Српске буне

[JASON]

Раша Милошевић
(Политика, 22. март 1927.)

Господине Уредниче,
У броју 'Политике' од 19. марта штампана је 'Тимочка буна' из књиге г. Слободана Јовановића 'Влада Милана Обреновића'. Г. Слободан Јовановић својим ранијим а и овим излагањем о Тимочкој буни није ме задужио да му на реч верујем, те стога и писмо г. Аце Станојевића које г. Јовановић спомиње по извештају аустро-угарског посланства, треба да покаже у оригиналу, па да му се верује да оно постоји и какве је садржине.
Поводом говора Пашићевог у Народној Скупштини, његов говор односи на његово припремање буне из Бугарске 1885. године, јер су онда апсане биле препуне радикала а не пре 1883. г.
Чланак г. Сл. Јовановића доказује да му је мало било што се служио пресудом Преког Суда у Зајечару 1883. г. који по речима Драг. Рајевића суди по својој 'савести', него са дао на посао да паковањем неистинитих факата доказује истинитост 'суђења по савести' џелата Драг. Рајевића. Пресуда Преког Суда потпуно доказује 'савест' и Др. Рајевића и његовог друштва, али како да крстим дедукције г. Јовановића из 'савести' Рајевића – то остављам да цене читаоци који су прочитали ово дело г. Слободана Јовановића и који су прочитали или прочитају мој чланак из моје књиге 'Тимочка буна' под називом: 'Да ли је Главни одбор Народне радикалне странке или ма који његов члан а поглавито његов председник Никола П. Пашић знао за тимочку (зајечарску) буну'.
С поштовањем, Раша Милошевић.

Београд, 21. марта 1927. г.
                               

[JASON]

Чланак г. Раше Милошевића гласи:

Да бисмо на горња питања одговорили, требе имати на уму да народна радикална странка по своме програму није превратничка. Још и нешто више. Она је у томе програму, по коме се радикални скупштински клуб организовао јануара 1881. године, и по коме се и радикална странка дефинитивно организовала 1882. год., признала монархију као облик владавине под династијом Обреновића био истакнут у радик. програму, и нико тада међу радикалима није ни покушавао да сакупља радикале под другом политичком заставом.
Али иако је она истакла у своме програму монархију као облик владавине, па чак и династију Обреновића примила и ставила ван дискусије, ипак она није била странка династијашка, а ни странка монархична. Њој је главни циљ био да оствари свој програм државног уређења, да промени Устав у духу демократском, како би само народ једини био 'извор и утока власти', да народу створи потпуну самоуправу у свима гранама државног уређења. Радикалној странци споредно је било, да ли ће се ово остварити у монархији или каквом другом облику владавине, под овом или оном династијом. Кад се стварала радикална странка, тада је у Србији постојала монархија с династијом Обреновића, и она је тај облик владавине с тадањом династијом примила као уставни облик владавине. Онако исто као што је признала монархију с династијом Обреновића, тако исто би признала и сваку другу династију која би се затекла у монархији приликом организације радикалне странке. Убеђен сам, да би радикална странка прихватила и републикански облик владавине, да је у времену стварања њеног постојао у Србији републикански облик владавине. Из овога излази да облик владавине није битни услов при образовању радикалне странке. Она је себе у свом програму битно обележила принципом народне самоуправе у свим гранама државног живота; тражила је такав Устав, такве законе и политичку државну организацију, којима би се потпуно обележила и очувала народна самоуправа, па било то у републици или монархији ма под којом династијом. То је била тежња радикалне странке, јасно обележена у њеном програму, која је желела остварити легалним а не превратничким путем.
Дакле искључено је, да је народна радикална странка онаква каква је програмом својим обележена, организовала и извршила тимочку буну. Цео рад радикалне странке сводио се на промену Устава у духу широке народне самоуправе. На овом питању она је укрштала своја политичка копља са својим политичким противницима, политичким странкама и личним режимом; у ову борбу је радикална странка уносила сву своју снагу тврдо убеђена да се без промене постојећег Устава не може остварити народна самоуправа са свима за то потребним политичким слободама. Задобити политичку власт ради остварења овог задатка изборним путем било је једино средство, које радикална странка није напуштала, него га се чврсто држала. Остварити свој програм нелегалим средствима: буном, превратом – није спадало у смерове радикалне странке.
Али се може приметити: истина је да је радикална странка истакла у своме програму монархију под династијом Обреновића, али да су вође из интелигенције и неки из народа мислили са свим друкчије о облику владавине под којом би желели изводити свој програм. Може бити, то не поричем. Истина је, да радикалну странку састављају људи најекстремнијих погледа на уређење државе, али су у њој претресани били конзервативнији елементи сеоског становништва.
У радикалном програму има неких одредаба, које су заједничке свима члановима радикалне странке. Ти општи принципи сјединили су у једну странку најекстремније елементе, који су ради остварења њиховог жртвовали многе друге своје принципе напреднијег типа. Стога није никакво чудо, што под заставом радикалног програма видимо личности које нису монархисте, а још мање присталице једне или друге династије; који желе видети у Србији облик владавине, коме је противна већина народа. Ако и такви елементи не би покушали да превратом укину један а заведу други облик владавине, коме је већина народа противна. Видимо у њој и ситног сопственика, и омрзнутог кајишара, зеленаша, и интелегентне представнике разних економских школа; и радника и индустријалаца, сви су се ови друштвени слојеви окупили око радикалног програма, јер им он даје највише јемства, да ће се под њим остварити најпотпуније све политичке слободе, дати народу пуна самоуправа, што желе људи разних погледа на облик владавине. И конзервативнији и напреднији елементи у радикалној странци одустали су од многих својих погледа на државно уређење само да би се дошло до споразума, који би обухватио све оно што је заједничко свима њима. Радикални је програм обухватио све оно, што је опште, заједничко свима члановима радикалне странке и што је искључило сваки преврат, сваку па и тимочку буну, како од целе радикалне странке, тако и од њених разнородних елемената.
Не само из програма, него и из целокупног рада радикалне странке од њеног постанка до тимочке буне види се јасно, да радикална странка није била превратничка, завереничка, да није смерала у опште буном извршивати свој програм, па да то није хтела учинити ни тимочком буном. Њени су путеви за остварење свога програма потпуно легални били.
Тако пише у радикалном програму, на то су пристали сви који су постали чланови странке. Али може неко рећи, да је Главни одбор радикалне странке злоупотребљујући странкино поверење, припремао, 'организовао' тимочку буну, латио се једног превратничког посла, који је био супротан програму радикалне странке. Пре свега, ничим није доказано да је главни одбор радикалне странке пропремао, 'организовао' тимочку буну. Излагањем свега онога што је претходило тимочкој буни, и свега што се чуло на претресу пред преким судом, доказано је: да Главни Одбор радикалне странке није ни организовао тимочку буну, нити је она уопште организована била, нити је Главни Одбор за њу знао пре него се појавила.
Ово је непобитан факт.

