PALUBA
March 28, 2024, 08:54:28 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik foruma PALUBAinfo
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 [190] 191 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722049 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2835 on: December 13, 2020, 10:04:53 am »

Босна на почетку 1858. године (наставак).

Од свештенства босанског ја већ пређох мирјанима. Христијански народ у Босни, као и у Ерцеговини и у млогим областима турским, има ту важну особину, што у њему нема тако званог вишег сталежа: будући се стара аристократија босанска нешто сатрла а нешто истурчила. Но неки од православни варошана, кои су промићурнији и кои су знали ползовати се околностима, богатише се и онда, кад најстрашнији притисак јаничарски гњечаше Босну, и држаху трговину у своим рукама; те тако готово у свима варошима у Босни, особито у онима, где је трговина већа (у Сарајеву, Бањалуки, Ливну, Тузли, Брчком, Новој вароши и др.), постаде особита каста (ред) трговаца, која чини неки род аристократије међу православним житељима босанским.
Пада у очи то, што су већина ови трговаца дошљаци. У варошима босанским мало је староседеоца Христијана: у пређашње време вароши бијаху чисто турске, па и данас турска стихија, као што ја већ рекох, млого је претежнија у њима. У Босни се може наћи занаџија староседеоца варошки; трговци пак готово сви воде своје порекло из Ерцеговине. Ерцеговина је земља гладна но у каменитим планинама њиним расту људи снажни, умерени, паметни и радни; стога се Ереговци радо изсељавају, и највише долазе у богату Босну, где претеку домородце способношћу у пословим трговним. Готово сви православни трговци у Бањалуци, доселили су се из Требиња; трговци сарајевски већином тако исто или сами или њини старији дошли су из различити места ерцеговачки.
Трговац босански тако је далеко од сељака као руски дворјанин од мужика: ја говорим, - дабогме, о друштвеном положењу, а не о грађанским правима и образовању, које је код босански трговаца на најнижем ступњу.Трговци у босанским варошима везани су међу собом врло јаким касетичким духом, и ова каста, на жалост, готово сасвим заслања прости народ. Трговци се увек умеду угодити с турским властима и врло се добро помажу њиима; с њима је такође увек добро и грчки владика и они га имају у своим рукама. Ослањајући се на пашу и на владику, они се једни слушају у пословима, кои се тичу целог православног народа: ако треба изабрати каког депутирца, или решити макар какву обштинску ствар, или поднети паши или влади какав акт, бирају решавају, и акт подписују главни трговци, па и не само у своје име него и у име целог православног народа; а дозвати кога од сељака на договор или да подпише акт, никоме ни на памет непада.
Од занаџија, они што су богатији иду к трговцима, а сиромашнији простоме народу. По положењу разлика је између варошана трговаца и сељака тежака врло велика. Први доиста сад немају места особито се тужити на своју судбу; њима је живот и имање готово подпуно обезбеђено; дажбине им нису тешке, јер најупропастителнији данак — на одкуп давана десетина — пада само на тежаке, а други државни данци, кои су за сељаке врло тешки, јер ови најмање, половину свога прихода морају дати закупцу и спахији, нимало не обремењују трговце. (Ја мислим поглавито о већим варошима у Босни. У варошицама, где је тек десетина Христијана трговаца а и мање, данци су и њима врло тешки, због неправичног разреза, и они још често пате од самовољства и глобе мудира па и од сами прости житеља Мусломана.)


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2836 on: December 13, 2020, 10:17:45 am »

