Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 14. од 15. Фебруара 1849.


Званичне вести. По гласу известија панчевачког мађистрата од 22. Децембра пр. год., достављеног попечитељству инострани дела с нотом ц. кр. конзулата од 2. Фебруара ов. год. по рим. С. 66., умро је ¹⁰/₂₂ Децембра 1848. у Панчеву у кући № 52. буљукбаша Јован Милосављевић, из Србије, 45 година стар, вероисповедања источног; за кога се само толико зна, да је ожењен, и да у оној страни никаквога имања по смрти његовој заостало није, као што он тамо ни рода никаква нема. Како се дакле незна, из кога је покојник управ места у Србии, то се од стране попечитељства инострани дела путем овим догађај смрти истога Милосављевића сваком оном, кога се таковиј тицао буде, објављује.

И. № 112. 9. Фебруара 1849. У Београду.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Беби. Жестоко и изненадно нападање које су Маџари из Сегедина на Сириг учинили, причинило је код наше војске приличан неред у Сиригу; но храброст и постојанство Крушевљана, кои су се као лавови борили, препречило је Маџарима пута и довело је нашу војску к свести, да се у поредак постави, те да Маџарима онакав сјајан одпор даде. Да се наш предводитељ г. ђенерал Книћанин у почетку у Сиригу десио, јошт би горе Маџари прошли; но ипак слава му, кад је у одсудно магновење дошао и војску расположио по своме начину, да само тако у стању били Маџаре не само разбити и многе иј побити, него иј и на Тису и на Мориш нагнати да се даве. Слава Крушевљанима, кои су, у најжешћем боју бивши, уздржали силу маџарску и овој победи највише принели! Са овим јунацима нека се дичи Србија!