[JASON]

Aли ако се ничим не доказује да је Главни одбор радикалне странке припремио тимочку буну, ипак је могућно, рећи ће се, да је на септембарској конференцији 1883. год. виђенијих радикалних посланика, после распуштања Нар. Скупштине, решено било: 'да се буна диже ако краљ Милан укине Устав'.
Пре свега, овако решење никаквог представника радикалне странке па ни посланичке септембарске конференције не постоји. Буна се дигла и без решења ма каквог фактора радикалне странке. Она је отпочела у селу Сесалцу испод Ртња, 27. септембра, јер сељани нису хтели предати тражено оружје. Њих на буну није подстакло решење септембарске посланичке конференције; 'да се диже буна ако се Устав укине', него су се побунили, јер су им власти одузимале оружје, кога они нису хтели дати, у коме су налазили свога заштитника од рђавих људи и зверова. И да је било мало памети и воље надлежних власти, ова би се гужва завршила обичном чарком, која се рађала и рађа између народа и власти. Али је било некога, коме је овај инцидент добро дошао, који га је желео, који га је раширио и у буну претворио, и који му је дао оправданог разлога да једнаким препадом изненади радикалну странку, те да осујети први новембар, кога су се власници прибојавали, јер је више него сигурно било, да би се народ тога дана на зборовима по целој  земљи изјаснио за промену Устава, и тиме доказао неистиност мотивација у оставци Пироћанчевог кабинета. Аналишући све познате ми чињенице Тимочке буне и доцнијег датума сматрам да Тимочку буну нису организовали ни Главни одбор радикалне странке ни Посланичка конференција са које су се посланици разишли 24. септембра, ни поједини чланови Главног одбора па ни сам Никола Пашић, за кога се тврди да је 'у четири ока' утврдио буну с попа Маринком.
Да бих ово доказао морам се задржати на раду септембарске посланичке конференције и на поступцима неких чланова Главног одбора радикалне странке.
Читаоци ће се сетити садржине рада те конференције (види стр, 137). Том приликом су сви чланови конференције црним бојама сликали незадовољство у народу, и да ће оно бити појачано растурањем Нар. Скупштине. Пашић је, на њему својствен начин, описао народне поруке, с којом су народни посланици дошли у Народну Скупштину, и разочарења, која му нар. посланици доносе из Нар. Скупштине. Пера Тодоровић је доказао потребу да се радикална странка спреми и за отпор против онога ко нападне на народне слободе и права. Али посланичка конференција није усвојила његов предлог, него је одлучила: да се првог новембра 1883. г. држе зборови по целој земљи, на којима ће се донети општа резолуција: да народ, односно радикална странка, жели и захтева промену Устава; да такву резолуцију потпишу сви чланови радикалне странке; и да се она упути краљу Милану као петиција. Таква је и никаква друкчија одлука донесена на тој посланичкој конференцији. Ту одлуку сам изнео и на претресу пред преким судом у Зајечару. Не поричем, да је на конференцији падало много опорих речи о стању у земљи, али осудно поричем да је ма од кога члана те конференције пао предлог: 'да се диже буна ако се Устав укине'. Такав предлог није пао. Па ни на преком суду није ни од судија, нити од ма кога сведока или учесника у буни пало тврђење, да је на овој посланичкој конференцији решено било: 'да се диже буна ако се Устав укине'.
Али се истиче питање: ако и није такву одлуку донела посланичка септембарска конференција, да није Главни одбор радикалне странке донео једно такво решење, да није он виновник Тимочке буне. Да видимо.
Преки суд је пресудом својом констатовао, да за тимочку буну нису криви сви чланови Главног одбора него само: Никола Пашић, Пера Тодоровић, Раша Милошевић, Коста Таушановић и Паја Мијајловић. Од нас петорице, као теже кривце, осудио је на смрт: Николу Пашића, Перу Тодоровића и Рашу Милошевића, Косту Таушановића на седам и Пају Мијаиловића на пет година затвора. Па ипак, та пресуда преког суда не може бити доказ наше кривице, јер је преки суд, у лицу свога председника, Драгомира Рајовића, рекао: ми не судимо по доказима него по савести. Ова пресуда не може бити доказ наше кривице нарочито за људе критичког расуђивања, јер за њу није било никаквих других доказа сем 'савесности' судија преког суда, за које се зна да је била лака роба партајчина. Тврдити да су чланови Главног одбора радикалне странке, и то не сви, криви за Тимочку буну само стога што су главни чиниоци у њој били виђенији представници радикалне странке из Тимочке крајине – нема свога оправданог законског разлога. Зар се може веровати да су пет чланова Главног одбора изабрали за покретаче буне представнике радикалне странке у бољевачком срезу, попа Маринка и његове сељане, а да о томе своме кораку не известе утицајне чланове радикалне странке из других крајева. Да ли се може веровати да би Главни одбор покретао буну а да се претходно не споразуме сасвојим виђенијим члановима из тимочке крајине: Ацом Станојевићем, из Књажевца, Д-р Лазом Илићем из Зајечаа; из Ресаве са Димитријем Катићем, из Драгачева са Ранком Тајсићем, из Ужица с попа Миланом Ђурићем, из Бранковине с попа Марком Петровићем, из Мораве са Станком Петровићем, из Шумадије са Павлом Вуковићем и са још многим другим посланицима од пресудног утицаја у њиховим крајевима. А међу тим сви ови посланици, који нису кукавице ни слабији јунаци од поп Маринка Ивковића, нису се ни макли да прихвате Тимочку буну. Димитрије Катић, за кога је г. Слободан Јовановић од некуда дознао да је на септембарској посланичкој конференцији рекао: ' да треба чиновнике под нож метнути' – ћути; Ранко Тајсић, чија је ратоборност позната, гледа своја посла у своме Драгачеву.
Чланови Главног одбора међу њима и Пашић никога другог не нађоше да отпочне извршивати конференцијску измишљену одлуку него попа Маринка и његовог шурака Добросава Петровића! Та околност, што се међу бунтовницима нашао поп Маринко Ивковић, народни посланик за срез бољевачки, што је производио чарку сесалачких сељана па и сељана из Читлука, произвео бунтовнике, то још не значи да је он био повереник Главног одбора, да је та буна дело или бар оне тројице његових чланова осуђених на смрт. Сем попа Маринка ни један други народни посланик није активно учествовао у буни, и Љубу Дидића, и чича Ристу Ђусића, и Димитрија Ристића, и Маринка Марковића, и Жику Миленовића и друге посланике из тих крајева, повукла је гомила бунтовника са собом, и они нису имали другог излаза него да јој се придруже и против своје воље; бунтовничка бујица је и њих занела, они нису имали снаге да јој се отргну. Љуба Дидић покушао је да се бегством спасе не због тога што је био учесник у буни, него што је био убеђен да ће га преки суд огласити за покретача буне у његовом крају. Аца Станојевић, посланик, члан септембарске посланичке конференције стоји ван редова побуњеника; оба његова писма упућена мени доказују да он није био покретач буне него је побегао тек пошто није могао спречити своје суграђане да не срљају у вртлог побуне, и да би избегао незаслужену казну преког суда. Да је постојало ма какво решење Главног одбора или посланичке конференције или макар и порука Николе Пашића да се диже буна па макар и 'пре него се Устав укине', нема сумње, да ни Љуба Дидић, ни Аца Станојевић, не само не би напуштали земљу, него би се налазили на челу покрета. Па и сам Д-р Лаза Илић са члановима месног одбора у Зајечару излази пред побуњенике из Књажевца, који су већ били близу Краљевог села на путу ка Зајечару, и саветује их да се врате и разиђу, јер Главни одбор осуђује њихов бунтовнички покушај. У опште узевши, искључено је, да ће Главни одбор, наређивати попа Маринку да диже буну, а да остали представници радикалне странке у народу остану ван овог покрета. Да је Главни одбор припремао буну, он је не би извршивао преко попа Маринка него преко многих других утицајних личности у народу.

