Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 20. од 8. Марта 1849.

Ми смо већ споменули, да нов устав царевине аустријске излази из начела једнодржавности. Ово је највећа незгода истог устава, јер на темељу таковом положена грађанска и политична одношења разни областиј не носе на себи печат особени и самостални народности.
Гибање аустријски народа у себи је садржавало правичну тежњу за развитак своје народне особености. Династија је обећала исказаном 'равноправности' овој тежњи задовољити. Но је л' у новом уставу равноправност обећана и очекивана оживила? Заиста није. У реченом уставу све се може наћи, окром праве слободе и равноправности!
Тежње аустријски народа нису никад тако саједињене биле, да би се увидити могла нужност и могућност тe све народе разне у једно тело, у једну државу, у један народ склопити. Ова немогућност телесног саједињења народа политичним васкрсом не да је престала, но јошт је већма нарасла. Може народе једна идеа слободе у једнаком интересу управљати, ал' не смешати; народи као народи морају имати међу собом разлучителну – политичну черту.
Аустрија, као што је целом свету познато, састављала се из више народа, више држава; сами Немци признавали су аустријске државе – österreichishe Staaten. – Случајни састав овај није био природан: државе ове нису одговарале народима, народи нису одговарали државама; ово стање неприкладни одношења између држава и народа изродило је нужду обновљења државни граница по свом природном темељу. По старој територијалној (областној) системи народи, као год и друге животиње, сматрали су се само као пришивак оне области у којој су се налазили; лањски покрети сбрисали су ову нескладност у Аустрији, и народи мртвој земљи своим именом значај дадоше. Аустрија заплетена, да се неби распала, показала је наклоност утемељити ову тежњу народа, и свакиј се надао, да ће на место стари, нескладно збијени држава настати нове – народностима ограничене и у интересу динасије стојеће државе, т.ј. родиће се једна сајузна (федеративна) Аустрија. Но све се то другчије догодило. Аустрија бацивши из политичног вида и важности народе, скроила је законе за оне области, које су већ одавна као државе фигурирале, и то скроила на тај начин, да како се истиј закони у дело приведу, нема више самостални областиј, јер се све у једно државно тело, чега у Аустрији досада није било, прелити мора.
Народи Аустрије нису желили на оваковиј начин направити једну и крепку Аустрију; народи Аустрије нису овако разумевали лозинку Аустрије unitis viribus! За замосталан и слободан развитак народа аустријски једнодржавност је нож… Аустрија пак у том благом мненију живи, да је то за народе спасително…
Ми смо већ више пута споменули, да Аустрија у делу новог устројства монархије несме заборавити на то: да више народа има, кои себе самостално установити желе; да је Аустрија при првом лањском покрету народа ове пред очима имала, досад би већ много боље успела, но свакиј јој је корак излазио из начела једнодржавне Аустрије, и тим су се тек све нова и нова замешатељства рађала. Узмимо само, колико је од лањског Марта манифеста изишло, кои су свакиј час политику Аустрије мењали. Види се, да ће и нов устав судбa исти манифеста постићи, т. ј. да ће само на артији остати, јер изилази из они начела, која су и оним манифестима за темељ служили. И сам покојни кромерижкиј сабор изишао је у свом уставном предлогу из начела једнодржавне Аустрије, и зато није ни био кадар за себе задобити cимпатију народа. Може Аустрија најслободнији на свету устав сградити, па ако тај устав народе све као једно политично тело сматра, народи ће у њему за себе само тортуру налазити. По споменутом уставу морало би се за кратко време сво политично биће и будућност аустријски народа закопати.
Народи по истом уставу несматрају се више као народи, но само као телесна парчета једног великог аустријског народа, кога у животу нема, но само у идеалу суштествује.
Народи, кои немају кронланда, морају се другој области предати, и онде изгубити. Србскиј народ несматра се као један укупан народ, но као разцепљен и раздељен на војничку и невојничку класу; србска војводовина је само празно име, без областног права, па и то би име само донде трајало, док се ближњем каковом кронланду не даде. Тако је исто са Словацима и другим народима, кои кронланда немају.
Но и кронланди никакве политичне самосталности немају. Њиов сабор земаљскиј сасвим је ограничен и изгубљен у државном сабору (рајхстагу). Оно што је кронландском сабору остављено, врло је мало и неважно.
На тај начин дакле све се губи у несмисленом средоточију (централизацији). Народи без кронланда губе се у кронланду, кронланд се губи у дољној камери државног сабора; горња камера биће изложена разном упливу ненародног министарства и државног савета, то ће на једном малом месту – као у напрстку – затрпана бити сва самосталност, сва надежда и будућност народа…
Овакова једнодржавна Аустрија испунила би лако све оно што је Шварценберг у својој ноти франкфуртовцима обећавао, које би најжалостнија следства славенству узроковало.
Народи Аустрије новим уставом дошли су у веома критично стање, јер су сасвим из рачуна свог избачени; но будући да је та невоља обшта, својом обштом опружности (еластицитетом) и узајмности моћиће аустријску владу до природне границе отиснути…
Аустријска влада, хотимице или не, није схватила свој задатак, јер није народе задовољила, и тим народе бацила је на противборствену точку.
Аустријска влада у чуству своје војничке моћи себе сматра као невредимог Ахила, но опет има пете, где се ранити може, а то је: необорима и правична, јошт незадовољена тежња свију народа.
Народи, ако своју особеност спасти желе, морају најпре темељ срушити, на којем све нескладности почивају. Бавити се са појединим особитим стварма неби за успех полезно било. У новом уставу изречена једнодржавност је правиј темељ и узрок свију особени неследственостиј, дакле:
У интересу свију народа лежи изражену у уставу једнодржавност и централизацију одклонити, и установити федерацију слободни аустријски народа, онако, као што је већ у изреченој 'равнопшравности' одавно обећана.
Аустријска влада, кад увиди обштиј нагон народа к федерацији, праведна је надежда, да неће на то ићи, да садашњиј устав ма пошто одржи, јер здрав разум тешко може доћи на такову опасну мисао за Аустрију.

