Српске буне

[JASON]

Под утицајем аустрофилске политике кнежевског намесништва (1868-1872), у првом реду Миливоја Блазнавца, званична Србија је остала хладна према устанку. Владине новине одбијале су и саму помисао да би који српски официр могао бити у редовима устаника. Намесништво је зазирало од кнеза Николе, који је наводно желео да Црна Гора преузме улогу пијемонта у српском свету. Сматрало је, да се иза устанка крије нека закулисна игра црногорског кнеза. Аустроугарски конзул у Београду, Бенјамин Калај, јављао је својој влади почетком новембра 1869. да српска влада искрено жели мир и одржавање пријатељских односа са Бечом и Пештом. Његово уврење је: 'да сваки покрет мора убрзо угинути, ако Србија у њему не учествује. Општи устанак могућан је само са Кнежевином на челу. Пријатељство Србије за нас је врло драгоцено, нарочито у садашњим околностима, јер у њему је гарантија за мир на истоку'. Калај држи да се Србија не би могла уздржати ако би се устанак пренео на Босну. Она неће ништа предузимати док Бокељски устанак остане локалан, јављао је крајем новембра исте године аустроугарски посланик из Београда.
Насупрот влади, народ је био листом на страни Бокеља и радовао се њиховим победама. Под притиском цензуре листови су у почетку били уздржљиви у изражавању симпатија. Преносили су вести о Бокељском устанку из страних новина без неких коментара. Са устаничким победама и штампа се све више занимала за догађаје у Боки. Народ се надао да се буна неће ограничити на которски округ, но да ће се проширити на суседну Турску, па ће Србија морати да ступи у акцију (Алекса Јакшић (1835-1882) каже у својим мемоарима: 'Дође и буна Кривошијска против незаконитих захтева устриски. Кривошијска Буна позната је целом свету. У тој борби налазимо Јакшића (Јакшић о себи говори у трећем лицу), који притрча браћи у помоћ, наравно тајећи своје име не би ли се искра запалила и у Херцеговини. Миром Кнезлачким престаде та јуначка борба и наравно свак се врати на своје огњиште'.). Захтев за приређивањем јавних забава у корист устаника Блазнавац је одбио. Тек после Кнежласког мира могле су новине у Србији писати с више симпатија за Бокеље. Дозвољено је купљење прилога за пострадале устанике и њихове породице. Намесништво је настојало, врло опрезно, да се не би изазвало негодовање Беча, да поправи лош утисак код јавног мнења због хладног држања према судбини бокељских устаника. Стојан Новаковић објављује у 'преводу с чешког' поч. априла 1870. књигу 'Устанак у Боци Которској 1869'. 'на корист Србима Бокељима'. Име аутора није наведено. То је, заиста, превод брошуре чешког писца и новинара Jakuba Arbesa (1840-1914): 'Рovstání v Dalmácii', која је издата анонимно у Прагу 1870. године.
(Арбесов 'Устанак у Далмацији' обилује многим материјалним грешкама и носи карактер публицистичког рада. Прва опширна критика на ову књигу појавила се одмах после њеног изласка из штампе. Анонимни аутор који се потписао са 'Један Бокељ' (Лазар Томановић) у 'Застави' (бр. 86. од 26. јула 1870.) замера писцу на низу грубих грешака и даје драгоцене податке о историји устанка. По некој инерцији, међутим, историчари Бокељског устанка су из ове књиге преносили многе нетачности и оне су се одомаћиле у историјској науци. Новаковићев књига (превод) је радо купована. Већ крајем маја 1870. многи примерци су стигли до бокељских и далматинских исељеника у САД (Невада).