[JASON]

Г. Раша Милошевић одговара г. Слободану Јовановићу (наставак)
(Политика 24. март 1927.)

Погрешио бих, кад не бих овде навео речи Пере Тодоровића, које је изговорио 1888. год. у Уставотворном одбору приликом претреса члана Устава, који говори о смртној казни за политичке кривце. Те речи Пера је изговорио онда, када није имао разлога да не говори истину, кад је већ одавно дата забораву Тимочка буна, и кад његова исповест не би повукла никакву па ни моралну одговорност. Он је том приликом рекао да Главни одбор радикалне странке није припремао, нити је знао за Тимочку буну пре него што је она свима постала позната. У томе своме говору о Тимочкој буни рекао је ово: 'Десила се, господо, зајечарска буна и ако Главни одбор није за њу знао. Бог нека ми је сведок да Главни одбор није знао за ту буну, али нашим политичким противницима изгледало је, да је немогућно да ми за то нисмо знали…' Овако је Пера говорио и на преком суду, и не би згорега било да се поново прочита његова одбрана, раније наведена, и онда ће се сваки помирити с мишљу, да Тимочку буну није припремао Главни одбор, нити су то урадили његови осуђени чланови, него је њу изазвала власт, можда по наређењу самога краља Милана, имајући у виду први новембар. Човек који наређује да се обеси Ленка Книћанин и удави Илка, Јелена Марковићка, како тврди Милутин Гарашанин, Миланов министар председник, у стању је да изазове тимочку буну само да би сатро своје опасне противнике и спречио манифестације, спремане за први новембар. Нека се само прочита одузимање оружја у селу Читлуку, па ће се стећи уверење да су поступци чланова комисије наваличко изазвали народни отпор. При одузимању оружја, изазивање народа од стране чланова комисије, тако је очигледно било, да је и сам начелник округа књажевачког рекао: 'тако је то, кад се овако деликатан посао поверава људима којима није стало до тога да се овај посао на миру изврши.'
На септембарској конференцији радикалних посланика, дакле, није било решено да се буна диже 'ако се Устав укине', нити је буну организовао Главни одбор радикалне странке, ни његови осуђени чланови.
Али постоји мисао, и она се до сада одржавала, да и ако Главни одбор, ни његови осуђени чланови нису организовали зајечарску буну, ипак је неко од њих њу припремао и за њу знао.
Истина је, да 'нису буну припремали чланови Главног одбора радикалне странке, ни поједини чланови његови, али је скоро сигурно (дакле ипак сумњиво Р. М.) да је главом Никола Пашић ту побуну организовао помоћу попа Маринка', тако тврде они, који се не могу помирити с мишљу да је Главни одбор за буну, да су чланови Главног одбора требали ићи у своје округе, али да су сви сем њега били кукавице, и да је једини он поступио по решењу Главног одбора. Само је Пашић заборавио том приликом додати, да се он сетио тога непостојећег решења Главног одбора тек после мог разговора с Персијани, руским послаником, вођеним између мене и посланика 25. октобра у 9 часова пре подне; да је он прешао Саву код железничког моста истог дана у подне, и да је нас, остале чланове Главног одбора, полицијска власт похватала и затворила око 10 часова у вече истог дана; сетио се тога непостојећег решења одборског кад је буна већ угушена била, кад је преки суд већ увелико отпочео стрељање побуњеника, и кад је после тога на неколико дана стигао у бугарску варошицу Кулу на нашој граници према Зајечару, кад је могао тада рећи себи: доцкан стиже на Косово Јанко.
Ја ћу се ипак постарати да докажем, да Пашић ни као члан Главног одбора радикалне странке, ни као посланик зајечарски није организовао Тимочку, Зајечарску буну, нити је тога ради стајао ма у каквој вези са ма којим од побуњеника, нити је ту буну припремао помоћу попа Маринка.
Има људи који су вољни признати да и ако цео Главни одбор радикалне странке није организовао зајечарску буну, и ако у њу нису умешани сви чланови Главног одбора, ипак тврде да су неки од њих знали за буну, а нарочито подвлаче да је главом Никола Пашић иза леђа Главног одбора са попа Маринком и организовао буну. У ред таквих људи долази и г. Слободан Јовановић, који у својој расправи о Пери Тодоровићу долази до сасвим погрешних закључака, јер полази са поставке, што је преки суд, који је у Зајечару судио члановима Гл. одбора, нашао: 'да Главни одбор као целина није учествовао у дизању буне; да је у Главном одбору било људи који о целој овој ствари нису ни слутили, али да су поред њих исто тако били и других који су за буну не само знали, него у њеном припремању и учествовали као главни покретачи. Оне прве преки суд је пустио, а оведруге осудио. Међу овим другим истичу се као главни организатори буне, Никола Пашић, Пера Тодоровић, Раша Милошевић – сва тројица осуђени на смрт'.
Госп. Слободан Јовановић из ове пресуде преког суда изводи, да смо нас тројица, осуђени на смрт, не само знали за буну него да смо у њеном припремању 'учествовали као главни покретачи'.
Ово тврђење г. Слободана Јовановића је сасвим произвољно. Ја сам тачно изнео све шта је против нас изнесено на суђењу код преког суда у Зајечару. Како, ама баш нико није нас тројицу обележио као главне организаторе Тимочке буне. Она два чланка: 'Разоружање народне војске' и 'Силу силом одбите' није писао Пера Тодоровић кога је преки суд третирао као писца тих чланака, јер је Пера Тодоровић (30. јула) тада био у Рајхенхалу, те их није могао ни 'очешљати', како рече Рајовић на претресу упадајући у реч Пери Тодоровићу, кад је овај тврдио да је ове чланке писао г. Пашић. Чланак 'Разоружање народне војске' написао је главом Никола Пашић а очешљао га је Јаша Томић, сарадник 'Самоуправе', а чланак 'Силу силом одбите' писао сам ја, али се и њиме теретио Пера Тодоровић. Главно је у овоме факт, да је произвољно тврђење Рајовића, да је оба чланка писао П. Тодоровић, и да је преки суд према оваквој изјави оптуженог није имао никаквог законског оправданог разлога да њиме терети Перу Тодоровића. Г. Слободан Јовановић случајно није знао да је Рајовић приликом претреса наше кривице изјавио: да судије преког суда не суде по доказима него по својој савести; јер да је ово знао сигурно је, да не би без критике усвојио пресуду преког суда као доказ наше кривице, јер савесност судија није давала потребне гаранције о постојању наше кривице. Уосталом за оба та чланка осуђен је онај, који је по закону одговоран био, и тиме је то питање затворено било. Дакле, Пера Тодоровић није требало бити осуђен за те чланке, јер их није ни писао, јер он у то време није ни био у Београду; он се бранио од ове напасти, али га је преки суд 'по савести својој' ипак огласио за писца тих чланака.
Пашића нико није теретио пред преким судом да је организатор буне, само 'савест' судија нашла је да је он за њу знао; да ју је припремао и организовао.
Мене су теретили писмом, што ми га је писао Аца Станојевић, али његова садржина пре може служити као доказ да о буни нисам ништа знао, и да Аца Станојевић није успео да одврати од побуне своје књажевачке другове. Али ни тог писма није било у архиви судској, у оној сандучари, у којој су чувана акта по нашој кривици. И кад секретар није могао наћи то писмо, онда је Рајовић изјавио: не тражите га, не треба нам, јер ми судимо по савести.
Желео бих знати, какви су то поступци нас тројице, због којих нас г. Јовановић, попут преког суда оглашава за покретаче буне. Преки суд нас је осудио на смрт по 'савести својој',по убеђењу своме, створеном не на основу каквог доказа него на основу проблематичне 'савести' њихових судија. Преки суд није могао наћи ни једног међу окривљенима, ни једног међу осуђенима, који би тврдио да смо подстицали на буну; није нашао ни један наш поступак, који би нас окарактерисао као организаторе буне.