[JASON]

Војводовина Србска.

У Бечкереку, 27. Фебруара. Јавио сам вам, да је наша депутација одавде барону Рукавини отишла, с тим изјасненијем, да га последњиј пут сада мирним и пријатељским путем опомињемо, да од непријатељски намера и деловања свога одустане, и да наша народна устројенија, одборе и власти, из самог срца народног произтичуће, на миру остави. Ова се депутација јуче из Тамишграда вратила с тим повољним известијем, да је Рукавина на ово, од наше стране предложење, мало к себи дошао, да је и сам увидио куд је забасао, и да би он и даље неваљале савете околине слушајући, а особито његовог пријатеља Амброзија, најгора за себе следства сам искусити морао; зато је, одма са своим се војеним саветом разговоривши, сутрадан нашој депутацији изјавио, да он од свију свои досадашњи намера против Србаља сасвим одустаје, за три недеље дана док од горе решеније не дође; и одма је налог издао, да се улани из Хацфелда и Денте, куда су отишли да одборе наше обарају, натраг имају вратити. Заиста су се чланови војеног савета уверили, да ми за нашу србску народност попуштити нећемо нити можемо; нама се наше дати мора, то сам Бог хоће, то правда изискује. На речи Рукавине: да смо ми Србљи Банат, од Маџара с вољом њивом остављен, само заузели, лепо му је наш посланик г. Живановић одговорио, да нису Маџари од своје воље, него баш од србске војске потучени и разбијени, Банат оставити морали, и опомене Рукавину на јарковачку, а особито на панчевачку, где је и сам био, а и на вршачку битку, где су Маџари разбијени и потрени тако, да се више никад саставити нису могли. Дакле је увидио Рукавина, да је Банат Србље доста крви стао, и да србскиј остати мора. Њега је лепо опоменуо наш г. Шупљикац, да он из уверења свога нама противан не може бити, јер је и сам наше горе лист, само што су га Швабови обвладали, и хоће да га на танак лед наведу. Међутим он је, као што реко, одважна и крепка представљења наше депутације примио, и уздамо се, да ће истиј барон Рукавина, као рођен Славенин, роду и племену своме веран одсад бити.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Бечкереку, 28. Фебруара. Осим познати вам народни посланика, кои су у Беч већ отишли, да се са владом о нашим пословима договарају, - јошт је гл. одбор изабрао посланике и за Пешту, кои ће тамо отићи, да од конзилијума изишту сва акта, народа нашег тичућа се, а и све наше народне фондове и заведенија одонуда амо доле пренесу. Избор је тај пао на гг. Александра Костића и Ђорђа Стојаковића. – На место Косте Јовановића шиље се за агента србскога у тројној краљевини г. Јован Суботић. Сви ови полазе одма на своје определења.

[JASON]