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Стјепан Митров Љубиша писао је 18. марта 1870. Јовану Ристићу из Беча о Бокељима: 'Већ су почели мрти од глади, тифа и осписах. Забога, прискочите им у помоћ док трава и млеко приступе, али опазно да се не компримирате и да се новац не устегне до наши разбоничних власти'. На то је кнежевско намесништво преко мајора Милутина Јовановића послало 5. априла Љубиши у Беч две хиљаде форинти да их дотури Бокељима. Љубиша је уверавао Ристића 'да су многи димали бокешку ватру и да ствар није сасвим локална' као што Ристић мисли. Нешто раније, средином фебруара, Љубиша је обавештавао Ристића: 'Почетак несретњег догађаја био је чисто и без сумње нагли и нетактичан увод обрамбеног закона, али ја одрећи не могу да су неки људи, зли и неразборити, народ преварили да ће добити од Русије и Србије помоћ, што сам бадава радио, побити; али погрешке владине биле су жалибоже јаче но моја реч'. Љубиша скреће пажњу Ристићу на појачани рад у Бечу 'на освојењу и заузећу Босне и Херцеговине', затим нужност политичког компромитовања барона Вагнера, сада министра за домобранство. Давање министарског портфеља истакнутом непријатељу устаника и свих словенских народа увредило је – како подвлачи Љубиша – сваког Бокеза'. С друге стране, преко Љубише, настојао је намесник Ристић, који није никада веровао Монархији, да поврати утицај у Боки и спречи уплив кнеза Николе.
Срби у Војводини, на челу са Светозаром Милетићем (1826-1901.), изражавали су отворено своје симпатије за устанике. Српска народна слободоумна странка (основана крајем јануара 1869) стала је одлучно у одбрану бокељских устаника. Преко свог листа 'Застава' оптужује аустријске власти као узрочнике побуне и разобличава лажи режимске штампе у вези са устанком.
Милетић устаје у пештанском парламенту (25. новембра 1869.) против ванредних војних, политичких и судских овлашћења која су дата министру рата Куну за подручје Далмације и Боке Которске. Српски посланици траже да се против устаника не употребљавају угарске трупе. После Кнежласког мира Милетић поново у парламенту протестује (у марту 1870.) против угарске владе зато што је признала за заједничке трошкове издатке које је аустријска половина Монархије учинила у Бокељском устанку.
Своје поштовање према храбрим сународницима Милетић је исказао и тиме што је своју градоначелничку сабљу поклонио 'заслужном борцу бокешког устанка, младом јунаку Стевану Самарџићу (24 год.) који се јунаштвом и пером одликовао у устанку' (у марту 1872. Стеван је изабран за председника књижевног друштва 'Црногорски борац' које је богословска омладина, у оквиру Уједињене омладине србске, основала на Цетињу, на иницијативу Васе Пелагића.).
Стојану Ковачевићу послали су Кикинђани сабљу са натписом 'Јунаку Стојану Ковачевићу - браћа Кикинђани', коју је Стојан 'носио свагда уза се', и, по свој прилици, једва дочекао да испроба на херцеговачком бојишту (у Стојановој биографији 'у малом' испустили смо да кажемо да је Стојан у Бокељском устанку својом пушком ранио пуковника Јовановића 'на Драгаљу у Кривошијама'. Буна 1874. и устанак у Херцеговини 1875. године, дуго су се у народу памтиле као 'Стојанов вакат'. Крајем новембра и у децембру 1881. војвода Стојан је 'су 60 ајдука' боравио у Кривошијама како би организовао заједнички кривошијско-херцеговачки устанак.).
Поменимо и то да приликом крштења црногорског престолонаследника на Цетињу у септембру 1871. 'изасланици јуначкога Србобрана, пошто изиђоше из двора, пред цијелијем народом предадоше староме бокешкоме јунаку Милану Радојчићу два лијепа ливорвера за његово јунаштво у последњем устанку бокешком. Овај лијепи призор изазвао је велико одушевљење у народу'.
Михаило Полит-Десанчић (1833-1820) у Суботићевом 'Народу' (бр.35/1870.) објавио чланак 'Бока' у коме, између осталог, каже да је Бокељски устанак 'оживио и пробудио из дрмежа Србство, а нашим противницима улио респекта'. Због овог чланка Полит је одговарао пред портом у Пешти у преској парници крајем децембра 1870, али је био ослобођен.
Уједињена омладина србска је ватрено бранила праведну борбу Бокеља против насртаја на њихова вековна права. Омладина је била нарочито активна у прикупљању прилога за пострадале устаничке породице. (Тим је поводом Јован Петров Белшин (Јота Покој Буки), родом из Карлова у Банату, издао у Бечу новац споменицу (медаљу) са ликом Светозара Милетића. Те споменице су називали златице. Чист приход од продатих златица намењен је пострадалим Бокељима. Оне су требале да замене и разне дукате станог порекла које су девојке носиле око врата. На једној страни новчића био је лик Светозара Милетића, а на другој црногорски орао или омладински амблем у виду венца на чијим листовима су исписана имена: Србија, Приморје, Хрватска, Славонија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Зета, Стара Србија, Банат, Срем и Бачка. Само у Загребу за две недеље просто је разграбљено 800 комада златица. Златице су продаване по Србији, Српској Војводини и осталим крајевима, па су чак биле растуране од стране напредне омладине у Словачкој. Милетић је био 'из својих демократских принципа противан сваком величању личности' и није одобравао ковање златица са својим ликом. Поред ових златица ковале су се златице са ликом Милоша Обилића, цара Душана, кнеза Лазара, Доситеја и Вука. Аустријске власти су у овоме гледале антидржавну радњу и трудиле се да сузбију акцију оптужујући и самог Милетића да ровари против Двојне Монархије.)
Уједињена омладина србска је у устанку видела предзнак крупних политичких промена на Балкану, образац и могућност за организовање општег устанка балканских народа 1871/72. за ослобођење испод турског јарма.
Срби Војвођани су купили прилоге за пострадале устанике и слали их 'Средоточном одбору  тршћанских Бокеља' који је упутио апел 29. јануара 1870. свима родољубима да помогну изгладнелом народу њиховог завичаја. Прилози су купљени током целе 1870. године под видом прикупљања помоћи за породице херцеговачких избеглица и преко уредништва 'Заставе' достављани Бокељима.
У Трсту је живело доста Бокеља, помораца и трговаца, и они су ватрено бранили своје пострадале земљаке од политичких подметања режомске штампе, војних и политичких кругова Монархије. Бокељи у Трсту ангажовали су бројну српску колонију на прикупљању помоћи за опустошену Боку. У апелу од 29. јануара 1870. за скупљање помоћи, који је штампала 'Застава' (бр 14. од 4/16. фебруара 1870.), каже се да прилоге треба слати: у Трст на 'старце' Михаила Вучетића и Ника Трипковића, у Одеси на Стефана Вучетића и Петра Трипковића, у Цариграду на Спиридона Шортана и Богдана Мариновића, у Енглеској на Марка Гопчевића и Антона Луковића, у Александрији на Антона Луковића, у Смирни на браћу Бошковиће и Сава Поповића, и у Њујорку на Злоковића. Позвани су и Срби у Сан Франциску да купе прилоге за пострадале Бокеље. Тамо је одржан и парастос погинулим устаницима.