[JASON]

Г. Раша Милошевић одговара г. Слободану Јовановићу (наставак)
(Политика, 25. март 1927.)

Госп. Слободан Јовановић наводи како је на септембарској тајној конференцији после растурања скупштине, донето решење 'да се диже буна ако краљ Милан укине Устав'. Овакво решење није никад нигде донето било, па ни на тој конференцији. Ја сам и на преком суду у одбрани својој рекао: да се првог новембра држе зборови по целој земљи; да се на тим зборовима тога дана донесу резолуције као петиција. Ова општа народна резолуција имала је бити одговор на мотивацију оставке Пироћанчевог кабинета, који је победу радикалне странке на изборима 7. септембра 1883. г. обележио као знак да народ не жели промену Устава. Изводити из тога измишљеног решења посланичке конференције решеност попа Маринка да диже буну и пре него што је Устав укинут – сувише је смело. Али претпоставимо да је такво решење донесено на септембарској посланичкој конференцији (23. септембра); истиче се ипак питање: како су његовом извршењу могли приступити поп Маринко и његови саучесници пре наредбе Главног одбора, и пре него што је Устав укинут био. И зар су они могли очекивати оправданост и бољи успех у буни и пре постојања узрока о њој – укидања Устава - који би одиста био јак разлог за побуну. Зашто дизати буну? Зато што ће се Устав укинути, али који се могао и неукинути. Најзад, претпоставимо да је краљ Милан укинуо Устав, да је дакле постојао разлог за извршење измишљеног одборског решења; зар ће такво крупно предузеће, као што је буна, свако отпочињати на своју руку без икаквог претходног споразума, без икакве организације! Да ли би побуна у селу Сесалцу, чији сељани нису хтели предати власти тражено оружје, био довољан разлог да се отпочне један неорганизовани пуч? Таквих је, и јачих месних сукоба између народа и власти бивало и раније (у Поречу, у Грљану, у Гамзиграду), па се ипак такав судар није прихватио и извргао у буну. Нелогично је дакле дизати буну против акта који није постојао, кога није донела ни септембарска посланичка конференција, ни Главни одбор радикалне странке.
Али госп. Јовановић стара се да пронађе доказе за кривицу ако не нас тројице осуђених на смрт, а оно бар противу Николе Пашића, за кога би хтео доказати да је бар он удешавао буну. Тај доказ би хтео наћи г. Слободан Јовановић у једном измишљеном састанку Николе Пашића са попа Маринком у Бољевцу 'баш пред саму буну', и да је с њим имао разговор 'у четири ока'. На прве гласове о буни, Пашић је у разговору с Тодоровићем тврдио да је то сасвим озбиљан народни покрет, који се лако може проширити по целој земљи, и који с тога треба прихватити. Најзад од свију чланова Главног одбора Пашић је једини сматрао за потребно да се брже-боље уклони из Србије и стави ван домашаја власти. На основу свега овога г. Јовановић би као хтео извести, да је, може бити, Тимочку буну удесио сам Пашић, не само без знања Главног одбора, него и без знања својих најближих другова, као што су: Тодоровић, Милошевић и Таушановић.
Пре свега ваља знати, да Пашић није био у своме крају, ни у Бољевцу 'пред саму буну'; он је тада био у Београду а био је у своме крају пред изборе, дакле августа месеца. Био је у своме крају тада кад није могао знати ни какви ће бити резултати избора 7. септембра, нити пак да ли ће краљ Милан извући из политичке архиве Николу Христића, који је у њу бачен још 1868. год. после убиства кнеза Михаила, и да ће њему бити стављено у дужност да разјури Народну Скупштину у којој су радикали имали већину; нити је могао предвиђати да ће се после растурања Народне Скупштине држати посланичка конференција, на којој ће се донети одлука да се првог новембра држе у целој земљи протестни зборови. Све се то није знало, кад је Пашић пре септембарских избора био у изборној агитацији у своме крају, те према томе није ни могао говорити с попа Маринком ни 'у четири ока' о дизању буне 'ако краљ Милан укине Устав'. Напротив, после успелих избора говорило се у посланичким круговима даће краљ Милан престати с авантурама, споразумети са са Нар. Скупштином и повести земљу путем рефорама, које је народ очекивао. Од победе на изборима у 'Самоуправи' веје дух помирљивости. Дакле, после избора и после распуштања Народне Скупштине Пашић није напуштао Београд. Искључена је дакле свака вероватноћа да је Пашић спремао буну с попа Маринком за случај 'ако краљ Милан укине Устав'.