У Драјшпицу, 5. Фебруара. У среду 26. Јануара око 2 сата после подне приспе сва наша војска у Новиј Арад 7–8 хиљада војника, које Сремаца, Шајкаша, Граничара банатски, Лајнигерови и Рукавине пешака, и улана наши и царски. Воинство тако уђе у варош, одма се учини наредба, те се поставе предстраже око Мориша, а затим одма почну с града нашег топови пуцати на непријатеља, кои је у Староме Араду био. Пуцњава трајала је до 8 сатиј у вече непрестано. Сутра дан 27. Јануара око 5. сатиј у јутру огласи пуцњава пушака војске наше, која је на предстражама била, хуку топова и кумбара, и танета су као киша на Стариј Арад падала тако, да Маџари одма редуте почну остављати. Наши Сремци и Шајкаши хтедоше јуришити. Г. мајор Микл Јовановић то једва дочека па повиче: 'Јуриш!' и тако наши преко леда пређу, разбију редут, ту много хонвидаца потуку и отму 3 топа и 1 хаубицу од 24 фунте, заједно са мунициом. Ту остави Микл народног капетана Тому Стефановића са 150 Сремаца да топове чувају, а сам оде са своим војницима у варош да непријатеља гони. Срби истерају Маџаре и из оног редута кои је с градске стране био, и у овоме јуришу задобију 9 топова, кои су од 12–24 фунте велики били. Од ови топова два су ијм прелазећи преко Мориша у лед пропала. Срби ударе на вармеђску кућу и попуштају све робове из тамнице, где су и 2 Србијанца била. У том искрсну једне каруце с 3 официра бежећа, но кад иј наши војници са запетим пушкама окупе, предаду се. Командант Миленковић упита иј: тко су? а они одговоре: да је 1 мајор а друга два капетани.
На једанпут чујемо неко пуцање и вику, кад тамо, а оно Граничари наши од 3. батаљона с друге стране на Стариј Арад јурише, и заробивши 8 топова и 2 кола барута превукоше иј у војску нашу. Мало затим чујемо опет неко пуцање, и известимо се, да је чеоник Милибрат Ројз, Хрват, са своим верним другом г. Арсенијем Стефановићем из Србије (Ово је наш љубезниј А. Стефановић, кои је овде 2 год. философије слушао, и кои је у највећој опасности код Беле Цркве, заступајући место команданта Бобалића, двапут Кусић од пропасти сачувао. У.), и с два друга момка, на 4 кумпаније Маџара ударио, и 4 ијм топа и сву муницију отео, кои се одма преко Мориша превуку. Г. Микл Јовановић пређе преко леда и поведе нас у варош. Кад смо код чивутског храма били, застанемо 2 кумпаније Лајнингера, кои су ту барикаде направили били. Ми одемо Текелиној цркви, и ту на дурбин опазимо у једном зданију и у барикадама, које су од дасака начињене биле, пуно Маџара. Микл повиче на топџије да пале, и кад ракетле наше летити почну: Маџари се ускомешају. Топџије и другиј штел од ракетлиј наместе и са две стране бацати стану, од кои једна у сред барикаде погоди, и 3 растове даске избије. Видећи Маџари да спасенија немају, почну бегати. Наши дођу на сред пијаце пред Текелином црквом и ту се пролупасмо мало. Граничари од 3 и 4 купманије под командом капетана Шарића дођу к нама. Ту се у мало са Граничарима, кои су од друге стране к нама маширали, не побисмо.
У овом сокаку бацајући ракетле на непријатеља, несрећом погодимо у последњиј прозор цркве Текелине, која је у олтару много квара учинити морала. Тако исто једна паде и пред капет. Шарића, и да се уклонио није, Бог зна шта би било. Нас неколико пођемо напред да околине промотримо, кад у једном кривом сокаку опазимо мноштво маџарске војске, кои су к нама маширали, и од нас на 30 корака удаљени били. Ови кад нас виде, окупе нас, и ту мајора г. Микла Јовановића у ногу ране. Мајор устане опет, али доцне: већ смо сви обкољени били, и ја сам се једва на чудсениј начин избавио. Граничари, изгубивши свог храброг предводитеља Микла, а видећи да се сили непријатеља, кои је само на то страни до 4000 било, опрети немогу, натраг узмицати стану. У овој борби непријатељи су изгубили 40–50 људиј, а наши више од 100 и 2 официра. Маџари дођу до Мориша. Наше предстраже, које су ту стајале, разделе се у пленкаре, и почну живо на непријатеља пуцати, а тако исто и топови са Нов. Арада, и ова борба трајала је до самог вечера. Непријатељи пуцњавом запалише у нашем 3–4 куће, и на ту светлост, будући је се већ смркло, управе топове своје. Грмљавина топова и пушака сву ноћ је трајала, и тек пред зору око 5 сатиј престала је. Кад је дан забелио, наши топови запале 5 кућа у Ст. Араду, а колико иј је порушено, ни броја се незна. Војници наши јуришем ударе на барикаду једну, и отму је. Но око 2 сата после подне дође од ђенерала заповест, да се сва наша трупа у село Драјшпиц и Кронштадл повуче, осим 2 батаљона од србске банат. регименте, и 2 кумпаније Лајнигера и Рукавине, кои су са неколико топова остати морали. Но тек да се кренемо: ал' непријатељи почну на нас из топова грувати, и јурише преко леда на нас. Војници од Лајнингера и Рукавине почну одма ретерирати. Г. кап. Шарић са 1 батаљоном држао се добро; но видећи да му капетан Чонке, кои је на левом крилу стојао, никакву помоћ не шиље, морао је и сам уступити, почем је и 2 батаљон већ ретерирао. Четири топџије царске оставе топ, и пребегну Маџарима. Но тек што Маџари пруже шапе да топ одвуку: ал' г. Новаковић, народниј подпоручик, повиче: 'Сад браћо, ко је Србин, пали!' Наши опале из пушака, убију шесторицу на место, и с бајонетима јурише међу Маџаре тако, да ијм није ни Маџар-Иштен на памет пао, а камо ли топ! Маџари побегну, а Срби одвуку топ натраг. - Наша трупа по заповести предузме пут к Драјшпицу, у то се већ и ноћ приближавати почела, а Маџари су једнако из топова пуцали на нас, но и од наше стране били су почешће поздрављани.
После 3 дана, т. ј. 1. Фебруара, пропрате војници наши муницију заједно са аван-топовима, кои су из Тамишграда послани, у Новиј Арад. Непријатељи кад ово опазе, изађу пред нас, да нам каре запале; но ми продремо кроз њи, и приспемо са свима топовима и свом мунициом срећно у варош. Ту су наша 2 Србијанца погинула. Маџара 50 живи је ухваћено, кои су Нови Арад пошли да арају, а 16 Срба из Кикинде, кои су похватани и принуђени били да с Маџарима иду, пребегну к нама. Сад смо на миру. Могуће је да ће војска наша скорим на Стариј Арад решително ударити. – Но то је жалост, коју прегорети не могу, што наши људи, т. ј народ србскиј, понајвише гину, и бој из чистог срца воде, јер иј се главе и слободе тиче: па ијм опет којекакве швабске кукавице и мицкаше за официре на врат намећу, кои само за новце и званије у бој иду, да могу опет по времену простиј народ гулити. Наши су 17 капетана и официра и 2 комисара одпуштена, само да бабе швабске место добију, а ни у чему се с нашима сравнити не могу: нити у храбрости, нити пак у ревности за предузету народну свету ствар. Но надам се, да ће нам скорим сванути, и да ће нам се ове мрзке швабурије већ једанпут отрести с врата. Јер свакиј у години имаде по један црн петак, као што људи кажу. - Д. Црњанскиј, Црногорац.