[JASON]

у Стојановој биографији 'у малом' испустили смо да кажемо да је Стојан у Бокељском устанку својом пушком ранио пуковника Јовановића 'на Драгаљу у Кривошијама'.

Пуковник Јовановић Стеван (1822-1885) за заслуге у походу на Кривошије добио је чин и баронску титулу. Учествовао је у окупацији Босне и Херцеговине 1878. године. Од 16. новембра 1881. намесник Далмације. У Херцеговачком устанку против Аустро-Угарске 1882, коме су се придружили и Кривошијани, командовао трупама у Јужној Далмацији и Херцеговини. Угушио Други кривошијски устанак.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Стјепан Митров Љубиша

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Књижевник и јавни и политички радник из Будве (Паштровићи) С. М. Љубиша (1824-1878.), од год. 1861. бокељски посланик у Далматинском сабору и делегат у Царевинском већу у Бечу. У време устанка градоначелник Будве. Није одобравао Бокељски устанак, и као посланик и што није веровао у његов успех. Зато су га устаници оптужили да је крив за увођење домобранског закона. Био је опсађен у Будви од устаника до 4. новембра 1869. Ипак је народ тражио његово посредништво када се одлучио на мирење. Љубиша је за своје мирољубиво држање током устанка био одликован од цара редом гвоздене круне трећег степена и био средином 1870. године наименован за председника Далматинског сабора. У анкетном одбору Рајхсрата (парламент црно-жуте монархије) енергично је бранио ствар својих Бокеља. Он је у последњем говору у Далматинском сабору између осталога рекао: '...ја знам да ви мене нетрпите, јер сам Србин православне вјере. Излазећ одавле, остављам у сабору младијех сила, који, ако их је Српкиња задојила знати ће бранити права своје народности и вјере... Тко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб знаде од Косова...'

[JASON]

