Српске буне

[JASON]

Čarapići su poreklom iz plemena Kuča, potiču iz sela Ubalac kod Podgorice. Njihov rodonačelnik bio je Velimir – Vuša iz ugledne familije Vujoševića. U Kučima ih je bilo oko trideset kuća, i svi su bili ljudi dobroga stanja. Kad jedan od njih nekako ubije pašinu kučku, i turski sud presudi: da plate za štetu 500 groša, Vuša sastavi pare i pošalje ih paši u čarapi a ne u kesi, kao što je bio red, pa ih Turci od toga slučaja prozovu Čarapići.
No, posle nekog vremena, navrze se paša da im otme jednu odivu. Čarapići su se nekoliko puta branili oružjem od te napasti, ali najposle, videći da se turskoj sili i šikani ne mogu doveka odupirati, ostave svoja ognjišta i oko 1760. god. krenu u Srbiju. Došavši u Srbiju, jedni se nastane u okrugu užičkom, drugi u selo Noćaj u Mačvi, treći u selu Rakovu, u okrugu rudničkom, a rođena braća Ivan i Jovan u Belom Potoku pod Avalom.Tu su se oženili i decu izrodili. Jovan je imao sinove: Marka i Marinka, a Ivan: Savu, Vasu i Tanasija.
Pomenuti Tanasije bio je po junaštvu ravan bratu Vasi, a nije zaostajao ni za pobratimom Hajduk-Veljkom za koga Vuk St. kaže: da u vreme Ahila i Obilića on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vreme bogzna bi li se oni mogli s njim isporediti.
Kad je Tanasije, jurišajući sa 300 konjanika na turska utvrđenja u Prahovu, poginuo u noći između 10 i 11 avgusta 1810, ostavio je posle sebe dva sina: Đorđa i Marka, i četiri kćeri: Jeku, Martu, Đurđiju i (posmrče) Petriju.

[JASON]

Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792. године, одакле се (1804) са породицом преселио у Рипањ. Год. 1813. борио се на Делиграду под Мутаповом командом, па је испред турске најезде с мајком и свима својима избегао у Срем. Отуда се вратио после Милошевог освојења Палежа, јуна 1815. и, иако је био врло млад, Милош га постави за старешину грочанске нахије. Тада Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу у Рипњу, и кроз неко време лепо се опораве.
Но, неки Ненад Чардаклић, који је гледао да буде старешином, намерачи се да га убије, те је с друштвом вребао прилику, због чега Ђорђе добегне Милошу у Чачак. Кад се после неког времена врати у Рипањ, затекне Ненада сеоским кнезом и управником рипањске мукаде. E сад, Ненад је Чардаклић, као власт, имао за Ђорђа други план: терао га је у кулук више но остале, а погрдама и псовкама  срамотио где стигне. Није Ђорђе трпео беду зато што је био плашљив и слаб, но наступило је време у коме су људи као Чардаклић и тужили и судили и казне спроводили. Да буде још и горе, на Ђорђа омрзне и поп Мата Поповић, коме по интригама и незгодном карактеру, у Рипњу а и шире, није било равна. Поп је због неке размирице јако мрзео сеоског учитеља, па се то пренесе и на Ђорђа са којим је учитељ био у пријатељству. Попове интриге учине те Књаз позове ову двојицу у Крагујевац, тобоже на разговор, откуда се врате безчасно, тј. бијени са по 50 штапа. У повратку Ђорђе се закле да ће на скоро сам потражити своју част, мада га је учитељ могућим последицама одговарао да се тога посла остави, барем док натенане не промисли о свему.

[JASON]

Имао је понекад Милош, забављајући се у доколици, обичај, да Пекети и Настасу буљубаши или другим момцима заповеди, да некога великаша и за отечество заслужног човека, повале из чиста мира тј. како је шали говорио: за к..чево или Јефремово здравље (Јефрем Обреновић је често побољевао), и одрапе му 25 штапа, што су ови, додуше не сви (великаши), сматрали нарочитом Господаревом милошћу. Није познато колико је ова медицина била од користи, но, свакако је служила на радовање присутној фукари, па је Милош говорио: Богу фала све је здраво и весело.
А Ђорђе, младић и јошт полак детињске памети, корећи учитеља да је њега ради лишен своје части, убеди га да с њим буде кад час освете дође, на шта учитељ невољно пристане, потајно се надајући: да кад Ђорђа прође срџба од те кајде неће бити ништа.