[JASON]

У Митровици, 6-г Фебруара. Јуче и данас долази непрестано народ честитати г. полковнику Теодору Радосављевићу новодобивено сад првиј пут васкрсше србско достојанство у овој регименти, а ноћас ће се држати на ту радост народни бал код 'Зеленог венца' о трошку једног овдашњег грађанина, кои је досад највише жртве чинио за народ наш. Из овога дакле можете знати, да је то г. Стеван Ђорђевић, по избору Србин. Одушевљење народа у читавоме Срему прама г. полковнику нашем неописано је. - Необичне се ствари код нас догађају, зато је радост необична. Један овдашњиј Србин изнашао је палеће ракетле, боље од конгрески, сам из своје главе; јер нит' му је ко шта казао, нит' је где конгревску ракетлу видио. Како је и коим је поводом то било, то ћу у своје време казати. Ја се за срећна држим, да вам првиј могу то објавити. Обнародованије то у новинама на устрашење непријатеља, на радост наши људиј, и на обраћење вниманија нашег правителства, да ово може од тог изобретенија употребљење учинити. Сад ћемо питати Франкфуртовце и Маџаре на ново, ко дели народима равноправност, они или Бог? – Д.
 
У Вел. Бечкереку, 10. Фебр. Од како је маџарска нога из Бечкерека изступила, оживили су житељи србски. Само онај, кои је према Србима милосрдан био, на савет добромислећи Срба остао је овде, и никаква вреда претрпио није, зликовци пак, кои су у време орјатске владе и особито чивутарије, маџаризму душом и срцем предани, знајући какве су безчовечне пакости Србима починили, оставише прекрасне куће, и покућство своје и разбегоше се у Маково и Сегедин, где се за безделија своја љуто кају, али касно. – Подпредседатељ окруж. одбора, врсниј Србин, г. Стефан Вуковић, као фишкус, све пусте заоставше куће и спаилуке банатске под запт стављајући, фонд народниј умножава. Његова светост г. патријарх објавио је окружном одбору службено, да обиталиште какво за њега, а и његову свиту што скорије справи, назначујући, да ће војвода и патријарх као и централниј одбор карловачкиј овде сместити се, и то праведно, јербо је средоточије војводовине најсходније у Бечкереку изабрано. Пре две године назидаше Срби у Бечкереку гимназију, приложивши на то 100.000 фр., а Немци само 20.000 фр. под тим условијем: да професори мирјани буду без разлике вероисповедања. Кад је зданије подигнуто, Јосип Лоновић, бискуп тамишградскиј, доведе нам пијаристе, а ми преварени нађосмо се у чуду, несмевши зуба помолити – а будући да је црква гимназијалном зданију присајужена како ваља на исток окренута, зато ће ово за патријаршију, како треба, служити. П. Ј.

[JASON]

Книћанин Стево и Кишу ђенерале

Боже милиј, чуда големога!
Сан уснио србски ђенерале
По имену Книћанину Стево,
Сан уснио и у сну видио:
Ђе се земља под њим занијала,
И бијели у Панчеву двори;
Њихају се, али не падају.
Кад се Стево из сна пробудио,
Он је себи вако беседио:
'Боже милиј на свему ти хвала!
Чудан санак, а у добар данак.
Боже милиј на добро окрени!'
Тек што Стево у ријечи беше,
Глас допаде са четири стране:
'А на ноге србска поглавицо!
Да ли хајеш, да л' не хајеш море?
Ето на те Кишу ђенерале,
Са своије шеснајест хиљада,
Све катана љути убојника,
Пешадије, бесне маџарије.'
Кад то зачу Книћанину Стево,
Намр'ди се, јест му за невољу,
Па говори Книћанину Стево:
'Ао Кишу, орјатско колено!
Мало л' ти је јада и покора
Што почини по царевој војсци,
Већ јошт газиш сиротињу тужну?
Данас ћу се с тобом огледати
Макар знао изгубити главу.'
То изусти а на ноге скочи,
Па поседе дору од мејдана,
Притеже му четири колана,
Па повика из грла бијела:
'А на ноге, србски витезови!
Обколе нас Маџарија пуста.
Ако Бог да и срећа јуначка
Биће данас ћара за бећара,
Томашевац у крв огрезнуо
На Панчево Маџар нагазио.
Сложно пал'те тридесет топова,
У три пута по тријес топова.'
Боже милиј, и Богородице!
Ја кад Срби разумеше речи.
Опалише тридесет топова
У три пута, тако Бог помаже!
Подиже се тама до облака.
Кад то виђе Србадија храбра,
Сви једнога Бога поменуше,
На Маџара јуриш учинише.
Србијанци срца змајевита;
Засијаше огњени ханџари
Задркташе манити Маџари.
Ма је Кишу стара варалица,
Кад он виђе ала и белаја:
Плећа даде, па бјежати стаде.
За њиме се Срби натурише,
Обзире се Кишу ђенерале:
'Не будал'те србски витезови!
Да имате крила соколова
Не би мене данас пристигнули.'
То изрече Кишу ђенерале,
Па се пусти преко поља равна,
И побеже: весела му мајка!

