Српске буне

[JASON]

… У среду, 23. новембра, било је сахат ноћи, седео сам ја у својој соби са командиром Милосавом и ађутантом Ђоком, кад ми јави командиров посилни, да ме зове поп Пантин син Светозар. Ја изађем на поље. Светозар ми каза, да је дошао поп Панта и ето га у другој соби па ме зове к себи. Ја уђем код попа, а његов син, чини ми се, оде да нам поручи каве. Поп ме одмах запита:
- Како је? Шта ради војска?
- Бога ми, војска се буни, и неће да иде на границу, - одговорих ја.
Поп скиде капу, прекрсти се па рече:
- О, Боже дај! Само нек не оде, па је све добро.
- Вала попе, и неће отићи, - рекох му, били су већ напртили торбе, па их ја зауставих.
- То си врло добро урадио. Војска не треба на овај начин да се разбегне; него кад изађете горе на поље, па кад се стане читати молитва, онда треба да изађе један, па да викне: не ћемо! А при том треба послати неколико људи да и по другим батаљонима наговарају војнике да не иду на границу. Ако се тако не уради, опасност је за све нас. Пре собом ћемо имати Турке, а за нама Русе у ланцу. Руси ће убити сваког ко бега, Турчин ће сваког убити ко наступа. Смрт је од сваке стране извесна! Осим тога, Руси ће се повратити у Србију, овладати Србијом и наше жене и кћери силовати.
- Па који је тај, што ће изаћи и викнути: не ћемо на границу?
- Ти! одговори ми поп.
- Е, није то ласно, г. попо.
- Ама не брини се ти. Само изађи па викни: не ћемо на границу, а други ће прихватити команду. Други ће и довести Карађорђевића. Има ко ће то извршити, ти не бригај. Него прати људе, да виде како је по другом батаљонима. Учиниш ли ово, онда благо и теби и мени. И хајде право у Тополу с војском. Тамо ће доћи и Петар Карађорђевић, а доћи ће и друге војске с топовима из Смедерева и Београда.
Ја пристанем...

[JASON]

...Сутра дан, (24. новембара) у четвртак, пошаљем Лендру, Ивана Рељића и Ђоку дваесника, све из Тополе, и још неке, да виде, и друге батаљоне подговоре на непокорност. Они ме известише, да су се и остали батаљони ужурбали, да су те ноћи 15 Гружана побегли и да ће побећи и остали, чим осете да ће ићи на границу. Овога дана ја сам Ранку све казао што сам од попа чуо и на шта сам се решио. Обећао је да ће ме помагати.
Тога дана ми опет  изађемо у поље и тада сам ја целом батаљону саопштио да ћу повикати да не идемо на границу. Нисам тада знао, да ћемо се сутра дан заклињати, па за то и не казах, да ћу то учинити при полагању заклетве. Рекао сам им, да ће то бити, кад нас први пут позову и скупе, да нам што саопште.
Тога дана нисам више ништа на овоме послу радио, осим што сам се састао са поп Пантом, који ме утврђиваше да не одустанем од нашег плана.
Освануо је петак 25. новембра.
Рано изјутра јавио нам је ађутант Ђока, да ће се наш батаљон да води данас на заклетву. Командир Милосав искупио је људе и ми смо пошли. Уз пут каза водник Радивоје командиру, да ће војска да се побуни и да неће положити заклетву. Командир, од кога смо ја и Ранко крили наше планове, заповеди Радивоју, да о томе ни једне речи више не проговори, нити то може бити.  У том дођосмо већ и на зборно место. Са оваквим расположењем и оваквим договором наш је батаљон измарширао на Становљанско поље.
По доласку, дакле, свију батаљона, батаљони се постројише у бригадну кару, заставе се понесу, почаст им се ода и оне у средину каре буду донешене. Свештеник се поче облачити, и тада поручник г. Димитрије З. Павловић, који је, по заповести команданта бригаде, имао ову свечаност руководити, командује: капу скини.  Ја први нисам хтео да је скинем. Није скинуо капу ни водник Радивоје, ни водник Ранко, ни четовођа Данило, а за остале чинове не знам. Војници у тај мах повикаше: нећемо да се кунемо! Ја и Ранко Радивојевић  иступимо пред батаљоном с капама на глави и голим сабљама у рукама. Изађем пред бригадира и кажем: лане смо ратовали, па није било вајде, е, сад нећемо!
Све представке бригадирове о величини кривице и одговорности за неверност, беше без сваког успеха. Ја сам непрекидно викао: нећемо да се кунемо! Нећемо на границу! А на заповест: ко неће да скине капу – нек изађе напред! бригадир добије одговор (II лепеничког)  батаљона: нећемо! нећемо! ...