[JASON]

Поменути учитељ био је заправо Михаило Берисављевић, родом из села Дивиша у Срему.  Доста је путовао по Далмацији и Албанији, а био је и у Цариграду. Кад је дошао у Србију, Милош му дозволи да се настани у Рипњу и сагради себи кућицу на црквеној земљи. (Управо је то био разлог сукоба са поп Матом Поповићем.) Одмах после невоље у Крагујевцу, Михаило напусти Рипањ и пређе у Ћесарију, али кад се тамо ожени, нађе да је ипак боље да се врати у Србију, те дође у Београд и постане учитељем (1823).
Имао је, кажу, нешто дечице, која често побољеваше, и најзад, јер се нису ничим лечила, помреше, што од грознице што од неимаштине. По Милошевом одобрењу, Михаило се поново настани у Рипњу, али пошто му поп, његов стари непријатељ, није дао да отвори школу, он се окрене земљорадњи, те је радио мало окућнице и ишао у надницу. А кад је покушао да изоре неки парлог, колико да умеси једну проју, дође у заваду са кметом, који је општинску земљу видео као своју баштину. 
Баш у тој беди дође му једне зиме (јан. 1825.) Ђорђе, те се један другом стану тужити и износити своје неприлике, а начуло се и о неким немирима у Азањи, што уствари и беше прави повод посете.

[JASON]

Неколико дана касније избије Ђакова буна, и Ђорђе, пошто прикупи неколико стотина друга, одметне се на Авалу, где настави да увећава војску. Но, убрзо стигне вест да је Вучић код Опленца разбио Ђакове устанике, и да је заједно са Јевремом кренуо у пљачку и палеж села која су отпочела буну или у њој имала учешћа. Узгред, убијали су кога су стигли. (Пре него што је Вучић кренуо из Крагујевца на овај поход, Милош му је поклонио богато украшену сабљу димискију, те овај, жељан да огледа њено сечиво а и киван на једног побуњеника који му је утекао, заповеди да му доведу неког везаног Циганина, који је у буни хтео да нешто мало ушићари, па га толико пута удари сабљом да се сечиво уви, и би за тим принуђен да се послужи јатаганом.)

Кад Вучић угуши буну, Ђорђе распусти војску и са братом Марком умаче у Темишварски Банат, а учитељ Михајло склони се у Београд. Ускоро, Марко се врати у Србију. Милош се пак чинио невештим и није га дирао, надајући се да ће се тако и Ђорђе преварити да се врати. Али узалуд. Шта више Марко поново побегне преко, и придружи се брату. Уз њих пристану извесни  Мирко, нећак београдског митрополита Агатангела, и њ. љубавница, жена неког судског чиновника, који су, будући проказани, потражили спасења у бегству и уточишта у Банату. Сад сви скупа, и уз благослов митрополита, наставе да смишљају нову буну против Милоша.

[JASON]

У том циљу Ђорђе и Мирко развију преписку са својим пријатељима у Србији, преко Мих. Берисављевића и Петра Радосавкића, такође београдског учитеља, родом из Паланке у Бачкој. На дан св. Илије (1825), Марко Чарапић пређе тајно у Србију и донесе Берисављевићу писмо од Ђорђа у коме му oвај јавља да је ишао у Русију старијем сину Карађорђеву - Алекси – и бившој господи Сербије… за отечество радити, и да они намеравају у пролеће 1826. године, дигнути устанак против Милоша. О Митрову дне учитељ по Марку добије друго писмо, а о св. Јовану (7. јан. по ст. календару) и треће у коме је писало да су хетеристи дали 5 милиона гроша Алекси и прочим созаклетником и да ће њихов бити сваки трошак те да се Срби ни за какву потребу не старају и брину. У томе писму Марко обећава учитељу да ће кад победе непријатеље и збаце јарам тиранства, имати награду док је жив и бити у великом достоинству, јер Карађорђев син истинито, са знањем европејских држава и Порте Отоманске, долази у Сербију да место отца својего наследи. Од учитеља је тражио да он до тога времена припреми довољан број прокламација за устанак.
Одмах за тим Марко се Чарапић преко леда врати у Земун. Али, његов чести прелазак границе, није био неопажен; Милош је преко својих ухода у Аустрији и оних у Бесарабији одавно знао шта се спрема, но стрпљиво је чекао већи траг, а и главни завереници, будући у Ћесарији и Русији, нису били доступни његовој правди.