[JASON]

* Опоменући се читатељи, да је лане у бр. 84. новина ови јављено било, како је једна родољубива Србкиња, по имену Јелка, св. патријарху тробојниј свилениј народниј барјак за војску србску послала, на којега средини извезен је златом грб србскиј, а више грба написано: 'У слоги,' под њим пак: 'јакост', и тек у ћошку с десна: 'Јелка.'  Која је то родољубива Јелка била, свакиј је љубопитан био знати, да би је као драгу родољубку достојно хвалити могао; ал' поред њене скромности, која јој допуштала није показати се, нико сазнати не могаше. Истом не давно послужила је срећа св. патријарху познати је, кои јој је одма похитао у име народа срдачну благодарност своју лепим писмом изјавити. Ми за срећу поштујемо свету србском објавити, да је та родољубива Јелка супруга хвално познатога Србина и родољбца г. Павла Риђичког Шкрибјешћскога. Слава јој! – У стању смо скупа саобштити и споменуто писмо њ. св. г. патријарха, које овако гласи:

Љубезна Јелко,
родољубива Србкињо!

Колико ме је твоје писмо из Вараждина, пређе две недеље и неколико дана писано и правим србским духом дишуће, обрадовало, толико веће задовољство чуствовао сам, кад сам твојом десницом везену народну заставу примио и видио. Ја ћу заставу обичним начином освећену нашем милом војводи предати, да се у боју њему предноси, а србске јунаке на њу гледајуће свагда к победи руководи. Нећу пропустити свој војсци јавити, да ју је родољубива Србкиња својом руком везла, и при сваком убодцу игле своје Србљем победу желила. Ја мислим, да ће то теби бити за труд твој најмилија награда, кад србски синови један другом казивали буду: 'Ову је заставу родољубива Србкиња Јелка везла, накитила и србској храбрости посветила.'
Благодарећи ти срдачно у име целе србске војске, желећи ти добро здравље и предавајући те покрову божијему остајем твој

У Земуну 18. Октобра 1848.                       доброжелатељ Јосиф, патријарх.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(Павле пл.Риђички, витез Скрибешћански (1805-1893), током путовања по Египту, купио је у Нубији једну мумију и 'из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе него за србски народ.' Поклонио ју је Народном музеју у Београду јуна 1888.)

[JASON]

№ 640. Протокол заседанија главног одбора војводовине србске 28. и 29. Јануара 1849. у Тамишграду, у епископској резиденци држаног.

