Српске буне

[JASON]

1862. г. Јован Бошковић долази у Београд с уредним пуномоћјем и пасошем, да се у име лозничке општине жали против окружног начелника. Уместо да прими његову жалбу, Никола Христић, министар унутрашњих дела, тера га преко полиције натраг из Београда, и наређује да се над њим отвори кривично ислеђење. Министар је уверен да је Бошковић један опасан агитатор, који подбуњује општину против начелства. Христић се није варао, али код света остаје утисак да се у Београду народне жалбе одбацују непрочитане.
Најуспешнији начин за народ да изрази своје жалбе била је Народна скупштина, али Скупштина се састаје у три године једанпут, траје врло кратко, и свака оштрија критика чиновника сматра се као један акт опозиције, рђаво виђен не само од владе него и од Kњаза.
Узевши у целини Михаилов режим, човек осећа у њему нешто претерано и сувише затегнуто. У својој прокламацији од 1860. Михаило је говорио о јакој владалачкој власти као најбољем јемству законитости. Та мисао, да без јаке власти нема ни законитости, била је углавном тачна. Али појам јаке власти Михаило је схватио безусловно. По њему, јака власт искључивала је сваку, и најмању политичку слободу; власт је била јака само онда када је народ био доведен у стање безграничне послушности за вршење владиних наредби. Услед тога Михаилов режим, објављен као режим законитости, претварао се све више у режим полицијске стеге.
Народна машта створила је једног узвишеног Михаила, у коме је од свих особина остао само његов патриотизам. Неоспорно је, да је под њим народна самосвест достигла један ниво, јачине као никад дотле. Никада Срби нису били тако поносити, никада нису јаче веровали у своју историјску мисију, и били већма одушевљени за један велики национални рат. Оно романтичарско србовање и курчење, које је у Срба ушло у народни обичај и запажа се (уз чашу) и дан-данас, потиче од тог, Михаиловог, времена.
Михаило је код народа уживао глас патриоте, и о њему се говорило с највећим поштовањем, али начин његове управе народ није одобравао. Постепено нагомилавано незадовољство, довело је дотле, да се почело рачунати са могућношћу прогонства Књажева. Но без одговарајуће прилике није се смело ништа предузимати, јер би свака појединачна омашка била сигурна погибија. Повољан тренутак за поменуту могућност дали су маневри народне војске у Пожаревцу, у јесен 1866. године, како смо их већ напред описали.

[JASON]

Ова завера била је скоро четири деценије покривена велом тајности – све до 20. септембра 1902. године, када је држан седми конгрес српских земљорадничких задруга у Крушевцу. На истом је био и Алимпије Васиљевић, пређашњи либерал, министар и саветник, а тада пензионисани посланик и опуномоћени министар Краљ. Србије у Петрограду. И једно после подне у кратким наговештајима изрекне се он, шта је све било спремно против књаза Михаила у 1866. години.
Живан Живановић, побуђен овим аутентичним саопштењем, јер је исти Васиљевић био близак завери, и њему је  - као тада професору гимназије у Пожаревцу – пало у део да напише прокламацију на народ по извршеном преврату, доцније у Београду, управи на Васиљевића формално питање, о узроцима и развоју ове завере, и добије следећи писмени одговор:

Господину Жив. Живановићу, министру у пензији.

Немогу да се неодазовем вашој молби, да потaнко објасним ону припреману заверу против књаза Михаила 1866. год. у Пожаревцу, јер знам, да ћете ви тај материјал, који има неке историјске вредности, употребити онако, како то доликује једном интелигентном патриоти српском.
Ви тражите да вам објасним: 1. повод томе догађају; 2. циљ његову; 3. учеснике како војне тако и цивилне; 4. зашто се од тога одустало; и 5. да ли је за то сазнала шира публика и да ли је за то дознао сам Књаз?
На сва та питања одговорићу вам по реду.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