Али претпоставимо, да је 'Пашић организовао буну с попа Маринком' још пре избора, да је био далековид и да се с њим споразумео да диже буну с Тимочанима. Краљ Милан, међутим, није ни газио а камо ли укинуо Устав ни до септембарских избора ни доцније после састанка и растурања Скупштине, а поп Маринко је ипак дигао буну. Као да је буном хтео уплашити Краља да не укида Устав, и ако је требало знати да баш дизањем буне може нагнати Краља да укине или обустави Устав, да прогласи ванредно стање, преке судове итд. И најзад, где Пашић да нађе баш попа Маринка и с њиме да се споразуме о дизању буне, да у споразуму само с њим предузме такво опасно дело. Зар Пашић није имао у Народној Скупштини доста својих другова од јаког утицаја не само у својој околини него и мало даље од њихових огњишта у свима крајевима Србије?! Да, таквих је људи било, али се он није с њима о томе саветовао, јер за то није имао ни потребе после септембарске конференције радикалних посланика. Па и у самом Гл. одбору било је таквих људи, од којих није смео крити оно што је могао поверити попа Маринку. Било је са свим природно и потребно, да нам, члановима Главног одбора, не само саопшти своје 'бунтовничке намере и разговоре' с попа Маринком, него да у споразуму с нама и осталим радикалним првацима из народа изведе целу организацију буне. А кад је он и од нас крио оно што је с попа Маринком уговорио, онда се намеће питање: па с ким је онда мислио извести буну? Зар Пашић не би извршио злочин, кад не би о томе известио попа Милана Ђурића, поп Новака Милошевића, попа Смиљанића, Ранка Тајсића, Димитрија Катића, Ацу Станојевића, Павла Вуковића, Срету Анђелковића, браћу Божиће из Бадњевца, Станка Петровића, попа Данила Анђелковића и све остале опробане сигурне наше људе у појединим крајевима. Свакојако, ови радикални прваци, народни посланици, чувени, виђени и цењени у својим крајевима и ван њих, нису лошији јунаци од попа Маринка и његовог шурака и секретара Добросава Петровића из Бољевца. А Пашић је био дужан саопштити својим друговима свој комплот, и нема сумње, да би га и саопштио да је постојао. Пашић је толико паметан и увиђаван, да се никако не може претпоставити да се решава да диже буну с попа Маринком а да то крије од својих другова из народа, чија му је снага потребна у таквом рискантном предузећу, као што је дизање буне. Да ли је могуће да Пашић диже буну у тимочком крају помоћу попа Маринка а он са члановима Главног одбора седи у Београду и у разговору тврди 'да је то сасвим озбиљан народни покрет, који се лако може раширити по целој земљи', а да његови другови у унутрашњости седе и сеире, и шаљу поданичке телеграме краљу Милану са жељом да му се посвети рука, која премлаћује бунтовнике. Не, то није могуће. Тимочку буну није нико организовао, па ни Пашић 'помоћу попа Маринка'. У народу је било и сувише много експлозива, и довољан је био инцидент у селу Сесалцу и Читлуку па да се изроди пожар без икакве организације буне од стране Пашића. Али би у том случају овај инцидент био само то и ништа више, да су врховне власти хтеле да тако буде. А да је буна била организована, она се не би појавила само у источном крају Србије: пламен бунтовнички захватио би и остале крајеве њене.
Буна је и Пашића као и све нас изненадила; она је нас затекла у Београду, чега не би било, да смо је ми организовали, или да ју је Пашић 'помоћу попа Маринка организовао'. Јер не треба губити из вида да се Пашић решава да се уклони из Београда и да иде у свој крај да руководи буном онда кад је буна већ угушена била, кад је преки суд у велико скидао главе 'бунтовницима', кад ја доносим вест Пашићу од руског посланика Персијани да ће Главни одбор бити затворен, па бити и осуђен, али је обећао искористити своје пријатељске везе с осталим страним посланицима, нарочито са Брајем, немачким послаником, и сачувати нам главе. Пашић је пажљиво саслушао мој исцрпни извештај о разговору с Персијани, а ресултат његове поруке био је прелазак Пашићев преко Саве код железничког моста. Да ли је Пашић онда, кад је Савом бродио помишљао да иде у Тимочки крај да џарне Тимочку буну, коју је војска већ савладала била, или се под утисцима мога извештаја решио да се спасава опасности, која доноси можда и смрт али затвор несигурно – може се судити како се хоће.
Још се једном околношћу утврђује да Пашић није 'организовао' Тимочку буну, нити је знао да ће она избити. Читаоци ће се сетити првог писма Аце Станојевића, којим ми јавља да сељани Сесалца не дају оружје. Кад сам ово писмо Ацино саопштио Пашићу, он није реагирао на његову садржину. Да је Пашић организовао буну 'помоћу попа Маринка', природно би било да после ове вести не остане у Београду, него да варницу у селу Сесалцу близу Бољевца сматра као знак попа Маринков да буна отпочиње и одјурио би у Тимочки крај да изводи буну коју је организовао 'помоћу попа Маринка'; можда би стигао у побуњени крај пре него што је буна угушена. Он то није урадио, него је чекао у Београду да се прогласи ванредно стање у тимочком крају, да се поставе судије преког суда, да се обуставе политички закони. И тек кад је дознао да је буна угушена, да је преки суд отпочео суђење, да чује непријатну поруку Персијани, он се решава да напусти Србију, прелази Саву, путује и стиже у Кулу кад је с побуном већ свршено и кад су се почеле осећати последице преког суда.
Из свега овога изводим: да тимочку буну није организовао Главни одбор радикалне странке, ни његова три члана осуђена на смрт ни главом Никола Пашић помоћу попа Маринка. А чланак о 'Разоружању' дао је некоме повода да једну чарку између власти и народа у једном селу не спречи него развије у једну буну, у којој је мислио уништити радикалну странку. Мислио је, али је није уништио него је пред њом капитулирао.