У следству писменог позива светога г. патријарха, Јосифа Рајачића, привременог војводовине србске управитеља, d, d. Бечкерек 17. тек. № 235. на главниј одбор у Карловци изданог, да сви чланови његови, окром г. Георгија Варсана, и г. Михиала Крестића, кои у Карловци, да неби дела економичка штету трпила, при званијама своима остати, и своје мненије у вопросном предмету писмено изјавити имају, у главниј квартир у Хацфелд, или где г. патријарх буде, дођу, да се подејствује о повраћењу доброг споразумљења између светога патријарха – управитеља и чланова главног одбора од 4. Јануара т. л. по нечему нарушеног, приспели су долеподписани чланови реченог одбора у Тамишград, где се г. патријарх налазио, и где су под председателством светога патријарха – управитеља у присуству преосвештеног г. епископа тамишградског, Пантелеимона Живковића, од стране књажества Србије овде налазећег се г. каваљера Стојана Симића, председатеља окружног одбора земунског, г. Димитрија Петровића, члана истог одбора г. Василија Василијевића, и при г. патријарху налазећи се чланова главног одбора гг. Јакова Живановића, Константина Јовановића, Атанасија Карамате, и Јована Станковића, у епископској резиденции 28. и 29. тек. заседанија држана, у коима је предузет био предмет неспоразумљења између г. патријарха и речени чланова глав. одобра у разсуђење. Прочитана су писма глав. одбора на г. патријарха од 4. тек. № 4326. и 8. тек. № 13. као и одговор г. патријарха dd. Бечкерек 17. Јануара № 235. а потом разна акта, коима је г. патријарх јасно доказао, да подпредседатељ глав. одбора г. Георгије Стратимировић бунтовничке намере има, као и акта разни окружни и местни одбора војводовине, коима се неодобрава поступак глав. одбора прама управитељу, шта више, изражава се готовост и дужност по смислу закључења народне скупштине од месеца Септембра пр. год. само заповестима г. патријарха-управитеља, а никако заповестима управително противни властиј повиновати се; и потом узет је у разсуђење предмет, произведениј ово неспоразумљење акт патријарха-управитеља од 9. тек. № 49. и овому последовавши акти одборски, у следству кои главниј је одбор чрез патријарха-управитеља позван, и једногласно решено је:
На основу том, што су чланови главног одбора држали, да је акт аретирања г. Стратимировића имао изићи из обштег заседанија глав. одбора, којом би се приликом чланови његови уверити могли о предстојећој опасности од поведења његовог, и да у обште сви важни предмети из колегијални заседанија глав. одбора произлазити имају, сад пак уверивши се, да су крепка дата противу г. Стратимировића, да г. управитељ, кои по новоослобођеним пределима пролазити, и власти народне уводити и утврђивати има, не може све чланове глав. одбора са собом водити, а опасност свака, светој нашој ствари грозећа, незадржано уклоњена бити мора, и протолковавши закључења народне скупштине од Септембра месеца, по коима г. патријарху и г. војводи пристои право, глав. одбор устроити, а особито по увиђеној необходимој нужди, имати усредоточење правленија у г. патријарху-управитељу, у напредак повиновати се заповестима г. патријарха, Јосифа Рајачића, привременог војводовине управитеља, кои ће призренијем на способност њиову и народа различни крајева поверење избрати, ове спососбним персоналом снабдети, и посредством њи правленије руководити, народно правосудије утврдити и остале централне власти устроити. Патријарх-управитељ задржава себи у исто време титулу председатеља глав. одбора војводовине србске, и наименоваће два подпредседатеља. Чланови пак глав. одбора јесу референти и њиови саветници, као и чланови народног правосудија, финансијално-економичког оделења, главниј комисар и секретар војводе. – Подпредседатељи, референти и ови саветници морају бити при управитељу, и држе заседанија кад закаже управитељ. Целог такође глав. одбора заседаније само онда може држано бити, кад управитељ закаже га. Иначе оделења раде свако за себе, као правосудије, оделење финансијално-економично, глав. комисаријат и т. д. У обште има се подржавати власт управитеља.
Што се пак тиче г. Георгија Стратимировића, његова будућност преопручује се особеној милости г. патријарха-управитеља, кои ће га отачески примити, и, у чем за полезно нађе, употребити га, без икаквог гоњења за прошлост; и свију чланова глав. одбора и целог народа војводовине биће дужност, чувати, да ни г. Стратимировић, нити и ко, постојећиј поредак непоквари, на ползу непријатељске политике и себични страстиј. Ово пак заклључење има чрез једну депутацију из подписани лица састојећу се г. Стратимировићу однешено, и он, чрез њу г. патријарху приведен бити, за будуће добро споразумљење. Ако се овому не повинује, проглашује се за јавног противника!
Одсуствујући чланови глав. одбора, г. Георгиј Варсан и г. Михаил Крестић, послали су писмено изјасњење, да се повинују заповестима г. патријарха-управитеља. – На путу разболевши се члан г. Петар Стојшић у том истом смислу изјаснио се; г. члан Илија Захаријевић извинио се болести и писмено повинује се наредби остали чланова глав. одбора. – Домаћим делима препјатствован члан г. Стефан Ристић то је исто устмено поручио.

У Тамишграду 29. Јануара 1849. (Подписи.)

[JASON]

Народниј комисар у војводовини. – Тек што Вршац паде, роди се нужда, наименовати народног комисара, кои ће одборе уредити имати. Као муња појави се један ил' другиј пургер или иначе какав чиновник, ал' све онаки људи, кои никако немогу веровати, да ће се србскиј језик кадгод моћи, као досад немачкиј или маџарскиј, у званичном делу употребити. Међутим није љубав к обштем добру – а јошт мање к србству – него себична корист, која неке људе нагоњава, да се за комисаријат отимају. Задатак комисара таковог за Вршац и Белу Цркву тај је био, да одборе начини, а можда и кривце пронађе; а то је прилика до вина – или муфте или за јефтине новце – доћи, па је добитак известан. Ово је посведочена истина. И тако су многи кривци за љубав једног или два акова вина закриљени, сачувани, и то по свој прилици они, кои су кукавне Србе клали и вешали. Боим се, да и у Бечкереку и Кикинди тако није било. Чуј свете, чујте Срби, па помозите саветом!

'Напредак' извешћава, да су Срби и Суботицу освоили, па вели, да је овде била најжешћа битка од свију досадашњи, где је небројено Маџара изгинуло. У прошасту суботу Маџари су из Варадина ударили на Србе у Футогу, но нису могли ништа успети. Ђ. С.