А и владици, као што рекох, варошани млого мање плаћају него сељаци. Ако би православни варошани у Босни (поглавито у већим варошима) и имали места за што жалити се на своју владу, то може бити тек за поједине случаје, у коима је узето мито или учињено злоупотреблење и за страшно мртвило власти, које дави и угушује у земљи живот и развијање. Али кад ови варошани испореде како живе сад и како је било пре 30 — 40 година, за јаничара, кад њиов живот и имање зависаше од воље сваког Мусломана, онда они држе да сад благују. Стога је тако лако странцу преварити се, ако се он тек површно упозна са овим земљама, особито ако он тамо дође, као што чине готово сви западни путници, са спремљеном напред теоријом о прерођењу и почињујућој се 'цивилизацији' Турске. Он наоди вароши, у коима нема, до душе, радње европске, нема људи образовани, па нема ни могућности да се изобразе: али он види да житељи ти вароши живе мирно, раде своје послове, и да Христијане у њима нико не гони и не мучи; он може тамо запитати Христијане како они живе, али кога ће запитати (зна се кога), најбогатије трговце, кои су уобште задовољни својом судбом, а баш и ако знају стање земље неће га одкрити човеку страном, бојећи се да њине речи не дођу до ушију власти, но још пре ће они хвалити доброте најгорег фанатика Турчина и зулумћара. И мој ће путник отићи с пуним убеђењем да у Турској влада једнакост међу Христијанима и Мусломанима и да потомци Османови данас могу озбиља стати у ред цивилизовани и либерални народа.
А особито би се понео Француз или Енглез вером у то преображење ако му дође прилика разговорити се са самим старешинама области. Боже мој! с каквом ће му чистосрдачношћу они приказивати садашње недостатке Турске, које ћемо 'иншалах, химетиниз-иле' (ако Бог да, с нашом добротом), ми скоро поправити, с каквим ће му чувством говорити да у њину срцу нема никакве разлике међу Христијанима и Мусломанима! С каким ће жаром исказивати му своје бриге о том, да народ ужива свако добро, да се подижу цркве, заводе школе, да се граде путови, да се развија трговина и још и још! Странац ће зинути од чуда: он сирома незна изречење, по коме сваки рајетин убеђен дуговременим искуством, одређуе своје одношење к Турцима, и кои је прешао у пословицу, т. ј. да, 'Турчин говори Христијанину зато, да га лаже'; и 'где је Турчин пре радио сабљом ту сад ради преваром'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2837 on: December 14, 2020, 12:11:54 pm »

Треба само погледати на масу сељака па ће се човек од часа убедити да није у свој Босни онако, како се човеку чини у вароши. Стање сељака већ је описано у записки, коју сам раније навео. Горко је то, што је њима млого теже под управом образовани Османлија, него што је било кад самовољно владаше у Босни капетани и спахије. Бреме данака и дажбина десет пута је теже од онда, одкако су Османлије узеле Босну под своју руку, а суда и правде јадним Христијанима, сељацима, никако нема; нема у земљи каква год напредка, кои би могао увећати њине приходе према захтевању стамболске владе и њини несити чиновника. Све дажбине влади и владици, сви кулуци правитељству, и најпосле све незаконите глобе за обогаћење чиновника, све то лежи на врату јадни тежака Христијана: та Мусломан је свој, зато га нетреба глобити; а трговац, баш и ако је раја, нетреба да се узнемирује: јер ће сва варош повикати па се још и Европљани могу заузети зањ; а ко ће дознати то, што се ради у каквом сеоцу, у планинама, преко кои неће никакав глас до вароши долетети?
Закупци и чиновници упропастише сељаке сасвим, и главна је невоља у том, што аге босанске које пређе бише заклањачи своим кметима, угледајући се на цивилизоване Османлије, сад посташе први њини насилници; они научише од закупаца варати и у цедуљама неписмени народ, те тако удвојавају и утројавају своју глобу. Макар колико да је очевидно зло, макар да су вапијућа страдања сеоски житеља Христијана, опет њима тешко да ће бити помоћи, јербо Турска неће лако укинути систему закупа данака, јер јој је то најпоузданији приход, на кои она може напред рачунати, а зла, која чине закупци и спахије неће престати, поред свију обећања виши власти, - доклегод у Турској узживе Мусломани и Христијани: јербо у души свакога Мусломана, па макар он био и образован колико му драго, тиња дубока мрзост према Христијанину, чврста жеља газити га и гњавити. Стога ће сви закони и наредбе у корист Христијана још задуго остати само на артији у Турској; стога ће дуго још спахије и закупци, чиновници и меџлиси у ортаклуку арати јадне сељаке и недати им да допру пред суд и већу власт; стога ће дуто јоште красна и насељена добрим и снажним народом земља, као што је Босна, бити једна од најсиротији точки на кругу земаљском.
Зна се да сваки Бошњак Христијанин страшно мрзи на Турке како домородце тако и Османлије, само што последње презире и неверује им. Но пада у очи што ова мрзост, бар код простог народа, непростире се чак и на самог Султана. Јадним сељацима босанским 'цар' се чини у даљини, као неко мистично суштество, пуно доброте. 'Цар' вавијек жели добра својој сиротој раи, тако говоре они и мисле о њему, али цара варају чиновници: кад би он само знао како његови везири и мемури арају народ, кад би ми само могли изићи пред његове светле очи, предати у његове биеле руке наше жалбе и казати му све шта је и како је!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2838 on: December 14, 2020, 12:16:53 pm »