[JASON]

След  догађаја према судској претрази добијен преслушањем сведока

Видевши шта се догађа, приступили су побуњеном батаљону и командири других батаљона и почели га стишавати, наиме: Борисав Милановић, командир крагујевачког батаљона, Радивоје Антонијевић, командир I лепеничког батаљона, као и потпоручник г. Ђорђе М. Стојићевић који је као официр побуњеном батаљону имао да командује. На Радивоја нападе Живић са два војника, обалише га, и кундацима тукоше. Своме командиру Милосаву Радосављевићи, припрети (Живић) да се уклони што је овај и учинио. Неколико војника побуњеног батаљона проби се кроз друге батаљоне у намери да строј покваре. У овом послу, ова група допре до коморе I лепеничког батаљона и покупи пушке и 164 тестета бојевих пушчаних метака.

Да би зло, по себи велико, опет што мање испало, командант заповеди, да сви батаљони мету капе и да се на своје место у логор одведу. Али у томе моменту он примети, да се неодређени број војника II лепеничког батаљона поче примицати њему, очевидно са непријатељским намерама. Саветујући их, командант се повлачио к десном крилу крагујевачког батаљона.
За овим, Иван Рељић, војник из Тополе, командова да се пуни и пуца. Живић повика командиру Милосаву: бежи куме! уклони се! – и овај се уклони.
Да би пажњу бунтовника на себе привукао, те да не утичу на друге батаљоне, командант је усео на коња и дошао позади I лепеничког батаљона. Но тада припуцаше 10-15 пушака. Једног ордонанса бригадирова згоди тане у зенгију, а другоме проби мекинташ. Командант бригаде, пошто није успео да мирним путем смири војнике, одјури у галопу према граду праћен пуцњевима побуњеника.

Милован Живић, водник:
- Не знам  свакога ко је пуцао. Видео сам само тога Ивана, Лендру и Пауна Манојловића – Тополце - … После овога чух још две пушке. Одмах за овим направи се велика гунгула и ларма и кара се поквари. … Еле, изврши се попова молитва. Ја затурих кавгу и војска се растури. Било ми је само то чудно, како се остали батаљони не побунише, кад су ме Лендра и остали изасланици на јако уверавали, да је и код њих било расположење исто као и код нас. По предлогу поповом ја одмах похитам у Тополу, а са мном и повећи број војника.

Милосав Радосављевић, командир:
- Тај батаљон бројаше 540 војника. Од њих не беше их дошло на Становљанско поље 97 војника. Од ових, 160 њих положише истога дана заклетву. Остатак од 283 војника или оде кућама или у Тополу.

Пошто се одлучним мерама, које војна власт одмах предузе, смири усколебаност у бригади и војска доведе у ред, завереници видевши се усамљени, оставише зборно место, али не крену  у град испред кога су постављени топови, већ  се преко крагујевачких винограда упуте у Тополу. У Тополу су приспели истога дана око поноћи, и улазак свој огласили  праском из пушака, праћеном псовком и претњом, која се односила на Књаза и земаљске власти.
У Тополи беше и војна станица, и њен начелник, г. Антоније Лазаревић, писар суда окр. крагујевачког, већ отправљаше службу. Та ноћ застала је у Тополи и начелника ср. јасеничког, г. Симу А. Павловића, који прикупљаше логорну храну. У званичним извештајима што их поднеше војноме суду (СБр. 120 и 138) они обојица констатоваше узнемирујући улазак побуњених војника. То је потврђено и исказима других сведока.
 

[JASON]

Изводи из аката и образложења пресуда крагујевачко-тополске побуне 

У суботу 26. новембра, па све до 29. новембра, отпочеше се вршити многобројна казнене дела.

Коловођа побуне Милован Живић, уз помоћ Ранка Радивојевића, разви свуколико своју делатност у три правца:
   1. да прибави што већу оружану силу, довољно снажну за извршење намишљеног плана;
   2. да напада и руши све тешкоће и сметње, које би му у овом послу ставиле на супрот државне власти, или људи њој одани; и
   3. да раздражљивим беседама, скаредним псовкама и претњама његовим, или његових војника и помагаче, према владаоцу – шири дух мрзости, а с овим и дух побуне, не само међу војницима, но и међу осталим грађанима. 

