поп Маринко скупио нас у каванску собу, у кавани, која је одмах лево, кад се идући од Параћина улази у Бољевац, и саопштио нам тај извештај, т.ј. докле се дошло у лонџи око разоружања у Кривом Виру. И тада смо одлучили да поп Маринко по ноћи оде у Јабланицу, па да са Јабланичанима и Луковцима оде у Криви Вир да побију сејмене и официре, а војску да разоружају. Како он тада није имао коња, председник бољевачке општине, који није био из варошице Бољевца, но из села Бољевца, које је једна општина са варошицом, али одвојено и мало даље од варошице – казао је да ће му дати свог коња и послао је за њега, па кад се смркне да поп Маринко оде и направи што смо казали.
И док да доведу коња, стигао је нов извештај из Кривог Вира, да су се у Криви Вир сјурили и Луковци и Јабланичани, и да су и војска и сејмени избегли из Кривог Вира. Војска се била прво упутила Зајечару, па се нагло вратила да иде ка Параћину. Сад су Кривовирци, Луковци и Јабланичани пошли за њом, а она није отишла у Параћин, но се повукла у Честобродицу поред оружне и барутне магацине у Светој Петки и улогорила се ту, а она три села стала су према њој.
Сутрадан у Бољевац је дошао Жика са Планиничанима и Врбовчанима, а дошло је и Ласово са селима између њега и Бољевца.
Тај  долазак сељака у Бољевац трајао је преко дана до увече. Увече их је поп Маринко скупио, одржао им говор, ставио им се на чело, па смо се упутили Честобродици. Уз пут, пред Луковом придружила су нам се села испод Ртња: Мирово и Илино, а и Изворчић, које је између Бољевца и Јабланице.
Кривовирчани, Луковци и Јабланичани су нас чекали. Удружили смо се са њима, па смо разређени као у густ ланац с једне и с друге стране пута кренули се на војску у Честобродици, а тада било се већ свануло. И кад смо дошли до места, где је била војска, нисмо је нашли; она је била одступала према Параћину. Наишли смо на једног војника из Наталинаца, кога су заборавили да смене са страже, на сено, на просуто јело и т.д.
Сад је поп Маринко распоредио људе на положају, по селима и под командом њихових четовођа и водника, који су им то били у рату, а тај положај пружао се лево и десно од пута, који је водио из Параћина за бољевачки срез, а где је место звано Столице у Честобродичкој Клисури. За командира целог положаја поставио је четовођу из Кривог Вира. Он је – поп Маринко – узео за своје пребивалиште једну већу појатску колибу, која је била, не у тако густој бучини, нешто подаље од пута и положаја у лево идући од Параћина. Колиба је била пространа и на средини је горела велика ватра, око које смо спавали. Командант положаја истурио је страже, а дању и ноћу долазио је и извештавао поп Маринка, ако је што сазнао и приметио.
Одмах се видело да се поп Маринко одлучио да се не креће, да буде у ставу очекивања; он је по свој прилици очекивао да се јави неки од чланова Главног Одбора, па да он преузме даљи рад, или је рачунао, да је настала побуна у целој Србији, па је ценио да ће у том случају капитулирати и влада и краљ Милан. Ми пак чим смо приметили ову његову одлуку, наваљивали смо да се иде напред, да заузмемо магацине са оружјем и барутом код Свете Петке, те да се боље снабдемо оружјем. Но он је упорно и одлучно остајао при својој одлуци.
Кад смо заузели овај положај, на коме смо провели један до два дана, дошли су нам у помоћ сељаци из неких села, која су близу Зајечара; они су дошли оружани и са бандом, коју су чинили сами сељаци. Храну је свакоме од своје куће почела доносити комора одређена општином.
Кад су дошла она села од Зајечара, пронео се глас, у који се веровало, да је војска, која је била у Зајечару, притегла грађане, па се не могу побунити. Сем овога увидело се, да се нису побунила села Боговина, Подгорац и Злот, која су даља од Бољевца, испод Голубињских Планина. Услед овог образована је коњица са Добросавом да иде у та села и да их побуни; Жика пак са оним сељацима, што су дошли од Зајечара, да иде на Зајечар и да га ослободи.
Поп Маринко је био дошао у везу са Соко Бањом, која се са срезом побунила, па отишла ка Алексинцу. Она коњица побунила је она села, и они су дошли на Честобродицу. Добросав пак придружио се Жики. И он су напали војску на Краљевици код Зајечара и потисли је у варош, али Зајечарци са доктором Лазом изневерили су; није да они нису знали за буну; они су просто изневерили; они су се уплашили, кад су видели да је краљ Милан упоран, и да је прокламовао ванредно стање и преки суд.
Ми смо на Честобродици били у оном поп Маринковом ставу очекивања, не један, два или три дана, а то је дало времена, те је краљ Милан сконцентрисао војску, довео топове према нашем положају као и према положају Љубе Дидића, па је војска прво разбила Дидића и упутила се нама иза леђа, а у исто време нас су напали топовима и пешадијом од Параћина и тако нас разбили.
Тога дана, кад смо разбивени, изјутра рано путем ка Параћину били смо прошли наш положај, па смо се упутили даље у оној клисури и бучини где је војска, и то Зебић, Неша, Бобић, Ступаревић и ја. Нисмо били одмакли ни сто метара, од нашег положаја, па смо тек угледали на вису, према нашем положају, који се зове Вешала да војници испрежу топове, а пред топовима угледали смо како се беласају бајонети у реду, све по један, једно за другим. То је била пешадија у ланцу, који се пружао навише кроз крш и бучину према нашем левом крилу. То је био моменат да нас нападне војска. Похитали смо натраг поп Маринку да га обавестимо. Њему пак било је већ јављено. Трубе су засвирале, народ је похитао на приправност за одбрану. У овоме часу почеше топови да туку гранатама на нас. Ступаревић љутито викну поп Маринку: 'Ето оче Маринко, твоје чекање!', а поп Маринко само га упути да иде на положај, што овај учини.