1. Повод. Књаз Михаило, кад је по други пут ступио на престо, после смрти свога оца Милоша Великог, 14. септембра 1860. год., он је најпре покушао да измири либерале са кајмакамцима (уставобранитељи – примедба Ј.), па пошто у томе није успео, он је онда изненадио све своје пријатеље, што је државну управу поверио искључиво својим непријатељима – вођама Кајмаканске странке. Ови, чим се дочепаше власти, почеше да сe свете оним либералима, који су помоћу скупштине осујетили њихову намеру, да приграбе власт у своје руке и установе 'Кајмаклију', ради чега су и уклонили са престола ондашњег књаза Александра Карађорђевића. Све виђеније либерале истераху из службе државне; и ондашњег шефа њиховог Јеврема Грујића противзаконо осуде и у сужањство пошљу. Гарашанин, једва је мене, као пријатеља по сестри својој Јованци, одржао у служби, али и мене лишише секретарства Ученог Друштва и преместише из Београда у Пожаревац за професора тамношње гимназије.
Затим почеше да угушују ону слободоумну струју, која је покренута Свето-андрејском Скупштином и којом је био већ прожет сав млађи нараштај. То је изазвало незадовољство против владе, не само либерала, него и свега млађег нараштаја.
Књаз Михаило беше оставио влади одрешене руке односно унутрашње политике и бавио се само спољном политиком, нарочито се бавио тим да задобије Босну. Али и ту је политику изопачила његова влада, јер је агентуру у Босни поверила Ђаковачком бискупу Штросмајеру, а овај је опет, преко католичких фратара, спремао Босну за Аустрију, а не Србију.
Та угушљива политика унутрашња, и ненародна споља, поче са владе прелазити и на самог Књаза, кога огласише за ограниченог и неспособног да оствари народне идеале. То се незадовољство још појачало 1866. године, кад се сазнало да је ондашњи наш посланик у Цариграду Јов. Ристић предложио Књазу да се користи Кримским устанком и да тражи од Порте, да она уступи Књазу српске градове, које је још држала у својим рукама, и кад је Књаз тај предлог одбио по савету његове владе, да Порта неће дати градове без боја, а Србија још није спремна за борбу и по томе не треба се срамотити и тражити оно, што се не може добити.
Тако је скоро опште незадовољство било 1866., када је Књаз Михаило наредио да се држи велики војнички маневар у Пожаревцу. На тај маневар дошла је сва народна војска округа Пожаревачког, свих пет батаљона, којима су командовали срески начелници и то: моравским Стеван Лукић, млавским Лаудановић, омољским Видоје Ивковић, а осталих се не сећам имена.
(Округ пожаревачки је 1866. г. имао седам срезова и то: срез пожаревачки - начелник Вукашин Новаковић, срез голубачки – начелник Јанко Душманић, срез моравски –начелник Панта Поповић, срез рамски – начелник Димитрије Т. Михаиловић, срез млавски – начелник  Петар Петровић Лаудан, срез хомољски – начелник Видоје Ивковић, и срез звиждски – начелник Стеван Лукић. Примедба Ј.)
Тој народној војсци се придружила и стајаћа војска са артиљеријом. За команданта нападне војске одређен је био Ранко Алимпић, а одбрамбене Јов. Белимарковић. На дан пре маневра дошао је у Пожаревац Књаз са свима Министрима и многим официрима.
Сви команданти народне војске, заједно са командантом оне стајаће војске, што је била у Пожаревцу, и још неким официрима стајаће војске београдске, склопили су заверу противу Књаза Михаила. Све је било готово, јер сви команданти имали су у својим батаљонима за то спремљене поуздане војнике.

[JASON]

2. у каквој цељи? Да силом принуде Књаза да отпусти мрске Министре, и да узме људе, у које народ има поверења, и који неће гушити унутрашњу слободу и водити ненародну спољну политику, спремати Босну за Аустрију, а не за Србију. Ако Књаз не би на то пристао, онда да се пребаци преко Дунава, и прогласе за Књаза српског Књаза Николу, који је тада био доиста популаран, и тиме изврше једно велико дело – уједине две српске државе, Црну Гору са Србијом. Та се идеја допала свима онима, који нису могли да процене да ли би се тај план могао тада остварити.
3. који су били активни учесници? Команданти народне војске: С. Лукић, Лаудановић, Ивковић и још двојица, којих се имена не сећам. Од стајаће војске: командант пожаревачке војске, мајор високог раста, кога се имена не сећам, али знам, да је по женској линији био нешто род Карађорђевићу, и командант онд. пожаревачке артиљерије Александар Давидовић; од београдских официра: Влајковић и Радојковић. Још је било шест официра, који су још живи и на вишим положајима, па им имена бар за сад не спомињем. 