Од Дунава, 28. Фебруара. Ми овде у такој неизвесности живимо као нигда. Чујемо да се правителство србске војводовине у Бечкереку станило; али нам гласови о његовом делању тек по поруци долазе. Врло би добро било, да се ма које новине онде код правитељства стане, па да нам све оно, што се за нас тако живо тиче, обзнанимо. Тешко је живити у неизвесности сад у ово за нас важно време. Крвави бојеви у нечем су престали, и бар су из средине наше отиснути; сад се почиње бој на перу. Еда ћемо умети пером као мачем непријатеље наше побеђивати? Нашег светог патријарха борба са Рукавином и Виндишгрецом допада нам се. Осим апелације на министра Штадијона, била би, по нашем мненију нужна каква енергична депутација самоме младом цару. Њему нека се без сваког околишења каже: да Србима колико лежи напредак и срећа целе царевине на срцу, толико ијм лежи срећа и напредак србског народа у аустријској царевини на срцу. Мало је нама имати свога војводу и патријарха, мало је нама гарантирање наше народности под круном цара аустријског. Ми хоћемо простор србске војводовине. Ми се боримо и борићемо се за нашу кућу, макар она и колеба била. Ми хоћемо да у нашој кући сами собом управљамо; туђинци су нам додијали, звали се они Маџари или Немци. Овај је другиј јошт опаснији, јер је лукавији, притворнији, и одавно нас са своим равнодушним schon gut! schon gut! гњечи и дави. Граница, овај адиђар војводине, треба, мора у нашим рукама остати, иначе нам је сва мука узалуд.
Маџарци и немчарије дижу уши, осетили су да нас Рукавина и Виндишгрец полако чепа. Ако до Кошута и Дебрецина тај глас о њиовом поступку према нама допре, радоваће се више него једној добијеној битки. Знају ли то та господа? Да они ништа повољније за непријатеље монархије не могу чинити, до вређати оне народе, кои су о свом хлебу и одећи – за њену укупност на оруже устали, и они једини монархију од пропасти сачували; или они заиста мисле, да смо ми као стока, без ума и разума, без воље и без срца? Покојни Чубро рече:
Когод био, сам се корет' мора
С муж'ма збиљским не поступав' људски.

*Из Тамишграда јављају нам да је барон Рукавина издао заповест, да се нико не усуђује о политичним стварма разговоре водити, нарочито нов устав претресати, и за преступнике прописује казан, првиј пут новчану – другиј пут тамницу – а трећиј пут штрандрехт – вешала! – Из Ердеља дошла је тамо вест, да је Бем ударио на Сибињ и један дан васдан га бомбардирао, - с каквим успехом – није познато.

[JASON]

Хрватска и Славионија. 'Југославенске Новине' саопштавају следујуће из једног приватног писма из Пожуна 9. р. Марта: 'Дакле је кнежевска битка вођена, али није баш кнежевски испала. Кнезови В., Ш., Ц. и Л. управљали су битку на Тиси; успех вам је познат из јавних листова. Титрање од 6 недеља код Беча, два месеца у Пешти – скупо ће да се плати за љубав сујете и мрзости поједини људиј. Наши противници при свој њиној невољи смеју се нашем спавању. Да се послушао савет једног човека и Маџари с места протерали, како су оставили Пешту у својој заслепљености о сјајности битке код Мора, то би нам помогло онда суво време и лакост путовања преко смрзнуте Тисе, те би рат одавна свршен био. Штета за ону благородну крв, која се пролива, а не приноси никакве плодове. Злоупотребљења свакога рода задржавају течај победе. Банкноте Кошутове веће су оружје против нас него Кошутова војска. Да ли ће други кнежевске погрешке исправити моћи, остаје да видимо, особито кад и онако незадовољни граничари чују, каква иј будућност очекује, коју ијм другиј октроирани устав обриче.
'Југосл. Новине' даље јављају, како се 12. т. м. р. одбор земаљскога сабора саветовао о октроираном уставу и закључио је продужити своје послове, које му је сабор предао. Будући пак, да су на последњем сабору положена условија, под коима ће се тројна краљевина с Аустријом сајединити, па се ово саједињење без сабора утврдити неможе, то ће се бан позвати, да одма сабор закаже. Због намереног одцепљења границе, цару ће се представљење поднети и против тога протестирати.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Угарска. 'Новине Липа Слов.' доносе следујуће известије: 'Фелдјегери Бемови ухватише једног руског фелдјегера, кои је ф. м. Виндишгрецу носио депешу од рускога цара овог садржаја: 'Њ. в. цар Никола I. благоволио је помоћ руске војске аустријској одобрити, куд' кнез фелдмаршал за добро нађе. Указ је у моим рукама, и очекујем даље надлежне заповести. У руском логору 6. Фебруара. Енгелхард.
'Ново Време' извешћавају, да је храбриј капетан Микл Јовановић, кои је код Арада у маџарско робство пао, у Дебрецин доведен, и да тамо с њиме, као што сам пише, врло добро поступају. – Кнез Виндишгрец издао је наредбу, којом се узапћују сва добра маџарски племића, кои у буни участвују, и одавде ће се наплатити издржавање војске царске. За издржавање војске свако место мора принети, што се од њега узиште, а за то ће од поменути добара добити накнаду, ако уз буну непристане, ако ли пристане – неће добити никакву накнаду; тако исто и онај мора за издржавање војске принети, кои је за ствар цареву неделателан, но имаће право накнаду тражити. Кои год на путу стои царској војсци, ма он ко му драго био: добра ће му се узаптити; такође и онима, кои царској војсци какову штету причине.
По 'Обш. Аугсб. Новинама' – бан Јелачић има доћи у Тамишград, да Србе изравна, и он је већ из Пеште отишао у Циглед. – Ко што новија известија из Ердеља гласе, Маџари су сав овај предел опет заузели, изузимајући градове Сибињ и Брашову, у коима Руси посаду држе. У битки код Каполоне Маџари су Виндишгрецу заробили једног ађутанта мајора Ербаха и ђенерала Цајсберга.