[JASON]

Крајем марта (1826) дође Мих. Берисављевићу непознат Грк, и по налогу Ђорђа Чарапића стане му говорити како је дошло време да се дело оствари, и да одмах почне писати прокламације, те се Михаило у том послу удружи са Петром Радосавкићем, такође учитељем, родом из Паланке у Бачкој, који у Београду држаше месарницу. Петар пристане, не без устезања, да преписује прокламације, али под погодбом да се то покаже и његовом ортаку Ђорђу, једном младом момчету из Ниша, које је прилично знало читати и писати.
Испред Цвети (1. април) браћа Чарапићи, Ђорђе и Марко, са једним Грком (Мирковим пријатељем) пређу крадом у Србију, где им се у старом граду Жрнову на врху Авале, придружи још неколико завереничких вођа, a већ сутра дан Ђорђе упути писмо Берисављевићу јављајући му да је куцнуо час за борбу:

Саде треба прежде показано братство да засведочите и да не пожалите труда својего за избавити род свој крупно со мноју от овога општенародњег тирана, за које ћемо вечити спомен оставити, а знате сами како гласи на једном месту у моралној философији да је боље имја доброје нежели богатство, и праваја твори волности а не мари лишитисја милости. Дакле, ако јеси мој прежде показани, сеј час отложи дела твоја и поити сију ношт са Арсенијем и Марком, сигурно са оправом на Авалу у град код мене доћи, и потруди се што више момака добити, такођер муниције за оружје колико можеш више понеси и пошљи ми по овом мојем брату, тј. Ђуки из Бела Потока, 10 ризми барута и 10 ока олова и калуп за олово да се изради а за моје новце које сам вам послао. Момке ћеш експедитирати овим начином, једног по једног шиљи, а ти најпосле пођи, пак на брду више Раковице сачекајте се, и оданде укупно к мени дођите. Немој да сумњаш ни најмање, ја сам уредио са десет најглавнијих нахија, које ће бити у једном согласију, а и Чупићев син прешао је у шабачку нахију, али ће бити у потаји док ми не почнемо… 

[JASON]

Предавши Берисављевићу писмо Ђука му преда и 30 здравих цванцика и једну рушпу да купи поручену муницију. Пошто је купио потребне ствари и натоварио на кола Берисављевић се с Ђуком упути Авали, али га из смотрености на путу остави, и састане се са Ђорђем у Белом Потоку. Том приликом су дуже разговарали о самој буни и Ђорђе му каже да још није ишао у Рипањ, да ће тамо послати Марка да између осталих позове и Ненада Чардаклића и попа Мату Поповића с којима су некад били у завади. На примедбу Берисављевићеву да се треба бојати издајства, Ђорђе одговори да се тога не боји јер су и они незадовољни с Милошем. Тада се учитељ стане распитивати за остале устанике, где су и хоће ли доћи, а он тј. Ђорђе му рече: да су се приближили и само чекају да се започне, пак ће сви приспети.
Најзад, учитељ преда Ђорђу четрдесет прокламација; требало је да буду од три руке по садржини, али он је само две саставио и обећа да ће трећу одмах почети да пише и у недељу, 4. априла, лично донети у више примерака. Тако се растану и Берисављевић пред зору, 3-ег априла, врати се у Београд.
2-ог априла, истога дана кад је Ђорђе писао Берисављевићу и позивао га к себи, београдски кнезови Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан су чули да је он на Авали и да ће за десет дана дићи буну. То је одмах јављено Милошу у Крагујевац.

2. апр. 1826. Београд. Милоје Тодоровић и Ђорђе Парезан Милошу
Вашему Сијатељству покорњејше јављам како ми је данас један овдашњи чаршилија дошо и казо да му је јуче један сељак … казивао да су обадва Чарапића са 4 друга на ову страну прешли и сотим намеренијем да овај народ опет побуне, и казиво је и то да ће помоћи из Београда имати, у баруту, олову и кремењу.  За ово сам га питао од кога ће помоћи имати, а он одговара да ће од наших људи а не од Турака имати, и то је казиво да до десет дана чућете шта ће бити. И то је казиво: срећа што се Господар у Пожаревцу трефио није, али би већ и на њега ударили...