Устанак у Боки избио је у време огорчене борбе талијанаша и народњака у Далмацији. Намесник Вагнер је отворено подржавао антисловенски политички курс у задарском сабору, јавној управи и школству. У августу 1869. покушао је да придобије Хрватску народну странку у бечке планове према Босни и Херцеговини. Међутим, Штросмајер је одбио ту 'лукаво постављену замку' која је била срачуната на продубљивање непријатељства између Хрвата и Срба.
Огорчени због неуспеха, аустријски војни и политички кругови јавно су квалификовали устанак као панславистичку заверу за ослобођење балканских народа и 'дело јужно-словенске пропаганде, која једнако ради противу Аустрије и Турске'. Далматинске народњаке режимска штампа називала је агитаторима Прага, Загреба, Београда и Москве.
Талијанашка (аутономашка) већина у далматинском сабору на челу са Луиђи Лепеном и Јерком Алесанијем директно окривљује народњаке као саучеснике у изазивању устанка и настоји да их онемогући у политичком животу. Да би избегли изношење праве истине у сабору о узроцима Бокељског устанка, талијанаши (16 заступника) напуштају седнице 19. октобра и траже од владе да се саборска заседања одгоде на неодређено време. На то су народњаци (њих 14) истога дана издали проглас на народ у коме су осудили овај чин и одбацили сва подметања која су им у вези с устанком импутирали. Аустријска влада је 28. октобра одгодила заседање Далматинског сабора на неодређено време. Вагнер је предлагао у Бечу 11. новембра да се опсадно стање заведено у Боки претегне на целу Далмацију. Ради сваке евентуалности тамо је стално пристизала војска. Бечки владајући кругови плашили су се да Бокељски устанак не нађе одјека у Далмацији. Ипак су сматрали да њој не прети никаква опасност 'али под једним условом: да Турска одржи мир у у суторинском пределу'. Хрватског бана је узнемирило стање у Војној граници, нарочито у оним деловима који су се имали провинцијалисати. У целој Граници су са 'једва прикривеним радошћу' пратили догађаје у Боки. Аустроугарски конзул у Београду, Калај, јављао је 5. новембра Бечу да би у случају увлачења Србије у акцију, ако би избио устанак у Босни, свакако дошло до непријатељског покрета у Граници против монархије. Иако је било наговештаја да би граничаре требало употребити на бокељском ратишту, нико у бечким војним круговима није се усудио да то учини. Предстојеће развојачење Војне границе забрињавало је граничаре за своју даљу судбину. Међу њима су колали леци и потајни агитатори ширили жељу за отпором. Ипак, Граница је остала мирна за време Бокељског устанка. До покушаја побуне доћи ће две године касније (Раковичка буна, 8-11 октобра 1871.).
Сисачки 'Zatočnik', лист хрватске Народне странке, жестоко је нападао далматинског намесника Вагнера, кривећи цивилне и војне власти за избијање устанка у Кривошијама и Грбљу.  'Zatočnik' је претио да ће објавити материјале који ће компромитовати Вагнера у вези са аустријским плановима у погледу Босне и Херцеговине.
После Кнежласког мира у бечком парламенту су југословенски и словенски посланици покренули и водили оштре полемике са владом око оцене узрока и последица Бокељског устанка. Кроз ове дебате су се преламале заоштрене супротности у многонационалној заједници Двојне Монархије.
Иван фон Вагнер (министар за народну одбрану од 3. фебруара 1870. у Хаснеровој влади), Гискра и Лапена у бечком парламенту оптужили су народњаке: да су подржавали Бокељски устанак који је само преурањени сигнал за широку југословенску и панславистичку акцију на Балкану против Аустрије и Турске. Образован је одбор од 15 лица у Царевинском већу да испита читаву ствар. У жестокој одборској дебати Стјепан Љубиша је у поднетом меморандуму од 12 тачака оптужио органе јавне управе да су својом злочиначком немарношћу и неспретношћу изазвале непотребно крвопролиће народа и војске. По Љубиши, највећу одговорност сноси сам далматински намесник Вагнер. Овај је, насупрот, тврдио да је 'српско-словенска револуционарна пропаганда' главни подстрекач Бокељског устанка. Министар унутрашњих послова Др. Карл Гискра и министар рата Франц Кун фон Куненфелд потпуно су стали уз Вагнера. Дебата се водила у анкетном одбору и преко штампе током фебруара и марта 1870. Хаснерова (Леополд Хаснер фон Арта) влада је одуговлачила да пред царевинско веће изнесе на претрес ствар бокељског устанка. У међувремену су словенски посланици изазвали кризу владе. Почетком априла формирана је нова влада под председништвом Алфреда грофа Потоцког. Гискра и Вагнер нису ушли у владу Потоцког. Како изгледа по сугестији самог цара, ова промена владе искоришћена је да се без муке скине с дневног реда дебата о Бокељском устанку. Вероватно је с те стране извршен и притисак да Љубиша и Хрватска народна странка не објаве докуменат који би компримитовао највише власти у 'Вагнеровој афери'. Заузврат, цар је дао лични прилог и обећао убрзање исплате материјалне помоћи устаничком подручју. Уведена нова политика у Далмацији: ускраћена је подршка талијанашкој странци. Уз ослонац на словенску већину требало је припремити духове у Далмацији за политику према Босни и Херцеговини.