Пошто је штампана моја књига Тимочка буна г. Јова Миловановић, члан Касационог Суда у пенсији, причао ми је ово:
_{'Моја супруга била је за време смрти Јелене Марковићке кореспондент једног немачког криминалног журнала. Редакција овог журнала замолила је моју супругу да јој прикупи податке о смрти пок. Марковићке. Да бих задовољио ову жељу редакције, отишао сам тога ради лично у Пожаревачки Казнени Завод и утврдио сам ово: да је покојну Марковићку послуживала осуђеница Марија и кад је власт казненог завода констатовала смрт пок. Марковићке – ове Марије није више било у заводу. Нико ме није могао обавестити куда је та Марија отишла, и из ког је села била'. Онако исто као што се убио стражар у горњем граду, који је стражарио пред апсаном обешене Книћанке, тако је нестало и оне сељанке, која је боравила у соби удављене Илке.}

[JASON]

Одговор г. Сл. Јовановића
(Политика, 23. март 1927.)

Господине Уредниче,

Прочитао сам писмо које вам је г. Раша Милошевић упутио поводом мога писања о Тимочкој буни. За сада нећу одговарати г. Милошевићу. Чекаћу да и друга заинтересована лица изиђу са својим примедбама, и онда ћу уједно одговорити свима. Ипак, у писму г. Милошевића има једна ствар с којом треба свршити одмах, јер се не тиче историјске истине о Тимочкој буни, него мене лично. Г. Милошевић тврди да сам се 'дао на посао да паковањем неистинитих факата доказујем истинитост суђења по савести џелата Др. Рајевића'… Рајевић је био председник преког суда, који је судио члановима главног одбора, међу којима се налазио и г. Милошевић. Говорећи о радњи преког суда, ево шта сам рекао у својој књизи: 'Са законског гледишта, правих доказа за осуду чланова главног одбора није било' (Влада Милана Обреновића, II, стр. 190). По г. Милошевићу, изгледало би да сам ја тврдио управо обрнуто.
Примите, господине уредниче, уверење о мом одличном поштовању.

22. март 1927.                Слободан Јовановић.
Београд.
                   

[JASON]

Ружа М. Петровић, учитељица у Београду
-Одговор г. Раши Милошевићу –
(Политика, 24. март 1927.)

Читала сам вашу 'Тимочку буну' и заинтересована, као кћи Кола Кнежевића, трговца из Алексинца, стрељаног у Тимочкој Буни, - нашла сам се побуђена да вам ставим неке примедбе.
Колико ме интересује историја те буне, толико ме исто вређа ваше писање. Ви сте били у главном одбору ондашње радикалне странке, а међутим целим својим списом трудите се да омаловажите и догађај и људе који су учествовали у Tимочкој Буни.
Ви кажете да је Тимочка Буна била обична чарка и гужва, и да су се сељаци противили одузимању оружје, и ништа више. А да је главни одбор хтео да диже буну – кажете ви – он не би изабрао поп Маринка, него би обавестио виђеније људе, на пример Станка Петровића ( који је – то морам да кажем ја – онда био рабаџија код мог оца, и који је тек много доцније постао чувенији, то јест богатији).
Не само да је грехота што вређате те мртве људе, него је срамота што тако говорите. Ако то чине други, који желе да умање вредност Светозара Марковића и његових ученика, што се ви трудите да смањите вредност и догађаја и људи? Ви мога оца и остале мученике називате бунтовницима, још мало да их назовете разбојницима, јер оружје нису дали.
Мој отац није био бунтовник, а ако је и био крив, криви сте ви из главног одбора. Мој отац није био стрељан што је био разбојник, него је доиста бунио народ против ондашњег режима краља Милана. Мој отац није био обичан прост човек, него је био политичар који је знао шта хоће, и који је за своја начела жртвовао не само свој живот него и велико имање и породицу. Само књижница мога оца продата је онда на добош за педесет дуката! И не само то, него и кућа и све имање продато је, а моја мати са троје женске деце истерана је на улицу. Право имате што га сад и не спомињете у историји те буне! Зато ваљда мученицима који платише главом ни гробове не обележисте!
Они су стрељани, њихове породице отеране у просјаке, њихови гробови заборављени, и сад и последње признање, признање историје хоћете да смањите, називајући их бунтовницима. Ви заборављате да само тим људима имате да благодарите што је радикална странка имала велику популарност у народу, јер су ти мученици поставили темеље на којима сте дизали остале успехе.

[JASON]

Кадивка Спасојевић
(Политика, 13. април 1927.)

Мој одговор г. Раши Милошевићу.

Као ћерка пок. попа Маринка Ивковића, бившег народног посланика из Бољевца, сматрам за дужност, да се и ја јавим са једном изјавом, а поводом одговора  г. Милошевића г. Слободану Јовановићу, као и поводом изјаве г-ђе Руже М. Петровића, ћерке пок. Кола Кнежевића из Алексинца који је 1883 год. стрељан са мојим оцем на Краљевици.  Признати морам, да ми је било врло тешко да читам написе г. Милошевића где са омаловажавањем говори о мом оцу, подцењујући глас и углед који је он уживао у народу, и његово јунаштво.
Из тих написа изашло би, да је он – мој отац – изазвао буну, да је он, једини, крив што су толики људи стрељани, и маса њих осуђена на робију; да је он крив што је и г. Милошевић прво осуђен на смрт па помилован на робију. Г. Милошевић назива мог оца 'бунтовником' а остале радикалне прваке брани и правда и тако правда и цео рад крвавог преког суда у Зајечару.
То је, ваљда, и био разлог што се ни г. Милошевић ни његови другови не сетише, да бар обележе место где су краљевачки мученици стрељани 1883. године. И ако ја добро знам, да је била скупљена прилична сума за подизање споменика иако су он и његови другови постали и чувени и богати, и министри, благодарећи њиховим костима, иако их је на ту дужност подсећала и она народна песма о Љуби Дидићу.
Грехота је вређати оне мученике којима се ни гроб не зна. Вређати њих значи вређати и децу њихову.
Највећу сатисфакцију и сенима мученика и мени дали су својим изјавама најактивнији учесници у зајечарској буни гг. Тихомир Маринковић и Михаило Ступаревић, два честита човека и ја сам задовољна њиховим мишљењем о мом пок. оцу.
Тако исто истину је рекао и мој ујак Добросав Петровић, бивши народни посланик из Бољевца, о коме такође г. Милошевић пише са багателисањем и, јер је његов отац, а мој деда поп Милија Петровић, тада стрељан, а Добросав прво осуђен на смрт па помилован робијом. Из једне куће тројица, па се има храбрости да се онако пише и вређају њихове породице и они мртви.