(На једном од тајних договора у Београду био је и окружни начелник у Ћуприји Арсеније Туцаковић, старији брат Тодора и Јакова Туцаковића. Он је обећао својим једномишљеницима, да ће ако и кад буде потребе, стајати им на расположењу са својих шест хиљада људи народне војске. Примедба Ј.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

4. зашто се од те намере одустало? Уочи самог маневра дођоше код мене пуномоћници тих завереника: Лукић и Радојковић и поверљиво саопштише ту намеру војске с тим, да ја склоним мог ујака Белимарковића, који је за време маневра био код мене у стану, да и он прими учешћа у тој завери и да спремим прокламацију за народ о новом стању, које ће настати по извршењу тог плана. Они су знали да је Белимарковић незадовољан, јер при избору скупштинара влада је хтела да се у Крагујевцу изабере Паја Радовановић, шеф будућих завереника, који су Књаза убили у Кошутњаку, а Белимарковић, тада командант крагујев. војске, са осталим грађанима, хтели су да се изабере Тодор Туцаковић. За то га влада одмах уклони из Крагујевца, и стави у пензију, у којој је био до маневра.
Кад ја саопшти то Белимарковићу, он ми одговори ово: 'Ја сам једном учествовао у завери и успео сам да доведем у Србију два Књаза, па ми ни један није био благодаран. С тога нећу више да учествујем ни у каквој завери. Па за то иди одмах код тих завереника и кажи им, да одустану од те будаласте намере, па ако даду реч да ће одустати, онда нека сматрају, као да ми нису ништа саопштили; али, ако не одустану, ја ћу одмах ићи и јавити Књазу, те предузети све потребне мере, да спречимо ту њихову намеру.'
Кад им ја саопшти то, што ми је казао Белимарковић, онда они, после дужег размишљања и већања, и молби мојој, задали ми реч да одустају, бар за сад, од те намере.
5. да ли је то дознала шира публика и сам књаз Михаило? Пошто су многи участвовали, то се није могло сасвим сакрити, ни од шире публике; а нешто је о томе и Блазнавац наговестио Књазу, као што ми је доцније причао. Казао му је да је велико незадовољство у народу против владе, и да је у Пожаревцу војска за време маневра хтела да га моли да отпусти ту владу. Услед тога разговора са Блазнавцем Књаз отпусти Гарашанина и позове Ристића, да састави нов кабинет, а српској омладини пошље 100 дуката за потпору њеног листа 'Србадије'. Кад је после књаз Михаило помоћу Ристића узео из турских руку српске градове без капи крви; а одмах за тим његове мученичка смрт у Кошутњаку, наједанпут променило се народно расположење: на место скоро општег незадовољства, појавила се скоро општа жалост  за 'патриотом Књазом'.

11. маја 1904. г.                                      А. Васиљевић, с. р.
у Београду.

Уместо поговора. Оригинал овог писма, чувао је Жив. Живановић и после преписа. Но кад је после једанест година (1915) непријатељска војска ушла у Београд, аустро-угарска полиција је његову кућу претресла од подрума до тавана, и ово писмо са осталим хартијама однела. Срећом, писмо Ал. Васиљевића, Живановић је већ унео у свој рукопис 'Политичка историја Срба у другој половини деветнаестог века', и тиме је овај необични факт спасен за историју.


Литература.
Велика маневра код Пожаревца, Војин, лист за војне науке, вештине и новости, 1866., стр. 295.
Живановић, Живан, Политичка историја Срба у другој половини деветнаестог века, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923.
Јовановић, Слободан, Портрети, Политика и Народна књига, Београд. 2005.