Кнезови су то јављали само као глас не јамчећи да је истина, но, Милош је већ био заповедио Авраму Петронијевићу да му везана пошаље Михаила Берисављевића у Крагујевац.

[JASON]

Чим су пандури привели Берисављевића, он уверен да је проказан од Чарапићеве родбине, открије Авраму и кнезовома целу ствар, изоставивши да каже како су му у преписивању прокламација помагали Петар Радосавкић и његов ортак Ђорђе. Затим је извршена и преметачина у школи и прогласи од више руку буду нађени и донесени кнезовима у Народну канцеларију. У њима, осим оптужаба и опорих грдња према Милошу, стајало је и ово: који би донео Милошеву главу добио би педесет хиљада дуката пензије на годину, за Јованову и за Јефремову  по двадесет, а за Симе Паштрмца, Василија Поповића и Томе Вучића по пет хиљада дуката. О свему томе Аврам Петронијевић одмах пошаље извештај Милошу.

3. април 1826. Београд. Аврам Петронијевић Милошу.

…Oн – Берисављевић – није се отрекао јавити нам сва сочиненија која је из давна састављао прокламација ради у народу од стране сина Карађорђева. Онде говори народу да је време оно већ приспело скидати са себе ваш и турски јарам; да похите час пре Крагујевцу и вас онде камењем побију, други нек потрче браћама вашим и њих такође побију, говорећи да сте ви и ваша браћа већ пола Турци постали и да ћете најзад објавити себе Турчином и принудити и све Србље да се потурче; к тому да побију све кнезове и писаре, с којима заједно вучете или држите овај народ у мраку…

[JASON]

Још исте ноћи, кнезови Народне канцеларије нареде кнезовима београдске нахије да с кметовима и момцима пођу у потеру за Чарапићима, a Аврам однесе Абдурахман-паши, београдском везиру, препис дела прокламације, и то оних тачака из којих се видело да су побуњеници пошли и против Турака.

Сутра дан 4-ог априла, стигну са својим људима у Бели Поток, кнез грочански  Живко Михаиловић из Умчара и кнез Посавске кнежине Никола Станковић из Остружнице, затим кнез Ђорђе Парезан са пандурима и прочи с њима. Осетивши да је буна откривена, похитају поплашени рођаци Чарапића да својим услугама отклоне беду и казну од себе, а Петар Чарапић, будући  посвећен у целу ствар пристане да кнезове поведе трагом бунтовника које, више манастира Раковице у потоку испод Торлака, пред сам мрак нађу и опколе, и позову на покорност.
Ђорђе са још пет другова, међутим, није ни помишљао на предају већ скупа оборе ватру те убију два пандура и неколицину ране. Видевши да се побуњеници не дају живи у руке, припуцају и Милошеви људи те убију Ђорђа и Ђурђа (Ђуку) и зета им Милована. Пркосећи смрти, Марко и остала двојица тукоше се до последњег метка, а кад им муниције понестане тукоше се кундачки у коме боју Марко тешко обрани кнеза Николу Станковића. За Марка се причало да се родио с два знака: имао је крст на десној руци, и прамен златне косе. За то се држало да њега не бије олово. С тога  кнез Парезан нареди неком Пириватрићу из Бела Потока да расече коситар и да га метне у пушку, те тако и Марка убију.
Осталу двојицу живе ухвате.

5. април 1826. Крагујевац. Милош Васи Поповићу

Ноћас у 5. сати примио сам известије кнезова кои су против метежника пошли, с коим јављају ми, да су јуче по мраку готово на Авалу ударили, и не нашавши их онди, упуте се планином к Раковици и више меане раковичке, у самом потоку нагазе Бунтовнике, и тако се с њима побију, гди погину оба Чарапића и с њима још двоица, а двоицу жива увате, и одведу у Београд, кои ће ми заедно с учитељем Михаилом овди доведени бити. И с овим се оконча краина Чарапићева, и истреби се све друштво његово, кое се у шест само људи састојало.

[JASON]

6-ог априла после подне стигао је у Рипањ Јеврем Обреновић. Он је на Милошеву прву заповест и извештај да су Чарапићи прешли у Србију, пошао из Ваљева 5-ог априла, с четири стотине момака и уписаних пандура. Али увече дође му извештај у Лајковац да су Чарапићи изгинули те распусти војску и поведе само педесетину људи као пратњу.
Јеврем је одмах предузео истраживање јатака, пазећи да му нико не умакне.