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Бечу су коначно увидели да се у Далмацији изменио однос политичких снага. Више се није могло владати уз ослонац на аутономашку мањину која је приграбила већину посланичких места у Далматинском сабору (28 аутономаша, 13 народњака). Бокељски устанак је без сумње утицао на коначну превагу народњака у политичком животу Далмације. Нови избори за Далматински сабор одржани су 4-9 јула 1870. Народна странка је добила 25 мандата, талијанаши 16. Убрзо после избора именован је 22. августа 1870. генерал Гаврило Родић за намесника Далмације. За потпреседника намесништва постављен је талијанаш Алесани, што је изазвало огорчење код народњака. Нови сабор се састао 25. августа. Цар је именовао за председника сабора Стјепана Љубишу на шест година. У том гесту је било захвалности за Љубишино држање у Бокељском устанку, али и жеље да се народњаци доведу у колосек сарадње са државном политиком. Намесник Родић је био већ предочио цару нужност напуштања безусловне подршке талијанашима и корист од ослонца на народњаке. Победе Народне странке на изборима одиграла се само неколико дана уочи избијања француско-пруског рата (15. јул 1870.) за који је један део аустријских владајућих кругова везивао могућност реванша за пораз код Садове 1866. године. Верни царев војник генерал Родић, својим српским пореклом и релативном популарношћу коју је одраније и након Кнежласког мира уживао у Боки и Далмацији, требало је да гарантује мир у провинцији која му је поверена. На све могуће начине ваљало је избећи да ратни пожар на Западу не буде искоришћен од балканских народа за покретање Источног питања у тренутку кад је Хабсбуршка Монархија била заузета на другој страни. Интереси су налагали да се са народњацима у Далмацији успостави привремена сарадња уз опрезно подржавање знакова расцепа у до тада јединственом српско-хрватском блоку грађанских политичара који су се борили против заједничког противника – талијанашких аутономаша.
Бокељски устанак против Аустрије 1869. године није имао далекосежне домете на Балкану где су стално у игри били супротни интереси великих сила. Остао је локализован на узано подручје најјужнијег дела Аустро-Угарског Царства. Ни Русија, ни Хабсбуршка Монархија, а најмање Турска, нису у том тренутку желеле никакво ремећење status quo-a на Балканском полуострву. Руски дипломатски притисак на Црну Гору да остане неутрална, аустријски утицај на Србију да остане пасиван посматрач и турске војне мере на граници према Кривошијама свеле су Бокељски устанак на узане оквире локалне побуне која је могла у другим околностима да прерасте у много крупнији европски догађај. У датим приликама, устанички талас се пропињао уз зидове којим су  га омеђиле јаче снаге не успевши да се прелије и покрене бујицу народних устанка у Турској и Аустро-Угарској. Неки историчари (Дабиновић) покушали су да Бокељски устанак уклопе у шири контекст велике европске политике уочи француско-пруског рата, али за такву тврдњу нису нашли убедљивих и чврстих доказа. Све је остало на претпоставкама које је тешко верификовати.
Без обзира на ограничени домет Бокељског устанка, отпор народа који је бранио своје достојанство и право на слободан живот, заслужује дивљење. Бокељи су овим устанком узидали један камен у зграду вековне борбе српског народа за слободу и јединство.
Борбу бокељских устаника са аустријском војском пратила је са симпатијама прогресивна европска јавност. Посебно су се у томе истицали Чеси и Словаци. Чешка опозициона штампа много је допринела да истина о борби бокељских устаника и злочинима аустријских трупа допре у јавност. У Чешкој су се купили прилози за Бокеље. Као што смо рекли, у Словачкој су се продавале Милетићева златице у корист пострадалих устаничких породица. И руско јавно мнење, посебно славјанофили, с одобравањем је пратило борбу Бокеља. У Русији су, такође, купили прилоге за устанике.
Борба Бокеља инспирисала је француску књижевницу Жилијет Адам-Ламбер (1836-1936) да напише роман Јунаци белих планина. Песник Лаза Костић (1841-1810) одужио се устаницима песмом Јадрански Прометеј. Ђура Јакшић (1832-1878) их је поздравио патриотском песмом Стража. Нешто касније (1892) у Новом Саду штампана је приповетка Увода Новака Ковачевића (1861-1910) са тематиком из Бокељског устанка 1869. године.