Алексинац, 30. марта 1927. г.                          Тих. Маринковић

[JASON]

Мих. Јовић, учитељ у пензији
(Политика, 11. април 1927.)

При крају јула 1883. био сам на Учитељској Скупштини. Као поуздани и истакнути радикалци - учитељи, ја, Милутин Пантелић и покојни: Љубисав Јовановић, Зебић, Сибин Ђорић и још двојица, које сам заборавио, дошли смо по позиву ноћу у стан Таушановића, да се нешто договоримо. У већој сали око стола седели су Пера Тодоровић, Раша и мислим Јаша Томић. Таушановић је био на путу. У другој соби, која је место врата имала разгрнуте завесе у полутами седео је Пашић, кога смо једва приметили.
Тада се повела реч о томе: шта да се ради, ако радикалци победе на изборима 7. септембра, као што је било у изгледу, и ако их опет краљ Милан растера из Скупштине?
И ја и други били смо за то, да се тада диже буна. За буну су се ватрено заузимали Пера и Раша. А за таку одлуку, чини ми се, била је сва омладина у Србији. – Само је Пашић за све време ћутао, и отишли смо, а од њега не чусмо ни једне речи.
Са таком одлуком отишао сам и ја у народ и припремао две општине Горњо-трешничку и Азбуковачку на буну, јер су обе биле чисто радикалне.
Кад се доцније подигла буна у Тимочком крају и кад је објављено ванредно стање, ја и Која одмах похитамо у Рогачицу Сими Милошевићу, чувеном посланику и командиру, да се с њим договоримо о буни. Цео Ужички округ био је радикалан, а наше две општине, које су у његовом суседству, најприродније је да се њему придруже.
Тада нам је Сима казао, да је у Београду уговорено: да се диже буна, да Пашић иде у Крајину, Пера у Шумадију, Раша у Пирот, а да ће Таушановић поћи уз Дрину. Поред тога, да је уговорено, да му за буну да знак Лука Ћеловић депешом: Шаљите луч. И такву је депешу добио и одмах послао човека попу Ђурићу у Ужице, да заједнички подигну народ на буну. Нама је рекао да преноћимо и да сачекамо одговор Ђурићев.
Још нам је Сима причао како на Пониквама има државни магацин пун оружја и муниције којим он рукује, како казанчеј у Б. Башти има сакупљена пореза 6000 дуката и тај новац чува за буну и како се он договорио са једним поручником да му ноћу преда цео гарнизон ужичке стајаће војске. Али је Ђурићево писмо сутра дан све покварило. Он је одговорио Сими да мирује и да се не шали главом.
Још нешто. Сава Гавриловић звани 'Отров' и Мита Јанковић 'Робеспјер' били су у Ваљеву ватрени радикални младићи. Један од ове двојице донесе из Београда наредбу да се диже буна. Ваљевски радикали нису хтели да чују за буну, а они понесу ту наредбу Сими Милошевићу у Рогачицу. Неко их прокаже начелнику ваљевском и он пошље наредбу, да се оба ухвате и стражарно дотерају у Ваљево. У Поћути их опколи народна војска. Сава поједе наредбу, коју је носио, а њих потерају у Ваљево. Али Сава у једној шуми завара војнике  и побегне, а Миту дотерају у начелство и пошто код њега ништа не нађу, пусте. Сава се некако прокраде до Симе Милошевића и саопшти му наредбу. Али је то било узалуд. Сима је Саву пребацио преко Дрине у Босну, да га не би полиција пронашла и он је две гoдине провео у Босни…