Ја реко да је стање сељака православне и римокатоличке вере готово једнако. Но ипак православни више трпе него католици. Последње снажно брани њино свештенство, а духовенство латинско има велики утицај на управљајуће Османлије и стои под заповешћу епископа домородца, кои се брине о своме стаду. Уз то о латинском свештенству и народу брину се и западне државе; аустријска влада, римска и лионска пропаганда подпомажу иј новцем; ту скоро је скупљена по свој аустријској царевини милостиња за Христијане (разуме се католике) у Турској. Посао овај подпомагала је и турска влада. Никаквог заклона никакве помоћи немају јадни православни. Не би ни они горе стајали од католика, кад би добијали од своје браће варошана онаку помоћ какву католици добијају са стране: јер католицима у Босни та је незгода што иј је по варошима мало а трговаца и људи богатији међу њима и нема.
Али на несрећу православни трговци ни најмање немисле да им треба побринути се о својој браћи сељацима. А они би им могли помоћи, кад би употребљавали на њину корист свој утицај на турске власти, кад би казивали зла и неправде, које се њима чине, и кад би подпомагали кукавне сељаке пред судом, тражеће правде. Но трговци су босански онде неми, где се ствар нетиче њиног џепа. Они су саможиви у највећој мери. Штавише они радо пристају уз Турке те заједно гуле сеоску браћу своју. Млоги од православни трговаца узимају на одкуп десетину или под аренду имање од - пропалица бегова, и тешко оним сељацима, кои њима падну шака: трговци православни горе иј цеде него Мусломани! Штавише трговци држе да је за њи боље, што су сељаци сиромашнији: они могу буд-зашто куповати од њи оне производе, које потом износе у Аустрију, које иначе не би сељаци хитали продати. Они немисле да се трговина развија и трговци богате по обштем напредку и благостању земље. Стога је православни трговац пред очима сељака у реду његови насилника: 'нама је велики зулум од ага, од мудира, од десетара, од владике и од трговаца'; ево ово је израз, кои ћете ви чути свакога тренутка од прости православни Бошњака.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2839 on: December 15, 2020, 09:58:01 am »

Описавши, колико знадо, стање народа у Босни, ја би сад желео представити карактер Бошњака, имаући највише на уму православног житеља. Додуше карактер Бошњака јесте готово онај исти, кои је у свију Срба; али ја незнам подпунце карактер народа у другим областима србским те да би могао потанко га определили. Бошњак је тром и крут; у њега је мало живости али није мало чврстине. Ова чврстина прелази у јогунство, кад се иде на то, да се остави какав стари обичај, па макар он наочиглед био и неваљао; али она прелази такође и у племенито јунаштво, кад бива нуждно бранити своју веру. То, што су Бошњаци тако крути и што немају живости, може се приписати понајвише дуговременом зулуму турском: њи пред Турцима обузима неки страх да и сами незнају зашто, немају никакве предузимателности; страшна безчувственост овладала је њима.
Ерцеговци су с те стране далеко бољи од Бошњака: они су живљи, више имају осећања за обшту дужност и предузимателнији су. Не знам је ли то природно својство или последила историјски узрока. По свој прилици, суседство слободне Црне Горе имало је благодетни утицај на духовну снагу ерцеговачки Христијана: ја то одтуда изводим, што су готово сви они људи, кои су у Босни па и у другим местима ерцеговачким, показали ма какву умну радњу, и већина трговаца, кои се обогатише својом предузимателношћу, дошљаци из Требиња, Попова, Бањана, Дробњака и други ерцеговачки места, која су суседна Црној Гори. Зулум и страх везали су и сам језик простоме Бошњаку: говор је његов збркан и без смисла: он вам од прве речи каже, да страда, да му је тешко, да га је убио зулум; но ви ћете се доста намучити у разговору с њим, докле дознате од њега јасно нашто се управо он жали. Зулум и страх научили су га да лаже и то често врло грубо. Зулум и страх убили су у њему обшти интерес: сваки се брине само да се сам извуче из невоља да себе заклони; прегорење себе у корист обшту још се додуше може наћи међу сељацима и свештенством, али међу варошанима никако.
Уобште несрећне околности развише у наивећој мери у србском народу служење личним користима на штету обштем добру. Дух цепања и неслоге још за независности подгризаше све основе србске државе и најпосле је предаде непријатељима њиним. Од оног доба, кад Срби падоше под власт туђина, Турака, Аустријанаца и Млетака, овај упропашћујући дух мораде још ојачати; јербо оно што подпомагаше његов развитак суштествоваше, а оног што би му могло стати на пут и одолети га, т. ј. обштег народног и државног отечествољубија, небијаше. И доиста цепање и неслога у србском племену дођоше дотле, да се човек упропастити мора кад то види. Међу житељима одвоити земаља србски бива таквог непријатељства и зависти какву Рус ни поњати неможе. У свакој земљи србској нема села, које неби гледало попреко на село суседно; нема села, у коме неби било унутрашње зависти и неслоге. А у Босни је ова оскудица обштега духа још већа него и у којој земљи србској, и то највише због несрећне системе кметовства, о којој ја говорих раније. Глас обште неслоге занемљује само онде, где се ствар тиче вере и цркве: њој су Бошњаци, као и сви Срби предани у највећој мери и готови су сви гинути за њу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2840 on: December 15, 2020, 10:00:29 am »