[JASON]

Прилог (1)

Протокол о покоравању устаника које се збило пред ц.к. изасланством на висинама Кнезласца у Кривошијама подразумевајући под тим општим називом места Кривошије-Леденице. (Протокол је са немачког на српски језик превела Олга Бекић)

11. јануара 1870. године упутио се војни командант за Далмацију ФМЛ Гаврило барон фон Родић у пратњи потписане господе из редова војске и цивила, без икакве оружане пратње на узвишице Кривошија поред карауле Гребен до оне тачке пред Кнезлацом где су, на уобичајен начин наоружани, чекали сакупљени Кривошијани и Леденичани са својим кнезовима и старешинама.
Они су с пушкама у руци стајали у два полукруга, мањи круг су сачињавали предводници у висини пута, већи полукруг око ове тачке на околној висоравни – сачињен од осталих присутних.
Војни командант их је све позвао да сиђу и стану у полукруг око њега и његове пратње и рече им, прво њиховом кнезу Милану Радоичићу који је стајао пред њим и осталим старешинама које су га окруживале:
'Ви сте ми при првом сусрету 3. јануара обећали покорност и да ћете положити оружје, и замолили ме да вам се да једно краће време како би се могли договорити са својим мештанима и молили сте за пресветлу царску милост и опроштење, обећавајући да ћете убудуће бити верни и послушни поданици. Ја сам опет дошао до вас да бих се уверио у испуњење вашег обећања и још једном вас позивам за ваше лично добро да се покајнички покорите, да се изјасните и признате да сте се тешко огрешили, да сте се побунили против закона и царске моћи, да свечано обећате да ћете убудуће бити верни и послушни и да се понизно покорите и препоручите неизмерној, благој милости Његовог Величанства, нашем премилостивом Цару, који чак и заблуделим поданицима пружа премилостивно срце опроштаја, ако признају своју заблуду и покају се.
Шта имате дакле да ми кажете после ваших договора?'
Пошто се кнез Милан Радоичић после опширних излагања о наводно против њих почињеном насилном поступку трудио да оправда самоодбрану брђана, потом нагласио грубо одбијање сваког покушаја споразумевања са њиховим старешинама и представницима у погледу учешћа у одбрани, те уз узвике општег одобравања свих присутних изразио општу спремност целокупног народа, која никада није била доведена у питање, да се за царско Величанство жртвује крв и живот, имовина – изјавио је он, а са њим и сви присутни говорници не баш: 'Господару, ми смо погрешили', него: 'Господару, ако ти то кажеш, нека буде, ми смо дакле погрешили, ми се кајемо и жалимо то, молимо нашег милостивог цара за опроштај и обећавамо да ћемо његове заповести увек верно и послушно следити, сви ми заједно желимо у свако доба да будемо спремни за одбрану земље, не само појединци који су одабрани, него од најмањег дечака до најстаријег човека спремни смо на сваки позив, као што ти лично из ранијих времена можеш посведочити'.
Онда је кнез Милан предао молбу и посебан попис личности, који би морали означити као своје прогонитеље, од чега је прво, тј. молба, на њихов захтев била прочитана.
После поновног позива војног команданта да искажу своје кајање и молбу за милост а такође као доказ своје покорности да положе оружје, десило се све то на ужурбан начин и они су положили своје пушке на земљу са приметним изразом бола.
На то је војни командант одржао свечани говор, поново им уверљиво  предочио њихов тешки грех, опоменуо их још једном на непоколебљиву верност за сва времена и саопштио им је да ће телеграфским путем затражити од Његовог Величанства овлашћење, да за минуло, у вези последњег устанка почињени злочин, сме да да преузвишену, најмилостивију амнестију, да зато од сада несметано могу да остану код својих кућа и да се баве својим пословима, да могу слободно да се крећу, он им сем тога, с обзиром на њихов несигуран положај и непријатељски расположене суседе, за сопствену одбрану свог имања овлашћењем преузвишене милости Његовог Величанства, дозвољава да поново узму пушке.
Разлегли су се узвици 'живео' у част Његовог Величанства, узели су своје пушке, поређали се уокруг и испалили, по овдашњем обичају, три оштре салве и понављали своје 'живео'.
Али сада су тражили да им се да преузвишени документ премилостивог царског опроштаја и амнестије, и тада рекоше: 'Теби верујемо, али ти одлазиш а ми остајемо у рукама наших непријатеља, којима више не можемо веровати'.
Војни командант се позвао на пуномоћ који му је дало Његово Величанство, да објави премилостиву амнестију, чему би апсолутно морали да верују, што се иначе не би могло допустити пред целим народом и његовом пратњом која га окружује да објави преузвишену реч помиловања.
Уследила су многострука договарања у измешаним групама са војним командантом и појединцима његове пратње, њима је представљен нови срески старешина Рендић, после чега су поново изговорили своју несавладљиву сумњу против досадашњег среског старешине фон Франца. У тим разговорима су им они чланови пратње војног команданта који су знали језик упечатљиво предочили њихов почињени преступ и преузвишену царску жељу и вољу да свим могућим средствима остваре њихово сопствено добро.
Кнежеви и старешине и нарочито одговорни су најтоплије и најусрдније замолили да се преузвишена милостива амнестија прошири и на оне преступе и злочине које су починили појединци пре последњих немира и због којих је кривично-судска истрага већ у току. Војни командант им је поново опширно изложио да за тако што нема одговарајућу пуномоћ, те зато у том погледу ништа не може обећати, а они кривично-правни поступци морају ићи својим законском током.
Након поновљене свесрдне молбе да се у овом случају ипак замоли највиша милост, овластио је војни командант окружног капетана да од војног суда добави списак о молиоцима против којих је поведен кривични процес, са односним обавештењима, како би се предузело оно што је потребно за добро оних за које би издејствовање једног таквог преузвишеног акта помиловања требало да буде корисно и могуће, при том им је војни командант нагласио да молиоци у међувремену не треба да очекују никакву заштиту ако би се упутили доле из Кривошија, него да се за сада мирно задржавају код својих породица све док им не буде било јављено да се појаве пред судом или пак да им је упућено преузвишено помиловање.
Потом је уследило обострано опраштање, пре кога је још војни командант одмах послао поручника личке граничарске регименте Вучковића и поручника инжењерије Линиенштрајта у пратњи мајора Питела који је био при Е. Х. Франц Карл пешадији Nо. 52 пут карауле Црквице и утврђења Драгаља, да би се тамношњим трупама објавила обустава свих непријатељстава и да би се упознали са њиховом ситуацијом и потребама.
О таквом току ствари дао је војни командант да се изради протокол који су потписале све присутне личности његове пратње.