[JASON]

Љуба Д. Божиновић, индустријалац
(Политика, 11. април 1927.)

Читао сам у Вашем цењеном листу полемику о 'Тимочкој буни' која се води између г. Слободана Јовановића, г. Раше Милошевића и осталих и како се у мојим рукама налази један проглас из 1883. год. са оригиналним потписима 'Књажевачког Привременог Извршног Одбора' то Вас молим да дате места овом прогласу који гласи:

Грађани,
Испуњени жељом, да се одржи у земљи ред, да се поврати важност изгубљеном праву, - латили смо се законитих мера да томе припомогнемо својом моћи.
Тренуци су озбиљни. У нашем комшилуку је дошло до немилих појава.
Тамо пуца пушка и топ. Није то непријатељ који пуца. Братска пушка упрта је у прси брата, деца очева својих дигли су руку на родитеље своје.
У земљи је дошло до нереда. Опасност је наступила за све – за владаоца – за власт – за народ и његова права.
Дужни смо да будемо на опези; опрезни сачуваћемо светињу домова својих; сачуваћемо част своју; светињу домова својих, сачуваћемо и личну сигурност и имовину.
Сложни да истрајемо на законитом земљишту и испуњени сви уверењем да је јавном праву земље згрожено, да су права владаоца и народа доведена у опасност, - моћићемо сачувати тековине којима смо до сада располагали.
Грађани! ова струја која је и нас заватила, нека буде израз овакве воље свију нас. Та струја која је преко наше воље дошла, нека завати све што осећа племенито, добро, што је за ред и поредак.
Грађани! будимо на опрезу са девизом да радимо за добро краља, коме смо се заклели скоро сви као војници, - за погажена права народа која треба да нам буду најмилија од свега другог; поћићемо у име Бога напред!
Воља неколико министара оће да одржи победу над законима; ваља показати да то неможе бити у Србији.
Овлашћени од збора, ми као извршна власт за овај округ дајемо на знање грађанству, да смо ту власт узели у своје руке и да ћемо је вршити под подписом својим.
Позивамо грађане на послушност одборовим наредбама – на ред и поредак, на поштовање личне и имовне сигурности.
За свако противно поступање казна ће бити најстрожија.

26. окт. 883. г.
Књажевац                     
                                       Привремени одбор:
                                             Председник
                                     Гавра Аничић с.р.
                                             Чланови
                                     Никола Павловић с.р.
                                     Јова Х. Илић с.р.
                                     Анта Милошевић с.р.
                                     Љ. М. Божиновић с.р.
                                     П. Ж. Павловић с.р.
                                    Марко Костић с.р.
                                    Аца Станојевић с.р.
                                    Мика Милојковић с.р.

Из прогласа се види да је 'Буна' била подигнута против ондашње владе – министара, свакако по наређењу Главног Одбора а не због тога што сељаци нису хтели оружје да предају (а ако сељаци нису хтели оружје да предају сигурно им је тако наређено из Главног Одбора) док г. Милошевић те своје другове који су дигли 'Буну' још мало да прогласи за разбојнике и ако су то били прави људи пуни идеала у овоме крају.
Г. Милошевић тврди да г. Аца Станојевић стоји ван редова побуњеника, међутим, на горњем прогласу видимо потпис г. Станојевића.
Главно је да је у својој књизи 'Тимочка Буна' г. Милошевић себе преставио као мученика и метнуо је своју  фотографију и осталих чланова Главног Одбора а многе учеснике из Тимочке Буне из: Књажевца, Бољевца, Соко-Бање, Алексинца, Сврљига и њихове околине није ни споменуо.
Ја позитивно знам да је г. Милошевићу мој отац Драгољуб М. Божиновић дао препис овог прогласа, као и фотографије потписника прогласа стрељаних на Краљевици пок. Гавре Аничића и пок. Љубе М. Божиновића а он прогласу, фотографијама и именима чланова поменутог одбора није нашао места да да у својој књизи што без сумње ни мало не иде у прилог г. Милошевићу изузев што је пок. Гавру Аничића мало споменуо.
Тим идеалним борцима Тимочке Буне који су стрељани на Краљевици, који су жртве за Радикалну Странку и који су Радикалну Странку сваки у свом крају раширили, њихови другови из Главног Одбора и Радикална Странка нису нашли за сходно ни до данас да им гроб ограде, те да их бар не газе људи и стока а још мање да су им спомен подигли.
Примите, г. уредниче, моје поштовање.