Радећи у првом правцу, он се трудио да придобије Ранка Радивојевића, човека енергична  за превратне послове, и придобивши га буни с њиме целу бригаду под изговором: нећемо на границу!
Дошавши у Тополу, он писмом дозива Танасија Лукића из Загорице, па и њега придобија.
Он писмом позива и бивш. командира Андрију Ризнића из Бање, но овај се ставља на расположење државној власти.
Да би сазнао какво је расположење у смедеревској војсци, он из логора крагујевачког пише Беговићу у Азању и тражи журан одговор.
Да његов батаљон, с којим је мислио извршити побуну, не би ослабио, он утишаваше неке војнике, који се хтедоше да одаду у бегство.
Да би побуну његова батаљона пренео на остале батаљоне, он шаље три своја војника, да шире дух непокорности и међу њима.
Дошавши у Тополу, он осматра тополску тврђаву и труди се добавити кључеве од њених кула; пише грозеће наредбе на околне општинске власти: да му се све и мало и велико, од 15-те до 60-те године стави под оружје и дође у Тополу; журно набавља барут, олово, капсле; оправља покварене пушке, отима нове; шије заставу, куражи скупљене војнике да се не разилазе, уверавајући их да ће му силна војска с топовима и муницијом доћи из Крагујевца, Смедерева и Београда заједно са старешинама; а да би им доказао, да његово дело није богомрско, он заповеда тополским свештеницима, да служе службу у цркви њему и његовој војсци.
Он обећава Беговићу, да ће уклонити са света сипићког кмета Анту и лаповског Ранка, ако он то учини азањском кмету Јелићу. (Тодор Николић – Осаћанин, из Јунковца, резервиста народне војске, у току тополских догађаја, казивао је да је Беговић њега нудио да убије Јелића, а за то му обећавао 60 дук. цес.)
Он са голом сабљом пресрета и злоставља Радивоја Антонијевића, командира I лепеничког батаљона, кад је овај његовом узбуњеном батаљону саветовао покорност и послушност.
Он још уз пут наручује својим војницима, да похватају начелнике: среза јасеничког и среза лепеничког, и начелника станице тополске, и дошав у Тополу и сам их вија, да би осигурао своје предузеће, до појава веће силе, коју је непрестано ишчекивао.
Он то чини и са среским писаром г. Младеном Тодоровићем.
Он голом сабљом пресрета среског пандура Јована Вујића, спречава га у вршењу званичног посла, ипод стражом испраћа из Тополе.
Против 25 Белосавчана, који беху од општинске власти послати да виде шта се у Тополи ради, и да спрече додир бунтовника са њиховим селом – он истури свој ланац, пуца на њих, роби их и обезоружава.
Против ланца стајаће војске, која дође из Београда да неред угуши он са жабарског виса Бокања истури свој ланац.
Он збације кмета тополског и сам лично издаје заповест бирову, да село на збор сазове; жабарском и загоричком он прети убиством и паљевином, ако се његови налози не буду тачно извршавали.
И докле он ово са државним и општинским властима ради, дотле његови разуздани војници, под његовим окриљем, насилно пуштају сву стоку станице тополске, и свима опасностима грозе кмету, што ју је скупио; упадају у дућане и приватне домове оних, који нису на њиховој страни, пљачкају и разјурују становнике, па и саме друмове поседају, спречујући сваку комуникацију, нарочито никог не пуштајући да на границу оде; услед чега становници остављају куће и имања, па бегају, а путници далеким заобилажењем траже друге путеве да би отишли куда су намислили.
Радећи у трећем правцу он и његови помагачи просипају против Његове Светлости Књаза ниске и гнусне грдње и клевете.
Дела у сва три правца доказана су и признањем самога Живића, и признањем његових саучесника, и испитом многобројних сведока.

[JASON]

Признање Ранка Радивојевића истоветно је са признањем Живића готово у свима изложеним радњама, изузевши само раније Живићеве односе са поп Пантом и Беговићем који му не беху познати.

Поп Панта је признао своје састанке са Живићем у Загорици, са Голобочанином у Тополи, о тополском вашару, па и оне у Крагујевцу са Живићем, куда је отишао иако је на самрти оставио своје болесно унуче које је затим у томе осуству његовоме и умрло. И мада не пориче разговоре са Живићем о рату и војсци, ипак није признао исказ Живићев за истинит. Но исказ Живићев би поткрепљен и другим доказима.
Тако је поп Панта, позивајући, пре тога, и свога брата у заверу, правио овако упоређење између прогнате и владајуће династије:
- Кад је његова (Карађорђева) фамилија овом земљом владала, тада су људи носили чакшире и туреве, да би сто ока брашна могло стати у њих. А овај нас је Књаз дотерао, да метнемо обе ноге у једну чарапу. Него, несрећници! сложите се, па да протерамо овога… (следују погрдне реченице противу Кнеза).
Доцније опет, овај исти поп износаше једном заклетом сведоку (свештенику) једну слику и питаше га: зна ли кога слика представља? Кад му је сведок одговорио да не зна поп је продужио:
- То је слика Петра Карађорђевића, и он ће бити Књаз, а не ово… (следују опет погрдне реченице).
Другом заклетом сведоку, поп Панта о Тројицама говораше:
- Кад ви пођете на границу, Пера Карађорђевић доћи ће у Тополу. Он је већ готов. Но док ви не пођете он не може доћи. Он ће бити нама књаз, а не ово… (следе погрде).
Но страсна мржња попова према владајућој династији није се само изливала на њене живе представнике; она је оставила трагова и над онима који су већ мртви. На једноме чистом листу октоиха цркве тополске, било је записано, по обичају који од вајкада постоји, о блаженопочившем Кнезу Михаилу ово:

Знатисја буди, јако погибе србски Књаз Михаил в 29 дењ месјаца Маја 1868 љету, старости же јего 45 годину. Бист же Књаз сеј в племени Обреновића III муж храбар, благ, благочестив, правдољубив и свакој добродетељи избран и изрјадни. Убиша јего изгнани књаз Александар Карађорђевић и најемници јего, јако да ухитих престол јему. Сего ради прокљат бист от в сего сербскаго народа, а Угри вергоше јего в темницу.