5. април 1826. Лајковац. Јеврем Обреновић Милошу.
По мом мненију, нуждно је да се сви участници бунтовног и издајническог овог предпријатија пронађу и примерно казне. Ако, Ваше Сијатељство, покорно ово моје предложеније одобрава, молим да ми се скорјејше показивање на испиту и Мијаила учитеља и оне друге двојице сприопштили, макар се напоследак и мукама приморали све показати, по којему ћу даље истраживање овде предузети… Са мном су и кнез Бобовац и прота Ненадовић. Разумели смо да је једна прокламација к Ненадовићу, између осталијех, Вашему Сијатељству однешена. Ја бих молио, ако би нам благоизволели послати да је Мата овде чита. И он и Бобовац са страхопочитанијем скут Вашего Сијатељства љубе.

9. април. 1826. Рипањ. Јеврем Обреновић Милошу.
Народ ће се сутра собрати да им јатаке предам. Међу народом сам велику жељу приметио ниједном од клетвопреступника ових неопростити, а врло би добро било да се сви у народу казне. Зато покорњејше молим опростите ми ако и више који на поисканије народа погине.

[JASON]

Но Милош није био за такву ексекуцију, по његовој заповести сви јатаци и породице им били су послати у Крагујевац. Још 5-ог априла кнез Милоје Тодоровић одвео је са уписним пандурима учитеља Михаила и два заробљена друга Чараћева. Они су стигли у Крагујевац 7-ог и одмах узети на испит.
Народ који се на позив власти скупио у Рипњу 10-ог априла био је разочаран: он је био дошао да буде џелат бунтовницима, а разишао се незадовољан што није окрвавио руке.

10. април 1826. Рипањ. Јеврем Милошу.
Данас сабраном овде народу и кметовима… прочитао (сам) зашто се преступници ови сад одмах на њино расположеније, као што зактевају, предати не могу; навео сам како дане овог светог поста, тако да ће и после, о скупштини Ђурђевској сваком заслужена казна  определити се и на место преступленија послати се примити је. Приметно и јасно је било незадовољство њино што им се допустило није, као што су ожидавали, клетвонарушитеље ове камењем побити. И премда сам им куће пре попалити дао, опет им је ово жао остало. Истину признати, да ми је ово јутрошње писмо ваше за времена приспело није, готов сам био заповест вашу преступити и народу ји на расположеније предати. Но, разумевши повторителни заповест повиновао сам се…

[JASON]

На испиту код Милоша учитељ Михаило је испричао ствар као и кнезовима у Београду, прикривајући Петра Радосавкића и ортака му Ђорђа на које је такође пала сумња. Милош га тада врати у затвор и буде му дато перо и артија да цео ток заверe написмено стави. Oн то и учини изложивши сад целу ствар како је текла.

… Ја више ништа показати незнам, само једино дело моје нерасудно које сам учинио, и сам познајем, а Вашему Сијатељству са страхом исповедам да јесам смерт заслужио, и нисам достојан под кровом двора Вашега стајати а камо ли пред светло лице Вашега Сијатељства гледати и од Вас милости просити. Но при свему буди милостив Господару, и велокодушан, покажи се како владатељ и буди ми ти благодетељ, помисли на слабост человеческу, да могу највећи и најбољи и најмудрији људи преварити се, с пута заћи и погрешити, а камо ли ја, нико и ништа, да се не преварим и не погрешим.

Најзад, учитељ се извињава Милошу што на испиту није одмах сву истину казаo.

Но то је моје величашје нешчастије, што сам се поплашио и последњи час и кончину живота мојега пред очима гледао; здраво увезан једна ми смрт около врата стоји, а друга од милости Вашега Сијатељатва зависи, и тако пренемогнем да мало сам жив стајао, што нисам пао мртав на земљу, јер никад у онаковом случају нисам се тревљао, а после к себи дођем, кад видох да ми је од Вашег Cијатељства живот за који час продужен…

По прочитању овог исказа Милош нареди да се доведу из Београда Петар Радосавкић и ортак  му Ђорђе. 8-ог априла у вече они су су били доведени Јеврему у Рипањ који их сутра-дан отправи за Крагујевац. Не знајући да га је Михаило одао, Петар је остао при своме тврђењу, као и у Београду да му ништа није познато, али кад му наскоро поднесоше необориве доказе, он призна учешће које је са младим саучесником Ђорђем имао у завери.