[JASON]

Угарска.  Вођа бунтовни Маџара Ђерђеј са своим ајдучким четама заузео је варош Кашову и ту на најгрознии начин свирепствовао, царске чиновнике позатворао, а своје људе на њиово место поставио. Грађанима је грдниј намет поставио, кога они Бог зна да л' ће исплатити моћи. Непоњатно је, како је борба ова ајдучком четовођи Ђерђеју срећно за руком изишла; али да је истина, о томе нас многе околности, као и то, што је из Пеште неко оделење војске тамо одмарширало, уверавају.

У Пешти, на Сретеније. Све што се овде внешње догађа, знате из билетина и бечки новина, а какву ћемо будућност овде имати, зависиће од конца рата и од мудре инфармације царски пуновластника, кои овде, свакиј у свом кругу, умно и јуначки делају. Од ови су две најсјајније звезде кнез Виндишгрец и барон бан Јелачић – сунце нам је у Холомуцу, млађаниј дичниј наш цар Фрањо Јосиф, на кога величественост духа и воље су толико његови народи своје очи управили. Као што је 'невидима сила' вашег сад по гласу јунака са његовом храбром војском у Вршац зарана довела, исто тако је зар и царске јунаке, кнеза и бана свемогућиј овамо у Будимпешту у своје доба послао, иначе, умниј нам јуначе, било би хиљадама невини жртвиј под гилотином, која се справљала већ била, и подизала – а које би прве жртве пале, лако ћете погодити!
Приликом кад је србско пештанско обштество протоколарно закључило, да једна депутација бана у име обштества поздрави, буде опредељен за словослова вами познатиј члан Димитрије Вељковић и премда је стенограф и корешпондент Слав. Југа пазљиво слушао беседу, неће бити излишно да вам саобштим по моим нотацијама из живи уста родољубивог дичног предводитеља.
'Ваше преузвишености! светлиј бане! милостивиј господине!
Чуствовања сл. србског православија носила су на себи свагда черте жерке оданости према високој особи ваше преузвишености; али данас и символ грађанске благодарности и признателности радостно исповедамо, почем нам се прилика подарила у високом чину, кои ваша преузвишеност достојно и дично носи, искусити анђела мира и поредка, за коим наша држава већ од дужег времена чезне! Зато је и овдашње србско обштество за свету дужност држало, залог грађанске верности пред лицем ваше преузвишености одкрити са препокорном молбом, да би високу милост имали, даном приликом нашу поданичку приврженост и непоколебиму верност изложити пред степенима царског престола, за кои живот и имање жртвовати готови смо. – Заједно пак усуђујемо се препоручити себе у милостиво покровителство са искреним ускликом: да живи његова преузвишеност светлиј бан наш цару, држави, и народима на многаја счастљива лета!'
Светлиј бан је свесрдно саслушао беседу, изражавајући, како он без разлике србскиј род љуби и уважава – и како је готов за њега на сваком месту дејствоати, и загрливши пред собом стојећег у име целог обшества, желио је да се поздрав његов обштеству саобшти.

[JASON]

Србске Новине, бр. 15. од 18. Фебруара 1849.

Војводовина Србска.

Код Дунава, 9. Фебруара. Кад човек путујући по свету стане мотрити и слушати, шта се и како се о нама Србима и о нашој војводовини и бановини говори и суди, а особито по краини и то у Винковци и Осеку граду; па кад то све сравни са гласовима, кои нам које новинама, које устмено из Тамишграда о Рукавини и из Загреба доходе, и упореди са мненијем, које од гдеког официра, кои у нашој војсци служи, чује: онда човек мора очајати, и до уверења доћи, да смо се ми једног душманина Маџара како тако опростили, а да ће нам се већиј и опаснии злотвор Немац на врат попети и да се већ пење.
Наопако по нас, ако онако аустријско правителство с нама и о нама мисли, као што ове немачке жутобољке наговешћују! Нама се већ прети са Њижаном и Виндишгрецом, и већ се јавно говори: да је сад највећиј задатак Србе и Хрвате под 'резон' довести. С једне смо се стране обрадовали, добивши 6. број 'Напредка,' а с друге смо стране јошт већма ожалошћени, чувши у њему покоре, што наша војска по Бачкој чини, и нашим злотворима са почињеним нечовештвом јошт бољима на руку иде.
Ми сањамо о федерации у аустријској држави, па тиме о свом народном управљању у војводоству и у бановини. Не мисли се о томе браћо! Чиста централизација је намера аустријског садашњег министерства, а кад се она утврди и достигне: ко ће онда стати на пут министерству, да се немачком саједињењу не прилепи? Нека родољубивиј г. Ј. С. виче колико хоће 'Apage satanas!' Ко ће га онда слушати, као и сада, што га тек ми сами чујемо. – Виче и право има Ј. С. што виче, вичемо и ми сви и сва наша браћа Хрвати; ал' шта нам то помаже, и шта ће нам помоћи? Они су већ на по пута то извршити, а пут смо и ми за тај посао прокрчили. Рачун праве без нас. Где су нам сад храбре мишице нашег доброг и поштеног народа? Једни ено под Арадом гину, а другима се пут у Ердељ приправља. Једни ено у Барањи и у Осеку; за ону нашу браћу у Италии и не спомињем, а за бана се ништа жива не чује! Бан, вице-краљ трију краљевина, бори се под туђим заповедништвом, а његово се крваво скупљено воинство распрскало под туђе заповеднике. Да ијм је само могуће, загрмила би бурунтија и у војводству и у бановини: 'ајд'те у Италију,' а с вама ће се отцевима и браћом и овде како треба наредити.
Драма се већ приближује 5-том акту, у коме се гледаоцу замршени карактери кроз четири акта одмршују. Хоће л' се Срби и Хрвати плачући из те комедије кући вратити? Има ли ко, ко за нас бдије? Свршује л' се наш бој, ил' ћемо се морати к већем и крвавијем справљати? Ако се и полак с нама оно мисли, што смо којекуда путујући смотрили, слушали и опазили: то ће историје имати шта приповедати о славенском поштењу и немачкој саможивости, која ће Немцима тешко, ал' поред наше познате добродушности можда на кратко време за руком испасти, али на дуго неће заиста!
Вредно је овде споменути, шта један млад официр маџарскиј неком нашем официру насамо у Осеку рече: 'С Богом коморату! да Бог да, да се скоро опет у боју, aли као пријатељи састанемо, против душманина обојег народа!' Ја сам то све овде споменуо, како сам прилику имао слушати и мотрити; али опет не верујем, да ће аустријско министерство хтети нарочниј суноврат престола хабсбуржког, коме је славенство круну на глави одржало. – П.