4. априла 1927. год.                                               Љуб. Д. Божиновић
Књажевац.                                                                индустријалац.

[JASON]

Тимочка буна
-Слободан Јовановић –
(Политика 19. март 1927.)

О буни од 1883, која се обично назива 'Тимочком буном', мишљења су подељена. По мишљењу Краља Милана буна је била дело радикалне странке, - по мишљењу радикала, буна је планула без учешћа главног одбора, и то због преког и невештог понашања власти приликом разоружања народне војске.
По нашем мишљењу, питање о историјској одговорности за Тимочку буну ваља оставити на страну. И сувише је јасно да с историјског гледишта за њу одговарају и Краљ Милан и радикали, јер се она изродила из њихове међусобне борбе, у којој су и Краљ Милан и радикали грешили и претеривали. Исто тако стоји ван спора да је непосредан повод за буну дала сама власт. Није питање о томе, да ли је требало заменити народну војску стајаћом војском и да ли је требало извршити разоружање народне војске. Питање је у томе да ли је власт изабрала психолошки тренутак за разоружање народне војске. По свему изгледа, да власт није умела изабрати тај тренутак. Разоружању народне војске приступило се онда када је раздражење у народу нешто због тек завршене изборне борбе нешто због закључења радикалне Скупштине било врло велико. Али, пошто се све ово призна, с једне стране, мора се, с друге стране, признати и то, да Тимочка буна није била спонтани покрет масе у коме радикална странка и њени вођи нису имали никаква учешћа.

Да Тимочка буна није била спонтани покрет масе, види се по томе што су спонтани покрети неорганизовани, докле је Тимочка буна била организовани покрет. Кад је власт дошла да купи оружје, нека су села у први мах полагала оружје, а нека нису. У овим другим селима одмах су се јавили радикални агитатори, који су подболи народ да већ предато оружје узме натраг. Побуњене сељачке гомиле нису радиле без плана и без команде. Бунтовници из неколико села купили су се одмах у једно и ишли у најближу среску или окружну варош. У свима варошима бунтовници су радили на исти начин. Збацивали су све чиновнике, и на место њих постављали извршне одборе, свугде од истог броја чланова, и свугде са радикалним посланицима на своме челу. Пљачке јавних каса нигде није било, и ако је то обична појава у спонтаним покретима; у опште, међу бунтовницима је било много реда; све је ишло као по команди. Пошто су на разним тачкама буне образовани извршни одбори, ти су одбори ступили с другим у везу, и у њиховом раду види се јасна тежња да буну рашире по целој земљи. Буна, чим је планула, добила је своју организацију; ту организацију ко јој је дао? Нико други него радикални месни одбори. Они су буну прихватили од првога часа, и покушали да растурене сеоске покрете вежу и споје у буну целе Источне Србије, која ће се, постепено, пренети и на остале делове земље. Да се месни одбори нису умешали, сељачки отпор приликом разоружања народне војске, био би исто тако савладан као и отпор приликом жигосања стоке. Али не само да су месни одбори одмах прихватили буну, него су се одмах после тога понашали тако као да су имали унапред скројен план шта ће радити ако до буне дође. Чинило се да их буна није затекла неспремне. У оним писму које је писао Раши Милошевићу, Аца Станојевић каже, да је доцкан заустављати буну; она се мора прихватити, и ако је раније него што се надало. Да се она ипак 'намеравала', сведочио би, поред исказа Аце Станојевића, још и тај факт, што је у Књажевцу нађено једно слагалиште хране које се јамачно месецима припремало. 