Чешка. Пражке новине овако се између осталога изражавају о новом уставу аустријске царевине: 'Вест о распусту сабора поразила је душу сваког, слободу љубећег домородца, јер у том распусту види се заметак велики бура, које се над отечеством подижу. Нагон к слободи не може се зауставити, и покуша ли се силом – то приноси ово жалостне плодове. Сада наравно сила је постала правом, и не остаје нам ништа друго, него формалну лојалност одржати а од сваке физичне борбе удаљавати се, која би нас само у већу несрећу бацила. Но народ ће очи отворити и угњетења се ослободити; сав ће народ до свести доћи – онда ће право опет постати силом. – Данашње новине донеше вест, да је друштво Славенска Липа по заповести министарства укинуто. Такође јављају, да су се по неким окружијама у Чешкој немири породили, и за узрок немира наводе незадовољство са новоизданим уставом.

Аустрија. На берзи у Бечу разнео се глас, да су Француска и Англија одобриле улазак Руса у Ердељ; па пошто се тим поводом од стране Француске нема бојати никакве интервенције, то су и курсови скочили. – За новоизданиј устав почиње се по новинама незадовољство изражавати. Особито Славени су незадовољни. Чешке народне новине између осталог веле: 'да је устав овај и најбољи, али начин, коим је издан, издајнички је, и ми сумњамо, да ли ће се поверење народа к садашњему правителству игда утврдити.' – Министарство оправило је у Франкфурт ноту, којом изражава, да ће се цела аустријска монархија с Немачком сајединити, наравно под неким условијама, кои ће по видимому самосталност Аустрије одржати.

Русија. Новине доносе вести, да је њ. в. цар Никола I., приликом држаног прегледа 40.000 војске у Петрограду, ово објавио: 'да обстојателства царства аустријскога изискују, да своме пријатељу, цару аустријскоме, једну част своје војене силе на расположење стави.' Ово известије војска је поздравила громовитим: 'живио цар аустријскиј!'

[JASON]

Немачка. У Халделбергу, 19. Фебруара. Ја сам јесенас из Немачке вама, и зимуске и учредништву србског 'Напредка' из Париза писао, - прекјуче сам читао у Колину, да су те новине престале на заповест не знам чију и да је Карловац у обсади – то дакле мој допис тешко да је увидио света.
Ја сам тамо јавио, колико мало симпатије има за нас као народ у Французкој, зашто? зато јер нас овде не познају или само са зле стране; - новине од правителства о нама само толико пишу као о војсци ћесаровој, - новине социјалиста, и људи од црвене републике, нас познају из плетака маџарски, па видите сада – ови Французи свашта верују, а Маџари су мајстори у плеткама и лажи.
'Ми смо људи окрутни, непросвећени, не зрели за слободу, ми смо рођени за робове и за слуге,' – тако веле Маџари о нама, а Французи верују. Да има овде људи, кои би нас бранили, кои би показали лаж, ми би другојачије сматрани били, е ал' тога нема. Наша браћа Пољаци, кои овде има до 5000, са Маџарима се држе, а нас каљају, а Французи верују. Да су Пољаци више Славени, него што су саможиви, другојачије би све било.
На лекцијама славенским скоро никога нема – на првој незнам шта се чинило, ја нисам био – на другој било је 8, а на трећу дошло је нас двоје, наравна ствар да лекције није ни било.Срамота! Г. Ципријан Роберт би хтео да нас брани, али шта може он сам. А док смо ми овде немарни за наш интерес, дотле Маџари жаре и пале, дотле они лажу, плету и каљају нас. Срећа што сада напредак и срећа народа више зависи од сабље него од гласа, кои је по новинама, иначе зло по нас! Но ово све се може променити – доћиће доба где ће опет перо давати правац свету, а и иначе наш народ, кои је тако снажан и поштен по себи, треба да је поштован и чист пред светом. И биће – само га упознајмо са светом. У Французкој лако му је задобити поштовање; Французи су лаковерни, те су веровали нашим непријатељима, кои су нас опадали, - вероваће нама пре, кад ијм приповедимо истину. Ал' говоримо, не губимо време.
Ми смо наше непријатеље савладали сабљом, савладаћемо иј и пером – за цело, јер и прво нападање је без тактике, што су против нас учинили. Они нас нападају у органу, кои је већини народа французког мрзак, у органу од црвене републике, - кои теже за гиљотином, кои хоће анархију – бранимо се у органима, кои су за ред, мир, и правду – поред ови је осам десетина од Французке – а ови ће драговољно штампати нашу обрану – те смо ми и пред светом чисти, као што су наша дела по себи – а наше непријатеље није нужно да свет пљује – скинимо ијм само наличја, они су гадни и по себи. Конклузија мои мисли је то: - шиљимо известија о нама у органе поштени партаја, да нас свет упозна!