     Julius Schaschetzy,                                        Petar Ćelović
     поручник у I. инжењеријској ргт.                  грађанин из Рисна
     Viktor Killiches,                                              Eugen Lazich,
     капетан у 2. инжењеријској ргт.                    капетан у генералштабу
     Henrich Pittel,                                                Gustav von Linienstreit,
     мајор у 52. пеш. ргт.                                     потпоручник у инжењеријској трупи
     Michael Mihanović,                                         Constantin Vučković,
     потпуковник 52. пеш. ргт.                             поручник I. граничарске ргт.
     Antun von Ballarini,                                       Emanuel von Budisavljević,
     пуковник 52. пеш. ргт.                                  ц. к. срески комесар
     Peter von Simić,                                            Georg von Hallavanya,
     пуковник-бригадир                                       поручник 23. пеш. ргт.
     Marino Bonda,                                                Gustav Thömmel,
     ц. к. срески капетан                                      капетан у војној канцеларуји Њ. В.
     Nicolo Rendić,                                                Alfons Kodolitsch
     ц. к. срески начелник                                    мајор
     Baron von Fluck,
     Ц. к. шеф секције и заменик намесника
             
                                                     Gabriel Baron Rodić,
                                                            Ф. М. Л.

[JASON]

Прилог (2)

Србске Новине о Устанку у Боки и Kривошијама 1869.

Србске Новине, у Београду, Субота 27. Септембра 1869. Број 120.
Најновије. Из Задра јављају, да је на више места у Далмацији дошло до крвавог сукоба због народне војске. Од стране владе већ је наређено да се тамо војска пошаље.

Србске Новине, у Београду, Субота 4. Октобра 1869. Број 123.
Најновије. По најновијим извешајима цар аустријски кренуће се на исток 13. ов. м. Цара ће на томе путу пратити на 30 лица, међу овима је гроф Бајст и министар Пленер. Цар је вољан да у пратњи његовој буде и гроф Андраши, но то ће се тек у Пешти решити, који ће од угарских министара с царем ићи. Цар ће у Бечу сести на један пароброд од дунавског друштва и допловити до Русчука; одавде ће жељезницом у Варну, где ће га три војена пароброда дочекати. 'Грајф', 'Царица Елисавета' и 'Гаргано'. У Цариграду ће се бавити пет до шест дана; одавде ће поћи у Јафу са седам аустријских војених лађа, здружених с француском ескадром, која ће царицу Евженију пратити, а тако исто и с турском флотом, на којој ће и султан бити; из Јафе сви ће ићи у Јерусалим. Из Јерусалима доћи ће у пристаниште Сандско, и то 15. Новембра. Командант аустријске ескадре биће вицеадмирал Тегетхоф.

Србске Новине, у Београду, Вторник, 7. Октобра 1869. Број 124.
Најновије. У Бечу станујуће регименте Раминги и Горисути добиле су налог да се опреме за ратно стање, јер 20. ов. мес. имају отићи у Далмацију.