Овде треба казати да сељаци млого радије дају на цркву него варошани. Сељак је готов дати последњу своју крвавицу, да би подигао цркву у своме селу; а трговац нерадо даје на цркву и део онога, што му претиче. Друга красна црта у карактеру православни босански сељака јесте жеља за науком: међу њима ћете наћи млого самоука, кои знају и читају књиге црквене; сви из реда желе да им се деца науче читати и писати, и у млогим местима у Босни имају основне школе, које су подигли сами сељаци, под управом и настојавањем свештеника. Србски се народ праведно поноси своим јунаштвом, но Бошњаци су, чини ми се , и у старо доба уступали другим Србима у том послу, а сада се о јунаштву Бошњака христијана неможе ни говорити зато што су се они сасвим одучили од оружја; па и Мусломани немогу се назвати јунацима, већ напротив они показаше противно качество, и то не једном, у војнама своим на Црну Гору и у своим устанцима противу султанске власти. Наоружаног Христијанина они се боје као ватре; а кад иј године 1852. отераше у солдате, онда старешине њине бише врло незадовољне њином глупошћу и непослушношћу. Међутим Бошњаци су стасити, снажни и изгледа доста јуначког, и ја држим, да њи задане макар какво патриотско чувство а да дођу у руке добрим вођама, од њи би изишла врло ваљана војска.
У осталом, Бошњаци се одликују љубављу к животу породичном, добродушјем, гостољубљем и природним појетичким духом, својственим свима Славенима. Доцније, ако им се олакша тешка судба, нестаће, надам се, оног њиног мртвила, пропашће рђава качества — чеда зулума и страха; али, проричем смело, ако иј због какви му драго околности, раније или доцније, ма чија сила споља неподржи и неупути, Бошњаци, остављени сами себи, никад се неће отрести своје садашње апатије (безчувствености) ни постати учестници радње славенски народности. Овако немило прорицање ја оснивам прво на томе, што је народ босански подељен на три непријатељуће једна другој вере које потиру сваку могућност заједничке радње у тој земљи; друго на томе, што у православнима, кои су и најјачи бројем и по природи најсклонији на на рад и развијање, саможивост и неслога затиру сваку тежњу к обштој користи. Овим жалостним прорицањем завршујем ја свој опис данашњег стања Босне; но у Бога је дуга рука а велика милост: кад се даде православним Христијанима босанским моћ сачувати своју веру и своју народност кроз страдања од толико векова и кроз толике саблазне, онда то јемачно није било зато, да они довека остану сужњи у мртвоме сну; јемачно ће и они бити награђени за своју мученичку прошлост и безутешну садашњост лепшом будућношћу, у којој ће се развити тињајуће у њима силе и они ће пристати у заједнички живот славенске породице.

У Мостару 25. Марта 1858. године. А. Гиљфердинг.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2841 on: December 15, 2020, 10:02:36 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Стари мост у Мостару.jpg (230.28 KB, 962x660 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2842 on: December 15, 2020, 10:56:01 am »

У бањалучком листу 'Развитак', број 5. и 6. из 1910. године, штампан је чланак Три поповске буне, које је по народном приповедању, забележио Коста Ковачевић, свештеник. Писац поменутог чланка, између осталог, пише:

У Босанској Посавини биле су три буне које су, и по времену и по мјестима гдје су се збиле, у близу биле. Све трима овим бунама били су покретачи свештеници који су се увијек јављали као вође и браниоци народа свога, како ријечју тако и дјелом, како с крстом тако с пушком у руци. Ове три буне народ је назвао по именима свештеника и који су их покренули и руководили, те им је тако из признања имена обесмртио и овјековјечио. Ну, ми ћемо ове буне назвати овдје још и по именима мјеста у којима су биле. Прва буна, названа Поп Јовичина Буна или Дервентска Буна, била је 1834. године; друга, названа Поп Хаџина  или Требавска Буна, била је 1858. године, а трећа, Протина Буна или Орашка Буна, била је такође 1858. године. (Ове исте године била је буна и на Дољанима код Бихаћа коју је покренуо Ристо Јејић, те је сва прилика да су њихови покретачи споразумни били.)
Ове пошљедње двије буне, и ако су биле у једној истој години, и ако су споразумно и заједнички припремане и предузете, ипак их народ назива и сматра као двије засебне буне, и то поуздано зато што се њихове вође и устаници нису могли спојити и што су им битке засебне и одвојене биле, једна у Требави а друга у Орашју на Сави.
Ове су све три буне биле против трећине, јер је она тада нашем народу у Посавини била нова и врло тешка установа. Против увођења трећине народ је најприје законитим путем, усмено и писмено, протествовао, па кад му ти бездимни протести нису користили, он се тада прихватио ватре и кубуре палио је и убијао!
Поп Јовичина буна (в. стр. 186.).
Поп Хаџина буна. Поп Хаџина буна била је концем септембра 1858 у Градачкој Нахији, а захватила је неколико села и данашњег Грачаничког Котара. И ова је буна била такође против трећине, и успјела је у толико што од тада, па и данас, у Тузланском Округу кмети не дају агама од сијена половину, као што је то по другим Окрузима, него само трећину.
Прије ове буне, скоро на годину и више дана, свијет се по селима почео против терета трећине тужити и викати, са агама и беговима кавжити се, предајући турским властима молбе и жалбе, и пријетећи чак да неће више земље обрађивати. Наши тежаци у турско вријеме највише су нерадом пријетили, и то на овај начин: Покупе се из једног или више села на стотине тежака, поскидају с плугова све гвожђе - цртала и лемеше - те пођу у град, и то обично недјељом или пазарним даном, да је више граје и тако дођу пред укумет, и ту почну бацати на гомилу цртала и лемеше, вичући кајмакаму и осталим забитима: 'Ево вам нашијех плугова! Ми више не можемо и нећемо радити земљу, ако нам нећете наше терете облакшати!'
Пошто је тада на тај начин и у Градачкој и Грачаничкој Нахији почео свијет викати, бунити се и пријетити да неће радити земљу, излазили су многи царски људи те народ по селима умиривали. По жељи турских власти ишао је тада по варошима и селима и владика зворнички Агатангел који је, по казивању народном, био добар владика, те је народ молио и савјетовао да се умири. Кад га свијет није хтио да послуша и да се умири, он се, видјећи, да ће букнути права буна, врати у Зворник, остави епархију и оде у Цариград, а у Тузли остаде његов помоћник епископ Мелентије.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2843 on: December 15, 2020, 11:03:43 am »

За то вријеме док се народ бунио и против трећине протествовао, Поп Хаџија и Прото из Орашја су се састајали, договарали и кројили план како да подигну прави устанак. Њих су двојица најприје ишли у Славонију, тамо се с неким договарали и барут наручивали. Пошто су тако пушке и барут наручили и пошто су се споразумјели да заједнички устанак подигну и да претходно припреме за дјело попове и све виђеније људе по селима, они се врате из Славоније у Босну и оде сваки своме крају.
Поп Хаџија је донио собом један товар барута и само седам великих пушака кремењача (шоца) а остало му је у Славонији обећано да ће се накнадно послати, но он више није добио ни пушака ни барута. Осим тих седам 'шоца' имало је само неколико његових устаника дугачке старинске пушке кремењаче и нешто малих пушака, а сви остали имали су само заоштрено и опаљено коље, те су се морали доцније тим тући и борити.  (Хаџи-поп Петко Јагодић рођен је у Бабешници, засеоку села Врањака, у Градачком Котару. За вријеме буне било му је од прилике 40 година.)
Помоћници Попа Хаџије били су прото Павле из Осјечана и поп Станко Вуковић који је живио у кући свога оца Вуке Марића у Врањаку, а село му је Копривна била парохија. Поп Павле је погинуо послије буне код своје куће. Убио га је неки булугбаша Девереџија. Поп Станко је послије буне побјегао у Србију и тамо и умро. За њега је свијет говорио да га пушка не бије, јер је, веле, носио некакву светињу уза се.
Поп Хаџија је на 20 дана прије битке отишао у Требаву, и ту је, у кући Митра Марића, био с њиме сакривен Симо Стјепић из Врањака, неки Боко Крајишник из Крајине и један младић из Славоније, по имену Милош, коме је било од прилике 18 година. Они су редовно, пуних 15 дана, свако вече излазили на брдо Вис више куће Митра Марића и погледали су хоће ли се угледати ватра и пламен доље код Саве гдје је био прото Орашки који би, према споразуму, почео први палити беговске чардаке, па би и они одмах отпочели.
Ну, пошто је тада, пошљедњих дана мјесеца септембра, била велика магла, није се могло видјети када је паљење у Орашју почело. Они, дакле, нијесу могли ватре опазити, али је неко случајно из доњих села дошао и јавио да је прото у Орашју већ почео палити. Чим је то Поп Хаџија чуо, одмах нареди да се почну палити беговски конаци у Скугрићу, Копривни, Осјечанима, Кожусима, Чифчијама и т. д., те је тако палио и уједно народ дизао на оружје против обијесног беговата.
Пошто су многи католици били дошли и јавили се Попу Хаџији, то су Срби устаници одмах предложили Попу Хаџији и попу Павлу да их приме, а тако исто и да све околне католике на устанак дигну. Поп Хаџија је хтио пристати на тај устанички предлог, али поп Павле рече: 'Нека католици оду најприје својим законошама, па ако њихове законоше хтједну с њима у устанак поћи, онда ћемо братски и заједно ратовати, а ако не хтједну, не треба да их ми силом нагонимо.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2844 on: December 16, 2020, 06:46:42 pm »