Поп Панта назвао је ову записку – пашквилом, одсеко дотични лист и однео својој кући, где је нађен заједно са једном сликом, која представља мучко убиство тога владаоца.

[JASON]

Беговић је такође признао састанке са Живићем у Клоки и Жабарима, као и са Голобочанином у Тополи, о тополском вашару. Он је признао и пријем Живићевог писма из логора крагујевачког; и мада је и он, као и поп Панта, признао разговоре о рату, војсци и Књазу, ипак Живићев исказ, онакав какав је, није признао.
Но исказ Живићев што се тиче онога разговора у Клоки, обистињен је исказом заклетог сведока: Петронија Новаковића, у којега је у кући тај разговор вођен; а унеколико и исказом другог сведока: Радојка Лазића. Исто тако исказ Живићев што се тиче оног разговора у Жабарима, односно убиства поменутих кметова, утврђен је исказом Осаћанина, коме је Беговић давао 60 дук. ћес. да убије кмета Јелића.

[JASON]

Истрага против Ђорђа М. Деметровића – Голобочанина, трговца из Смедерева; против Дамњана – Даче – Спасића такође трговца из Смедерева, и против Јоксима Добричића, механџије из Аранђеловца

Голобочанин је признао своју радњу за Карађорђевића путем преврата, и као раднике на истом предузећу означио: Аћима Чумића, судију у касац. суду, свога личног и начелног пријатеља, с киме је још и у  сродству, Јеврема Марковића, потпуковника, Илију Милосављевића – Коларца, трговца из Београда, и Дачу - Дамњана Спасића.
По исказу Голобочаниновом, Чумић је радио на промени престола и онда, кад је на влади био. Он износи непријатељске разговоре Чумићеве о садашњем Кнезу још из ранијег доба, као и уверавања Даче Спасића и Владе Љотића, секретара Петра Карађорђевића, с којима је имао састанак у Пешти 1873. године.

У зиму 1877. године, баш пред изборе посланика за велику наодну скупштину, Голобочанина је Влада Љотић поново уверавао у Пешти о радњи и симпатијама Чумића за Карађорђевиће. Овим уверавањима Љотић је додао и прекоре, што Чумић ствар Карађорђевића није извео у њихову корист још 1873. год. кад је на влади био, и што није сталан у избору, јер докле је пре био за Петра, сад, вели, нешто разбира за Ђорђа млађег брата Петровог. Тада је Голобочанин први пут од Љотића чуо, да се у Србији ради да се сазове велика народна скупштина, која би, руковођена Чумићем, имала да изврши преврат.
Њега је о овоме уверио поменути Дача и још један пријатељ Чумићев, кад се у Србију вратио, а и сам Чумић, кад се с њим састао у Београду после распуста велике скупштине. Бивши дотле у размирици са Чумићем, због притвора, у који паде 1873. год. због неке своје кривице, и још због неких политичких несугласица, они се тада помирише, и тада му је Чумић отворено казао, да ради на промени владаоца у корист Петра Карађорђевића.

Голобочанин: Пре свега, говорио ми је Чумић, треба да раскрстимо са овим Књазом. Презадужи ову јадну земљу. И сам се презадужио. Не зна се ни ко пије ни ко плаћа. Права луда кућа! Извео је и саранио 20 хиљада људи, па шта је добио? А што се избора тиче, ја сам за Петра, па ако не ваља – на поље с њим: дај оног средњег Ђоку! Ако ни овај не ваља, дај оног најмлађег Арсенија – а дотле  ћемо и ми помрети – па већ како Бог да!

[JASON]