[JASON]

Са Саве. Као што наша народна ствар у србској војводовини сад стои, могао би човек мало душом данути; но некако нам се немир некиј непрестано намеће, и ако смо ради да га силом растерамо. Узрок је томе, што великиј овај посао препорађаја наше народности у велико јошт није свршен, као што се многима на правиј поглед чини; ми би пре смели казати, да је ово тек почетак, и нећемо погрешити ако кажемо добар почетак тог великог рада; но не треба нам с ума смећати ону пословицу: 'конац дело краси.' Треба дакле све поступке наше да управљамо по оном, како ћемо овај преважниј задатак разрешити. Мислећи о срећном исходу наши народни предузећа, ми ћемо у кратко да кажемо, шта држимо да је нужно, да народ србскиј у овако одсудном времену чини, и то одма без сваког одлагања. А то је прво: да се сав народ србскиј у војводини наоружа, за сад колико год оружја има, или се што пре ма одкуд добити може. Свакиј, у кога жилама србска крв ври, нека се пре сваке друге потребе постара, да себи оружја набави, јер му оно треба за изборење своје народности и слободе и за одржање онога, што је већ тако скупо извојевано. Та србскиј је народ и тако војничког духа, зато нека је свакиј Србин војник не туђ већ своје отачбине, нека је бранитељ свои права: како је преузвишено ово звање!
Ми ово тим више препоручујемо, што нас течење целе светске историје учи, да само онај народ може постати и остати истинито слободан, кои је сам кадар не само себе ослободити, него извојевану слободу за свагда бранити и одржавати. Неће до века србијански војници моћи у војводовини остати; њи је братска љубав на ратно поље браћи у помоћ одзвала; ал' они имају своја огњишта, па ће доћи време, кад ће се морати своим кућама вратити; па да неби војводовина сада у опасности била, да заковани непријатељи србства Маџари онда на ново на њу ударају: нека свакиј, кои живи у војводовини, кои досад оружја нема, нека га што пре набавља; свакиј нека је војник, ама свакиј, ма колико браће ил' задружни пунолетни глава у једној кући било; свак' ужива права своје земље, свак' нека за њу и гине; нико се у том од другога заменити неможе: крв је најскупља; стидно је купити другога, да се за мене на бојном пољу за спасење моје народности излаже смрти; оно је тек правиј човек, кои свакој опасности, па и смрти, смело у очи гледати може. – Ко је одушевљен за своју народност, за своју слободу и своја права, ко зна да је човек правиј човек тек онај, кои је слободан; ко може рећи: 'и ја имам моју отачбину', па јошт ако се и он сам за њу борио; ко може казати: 'и ја сам члан тог славног народа'; ко је свестан дакле своје дужности као сина отачбине и слободна грађанина: радоваће се, кад се војена снага у његовој земљи тако устрои, да је свакиј грађанин, свакиј без изузетка и војник, да свакиј, као што једнако право има, тако да равне и дужности носи.
Нека нико непомисли, да је ово немогуће. Пруска нам јасно доказује, да је доиста и лако могуће, само кад правленије, особито у овако одсудним часовима, свој задатак добро разуме, па грађанству преку нужду тога добро и живо разјасни. Та хоће Срби, хоће да су војници, и ни један неће хтети остати, да том великом позиву радо не следује, као што ни један од безсмртне браће Југовића није хтео на молбу и приклињање једине сестре своје, царице Милице, да остане сестри за заклетву, а да с осталим јунацима не пође у бој на Косово. Кои је прилику имао, да пруско воинство и честитост његову очима види, како се по свеучилштима међу осталим слушатељима и онаки находе, кои су пред научног занимања уједно и војници, како професори при своим школским предавањама своје слушатеље са војницима називају, почем и они, и ако су учитељи, ипак су и војници, јер су своје прописано време изслужили, па одсад на случај потребе земаљске ипак ће се оружја латити, као и сви други изслужени грађани; ми кажемо, кои су то видили, по нашем уверењу, морали би бити тог мненија, да би прускиј начин војене струке био цели сходан особито у онаким државама, коима савршено избављење тек предстои, ако грађани своју народност, слободу и независимост више ценили буду, него свој живот и своје имање; но пре свега војводовини србској предлажемо овакиј начин уређења народне војске, наравно са оним изменама, које србска садашња обстојателства захтевају.