Да ли су месни одбори у Источној Србији радили на своју руку, или са знањем и одобрењем радикалних вођа? Обично се тврди да главни радикални одбор није донео никакво решење о дизању буне. Без сумње, главни одбор није донео никакво решење, али има једно решење које је донето на оном тајном састанку радикалних посланика и чланова главног одбора који је држан после закључења радикалне Скупштине. На томе састанку, решено је да се буна диже, чим Краљ Милан покуша укинути Устав. Питање је сада у томе, шта се сматра покушај укидања Устава? Према 'исповести' Неше Магдића и исказу Добросава Петровића, поп Маринковог шурака, радикални посланик Жика Миленовић, када се вратио са Скупштине, говорио је јавно да је главни одбор (тачније речено, тајни састанак радикалних посланика и чланова главног одбора) одлучио да се оружје не даје. Како ће обезоружан народ да брани Устав од Краља? По говору посланика Миленовића изгледа да су, ако не сви, а оно неки учесници тајног састанка, сматрали разоружање народне војске као први Краљев покушај противу Устава, на који ваља сместа одговорити народном буном. Миленовић и они који су мислили као он, резоновали су правилно: буна се могла дизати само пре а не после разоружања народне војске… Укратко, вођство радикалне странке није тако наивно за Тимочку буну, као што неки мисле. Оно, истина, није одлучило да се буна одмах диже, али је идеју буне прихватило као једну доцнију могућност. Доводећи дизање буне у везу са Краљевим покушајима противу Устава које није ближе одредило, вођство странке допустило је да се код многих радикала из народа створи уверење, да буна има да почне поводом разоружања народне војске, пошто је то била претходна мера Краљевог покушаја противу Устава.
Међу радикалима у унутрашњости било је људи кадрих за дизање буне, као што се у Тимочкој буни и показало; међу београдским радикалима, осим једног Пашића, нико није имао правог револуционарног темперамента. Ни Тодоровић ни Милошевић ни Таушановић, поред свих својих превратничких идеја и немирне букачке ћуди, нису били обдарени енергијом и одважношћу коловођа буне. Зато су и на глас о Тимочкој буни остали збуњени и неодлучни, и дали се похватати код својих кућа од Христићеве полиције. Они су се после тога клели свим на свету да за Тимочку буну нису криви, - и ма да се њихово казивање не слаже сасвим с фактима, оно је, ако не друкчије, а оно бар психолошки тачно: ти људи, доиста, нису били кадри за дизање буне.

Никола Пашић био је друкчији од њих. У својим успоменама, Пера Тодоровић каже да је тек после свршене Тимочке буне дознао за неке факте који су у њему 'породили сумњу да је Никола Пашић знао за план о побуни и да га је одобрио'. Доиста, има две ствари које бацају сумњу на Пашића. (1) Он је писац чланка 'Недајте оружје', (2) Буна је почела у Источном крају, одакле је он родом, где је биран за посланика, и где је имао највећи број поузданих људи (Аца Станојевић, једен од коловођа буне, био је његов главни приврженик). У којој је мери Пашић 'знао за план буне', и у којој га је мери 'одобрио', - то је остала његова тајна коју никад није открио. Оно што је говорио у Скупштини 23. јуна 1907, у једној прилици када га је опозиција извукла за језик, доста је мутно и неразговетно. Рекао је од прилике тако нешто, да је буна била неизбежна због тираније Краља Милана, и да вођство странке није гурало народ у буну, него је народ гурао вођство странке. Народ није могао више да трпи зулум власти, - 'и онда смо', вели Пашић, 'ми пристали да се доиста споразумемо и дижемо против Краља Милана'. Али у коме је тренутку ова одлука донета, - да ли пре или тек после почете буне, - то је што у говору Пашићевом није сасвим јасно.

(То место у Пашићевом говору гласи у целини овако: 'Код таквог стања, кад се хиљаду и неколико стотина грађана затварају и кад нам је из свих крајева наше земље долазио абер да народ не може трпити и да он жели да устане и да тај терет скине, онда смо ми пристали да се доиста споразумемо и да дижемо буну против Краља Милана'. По томе, што се овде говори да је вођство радикалне странке добило 'абер из свих крајева', а не само из Источне Србије, и да по томе 'аберу' народ још није био устао, него је тек желео да устане, - по томе изгледало би да је вођство странке још пре буне донело одлуку да се дигне буна против Краља Милана. Али тешкоћа је у томе, што у претходној реченици где се говори о многобројним хапшењима радикала која су озлоједила народ, изгледа да се мисли на хапшења која су настала тек после буне и завођења преког суда.)