Србске Новине, у Београду, Четвртак, 9. Октобра 1869. Број 125.
Незванични део. Политички преглед. О устанку у которском округу пише 'Пестер  Лојд' ово: Устаници, којих је број нарастао на 10.000, одбијају свако измирење, и на сваки начин крвава борба решиће ово питање. Жандари су истина опсели Рисањ, али тиме није ништа учињено, јер је устаницима главни стан у кршевима. Један од бечких листова вели да устаници имају острагуше. Но ово је на сваки начин за то наведено, што хоће тај лист да докаже, да је ту каква страна сила умешана; а која се то сила врзе по главама немачких уредника, то сваки од наших читалаца добро зна. 'Трст. Новине' опет веле да су се устаници повукли у брда и тамо изчекују царску војску; они су поставили предстражу. Узрујаност није само у которском округу, него и у самом дубровачком срезу. Даљег сукоба од 30. пр. м. није било. Флота се прибрала по целој обали, којом управља капетан Милошић. Регименте у Марибургу и Градацу постављене су у ратно стање. 'Градачке Новине', стара аугсбуршка гаталица и тушта немачких листова по њиховој навики и ћефу наговешћавају да је то руско масло; но од њи не можемо што друго ни чути, јер они обично тим измишљотинама добијају популарност код својих читалаца.
Али између њих налази се опет поштених душа; ево како о томе устанку између осталог пише 'Вандерер': Јака болест, која се у нашем државном телу укоренила, опет се изнова позлеђује. Па што је још осетљивије ми немамо сада посла с оном болешћу, која је периодично настала, а то је о народностима, које би иоле добри државници попуштањем излечити могли; но са оном, која јако задире у политичко питање и која ремети зграду државну. Но томе се не треба чудити што наши уставовци страхом задахнути вичу: 'Ханибал на врати.' Они хоће крв да виде, крв потоком ако је нужно, јер побуна у Котору мора се пошто по то у један мах решити. Но лакше, господо, са изузетним стањем, сечом и тиме подобним, ми смо тога зеља и сувише имали; та ствар би се могла решити и без Марса. Та није ли Санхо Панза рекао, да све зависи од тога, с које стране треба предузети какву ствар. У самој ствари, што се српско становништво неће да почини попису у народну војску, није нов појав. Срби ови противе се да служе цару и на суву и на мору, што имају да се позову на њихове старе привилегије још под Млецима уживане, које је и Аустрија 1814. године освештала. Усљед ових привилегија имају право ти становници да врше војену службу само у њиховој земљи. Ми нећемо сад да наводимо тим становницима изречено основоположење 'Равно право за сваког', но ми само напомињемо историчке податке.
Поменути лист даље вели: Што се једном чини, зашто се то другом одриче. Прошле је године царевинско веће на предлог министарстава усвојило да Тиролска остане у изузетку што се народних војника тиче; зар се није могао тај изузетак учинити и према ратоборном становништву приморја, и ако је са свим друге вере?
О устанку у Боко-Котарском округу пишу 'Народне Новине' ово: Ако владини посредници не буду умели с устаницима мирно се споразумети, биће још и жалоснијих догађаја. Да је устанак озбиљан сведоче нам и строге наредбе, које је бечко министарство издало, почем је у целом которском округу прогласило изузетно стање и опремоло онамо доста војске и војне лађе. Као што је познато неред се дигао противу пописа у народну војску, а ваља знати да је которски округ на граници међу Аустријом, Турском и Црном Гором, до сада био увек ослобођен од пописа у војнике, и даје зато имао своју народну обрану, која се никад није кретала од куће, већ би у време рата остала да брани свој округ. Кад се је лане на царевинском већу расправљао закон о одбрани земаљској за целу царевину, Далматински посланик Љубиша говорио је крепко за то, да се которски округ с обзиром на његове одношаје изузме од тога закона, доказивајући како би он упропастио ондашњи народ, који понајвише живи од поморства. Царевинско веће не уважи наводе Љубишине, већ протегне нови закон и на которски округ. Чим је овај закон у которском округу проглашен, поче се у народу изјављивати незадовољство, а да препрече жалосне посљедице, сакупише се 14. Септ. старешине и отмени људи многих општина у Котор на договор, где одлучише да се према новоме закону о обрани земаљској изрече покорност, но уједно да се на Њег. Величанство упути молба: 1. да бокешко земаљска обрана не буде дужна никад служити изван свога округа; 2. да уписаним у народну војску, пошто сврше вечбање, буде слободно удаљити се из свога округа и због потреба отићи за послом у свет; 3. да се у погледу одеће узме обзир на народно одело. Ову молбеницу имао је Њег. Величанству поднети изабрани посланик. Што се с њим догодило не знамо до данас. Међу тим би попис по новом закону расписан и у исто доба стиже глас, да су се Котари: Кривошије, Паштровићи и Жупа дигли на отпор. Кажу да је далматински намесник похитао на војеној лађи на место побуне, но народ је тако разјарен, да ће се намесник једва усудити да изађе из лађе. Кукавни народ пострадаће од војене силе, која је противу њега послана.