Прокупље,
3. априла 1927. године.                                  Кадивка Косте Спасојевића,
                                                                             народног посланика.

[JASON]

Одговор г. Слободана Јовановића
(Политика 14. април 1927.)

Са штампањем Пашићевих успомена о Тимочкој буни исцрпљени су сви прилози које је 'Политика' добила о томе историјском догађају. Ја ћу сада покушати да покупим уједно све што у тим прилозима има важнога.
Али пре тога морам, ради саме ствари, а не ради мене лично, да свратим пажњу на једну забуну коју је г. Раша Милошевић направио. Повод за све ово писање о Тимочкој буни био је један одломак из моје књиге о Милану Обреновићу, који је 'Политика' била добра да прештампа. Као одговор на то г. Милошевић прештампао је, опет у 'Политици', оно што је он сам писао у једној књизи из 1923. год. Он је ту побијао неке моје тврдње, али не оне које сам ја изнео у својој овогодишњој књизи о Милану Обреновићу, него оне које сам још 1908. изнео у једној расправи о Пери Тодоровићу. Полемишући самном, г. Милошевић говори тако као да би моје писање о Тимочкој буни било неко моје лично домишљање и нагађање. Међутим у својој расправи о Пери Тодоровићу ја сам просто навео оно што је Тодоровић о Тимочкој буни забележио. (Његове белешке објављене су 1890. год. у 'Малим Новинама'.)
Ја не могу претпоставити да г. Милошевић није запазио да оно место у мојој расправи чију тачност он оспорава, почиње речима: По причању Пере Тодоровића, а завршава речима: То је у главноме Тодоровићева версија. Зашто је онда г. Милошевић ставио Тодоровићева казивања мени у уста, и зашто је једну несагласност која је постојала између њега и Тодоровића, претворио у једну несагласност између мене и њега? Јамачно стога, што му је то, ако не као историчару, а оно као полемичару, било много згодније. Када је реч о догађајима од 1883, у којима је Милошевић учествовао, а ја нисам, сваки је склон у напред више веровати Милошевићу него мени. Друкчије стоји ствар онда када се зна да Милошевић није у несагласности са мном него са Тодоровићем, који је у догађајима од 1883. био важнији учесник него Милошевић.
После овога можемо прећи на прилог које је 'Политика' објавила. Ималe су у главноме да се расветле две ствари, (1) Шта је решавано на тајном радикалном састанку који је држан после образовања Христићеве владе? (2) Шта су радили београдски радикали пошто је Тимочка буна избила?

                                                 

I

Да је после образовања Христићеве владе држан један тајни радикални састанак, у томе се слажу и Пера Тодоровић и Раша Милошевић и Никола Пашић. Они се слажу и у томе да су на том састанку били присутни на само београдски радикали него и радикални посланици из целе земље. Али, чим треба утврдити шта је на том састанку одлучено, Тодоровић, Милошевић и Пашић не слажу се више један с другим. Милошевић каже да је било решено да се приреде у целој земљи велики радикални зборови као манифестација противу укидања Устава о коме се говорило да га Краљ Милан намерава извршити, Пашић каже, да је било решено да се дигне буна, ако би влада предузела 'најоштрије мере', т.ј. затворила чланове Главног Радикалног Одбора. Тодоровић каже, да је било решено да се дигне буна, ако би Краљ покушао да укине Устав. Разлика између казивања Пашићева и Тодоровићева није тако велика: укидање Устава и затварање чланова главног радикалног одбора биле су две мере у међусобној вези; ако је Тодоровић говорио о укидању Устава, а Пашић о затварању главног одбора у коме је и сам био, то само значи да је Тодоровић имао више на уму мере од начелног значаја, а Пашић више мислио на оне мере које се његове коже тичу. Главно је да се обојица слажу у томе, да је на тајном скупу одлучено да се диже буна. То је имала да буде чисто одбрамбена буна, која би се дигла само тако ако би Краљ покушао државни удар, - али тек била би буна. Ако између Пашићевог и Тодоровићевог казивања нема разлике у суштини, између онога што њих двојица казују и онога што казује Милошевић има разлике у суштини. Њих двојица тврде да је, ма само условно, одлучена буна. Милошевић тврди да није одлучено да се диже буна, него само да се држе зборови.
У својој књизи о Милану Обреновићу, пре него што сам знао за Пашићеве успомене које је објавила 'Политика', ја сам рекао ово:
'Тодоровићево казивање изгледа вероватније него Милошевићево. Тодоровић, који је објавио своје успомене седам година после Тимочке Буне, писао је под свежијим утисцима него Милошевић, који је успомене објавио четрдесет година после Тимочке Буне. Тодоровић је писао за живота скоро свих учесника тајног састанка. И није био оповргнут ни од кога, па чак ни од Милошевића. Милошевић је објавио своје успомене онда када су од учесника тајног састанка у животу само била још њих двојица-тројица. Никола Пашић, који је био међу овима, није примао Милошевићево казивање као сасвим тачно. Што је главно, Тодоровићево излагање јесте логичније него Милошевићево. Главно питање пред којим је стајала радикална странка, састојало се у овоме: шта онда ако Краљ Милан покуша укинути Устав? По Тодоровићу, за тај случај одлучена је буна. Ма шта се иначе мислило о тој одлуци, она је имала пуно смисла: на Краљево укидање Устава, народна буна била је једини логични одговор. Да је буна, пак, била могућна, догађаји су убрзо затим потврдили. Она одлука коју Милошевић помиње, није имала смисла ни мало, или врло мало. Пре свега, ко је могао озбиљно веровати, да ће Христићева влада допустити те велике зборове које би радикална странка хтела држати по целој земљи противу укидања Устава? За тим, ко је могао веровати да би ти зборови учинили какав утисак на Краља Милана? Он је и без њих знао да је радикална странка многобројна у земљи, и да не одобрава укидање Устава. Велика изборна победа радикала 7. септембра 1883. није га спречила да доведе на владу Николу Христића. Радикални зборови још мање би га спречили да уради оно што је наумио.'
Примајући Тодоровић-Пашићеву версију у главноме као тачну, ја морам само да обратим пажњу на њену непотпуност. И Тодоровић и Пашић признају да је на тајним радикалном састанку одлучено да се диже буна ако Краљ укине Устав, одн. затвори чланове главног радикалног одбора. Е лепо, буна се није могла дизати, ако би радикална странка пустила да се, пре укидања Устава, одн. пре затварања чланова главног одбора, изврши разоружање народне војске. Још пре тајног састанка и пре доласка Николе Христића на владу 'Самоуправа' је објавила један Пашићев чланак, који се у целој земљи разумео као апел на народ да не даје оружје. Да ли је и на тајном састанку било говора о разоружању народне војске, и да ли је о томе донета каква одлука? Ни Пашић ни Тодоровић не дотичу се ни једном речи тога питања, које је међутим врло важно. Али у писму г. Добросава Петровића, које је донела 'Политика', налази се ово место: 'Тимочка буна није избила баш тако изнебуха као што многи мисле. Знало се је и могло се је предвидети пре неколико месеци да ће она доћи, јер предзнаци су се појављивали све чешће и чешће, н. пр. гамзиградска буна итд. Буре је било пуно барута и само је требала једна варница, па да се упали. И ово је све морао и главни одбор предвиђати. Ми пак сви бојали смо се да та варница не сине приликом купљења оружја од народа. Обратили смо велику пажњу нашем тадашњем посланику г. Жики Миленковићу, када је те јесени полазио у Београд, да нам се не враћа без пречишћеног питања о давању оружја. И ја данас тврдим да нам је Жика из Београда донео поруку да се оружје не да, а на наше питање, шта ћемо ако навали сила, он је рекао да ћемо силу силом одбити. Ту је поруку и поп Маринку саопштио.'
Према овоме, изгледа да је на тајном састанку расправљано и о разоружању народне војске, и да је решено да се оружје не даје. Ово је, у осталоме, било једино могућно решење. Донети, с једне стране, одлуку да се, под извесним евентуалностима, диже буна, - и у исто време решити да се, пре него те евентуалности наступе, допустити разоружање народа, било би, доиста, и сувише апсурдно.