[JASON]

Истрага је настављена у Крагујевцу целога априла и првих дана маја. Много лица било је доведено из Београда и београдске нахије на испит. У томе послу везир није чинио никакве сметње, мада је могао протествовати односно несрпског становништва у Београду и задржати за себе улогу иследника.

Коџа Милош, говорио је Абдурахман-паша Авраму Петронијевићу, је милет-баша у овом народу, њега познаје мој цар, познајем га и ја, сем тога њему је од нашег Девлета и дато да овде мир и тишину чува, и да је ко од мојих најближих и најмилијих Турака у некаквој завери био против општега мира и да га је Коџа-Милош затражио ради испита, морао бих му га везана послати, и шта више да је неко против мене нешто казао морао бих се и сам покорити и правдати се пред Коџа-Милошем и ако сам овде царски већил.  На Аврамов питање жели ли барем да испита Грка Косту Х. Дину Једренлију, за кога је испитом у Крагујевцу утврђено да је крив, везир одговори: Шта ће ми, кад га је једанпут Коџа-Милош испитао. Само… немојте га овде у Београду погубити, већ напоље око ћерамиџиница гдегод, да није баш у вароши.

Лица која се помињу у току истраге су ова: два убијена Чарапића Ђорђе и Марко, зет им Милован и Ђурађ Чарапић, два њихова заробљена друга (један би могао бити Јован Петровић из Црне Горе), Михаило Берисављевић, Петар Радосавкић и ортак му Ђорђе, Петар и Јованац Чарапић из Бела Потока, Петар Чарапић терзија из Београда, Арсен Олуја, Марко, Јован и Ђорђе, бећари из Београда, Милован из Палилуле, Павле бакал из Београда, Јован Радовановић, Ђорђе Златић, Никола Маринковић, Јован Поповић и двојица анонимних лица из Аустрије, Вељко из Мокрог Луга, Милорад из Иванче, некакав Бечкеречанин настањен у Ваљеву, Илија Бојчић из Влашке, Танасић и Исак Јерменин из Београда, Коста Х. Дина из Београда, Нана Калонџија, Гаврило чурукџија, брат рипањског механџије, једно лице ухваћено на Палежу, и читава фамилија Чарапића.

[JASON]

Негде око 7-ог маја виђенији кнезови и кметови саставише одбор да по суду Милошевом и читаве скупштине, изрече пресуде. Учитељ Михаило Берисављевић, фабрикант прокламација, Петар Радосавкић и Ђорђе, као туђи држављани осуђени беху: први на одсецање обе руке више шаке и мало језика, другa двојица на одсецање десне руке и по мало језика. Остали, рођени у Србији, њих на броју шездесет, осуђени су на смрт, а њихова тела да буду изложена на точку. Нека од горе поменутих лица успели су да се оправдају (Арсен Олуја, Никола Маринковић и др.), или побегавши, да избегну казну (Јованац Чарапић).
На дан одређен за погубљење (8. мај) прва три осуђена бунтовника одвучени су на највеће тржиште у Крагујевцу, где им је пред многочисленим народом искупљеним из суседних кнежина прочитана пресуда и над њима извршена казна. Пошто су уписани пандури одбили да изврше крвничку дужност, Вучић се својевољно понуди за ову службу, а за њим се окураже и неколико кнезова. Неки Сима Михаиловић из села Влашке, посечен је без пресуде од Јевремове руке. Касније, за оправдање, Јеврем је писао Милошу: овај је нечувену окајаност и дрзновеније имао
пред више сељана о брадавицама вашим…  коснути се. Ту увреду Сијатељства нисам отрпити могао, те сам кривцу одмах процес учинио и опремио га на онај свет.

Остали Чарапићеви саучесници из београдске нахије, послати су у Рипањ да се тамо над њима изврши смртна казна (начин извршења није познат), док је Коста Х. Дина пушкаран на ади Циганлији и тело му бачено на точак. Још раније домови побуњеника били су спаљени, стока и друге покретности конфисковане, баштине њихове поклоњене другим људима, а њихове породице прогнате.
Ђорђе, момче из Ниша, умре неколико сати након казне, а учитељ Михаило и Петар Радосавкић, пошто су преживели ране, пређу доцније у Аустрију. Тела погубљених, оставши на точку без укопа, видела су се и након десет година.