[JASON]

Член савета и каваљер, г. Стеван П. Книћанин, повративши се из војводине у отечество, поднео је на дар нашем отечеству један шест-фунтовниј топ са целим прибором и 4 коња, с коим је од обштине панчевачке, по одржаној нa Томашевцу битки, почествован, и попечељство је внутрени дела по високој заповести његове светлости учинило сходну наредбу, да наше регуларно воинство истиј топ са прибором и коњима, по жељи г. дароватеља, прими и храни. Овде се саобштава и писмо г. Книћанина, које под 2. т. м., као што следује, овако гласи:

Bаша светлост,
Премилостивиј господару!
Жалостно стање, у ком су браћа наша, у Угарској живећа, утесњена од Маџара, прошлог лета находила, пробудила је у мени чуство родољубија, и плачевниј позив св. патријарха, на мене управљениј, принудио је мене, да презрем фамилију моју и да потрчим страдајућој браћи у помоћ. Бог је милостивиј благословио прелазак мој и благоволио је мене у опасности и очајанија пуним обстојателствима у подкриљу своме одржати и по истребљенију непријатеља из војводине у отечество моје повратити. За победу над непријатељима, код Томашевца одржану, мене је обштина панчевачка почествовала с једним шест-фунтовним топом вечитог спомена ради. Овај топ с целим прибором и 4 коња, као подарак и одличје мени учињено, ја сам пренео у отечество. Но како сам ја то задобио с ратоборцима и саотечественицима моима, тако желим да оно служи отечеству моме за вечитиј спомен, и ради тога усуђујем се овај топ с целим прибором и к томе принадлежећа 4 коња отечеству моме на употребљење посветити, желећи, да се наши војници овим победоносним топом уче непријатеља гађати, и да ијм он служи за обрану рода, србства и отечества, а да се никада противу једнородне крви не употребљава. Милост божија, која је мени овом приликом у помоћи била и овога ме одличја удостоила, да лебди над воинством нашим и да га одушевљава у свакој борби противу непријатеља, опомињући га на ону победу, којом је овај топ за одличије придобивен. Слава оружја јест слава отечества!
Подносећи предименоване победоносија знаке моме отечеству на услугу, усуђујем се вашу књажеску светлост препокорно за расположење молити, да се овај топ с прибором и коњима воинству нашем преда, те да тако орудије ово послужи за спомен отечеству и србству и за обрану његову, као што ћу и ја готов бити, у свако доба отечеству и србству послужити.
Ползујући се овом приликом усуђујем се вашој књажеској светлости поднети моју преданост и непоколебиму верност, с којом пребивам до гроба. Ваше Светлости препокорниј слуга Стеван П. Книћанин с. р.

[JASON]

Србске Новине, бр. 21. од 11. Марта 1849.

На југу Аустрије нов октроиран устав не задовољава духове, кои су очекивали од Аустрије установљење једне федеративне Аустрије; граница особито јако тужи, што је положена 'изван грађанства.'
Хрвати, кои су у смотренију благостања народа себе упливу бана и гдекои аристократични великаша благодушно подвргли, - у своима органима јако ополочавају се против пристрастног устава, вичу на превару и обсену аустријске владе, која је највеће жртве, за монархију поднешене, најправеднија изискивања народа из главе избацила, и само оно установити намерава, што се види за средоточну владу најбоље.
Србскиј народ, кои је пређашњи година политици Аустије превагу давао, у овом окрутном и одсудном магновенију, мирно ал' озбиљно, као што се достојанству народа пристои, изгледа будуће владање остали народа, и своје досадашње предњачења званије другима уступа, па где узтреба, неће ни одсад последњи бити.