И кад му је Чумић затим, поводом брзог закључења велике скупштине, представио потребу чвршће организације незадовољене партије, којој он беше на челу – он му је саопштио, да је у Београду образован један клуб у том циљу, и он га је први у тај клуб одвео, у који је после Голобочанин редовно одлазио, кад год је у Београд  дошао. За мене се – вели Голобочанин – свака његова реч лепила као туткало.
По Чумићевом разлагању и Голобочаниновом доцнијем личном сазнању, клуб је радио, да протури што више Карађорђеваца за кметове и одборнике општинске, да би ови, приликом избора посланика, могли протурити што више таквих људи у скупштину. Пошто би се на овај начин дошло до скупштинске већине, на првој редовној скупштини, имао би се поднети предлог да се сазове велика народна скупштина. Ова, пак, имала би да учини Кнеза одговорним за рат, а владу за ратне трошкове, и пошто се они неби могли оправдати, влада би се ставила у оптужно стање, Кнез прогнао, па довео Петар Карађорђевић.
У том циљу, а одлуком клуба, Голобочанин је и кандидован за посланика вароши Смедерева, на место Милетића, пошто је та странка најпре Милетића приволела те је својевољно дао оставку, а Живота Лукић – Маркићев из Милошевца, за посланика среза орашког, на место Милојевића, и помоћу агитација чланова клуба и његовог шефа Чумића, они су, Голобочанин и Живота, били и изабрани.
По закључењу летошње скупштине, у јулу месецу, на којој се поменути предлог не могаше поднети, зато што не беше скупштинске већине, Голобочанин је посетио Карађорђевиће на њиховом спахилуку у Боксегу у Угарској. Ту му је саопштио Љотић, да је на неколико дана пре његова доласка, имао са Чумићем састанке у Бечу, у ствари преврата.
Најпосле, Голобочанин исказује, да је у разговорима са Чумићем претресано и питање: како би се могло помоћи великој скупштини, ако би у тренутку извршења државног удара, запретила каква опасност, и тада га је Чумић уверавао, да ствар и с те стране добро стоји, означивши му између осталих и Јеврема Марковића, као човека, који би се њиховој ствари ставио на расположење.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Дамњан Спасић – Дача: Пред велику скупштину, држану у фебруару прошле године, био сам у  Београду, и састао се с Чумићем, који ме  је одвео својој кући.  Ми Дачо овде живо радимо – говорио ми је Чумић – на једноме пројекту, и на сазиву велике народне скупштине. Ова ће скупштина закључити мир, а по том ће збацити владу, узети власт у своје руке, збацити Кнеза, и на његово место поставити Ђоку Карађорђевића. Том приликом препоручио ми је, кад се скупштина већ буде састала, доведем 50-60 одабраних, а колико се сећам оружаних људи. Најпосле, прошлог лета, кад сам у Темишвару био, саопштио ми је Никола Живковић – Шушњар, агент Карађорђевића, да је Чумић, бивши тог лета у Бечу, имао састанке са раз-кнезом Александром, Петром и владом Љотићем, у ствари преврата, и тада је Чумић од Карађорђевића или 2500 или 3500 дуката ћес. Заборавио сам која је сума од ове две именована.

Но радња Спасићева, нарочито радња Голобочанинова, не лежи сва у овоме њиховом признању. По исказу једног заклетог сведока, они су још прошлог лета пред њим говорили, да ће се преврат у најкраћем року извршити: или путем скупштине, или оружаном руком, означивши му за коловође Чумића и Јеврема. Сведок је даље саопштио, да њих двојица – Голобочанин и Спасић – осим непрекидне везе с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим Петром Карађорђевићем. У Дачино јкући имао је прилике да чита четири писма Петрова, од којих су нека изрицала прекоре што се споро ради, а нека изражавала препоруке, да се тачно поступа по упуствима Љотића и Шушњара.
Сведок је даље рекао, да њих двојица – Голобочанин и Дача – осим непрекидне веза с Љотићем и Шушњаром, стоје у писменој вези и са самим Петром. У Дачиној кући имао је прилике да чита четири писма Петрова, од којих су нека  изрицала прекоре што се споро ради, а нека изражавала препоруке, да се тачно поступа по упутствима Љотића и Шушњара.
У саобраћају путем телеграфа, веза њихова са овом двојицом била је одржавана депешама у редакцији коју су они за овај циљ уговорили. Тако је Шушњар телеграфисао: Свињама је пијаца добра – дотерајте их. То је значило: да му један од њих двојице (Голобочанин или Дача Спасић) дође на састанак. Ако ли је пак додато: Мика је здрав – значило је – да је Петар у Ковину, па да иду к њему.
С концем августа, кад је путовао у Неготин, сведок је и сам добио поруку од Голобочанина, да једну депешу такве врсте, под својим потписом, из Базјаша отправи Шушњару.
По редакцији Голобочаниновој, депеша је имала гласити: Јави одмах депешом Ђорђу Деметровићу, Голобочанину - ако Пера заиста долази у суботу у Ковин – долазак Перин под шифром: Мика је здрав, јер извесне личност на његовом оборима чекају. Голобочанин је и сам признао, да је се једном приликом, у саобраћају са Шушњаром послужио депешом која је могла бити разумљива само њему и Шушњару.

[JASON]