Нека нико не држи, да је наша мисао, да се грађани војници по касарнама понамештају и тако од свои кућа и свои послова одвоје; не то није наша мисао; ми би желили да се по провинцијама војена надлежателства понамештају, која ће војничка власт бити и војнике обучавати, у години онда кад је најзгодније време у коме се иначе нема много посла.
Кад војник изслужи своје време, како се узме за правило три, или највише четири године, он онда иде, у резерву народне војске, па само кад су обшти маневри и прегледи војени, долазе у скуп, а војују, кад непријатељ на отачбину и на права њена нападне; али тако свагда за војну приправан народ и неможе имати непријатеља, јер га свакиј поштује због његове снаге с једне стране моралне, а с друге физичне. Знамо сви како оно кажу: Si vis pacem, para bellum.
Од службе војене да се нико неизузме од известног узраста па до определеног доба старости, н. пр. можда од 18 па до 65 године; ни простак, ни чиновник, осим онога, кои је за војну неспособан, и кои је преступлење важније учинио, па није достојан да носи украсу слободног грађанина, да носи оруже, и да се дичи именом бранитеља своје земље. Ко сам себи војене потребе (а ове нису баш тако велике: пушка, пантроташ, подоста праха и олова; мундири нису баш тако нужни: може се и у опанци војевати) набави и развијении је човек, па може за краће време војену вештину свештбати, нека и мање година служи, па онда ступа у резерву.
Ни једног грађанина нетреба приморати, шта хоће да буде, пешак, коњаник, или топџија; свакиј оним нека служи своју земљу, на што највећу вољу има, то се слаже са грађанском слободом. Онај, кои је ово неколико врстиј написао, нема никаквог војеног знања, да би се могао овде у даље разгранање ови мислиј упустити; но само уобште своју жељу предлаже; а они, кои се осећају, да су дорасли у војеном искуству, имају свету дужност, да се приме тог труда, па нека израде савршениј план, како би најбоље било, да се народна војска у војводовини сада устрои, ал' непремено тако, да је свакиј Србин војник. Ми се јошт сад у напред радујемо, да неће хтети ни један Србин остати, да неноси ово најславније име: 'бранитељ своје народности и своје отачбине.' 
Војводовини је особито овакиј начин устројења своје војске од преке нужде; јер шта ми знамо, куд се може царска војска по променљивим плановима правленија аустријског обрнути? Аустрија види се, да је јошт она стара; сад јошт и неможе, па како заједа, а да шта би чинила, кад би могла, или ако узможе?! – Србијанска помоћ, као што смо горе већ приметили, и тако на свагда неможе трајати; а народ србскиј, ако жели да остане онај народ коме је свечано дана реч већ и дело, као што је он то досад најочевидније свету показао, треба само у себе да се узда; то је тек најпоузданија помоћ, која га нигда неће изневерити, а то ће се моћи најбоље постићи, ако свакиј Србин буде војник по начину, кои смо, само од прилике и тек у главниим чертама, више изложили; учини ли се овако, онда нек' дође Маџар, или кои му драго непријатељ србске слободе и народности; ко год дође, наћи ће у војводовини србској свој гроб, а правиј и свакдањиј васкрс честитог народа србског, коме је своја народност, своја слобода милија од свега на свету. Слушајте Срби, купујте оружја, оно вам је исто тако нужно, као и свака најпреча потреба, јер њим хоћете достојанство Србина да спасете; учите се војној вештини: злу вам не требало; а сва садашања а по свој прилици и будућа обстојателства то вам заповедају; немојте да нас непријатељ неприправне нађе; да се после љуто кајемо – ал' доцне!