Аустрија је постала царством немачким. Немци франкфуртски од које доба труде се, да од свои раскомадани делова саставе једно немачко царство, па ијм никако за руком неиде, но као раци све натрашке корачају; Аустрија пак једним патентом начинила је крепку немачку Аустрију, т. ј. немачко царство.
Нема више у Аустрији србског, хрватског, чешког, пољског и други народа; ови су само кипиви, кои тек у германском, духу оживити могу.
Кад је 'дајчер Михл' октроиран устав видио, морао се по свој прилици заплакати од радости, видивши, да се славенска, талијанска, маџарска и јошт незнам каква Аустрија у једну крепку и велику Немачку преобразила.
Нема срећније земље од Аустрије, нема бољи народа од аустријски. Кад је Аустрија у највећој опасности, кад се њени удови распадају, - она те удове јаким конопцем затегне, она јаком мишицом свезу нехотице слепљени народа држи, те иј све отачаски у једне синове, у један народ претвара. Ово је заиста најкраћиј пут к цели…
Но и доброти аустријски народа нигде пара нема. Ово су права христова деца, која и свом непријатељу праштају, ово су прави јагањци, кои се мирно стригати дају, но и овакови народи изискују се, да се начини једина и крепка Аустрија.
Аустрије народи досад су били народи, одсад ће по октроираном уставу бити народ. Сва историја, сви спомени, ови народа биће само стара приповедка за један великиј аустрискиј народ. Овај великиј народ подигнуће у Бечу Херману споменик и подражавајући његовим делима утемељаваче германство од Балтика до јадранског и црног мора. Благо аустријском народу!
Но да би се тај октроиран устав лакшим начином у дејство привести могао, да би се та амалгама народа у лепшој фарби преставила, - допушта се народима особеним оно, што би ијм и макар какав најжешћиј абсолутиста допустио; но да видимо, шта је то, што се народима допушта?
У споменутом уставу изјављује се, да: 'сви народи имају једнака права, и свакиј народ има неприкосновено право за чување и неговање своје народности и језика.' Види се да су ово красне речи, но кад се сравне са осталим садржајем устава, неможе човек да се начуди празнини исти речиј. Нема ту политичне народне самосталности, нема ту развитка особености народне. По истим речма, у смислу осталог уставног садржаја ограниченим, народима се допушта тек столетна имена своја задржати, и матерњим своим језиком говорити и писати, а друго ништа; тако на пример: Србин и Хрват и од сада ће моћи буквар у школи учити, моћи ће у свом матерњем језику жутоцрну судбу свога народног живота изјадиковати, имаће као цеј (еснаф) каковиј диплому на артији, у којој ће написано стајати, да је народ и другим народима раван, а у самој ствари биће једно парченце јединог, великог, и крепког 'естерајхског' народа.

[JASON]

С Дунава, 3. Марта. А шта ја реко ономад у вашим новинама? Не реко ли, да cе о федерацији и не сања, већ да се за чистом централизацијом тежи? То показа ево 4-тиј Март. Ја ћу оставити вештијим људма, да у вашим новинама о ново-подареном уставу царевине потанко разлажу. Ваљда ће се когод наћи и у правителству војводине србске, да коју о том пробеседи. За сада ћу само споменути, како смо га ми примили. Забезекнути читали смо га по двапут и по трипут; - тражили смо шта се о нама у њему вели, и цедили смо кап по кап утехе за нас из њега, али забадава. Као што не капље капља из суве дреновине од девет година, осим кад је рука Краљевића Марка стисне. Али где је сад Марко Краљевић? Ми смо то, као што напред реко, прорицали, ало да ће се о адиђару србскoм – о снази нашој – о дичној граници онако наредити, - том се, право да кажем, нисмо надали! Војводина дакле није Kronländ; војводина дакле стои на вољу, под коју ће круну други земаља подпасти; војводина нема имена на лицу земном, већ се зове: 'војводина Србија.' Шта се тим хтело, ми неможемо погодити. Зашто не војводинa Србска – или војводина Србаља? Но на што нам она; на што Хрватима краљевина без границе. Немци дакле господари од језгре наши науружани мишица! Нека буду они господари и заповедници границе у Бечу код правителства; али ће бити осим њи и мали господара – официра – официрчића, над нашим јуначким народом; а граничару ће и одсад бити сва слава, верно и робски служити ијм, а за наплату крваве службе моћиће временом бити каплар и гдекои официр, и то не официр оног народа, кога је он сам, већ официр у Немца претворен, кои ће Србе као стоку муштрати. Das ist Wunde Fleck! Осим свију други рана.
Ја се надам, да ће наш славниј старац пробати с људма, које има око себе, радити, да се што на боље окрене. (видите за тај ће посао добар бити г. Ј. Живановић; ту је он на свом месту.) – Само мушки, слободно, па ако морамо пасти да паднемо као људи, а може бити да ћемо кадри бити и подигнути се. Страх ме је за наш честитиј народ, коме је идеа народног управљања у граници у живот ступила, да се неће каквој незгоди безазлено подврћи. Од такови корака треба га у овим околностима чувати. Јошт може све добро бити. Нити народи лако пропадају, нити се са народом посао тако брзо израђује. Време ће нам може бити скоро посао олакшати, а народи не еспапе време по годину по две – њему су столећа године. Судбина је нас кроз тамна и чемерна 3-4 столећа до данас сачувала – нећемо и неможемо ни сад пропасти. И најбоље рачунџије се забуне у рачуну. Дипломација и политика није 2 – пут 2 – четири. Ви сте умотрили, да ја доста лако очајавам, а сад видите да не очајавам. Не бојмо се, браћо, све јошт добро може бити. П.

У Земуну, 8. Марта. Овај час добисмо из Сиска вест од 5. т. м., да је огулинска регимента раздерала и сажегла нов устав, кои се онако бездушно са граничарском слободом титрати дрзну, хотевши граничаре и одсад за орудије немачке славе и величине да употребљава. Личкиј петиј батаљон нехте на војничку заповест у Италију да пође, него је, као што исто писмо каже, свога обрштара јако испребијао. И овде у Панчеву и Митровици појавило се велико незадовољство са наметнутим уставом, и сва је прилика, да ће неслоге између народа разни нестати, но да ће се сви против обштега непријатеља сложити. Какво је раздражење, да Бог да – да когод буде у стању јошт дуго мир одржати.