Између многих коресподенција Шушњаревих, које, потврђујући његове непрекидне везе са Голобочанином и Спасићем, а потврђују и исказ овог сведока, нађено је и једно писмо истога, писано Спасићу оном приликом, кад је Спасић по повратку из Темишвара (почетком септембра) допао притвора због кривоклетства.
Не треба да ми је мило, што се налазиш у притвору – писао је Шушњар – али свима патриотама проклетог Обреновића радоваћу се… Нека те апса научи да Обреновићи нису за друго створени, већ само да упропашћују људе, итд…
По исказу трећег сведока, Голобочанин, пошто се вратио са тополског вашара о великој Госпојини, на коме се састао са поп Пантом и Беговићем, разговарао је са једним својим и Чумићевим блиским сродником, баш пред саме крагујевачко-тополске догађеје, о Петру и њиховом предузећу. Он је говорио о томе тако безбрижно и јавно, да су већ и деца дочула о његовом намишљеном послу.
Наиме, девојчица оног њиховог сродника, који је такође био на тополском вашару, чувши такве разговоре питала је сутра дан тога сведока: који је, мамо, то књаз Пера? Теча (Голобочанин) прича, како су се частили у Тополи и викали: живео књаз Пера!
Четврти заклети сведок казао је одређено, шта је Голобочанин у Тополи радио. По исказу овог сведока, Голобочанин је, путујући с њиме, у новембру месецу у Београд, наговестио намишљено предузеће овом претњом: Чекај док се само искупимо на граници, видећемо чија мајка црну вуну преде: књажева или наша.
А по своме повратку он је том сведоку одрешито казао: да је о прошлом тополском вашару, наредио извесним пријатељима својим, да се дигне буна у војсци крагујевачкој, чим се ова буде искупила, побројавши му и села у смедеревачком и крагујевачком  округу, у којима се налазе спремљени људи за овај посао (Азања, Топола, Жабари, Чумићи итд.), уверавајући га да на томе раде и неки великаши, које му није именовао. А чим се побуна изврши, да ће он прећи у Ковин и превести Петра Карађорђевића. Овај ће с побуњеном војском заузети Крагујевац и оружницу, доћи у Тополу, ту још јачу силу прикупити, па одатле у Београд, убити Књаза, помлатити министре, и тиме повратити законити ред у земљи.
Исказ овог сведока би потврђен и другим доказима, а унеколико и признањем самог Голобочанина.

[JASON]

Улога Петра Карађорђевића (из образложења пресуда)

На месец  дана пре крагујевачко-тополских догађаја, држећи зар да му је радња његових приврженика у Србији осигурала повољно земљиште за његов долазак, Петар је јавио свој упад у Србију једним прогласом. После наслова: Српском народу у кнежевини Србији, и извињења што се за сада с њиме мора само писмено да разговара, Петар у прогласу вели: А скоро ће доћи час, и он је већ ту, кад ћемо се као присни своји лично видети и о напретку и благу земље поразговарати, итд… У Букурешту месеца октобра 1877. године. Петар Карађорђевић.
Затим је Петар из Букурешта похитао у Беч, и по доказима које пресуда износи, ступио у непосредне договоре с турским послаником у Бечу. Овоме пак Порта беше ставила на расположење само у први мах 20.000 фунти стерлинга за преврат у Србији.
Петар затим разви живу енергију у набавци оружја и других потреба, и спремаше се озбиљно да с оружјем упадне у Србију.
Пошто у Бечу размени 4.000 наполеондора и 1.000 импреијала, Петар, управо пред саме крагујевачко-тополске догађаје, похита на границу Србије и дође најпре у Базијаш, па затим у Ковин, оставивши место себе друго лице, за даље одношаје с турским послаником.
Овај заступник Петров ступи тада с турским послаником у још живљу везу, примајући депеше са многих страна у уговореној редакцији.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Joксим Добричић

Код Јоксима Добричића, нашло се доказа да је растурао лист Граничар с чланком: Сватовац Кнезу Милану. У јуну месецу он је питао једног заклетог сведока: Зашто Карађорђевићи већ не прелазе у Србију, кад су толике новце по Србији растурили?  Дознавши да тај сведок иде у Пешту, молио га је да га упозна с Карађорђевићима и разбере кад мисле да дођу. Код њега се нашла и једна листа шифара испод које је стајало: ово ће се дознати; доцкан ће бити итд., што Јоксим није могао да оправда нити значај речи да објасни.
Што се тиче Чумића, Јоксим је исказао да је и он у септембру месецу, а и пре, долазио Чумићевој кући по некој својој потреби, и по позиву самога Чумића. Чумић се и пред њиме веома непријатељски и неуљудно изражавао о Кнезу. На примедбу Јоксимову, зашто се један државник из конзервативне партије није примио да састави министарство, кад га је Кнез прошле зиме, као што се било чуло, нудио, - Чумић се таквим изразима противу Кнеза послужио, да их није могућно овде износити.
У току даљег разговора, Чумић је изјавио Јоксиму, да његови пријатељи не треба да се надају да ће он икада више бити министар под овим Кнезом, изразивши се и овог приликом погрдно противу Кнеза. Њега треба гонити у… -тако је Чумић завршио свој разговор с Јоксимом.