[JASON]

(62) Јованова буна 1839.
       У Новинама Србским


У раду ће бити приказано извештавање Новина Србских, званичног листа Књажества Србије, о буни подигнутој против Државног Совета, у првој половини месеца маја 1839. године. Буна је удешавана, да изгледа тако, као да је услед новозаведеног уставног стања, из средине народа сама букнула. Била је то замисао начелника Подунавског и Пожаревачког среза, Милије Станојевића и Петра Илића Пекете, који су, подстакнути од Књаза Милоша, сматрали да се мора устати против Државног Совета, јер је новим, Турским уставом (1838), приграбио већи део врховне власти. (Текст је верно преписан Вуковом ћирилицом.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Новине Србске, у Суботу 20. Маја 1839. број 20.
Београд, 18^г Маја. Под 11. о. м. дошла је из Крагујевца та вест Књазу и Совету, да су се ондашњи регуларни војници, Артилеристе и Пешаци, побунили, к коима да су дошли и причислилисе и Кавелеристе из Ћуприје, и то све само прости војници, са некима од Унтер-официра, кои сви укупно повезавши своје Официре зато, што с њима у ову побуну пристати нису тели, да су се спремили, да у Београд пођу. За том вестију приспе и друга, да су исти бунтовници поред Официра своиј, јошт и неке Старешине, десивше се онде, повезали и под стражу ставили. Вести ове како стигну, Књаз одма, пошто се са Советом о томе посоветује, пише истим војницима, да од бунтовног њиног намеренија одустану, представивши им сва она зла следства, која се из подобни поступака рађају, и која и њи, ако одмах на миру не остану, постићи могу. С истим писмом пошље им и два Официра. Писмо ово нађе иј већ на путу к Београду, и они не само да исто писмо неуваже, но ставе и речена два Официра, као и остале своје, под стражу, и продуже пут к Београду, сви оружани, водећи с собом и 4 топа и све потребне војение.
Видећи Књаз, да бунтовници неће да одустану од  намеренија свога, у договору са Советом јошт једанпут намисли послати им своју заповест и  посоветовати иј, да од замишленије намере одустану, и на своја места иду, и тако им пошље на тај конац Г. Митрополита Петра, Г. Епископа Ужичког Никифора, у то време овде десившегсе, и Адјутанта свога, Полковника Арсенија Андрејевића, но у исто време са согласијем Совета закључи, да се, ако се бунтовници и сада његовој заповести не покоре, одма народња војска сабере и противу њих пошље, и по томе наименује Он Члена Совета, Полковника Г. Вучића верховним Повелителем те војске, придодавши му у помоћ Члена Совета Г. Х. Милутина Гарашанина, и овдашње регуларне пешаке под командом Мајора Г. Гаје Јеремића.
Тако дакле 14. т. м. на саму свету Троицу у јутру оду гореречени Посланици бунтовницима, а Г. Вучић у исто време прикупивши овде знаменито число оружани Београђана, пред коима за предводитеља постависе Член Совета Г. Вуле Глигоријевић, управи се такође бунтовницима, причисливши к себи и дружству и Шефа регуларног воинства, Полковника Г. Илију Милутиновића. У путу том долазили су му једнако сељаци оружани из ближњи села Окр. Београдског  од Старешина своји послани, тако да је, док је око подне до Раковичке механе дошао, око 3000 људи, које варошана, које сељана Окр. Београдског имао. У Рипањ стигне на конак, гди му неки и од сами Старешина дођу и придружесе, а за неке дозна да су остали, да јошт народ купе, па да за леђа бунтовницима дођу. Овде му стигне вест, да су бунтовници намеравали у истом месту конаковати, но чувши, да он с војском иде, да су се на Трешњи зауставили.