[JASON]

Писмо једног Србина граничара из регименте карансебешке Србину у регименти панчевачкој. Писано 8. Марта т. г.

Љубезниј брате М.
Знам да ви жалите на нас, што с вама не дејствовасмо за ослобођење од јарма у коме смо као сужни робови стењали, а и сад јоште, стењати морамо. Али брате љубезниј! ти бар знаш, да су наше, као и ваше, муке једне и исте, да и ми у срцу онако исто чуствујемо невољу нашу, као што и ви невољу вашу чуствујете. Да, ми много више волимо с вама, с браћом нашом пристати, с коима смо толико столетија заједничку несрећу делили, него с другима: о томе ћеш се уверити из обстојателства летошњег, кад је Раденко из Добре к нама са 50 момака прешао, да је сав Алмаш од Дунава па до самог Безовича с њиме пристао.
Да, љубезниј брате! није нас може бити сујета каква нагонила, да то чинимо. Дубоко у срца наша усађене столетне неправде дале су нам познати, да ми у дојакошњем, сваку искру благородног чуства потирућем стању, никако и нигда пропевати нећемо. Али бадава! Наша господа од регименте, која се ни за што друго не брину, но како ће свој трбух да намире, завараваху простиј народ наш којекаквим празним обећањама и ласкањем, испрва на маџарску страну, а после на немачку. Па и сад кад ваши јунаци протераше Маџаре из Баната, и кад смо се за цело надали, да ћемо се сајединити с вама, као што смо и пре били, под новоустановљеном војводином, - наша иста господа, која се изјасњавају да сада хоће само цара да слушају, навале са саветима и ласкањима, па најпосле и с претњама под строгом казни, да се неби овај народ никако упустијо у савез какав с вама, називајући вас бунтовницима! И да би већма у лукавству своме успели, то је г. обрштар са референтом 4/16 прош. м. публицирао у Карансебешу свима околним селима, а 6/18 већ је и овуда та публикација учињена, да је као бајаги цар уверивши се о тегобама граничара, у 5 следујући пунктова олакшицу учинио, и то:
1) Свакиј граничар, кои има у једној нумери два буквара, да је слободан оделити се;
2) Свака нумера, која више фамилија у једној кући има, а рада је да се подели, слободно ће јој бити, да свака фамилија може за себе собствену кућу имати:
3) Свима граничарима биће слободно са стоком својом у царске планине ићи на пашу безплатежно, но само ће чувати, по издати се имајући законима, да шуму не квари;
4) Граничари, кои су досад кулук безплатежно чинили,чиниће га унапредак за плату.
5) Граничари неће у напредак плаћати за стоку своју излаз – попашу.
После свега овога, објавио је регименти г. обрштар преко његови подчињени, да ће се ова регимента називати царска, и под самим његовим налозима стојати; да ће се житељи ове регименте звати Романи; даље, да се ни пошто не би усудили искати, да се с војводином сдруже, но шта више, ако би иј ко на то саветовао, да кажу, да они желе имати само цара за поглавара, а за војводу да неће да знаду итд. Ето брате! сад видиш, да се од ови људиј, кои наш простиј бедниј народ с којекаквим лажима за нос вуку, више живити неможе. – И као Јуда што је Христа продао, тако продају бездушници ови народ наш пре Маџару, а сад Немцу, јоште горем душманину, кои је простом народу нашем крв изсисао, у кога смо већ толико столетија пиштали. Па сад суди, шта може бити од нас, а ја невидим друго ништа, окром да, при свој верности према царству аустријскоме, опет остајемо робови, и ништа друго.
Тобож' су нам нека права подарили, а која су та права? Ја иј никако немогу другчије сматрати, него као једну сиграчку, коју деци дају да не плачу. Тамо за деобу фамилије начинили су два пункта, да се тобож' више у очима нашим види, да то је само један и истиј предмет, које је право и досада постојало, но само што смо до сад морали штацијонс-официру једну краву или што друго на поклон дати, које бајаги неће и у будуће бити. А тако је исто и са она три пункта. Јер ово је све ништа према вапијућим неправдама и тегобама, које граничари морају сносити. Зашто да се ми изван други људиј сматрамо? Кад се влада отеческом назива: зашто и нас не сматра оним истим очима, као и друге синове своје? зашто је нама маћија, а другима мајка? Зар смо ми једини за толику проливени крв нашу, за толике муке, које подносимо, заслужили, да до века као стока сматрани будемо? Веруј ми, брате, ово се више трпити не може. И у нама срце куца као и у другима. Кад су се граничари установили, дато ијм је право, да само границу чувају а да неће нигде на другу страну у војску одлазити. А сад нас вуку Бог те пита куда, - на све стране, где ијм само на ум падне, па кад наша браћа по свету тумарајући и на вишу заповест давећи друге народе изгину, онда нам населе Немце у наша лепа, обрађена и засађена, и нашом собственом крви искупљена места, те нам они на врат јашу. Тако шпекулирају с нама баш као и с каквим другим еспапом. Наши се граничари сатиру и у масама гину по свету, а Немци дођу на готово. Па ијм јошт обшта државна каса плаћа за школе цркве и т. д. А ми сиромаси морамо све сами да издиремо и границу о свом хлебу и о своме трошку да чувамо! Да не спомињем старија времена. Ми знамо, да су регименте граничарске, давајући за времена француског рата по један батаљон, дале: другиј, трећиј, првиј пут; после 4., 5., 6., 7., 8., 9., а неке и 10-тиј, и све је то сатрвено. И сад смо морали дати један батаљон, но дали смо два: првиј и другиј у Италију кои једва, како чујемо, ако је трећина жива остала. Ево сад иште се и 3-ћиј батаљон за Италију, а један је већ против Маџара одмарширао. Није ли ово јавно, да желе сасвим да са лица земног нас искорене, па да на гробовима нашим, са толиким сузама столетни беда и невоља орошеним, дрво среће немачке засаде? И опет јошт неки мисле, да ће после свега овога нешто боље бити од нас. Би ће да! би ће црна капа и сироти удовица доста. Овде код нас у граници једно село, које има 600 душа, сваке године мора да понавља по 30 солдатиј а понекад и више у војску, а у провинцијалу једна варош, која има 16.000, за 10 година не даје више од 22 момка, и ови плату вуку, и цар иј рани и одева, а граничари немају ништа од тога, него о свом хлебу служе, за своје новце одело купују – тако, да граница царство ни паре не стаје. Па најпосле видимо, да ће влада у провинцијалу спаинске кулуке сасвим да укине, а ми опет остајемо по староме! Ето каква нам је награда за толике труде и невоље наше!