Устаници су се почели скупљати у суботу, и то прикупљање је трајало до сриједе, те је битка с Турцима била у сриједу 30. септембра, уочи Покрова Богородичног који је био у четвртак. Једни опет веле да је битка била баш на сам Покров Богородичин. Битка је отворена и вођена на Дугој Њиви која се налази између села Ријечана, Палежнице, Врањака и Сјене. Сада је Дуга Њива граница између котара Градачца и Грачанице.
Срби су ископали на Дугој Њиви један дугачак шанац и засекли се поврх тога кладама и шумом. Барјактар је био Симо Ђерић из Адара, млад, снажан и прикладан момак. Очевици веле да се насмијао када су му свештеници барјак предали. Барјак је прављен у селу, на брзу руку, и био је бијел, а около црвен са крстом горе.
Док су се наши устаници скупљали у Требави на Дугој Њиви, дотле су се Турци прикупљали у Грачаници и отуда преко села пошли према Дугој Њиви. Турке је, веле, предводио Ахмет-ага Зукобашић из Грачанице, и с њиме је било највише грачаничких Турака којима су се придружили и Турци из Тареваца. Они су сви били наоружани пушкама, сабљама и ножевима. Топови им још нису били стигли. Турака је било много више него Срба, али веле да их је много више и изгинуло, и то највише Турака Таревљака. У самој битки погинуло је, кажу, око 130 Турака, а 12 Срба. Али су Турци доцније изван битке, идући по селима, много више Срба побили да се накнаде за оно што се у боју изгубили.
У овом боју зна се да се ови угледни људи изгинули: Митар Марић и Цвијан Симић из Ријечана, Пејкан Вуковић и Лука Акшамовић из Врањака, Симо Јањић, син у то вријеме чувеног Јање Путаљевића из Толисе и многи други. Ну, двојица од првих и главних устаника, Зарија Мијатовић и Васиљ Павичић, оба из Осјечана, нису погинули. Зарија Мијатовић имао је сабљу, и он се је у том боју показао најхрабрији. Васиљ Павичић показао се је такођер врло храбар и јуначан, али он се послије боја није више враћао кући него је дуго по Босни хајдуковао. Осјечанци су се уопште у љутој борби на Дугој Њиви показали као прави јунаци.
Требавска битка била је страшна и очајна, и трајала је готово читав дан. Срби су били потрошили сав барут. Поп Хаџија је прије боја послао био 50 момака на Орашје да од Проте орашког донесу џебане, али су се момци вратили без џебане. Свијет је непрестано викао и тражио од Попа Хаџије оружја и барута, а он је, надајући се да ће момци донијети, говорио устаницима да се притрпе и да ће доћи колико год треба. Кад напошљетку, није ништа дошло, устанак се није могао даље ни продужити, те се свијет, без оружја и барута а пред много већи бројем Турака, морао ту вече повући са бојишта.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2845 on: December 16, 2020, 06:51:08 pm »