Ово му исто мало доцније јаве и гореречени Посланици, с тим додатком, да су они код бунтовника, које су у Раљи нашли, толико успели, да су ови своје Официре и друге Старешине, које су везане донде довели, везе ослободили, и обећалисе даље не ићи.
Сутрадан 15. о. м. кренесе Вучић са војском својом к Трешњи, где бунтовнике на месту застане, кои су стајали под оружјем упарађени, и на бој приправљени. И Г. Вучић са својом војском, која му се је међутим јошт оружаним људма из Окружија Београдског, Ваљевског и Шабачког са својим Старешинама приспевшим, умножила, постависе на згодном месту, и желећи најпре лепим начином, ако могуће буде, бунтовнике примирити, поче с њима договоре држати у чему тај истиј цели дан и прође. Сутрадан у јутру око 12. саaтиј по турски, положе бунтовници, уплашени од стизајућесе све већма и већма народне војске, своје оружје и предадусе. По чему одма Г. Вућић у договору са својом дружином и ГГ. Официрима даде им, на поруганије њино војена одела поскидати, и кућама разпустити, изискавши најпре од њи коловође њине, које они и доведу му, и коиј число за сада износи 22.
Међутим, док се је Г. Вучић занимао с разпуштањем исти бунтовника и опремањем оружија и топова, стигне му вест, да је она част регуларне војске, која се у Крушевцу налазила, побуњена од прве, на буну подигла се и у Крагујевац дошла, одкуда да намерава за оном првом у Београд. За покорити и ову част злоумишљеника, кренуо се је Г. Вучић данас с нешто војске за у Крагујевац. Надати се је, да ће и ови одма предати и оружије положити, тим више, што се је по достоверним вестима и народ Окружија Крагујевачког млогиј стекао у Крагујевац, да противуставе бунтовницима и да оддржи мир и поредак. Док им јошт Г. Вучић, кои особито код народа Окр. Крагујевачког у поверенију стои, стигне, разпудиће и покорити све, с тим надати се је, да ће се мир и поредак опет обновити, јер у осталим крајевима Сербије све је мирно, и сви су једнодушно готови противу нарушитеља ови јавног мира и спокојствија народног устати и покорити иј. Само у Окружију Рудничком у неколико села ушла је у народ нека ука, коју су неколико бујни глава подигли, но и ова је, пошто је народ боље извештен о ствари, растопила се.
И у Смедеревском Окружију покушао је Срезкиј Началник, Капетан Милија Станојевић, неку буну у народу подићи, за које Књаз дознавши писао је одма истому Началнику, да му предстане. Он је умоливши неколико кметова своиј, да с њиме пођу Књазу, дошао са истим кметовима, кои кад им је казано, ште је Капетан њин учинио и у каквом подозренију стои, оставили су свога Капетана, да се кривица његова извиди и испита, а они су отишли кућама, изразившисе, да су знали, у каквом је подозренију, да не би за њим ни ишли.
Коловође бунтовника предани су већ испиту одређене за то Комисије. Тек по овому знат ће се, коим поводом и чиим подстреканијем подигли су се ови несрећници, а за сада се известно јошт не зна, и говори се о томе свакојако.
Да ће ово међутим, док се ствар не дозна, остати загонетка, и да ће се свакиј томе чудити, да у Сербии сада, благотворним Уставом премилостивог нам Цара дарованњима, буна дигнесе, то је истина, и томе се заиста свакиј дивити мора.  