[JASON]

Војводовина Србска

У Митровици, на концу Фебруара. Ми смо се дигли за слободу и за народност, против Маџара, кои нису хтели за то знати, и нас за народ, од њиовог народа особениј признати. Рат се заметну, те страдасмо и ми и Маџари. Но Маџари воде рат са Славенима против Славена, и зато, ако и изгубе, нису много изгубили, а ми ако и добијемо, нисмо се много помогли, јер је наш губитак, рачунајући и онај губитак у Славена маџарској војсци, много већи од од чисто маџарског. Маџари су свагда за слободу били заузети, али не за слободу народа, него за слободу аристократа и привилеговани каста. Лане у месецу Марту падне аристократија и привилеговане касте, и тако постане и маџарскиј народ слободан. Сад је дакле требало, да маџарскиј народ слободно почне дисати, а он западне у јошт веће зло, у рат. Шта је томе узрок? Што се нису могли до савршене идее слободе узвисити, да се ова и на друге народе, с њима живеће, распростре, и што нису могли увидити, да онде неможе обстати слобода, где ма најмање неслободе и неједнакости има. Маџари су се укртожили били у тој мисли, да морају бити господари, а други народи с њима – њине слуге, али се та шпекулација неда удејствовати. Где ијм је сад оно господство, које су имали? Пропало ијм је све. Но покрај њи ево и ми пропадамо, јер кад је изишао глас слободе, надали смо се другом чему, него што нам се сад на небу немачке политике указује. Она шири своју мрежу на далеко, да све народе стави под пређашње самовољство и тек што нисмо и ми повикали: 'Боже, ослободи нас такве слободе!'

У Руми, 5. Марта. За дивно је чудо, како немчадија овдашња од неког времена нос диже. И гле! На што се ови уздају. Један коловођа њиов, кои се досад ни жив показивао није, овако се некиј дан међу осталим изрази: 'Сад већ небојимо се Раца! У Каменицу дошли су са дугачким сабљама да суде рацкој господи; у Тамишграду је Рукавина, само јошт Виндишгрец фали, па да видимо шта ће бити од рацког патријарха и војводе!' Бог и душа, како се ови још и сад спремају, да до иста дође, ми би с њима имали више посла него с Маџарима. Немчадији овој баш се уговети неможе. У мађистратима дали смо ијм првенство и опет ијм је све неправо! Кад се о војводи реч поведе, мргоде се, као да ијм је војвода србски највећи непријатељ. – Нама је добро познато, немачка господо! да је вама тешко опростити се старе госпоштине. Али свачему има лека. Исплачите се сити, као Адам за рајом, кад то учините, онда се добро промислите, да сте и до сад неправедно у нашем отечеству над нама господарили; ако вам то не одлане, а ви побрините се да србски научите; па ако вам то тешко пада, а ви маните се србски ови покрајина, где ево по другиј пут србска пролива се крв за народ, језик и олтар србскиј. Опростите се, велим, које вам је, као што исповедате, немило, - потражите места праотаца ваши – тамо вам господарити нико некрати, а богме овде вам је, као што видите, рок изишао, и ја вам добар стоим, да вам у томе послу нико протестирати неће.