[JASON]

Превратне радње г. Аћима Чумића (из образложења пресуда)

Чумић је признао добар, искрен и пријатељски однос са Дачом и Јоксимом. Он је признао и њихове посете, и мада је признао и могућност својих политичких разговора с њима, ипак је онаке разговоре какве они престављају, огласио као неистините.
Нарочито је побијао исказ Голобочанинов, наводећи да ти искази вреде и за исказ Даче и Јоксима. Између многих основа којима је побијао исказ Голобочанинов, Чумић је престављао да је исказ између осталога, могао потећи или из мржње, или из освете према њему. Из мржње: што је с њим био у завади од 1873. год. па све до фебруарске скупштине, због неких политичких диференција, из освете: што су му Карађорђевци, а Голобочанин је Карађорђевац, с горчином пребацивали, што није 1873. год. као министар унутрашњих дела, кад је Кнез био на страни, учинио да се више не врати.
Од велике фебруарске скупштине – вели Чумић – опет смо се приближили један другоме, те је Голобочанин долазио у клуб, а најпосле, истина је да сам дејствовао, те је Голобочанин прошлог лета изабран и за посланика.

Чумић је признао састанак са Љотићем у Бечу, али не и са Карађорђевићима. Он је признао да је Љотић покушавао да га врбује за ствар Карађорђевића, чији је он повереник, али да је он то одбио.  Признао је да је многима, па може бити и Голобочанину и Спасићу, говорио, да опозиција треба да се организује, да треба да протура своје људе у општине за кметове и одборнике, да би тим начином дошла до скупштинске већине; да опозиција треба да тражи, између осталога, и сазив велике скупштине за измену устава; да се опозиција свагда састоји из различитих елемената, од којих се једни боре за принцип, други за династију, трећи са власт, четврти за популарност, пети из шпекулације и т.д.; а сви: да оборе постојећу владу с правом, да њено место заузму, и најпосле да се све ове фракције у опозицији снаже и јачају.

Што се тиче партије Карађорђеваца, Чумић је признао, да је шпекулисао с њоме, да би је могао употребити за образобање једне начелне партије изван питања династичког, као што је и она с њим шпекулисала, покушавајући да га употреби за свога шефа и да Карађорђевиће, или ма којег члана њеног, што боље укредите код њега.
Што се тиче Петра Карађорђевића, Чумић је дао исказ, да се о њему изражавао онако, како је познавао онога који је с њиме водио разговор, т.ј. да ли је исти пријатељ Петру, или му је непријатељ, или је просто индиферентан према њему, наиме: или да се о њему проносе свакојаке скандалозне историје, или да је протува и битанга.

Најпосле, што се клуба тиче, Чумић је признао, да је постојало једно друштво у Београду, у гостионици код Краља, а доцније и код Круне, у коме је и он био, а у које је и Голобочанин долазио. То је друштво било и ради забаве, и ради политичких дебата у границама закона, па и ради лакшег састајања са људима из унутрашњости, но нити је он ово друштво саставио, нити га је издржавао, осим неког мањег улога, који је полагао кад му се затражило, нити је истом друштву био шеф.

Но осим ових саучесника Чумића су оптеретили и његови списи, који су код њега нађени. Тако у једном писму, што га је писао једном српском државнику по изласку своме из министарства, он је представљао, да  је и сам Књаз преко својих пријатеља тајно радио, да његов кабинет падне. А своје белонедељно министарство, које му је владалац поверио, он је назвао комедијом из фашанке.
Друго, у једном писменом политичком програму, који има више тачака и који је он својеручно написао, између осталога, стоји у другоме чланку:
Не нападати на људе, који су у превратима политичким учествовали. Ми треба да се регрутирамо не само из оних елемената, којих су очеви или фамилије трпeли, него и из свију других елемената, па често и оних чији су очеви били против Обреновића, или су пријатељи били ондашњих противника Обреновића.
На свршетку тога чланка вели: Књаза не увлачити у дискусију. Тек кад би се крв просула могло би се породити погађање.

Tреће, у Ендепандансу Белж-у од 13. марта прошле године бр. 72., штампан је један допис из Београда у коме се представљао ток радње и распуст велике народне скупштине од 1877. год. У допису је представљена велика опасност, која је чекала Кнеза и његову владу од те скупштине, тако, да је Кнезу био спремљен стан у граду. Допис је представљао, да је кнежева беседа хладно саслушана, по прочитању које се Кнез повукао иза кулиса. Допис је представљао даље, да је председник скупштине, услед општег изненађења, које наступи по одласку кнежеву, покушавао да говори, но министри га окруже, гурају га, и под видом да се препиру с њиме, одвуку га на дно позоришта. Тада да је, уз гласно добовање једне регименте војника испод прозора позоришних, ушао у скупштину управник вароши Београда, с војничким капутом, чизмама с мамузама, војничком капом и великом каваљеријском сабљом – па растерао скупштину.

Први пут од почетка рата – вели се у допису, после описа овога призора – српска војска оста победитељка на бојноме пољу, и Кнез српски први пут са на њему појави.
Чумић није признао, да је ово његов допис, нити да је читао поменути број Ендепанданса, али је у хартијама његовим нађен други допис, његовом руком писан, под подписом: Станиша Новаковић, народни посланик за срез студенички у округу чачанском – који је он за свој признао, а који је имао да допуни горњи допис.