Сјутра дан послије боја, то јест, у четвртак на Покров Богородичин, устаника није већ било на Дугој Њиви, и тек тадa нaвaлише Турци са свију страна. Нуман-бег из Добоја довео је Турке добојске, тешањске, травничке и маглајске. Асан-бег из Градачца дошао је са градачачким и тузланским Турцима. Ови су били већ и топове извукли, али устаника на окупу није било више, јер су се били повукли у дубину шума.
Поп Хаџија је одмах иза битке, када је видјео да неће добити оружја и барута, узео Симу Стјепића из Врањака, који је такође у боју био, те с њим преко Врањака сишао Босни. Ту су узели чамац, спустили се низ Босну испод Тареваца поред Модриче у Б. Шамац, прешли преко Саве у Славонију, а одатлен су отишли у Србију, гдје је Поп Хаџија добiо парохију.
Када се jе буна слегла и народ примирио, дошао је један турски паша да испита народ о узроцима који су га кренули на устанак. Са пашом је испитивао народ и епископ Мелентије. Сви су се кнезови тужили паши на трећину. Од свију кнезова највиши се одликовао Зарија Видовић, кнез из Врањака, човјек вјешт, отресит, рјечит и слободан. Када је паша питао да му кнезови означе ко су били коловође устанка, тада је Зарија Видовић, досјетивши се, брзо одговорио испред свију кнезова да су коловође и зачетници устанка они што су већ били изгинули, и стао их је по имену ређати. Кнез Зарија је знао да би Турци живе коловође похватали, мучили и сјекли. Зато је, да би живе спасао, свалио кривицу на мртве!
На годину дана послије вратио се је Поп Хаџија из Србије у Босну, те дошао у своју стару парохију Врањак и почео је послуживати, и ако је имала свог пароха, не питајући за дозволу ни патрике ни владике, како то народ каже. Пошто су га сматрали као једног мученика и страдалника, и како је био већ сасвим остарио и обијелио, нису га хтјеле узнемиривати ни црквене ни политичке власти, и он је послије непуну годину дана мирно склопио очи, и сахрањен је у својој родној земљи, за коју се је на Дугој Њиви храбро и јуначки борио!

Протина буна. Ова је буна била само неколико дана прије Хаџине Буне, дакле и она у мјесецу септембру 1858 године. За вријеме ове буне погинуо је неки Салих-бег из Градачца. Вели се да га је убио Прото. Прото је узео Салихбегово оружје и коња алата. На овоме алату је Прото послије битке препливао Саву и пребјегао у Славонију, а одатле отишао у Србију.
Тада су Турци запалили стару обудовачку цркву. С тога је доцније султан односно Блистателна Порта дала 100.000 гроша за зидање нове цркве у Обудовцу. И заиста, нешто тим новцем, а више народним радом и многим прилозима сазидана је данашња лијепа и велика црква у Обудовцу.
Зна се да је са Протом у Орашкој буни учествовао и поп Марко Симић, родом из Ријечана, а кућа му је и парохија била у Баткуши близу Обудовца. Он је такође послије битке побјегао у Србију, и доскора је живјео у Крупњу, у Подрињском Округу.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2846 on: December 17, 2020, 10:44:03 am »

Успомене проте П. Јовановића, Буна у Посавини 1858. године (или протина и хаџијина буна).