Сигурно изгледа само ово. Више него иједан од београдских радикала, Пашић је био уверен да се сукоб између Краља Милана и радикалне странке не може свршити мирно, - и пошто ће на крају крајева доћи до употребе силе, то је питање о разоружању народне војске судбоносно за радикалну странку. Без сумње, и остали београдски радикали помишљали су на могућност буне, али у својим мислима сви су ту могућност одгађали за све каснији датум. Пашић, напротив, по неком чудном предвиђању катастрофа које га је пратило кроз цео век, осећао је како се буна сваким даном све више приближује: то за њега није била само једна могућност даље будућности, него је била већ почетак стварности, - и њој се морало у очи погледати. Његови другови, обманути неким књишким формализмом, држали су да тек формални државни удар – формално укидање устава, треба да буде повод за буну. Пашић, кој није био човек од књиге, није давао много важности тим државноправним формалностима; њему је изгледало јасно да борбу с Краљем, ако се она већ мисли водити, ваља почети докле народ још има пушку у рукама, а не доцније. Пашић није био речит, али опет зато, без много речи, и не казујући своју мисао никада потпуно, умео је да своје мишљење натури и другима. На такав један полумутав начин, он је може бити и својим људима из Источне Србије сугерисао да до разоружања народа буна се сме одгађати, али после тога, не више.

Према свему овоме, ствари су од прилике овако текле: На тајном радикалном састанку буна је одлучена у начелу, као народни одговор на Краљев покушај државног удара, који се очекивао. Пашић, за свој рачун, шушкао је да се оружје никако не даје, јер иначе од буне нема ништа. У Источној Србији, месни одбори, нешто под утиском начелне одлуке о дизању буне, а нешто под Пашићевим личним утицајем, приступили су припремању буне. У таквим приликама, требало је само да власт нареди разоружање народне војске, па да буна одмах плане. И доиста, чим је власт наредила разоружање, радикални месни одбори у Источној Србији, пошли су напред, уверени да ће својим примером повући целу радикалну странку. У радикалној странци било је раније и сувише разговора о буни; на буну били су у начелу сви сагласни; остало је само још да се изабере тренутак, и да се нађе неко ко ће први почети. Аца Станојевић (а може бити с њиме и Пашић) држао је да Шумадија, исцрпљена ранијим династичким ратовима, нема више снаге да прва почне буну, - и да је већ време да је у пословима те врсте одмени Источна Србија.

[JASON]

Тимочка буна
-Слободан Јовановић –
(Политика 20. март 1927.)