[JASON]

Београд, 19^г Маја. Овај част приспе вест, да су бунтовници у Крагујевцу у 11 саатиј у јутру, притесњени стекамшивсе народом из Окружија Крагујевачког и већом частију варошана, оружије положили и предалисе.

[JASON]

Пуномоћије.
Члену Совета Књажества Србског, Полковнику, Господину Вучићу Перишићу.

Поводом тим, што се воинство Kрагујевачко бунтовническим начином и вооружаном руком дигло против права Народњи нама од премилостиви Царева Наши Уставом даровани, и за Београд пошло и вечерас у Кораћицу на конак стићи намерава; налазимосе побуђени овом бунту предел положити и другу Народну војску, под Вашим верховним Правителством стојати имајућу, против ови бунтовника, као нарушитеља Устава Земаљског, права Народа Србског, и јавног мирa и спокојствија жиреља Сербије, употребити.
Постављајући дакле Вас, љубезниј Вучићу Перишићу! верховним Повелителем Народне војске и придодавајући Вам у помоћ Члена Совета Г. Х. Милутина Гарашанина, препоручујемо Вама, да без икаквог одлагања и Ви и Г. Гарашанин коим начином знате, војску купите, и присовокупивши и овде налазећесе регуларно воинство, које такође Вашему управленију воверавамо да против бунтовника оружаном руком пођете, и ове разбијете, како знате.
Да би пак што скорије војску скупити могли, препоручујемо овим свима Окружним, свима Срезким Началницима, свима кметовима и сваком Србину, да на заповест Г. Вучића вооружани што брже онамо иду, куда им Он заповедао буде, да се њему као Војеначалнику покоравају, заповести његове слушају и исполњавају и вообште што Он, Г. Вучић, каже и уреди, као свјато почитују и извршују.
Вама пак љубезниј Вучићу! дајемо овим пуномоћијем неограничену власт, поступајте како знате, само да се мир, спокојствије и тим благополучје Сербије поврати.

В.N^o 1224.               (М. П.)            Милош Обреновић
13. Маја 1839.                                   Књаз Србскиј
У Београду.
                                                     Књажескиј Представник,
                                                            Кавалер
                                                    Авраам Петронијевић с.р.

Согласан Совет Књажества Србског са овим пуномоћијем Његове Светлости Књаза Србског.

     (М. П.)                              Преседатељ Совета, Генерал-Мајор
                                                    Јефрем Обреновић с.р.
N^o 488.                             
13. Маја 1839.                       Главни Секретар Совета, Мајор
У Београду.                                  Стефан Марковић с.р.

[JASON]

Разпис Књаза на све Окружне Началнике.

Регуларно воинство у Крагујевцу наодеће се, Пехота, Кавалерија и Артилерија, глупим предразсужденијама и рђавим поњатијем о садашњем стању нашем напуњено, подигло је бунт, с намеренијем ићи противу права, која су народу од премилостивог Цара нашег Султана у согласију с покровитељницом нашом Русиом, дарована. Воинство је у Крагујевцу на садашње Уредбе и Узакоњенија, јако роптало, Чиновнике неке под затвор ставило, и проче  томе подобне неупутности предузело чинити. Оно је овамо у Београд са оружаном руком пошло, и, као што чујемо, вечерас ће у Кораћици конаковати.
Будући је нуждно беззаконим поступцима овим што скорије предел положити и тако вооружаном руком на бунтовнике поћи, ако се они по посланој им од Нас писменој препоруки сами не врате; то смо у согласију са Советом решили, да се на тај конац народна војска што скорије скупи, и к намеренију овом определили смо Члена Совета, Полковника Г. Вучића Перишића, за верховног Повелитеља исте народне војске, и дали смо му пуномоћије, да он потребно число војске што скорије, одкуда зна, скупи и бунтовнике уничтожи.
Ово сообштавајући Вам препоручујемо, да посредством подручњи Вам Срезки Началника без и најмањег задржанија издате заповест народу Окружја вашег, да свакиј, кога год Г. Вучић Перишић позове, без и најмањег отлагања на позив његов иде, и безусловно заповести његовом повинује се. К тому, да се од стране подручњи Вам властиј све наредбе, које би Г. Вучић издавао, точнејше испуњавају, док се ови јавни противници благостојанија народног не смире или не уничтоже.                                                                 

В. N^o 1227.               (М. П.)            Милош Обреновић
13. Маја 1839.                                   Књаз Србскиј
У Београду.
                                                     Књажескиј Представник,
                                                            Кавалер
                                                     Авраам Петронијевић с.р.

[JASON]

Новине Србске, у Суботу 27. Маја 1839. број 21.                   
Београд, 27^г Маја. Вести из Крагујевца јављају, да је тамо нарушениј бившиј мир и поредак савршено обновљен, а тако исто да и по осталим крајевима Сербије мир и тишна влада. Исте вести јављају, да се Г. Вучић јошт у Крагујевцу налази, занимајућисе истраживањем криваца у побуну умешани, да ће све после Правосудију предати. Он ће се, што се чује, скоро одунуд овамо вратитисе.