II

Друго питање које има још да се расправи, то је питање о држању београдских радикала пошто је Тимочка буна планула. Милошевић каже, да је међу београдским радикалима било говоре о одласку у народ ради прихватања буне, али да никаква формална одлука није донета. Пашић је прешао преко, не због тога што је донета одлука о прихватању буне, него, по свој прилици, због тога што је чуо од Милошевића да, по мишљењу руског посланика, предстоји затварање Главног радикалног одбора. Тодоровић, од своје стране, каже да је на једном поверљивом скупу београдских радикала одлучено, да буну, када је већ избила, треба прихватити. Ради тога неколицина чланова Главног одбора имали су отићи у народ. Ти су чланови били Пашић, Тодоровић, Милошевић, Таушановић и Ђаја. Пашић, у својим успоменама, разликује се од Тодоровића само у неким ситницама. На пр. он каже да се о прихватању буне решавало на седницама самога Главног одбора и да је било решено 'да се сви чланови главног одбора (а не само неки, као што тврди Тодоровић) што пре и тајно уклоне из Београда, и назначено је свакоме куда ко има ићи, то јест решено је да се придружимо покрету и да сваки иде у свој изборни крај'. Ако је на тајном радикалном састанку доиста решено да се евентуално диже буна и ако је решено још и то да се народу саветује недавање оружја, онда београдски радикали морали су се доиста осећати обвезни да прихвате буну која је избила због народног недавања оружја.
Мени, и овде, казивање Тодоровић-Пашићево изгледа вероватније него казивање Милошевићево. Да су београдски радикали намеравали да оду у народ ради прихватања буне, мени је причао Светомир Николајевић, који је то чуо од Косте Таушановића – а има о томе неких наговештаја и у једном напису Јована Ђаје, који је штампан у 'Народу', 25. јула 1903. По Тодоровићу, било је одлучено да иду у народ Пашић, Тодоровић, Милошевић, Таушановић и Ђаја. Од ове петорице, само Милошевић оспорава да је таква одлука донета.
Као што се види, о Тимочкој буни постоје две различите версије: једна Тодоровић-Пашићева, друга Милошевићева. Г.Г. Аца Станојевић и Јован Ђаја, који за цело знају која је од ове две версије тачнија, требало би, у интересу историјске истине, да се изјасне.



Литература.
     - Жика Живуловић, Тимочка буна.
     - Раша Милошевић, Тимочка буна 1883.
     - Пера Тодоровић, Крвава година.
     - Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига друга.
     - Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнастог века, књига друга.
     - Драгутин Илијћ, Зајечарска буна.
     - Српске Новине, октобар/новембар 1883.
     - Политика, март/април 1927.
     - Застава, децембар 1883/ јануар 1844.
     - Димитрије Марковић, Са гроба  Љубе Дидића и Божиновића.

[JASON]

(62) Мирчина и Мирчићева буна 1846.


О Мирчиној и Мирчићевој завери готово се и не зна у нашој историографији, а докумената о њој остало је врло мало. У архиви Историјског института у Београду налазе се два мања списа под насловом 'О Мирчићевој буни', од Паје Михаиловића, и 'Буна Мирче Стојановића из Јагодине 1846. године', од сина Мирче Стојановића. Оба списа настала су знатно касније од догађаја 1846. године, и писана су по сећању и без навођења архивских или било каквих других извора. Разумљиво је да су они, као савременици догађаја, гледали из перспективе својих запажања и својих сазнања. Оба списа имају приличну вредност историјских докумената, нарочито спис Мирчиног сина, где се налази податак о исходу завере-буне, чије је ислеђење имало – из политичких разлога – потпуно тајни карактер.
Колико се може видети, Мирчићева завера није била без икаквог значаја за уставобранитељске политичке власти. Она је представљала покушај да се удруживањем незадовољника у земљи, обреновићевске емиграције у Аустрији и Влашкој, и устаничких вођа из 1841. године изазове буна против уставобранитеља, промени режим у Србији и на власт доведе породица Обреновић која ће, касније, потпомоћи дизање једног народног устанка у суседним областима Турске. Завера је прилично дуго и темељито припремана.

(Наша расправа заснована је на документима из Државног архива Србије у Београду, и то на фондовима: Лични фонд Илије Гарашанина, и на односним актима Попечитељства внутрених дела под насловом: Акта буне Мирче Стојановића из Јагодине и његовог дружства. Документи из прве групе су махом залечени документи, местимично тешко оштећени, често једва читљиви, каткад и без сигнатуре, што је опет отежавало рад на обради овог питања.)