[JASON]

После наслова: Допис Ендепандансу Белж-у Чумић у своме допису вели:
(превод са француског)
Број вашег цењеног листа од 13. марта ове године у коме је печтан допис из Београда о представи велике народне скупштине у Београду, у позоришту београдском – забрањен је у Србији, а поред тога ја не живим у Београду, него у унутрашњости Србије, те због тога поменути број вашег листа тек ми је сада под руку дошао. У њему сам читао сасвим верно представљено, шта се збивало од почетка до свршетка ове невиђене комедије, која се играла с великом народном скупштином. Као посланик за срез студенички, округа чачанског, учествовао сам у раду скупштинском и био сам очевидац целе шкандалозне представе. Но мада је допис ваш веран истини, и мада садржи важније моменте, допис још далеко не даје потпуну слику свега што се збивало, и не исцрпљује сва насилна и превратна средства, употребљавана против народних посланика.

За овим Чумиић представља, да су одмах по изласку Кнеза и министара из скупштине погашене лампе, те народни посланици остали у помрчини. У исто време да су владине присталице и полицијски агенти, пуштени у скупштину, живо растурили глас, да је позориште минирано динамитом и да се свакога часа очекује експлозија.
Пошто је похапшено неколико адвоката, које су судови доцније ослободили, агенти полицијски, растурали су гласове, да је око двадесет најодабранијих грађана затворено, да су многи грађани звати у полицију, и по опомени на преке судове и војне законе, прећено им је законом и куршумом; да су 15 жандарма ишли по улицама, распитујући се где могу наћи овога или онога, чувајући се међутим добро, да оне које траже не нађу; најпосле да је полицији рапртовано, да има посланика с револверима који ће на њ. да пуцају кад скупштину напусти.

[JASON]

Чумић је изјавио жаљење што није штампао овај допис, те да западни свет види како раде институције у Србији. Позван од суда, да изнесе како је оно, што је у своме чланку набројао, истинито – одговорио је да војни суд није надлежан да то испитује. А позван да изнесе доказе, како први чланак у Ендепандансу није његов, као што је наводио, мада његов други допис то одсудно побија – одговорио је, да му је доказ један његов пријатељ, али кога он неће да именује.
Најпосле изнесен му је један поздрав народној скупштини, што су га неки из пожаревачког округа писали, тражећи да се уништи војска, да се помилују сви војници, који су у прошлом рату избегавали службу и сви политички осуђеници, нарочито они, који су осуђени за увреде државних и општинских власти. Чумић је рекао да је касациони суд огласио тај акт застарелим, но да је oн доцније тај акт преписао и за себе задржао.
Суд је нашао, да искази саучесника не што нису његовом одбраном оборени, него су његовим признањем и овим хартијама поткрепљени и допуњени јер:

1. Кад је Чумић, при суочењу са Голобочанином на коме му је овај именовао двојицу његових пријатеља и политичких једномисленика у клубу и изван тога, кад је Чумић на то изјавио: шта, зар су тај и тај Карађорђевци, та они се гаде њега, - онда му је Голобочанин у очи повикао: е, мој стрико, и ја га се сад гадим, али прошле године нисмо га се гадили, него смо радили за њега.
2. Кад даље, Чумић није чинио никакво изузеће против Спасића и Јоксима, но напротив признао искрене односе с њима, а у неколико и њихове исказе, а још више исказ Голобочанинов – онда се изузеће против Голобочанина, ни у којем случају не може распрострети и на ову двојицу.
3. Кад, даље, с изложеним цитатом из његова програма, па и признањем својим пред судом, Чумић прима у своју опозицију и Карађорђевце; кад се Карађорђевци боре за династију, што је сам признао; кад се они у опозицији снаже, што је такође признао; кад им је при ступању у опозицију гарантовано право, да дођу на управу земље, што је такође признао; и кад би Карађорђевцима у томе случају доследно њиховом циљу, прва брига била, да на престо доведу Карађорђевиће – онда не стоји навод Чумићев, да је његова опозиција, по његовом програму, - опозиција изван династичког питања, нарочито не стоји то, да су Карађорђевци примљени у опозицију изван тог питања.
4. Кад је Чумић признао, да је Петру говорио како коме, с погледом на пријатељство или непријатељство онога, с киме је разговарао, онда је овим објашњено и оно, што је Голобочанину говорио да ради за Петра, а Спасићу да ради за Ђорђа. А све, нека се из овога и неби могло извести, који је од ове двојице био прави Чумићев кандидат – ипак мимо сваког спора стоји та логичка јасност: да је он радио на промени престола, било то у корист првога или другога.

Протест Чумићев да му војни суд, као грађанину, није надлежан за суђење – одбачен је као неоснован, не само од тога суда, коме је протест поднет и који му је судио, не само од команданта тополске посаде, који је за ово питање био војна касациона власт, него и од грађанског касационог суда, који је ово питање расправљао по нарочитом упућењу врховног команданта.
Суд је Аћима Чумића огласио кривим за велеиздају.