Тимочка буна јесте важан догађај у нашој историји. У тој буни коначно је пропала народна војска, основана од Кнеза Михаила, и извршено оно разоружање српског сељака, које ни Марашли паша није могао извршити. Народна војска претпостављала је онакав политички систем какав је постојао под Кнезом Михаилом, када је народ одржаван у 'страхопоштовању' према власти, и када му је било забрањено бавити се политиком. Али, пошто је заведена 'уставност', - и радикална странка стала да буди политичку свест сељака, народна војска постала је незгодна установа за владаоца. Од појаве радикализма, народна војска била је послушнијa месним радикалним одборима него самоме Краљу, - и Краљ ју је морао обезоружати, баш и да није било стручних војних разлога који су тражили замењивање народне војске стајаћом војском. Тимочка буна била је борба стајаће војске, иза које је стајао Краљ, и народне војске, иза које су стајали радикални одбори. Стајаћа војска имала је боље командовање и боље наоружање, али могло се држати да ће народна војска имати више одушевљења. Краљ Милан није био сигуран да ће стајаћа војска хтети да, по команди официра, пуца своме рођеном народу у месо. Он је удвојио плату официрима, подофицирима и војницима који су ишли на бунтовнике: ако ништа друго, а оно новац имао је да их одушеви за борбу. Стајаћа војска показала се много поузданија, него што се Краљ и надао; она је пуцала на бунтовнике без устезања; аустријски посланик скоро је клицао од радости: 'Онога дана када је војска опалила први метак на бунтовнике, обрнут је нови лист у историји српскога народа'. Нешто се ново доиста десило. Краљ је нашао у стајаћој војсци једну снагу на коју се могао сигурно наслонити у борби са народом.
Тимочка буна била је судар две идеје: бирократског и сељачког схватања о држави. Сељаци су навек мрко гледали на чиновничку господу. Радикални агитатори улили су им у главу да је држава могућна и без бирократије, т.ј. без чиновника које Краљ поставља. По радикалном нацрту устава, цела би земља била подељена на срезове; срезови би водили све јавне послове, како локалне тако и државне, - и зато чиновнике не би више постављао Краљ својим указом, него би их бирала среска скупштина. Чиновник не би више био господар него слуга народа, јер у будуће народ је био тај који га поставља и збацује. Тимочка буна била је, поред осталог, још један покушај да се оствари држава без бирократије. У свима срезовима где је буна избила, сви су чиновници одмах збачени, и њихове послове преузели су извршни одбори састављени од народних људи. У својим успоменама Пера Тодоровић вели, да је код сељака била пробуђена фанатичка мржња на чиновнике, с којим се може упоредити само његова негдашња мржња на турске спахије. По казивању Тодоровићевом, на тајном радикалном састанку, Димитрије Катић рекао је да, у случају буне, треба све чиновнике 'под нож!' – а кад је затим заиста дошло до буне, један од њених коловођа, Љуба Дидић, предлагао је да се сви чиновници побију.
Тимочка буна хтела је дати и војној организацији и јавној администрацији сељачки карактер: с једне стране, био би задржан систем народне војске, по коме је војну снагу земље чинио наоружан сељак; с друге стране, јавна администрација била би пренета са чиновника које Краљ поставља на чиновнике које народ бира. Тимочка буна била је буна за сељачку државу.
Неки наши писци објашњују, у духу историјског материјализма, Тимочку буну економским узроцима. Наш сељак, кажу они, био је исцрпен турским ратовима; пре него се од тих ратова опоравио, напредњачка влада навалила не њ нове намете, - нарочито, нов систем посредних пореза, чији је терет поглавито осећала потрошачка маса. У прилог овог објашњења Тимочке буне говорила би, између осталога, и та околност што је буна избила баш у Источној Србији, која је у турским ратовима највише страдала.
Да економско стање сељака после турских ратова није било добро, то је и сувише позната ствар. Али, под напредњачком владом, и поред нових пореза које је она завела, економско стање сељака поправљало се. Нов трговински уговор с Аустријом, који је извозу наших аграрних производа учинио све могућне олакшице, показао се као права благодет за сељаке. Грађење железнице с помоћу страног капитала унело је новац у земљу. Неродних година, под напредњачком владом, није било. Ако је коме ишло рђаво, то није сељаку, него варошком занатлији; у развитку наших заната настала је криза, која, ако није узрокована, а оно је за цело пооштрена трговинским уговором с Аустријом, који је нашу земљу отворио широм производима аустријске фабричке индустрије. Што се тиче сељака, његово стање, ако није било 'цветно', било је у сваком случају много подносније него последњих година либералне владе, када су га једновремено притисла четири велика зла: поратна исцрпеност, нови намети за одужење ратног дуга, једна гладна година, затварање аустријске границе за нашу рогату марву. Ако се, ипак за то, једна сељачка буна десила под напредњацима, а не под либералима, то може значити само једно, - наиме, да буна није била изазвана искључиво економским разлозима. Поред економских разлога било је и политичких. Радикална агитација, која је у маси народа постала могућна тек после слободоумних напредњачких закона о штампи, зборовима и удружењима, раздрмала је народ и покренула га на отпор према власти. Под либералима, било је више стварног повода за буну него под напредњацима, али под напредњацима било је више бунтовног расположења у народу, и зато је буна избила под напредњацима а не под либералима.
Тимочка буна, па ма какви били њени узроци, остаје у нашој историји најјачи сељачки покрет противу војничке и бирократске државе. Први теоретичар тога покрета био је Светозар Марковић са својим расправама о сиромашењу сeљака услед бирократског система. Његове теорије протумачили су народу сељачки трибуни као Адам Богосављевић тако, да без упрошћења државне администрације и смањења чиновничких плата материјално благостање народа није могућно. Најзад, јавила се радикална странка, чије је главно начело била 'самоуправа', - т.ј. вођење државне администрације не више посредством Краљевих чиновника него посредством народних изабраника. У Тимочкој буни сељачки покрет против бирократије достиже врхунац, - и у исто време своју катастрофу. Јер, у Тимочкој буни, бирократија, наслоњена на стајаћу војску, показала се јача од сељачких трибуна, наслоњених на народну војску.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]