До 1848. године раја је била дужна држави давати десетину, бегу деветину и ићи у беглучење. Тахир-паша је 1848. укинуо беглучење. Укидање беглучења био је за бегове велики губитак, па су зато тражили од султана да им се досуди трећина. Но раја никако не пристаде, поче се бунити и трећину ускраћивати. Кад су бегови трећину почели насилно скупљати и у закуп давати, крајем 1852. г. јављају се покрети бунтовног расположења. Један такав покрет јавио се 1853. г. у Градачкој нахији, јер је у том крају, тих година, јако порастао закуп трећине. Та борба бегова и кметова наставља се стално и 1854. и 1855. и 1856. године.
У мају 1857. одржана је у Тузли скупштина хришћана сељака. На њој је израђена претставка за султана. Ова претставка, као и друге раније, остала је без успеха. Једног дана дође мноштво сељака из Зворничке нахије у Тузлу пред конак Мустафа-паше да га моли да трећину укине, и почну плакати и јаукати. Овај јавни протест сељака, кои је познат под именом 'плач раје Зворничке нахије', само је пашу разбеснео, те је рају растерао а коловође позатварао. Сељаци и даље продуже да траже укидање трећине. Нури-паша, тузлански кајмакам, покушао је разним средствима да сељаке присили на трећину и у ту сврху послужио се Мелентијем, Грком, замеником зворничко-тузланског митрополита Агатангела, затим бискупом фра Маријаном Шуњићем и неким виђенијим трговцима, да они саветима наговоре кметове да пристану на трећину. Овај покушај Нури-паше завршио се потпуним неуспeхом. Али због неуспеха страдао је митополит Агатангел. Бегови су га свргли с положаја, јер је, насупрот своме помоћнику, Мелентију, био на страни кметова.
Кад су молбе сељака остале без икаквог успеха и када је Нури-паша почео народне изасланике хапсити, окивати и терати у Сарајево, где им се заметао траг, борбенији сељаци почну да помишљају на одпор оружјем. Ситуација се у току зиме 1957. и пролећа 1858. године све више погоршавала тако да је скоро сав народ био за покрет.Односи између бегова и раје су се погоршавали и претворили у прави устанак. На збору у Градачцу Нури-паша је прочитао наредбу да кметови отсада морају беговима давати трећину. Против овога одлучно је иступио поп Стоја Стојачевић из Жабара са 11 кметова. Нури-паша, љутит, одмах је још на збору ухватио попа Стојана и свих 11 кметова и ставио их у окове. Осталима рече да се добро промисле, јер да ће се после три дана трећина силом узети од кметова. Овај поступак узбуни целу градачку нахију. Народ поче палити беговске конаке. За ово бегови похватају 13 коловођа и оковане их пошаљу у Сарајево, и дођоше у село Врањак, па ухвате и Хаџи поп Петка Јагодића. Овај поступак бегова распали народ.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2847 on: December 17, 2020, 10:52:24 am »

На једном састанку одабрани људи придобију Стеву Аврамовића, проту из Орашја, да у овој борби преузме вођство, што он и прихвати. Прота Аврамовић био је за ову прилику као наручен. Имао је под својом управом свештенике Градачке и Орашке нахије, који су били уз народ и против трећине.
Прота  Стева је пореклом Херцеговац. Његов родоначелник, Хаџи поп Стеван Поповић доселио се у горњу Слатину за време Карађорђевог устанка, а одатле се, после извесног времена, отселио у Орашје. Из Орашја је опслуживао сва села уза Саву, од Човића Поља па до Босне. Последњи поп из ове поповске породице Хаџи попа Стевана, колико се зна, био је Максим, поп у Човић Пољу. Прото је по неким уредбама учествовао као претседник приликом суђења Србима и као такав био заступник интереса српског народа. Био је човек бистар, речит, одважан и енергичан. Стога су га Срби волели и поштовали, а Турци га се прибојавали. Најзад, прота је био на граници, где је лако одржавао везе са руским и аустриским конзулом у Жупањи, као и са српским избеглицама у Аустрији и Србији.
Поред проте Стевана Аврамовића, друга важна личност у овој буни био је Хаџи поп Петко Јагодић из Врањака. За порекло Хаџи поп Петка не зна се тачно. Вероватно је потомак попа Ђерка који је у Врањаку и Копривини поповао крајем XVIII или почетком XIX века. Успомена на попа Ђерка је 'Ђелинско брдо', где му је била ћелија.
У самом почетку прота Стева је био за мирно решење, јер је био свестан турске снаге и био је очевидац трагедије попа Јовице Илића. Преузевши вођство, прота је одмах ступио у везу са свештеницима и виђенијим људима Орашке и Градачке нахије и предузео потребне припреме за случај дизања буне. Поп Јаћим Степановић из Црквине одлазио је у Београд и доносио упуства за устанак. Хаџи поп Петко и прота Павле Трифуновић из Осјечана преузели су на себе бригу о организовању устанка у њиховом крају, у Требави. Како је и римокатолике иста невоља тиштала, прота Стева је ступио у везу са својим суседом фра Стјепаном Микићем-Швабићем, гвардијаном манастира Рашчице, у Доњој Толиси. Овај му се радо одазвао и преузео вођство римокатолика. Прота га је код Обудовачке цркве Србима претставио, и он је дао реч да ће с њима заједнички радити. Овај родољубиви фрањевац доиста је био одан тој народној ствари и долазио је на тајне састанке и радио у споразуму с протом Стевом.
После састанка у Горњем Жабару преузео је прота Стева наоружање из Аустрије, из Винковца и Вуковара, преко босанских избеглица Ристе Јовичића – Стојанчевића, званог чике из Брвника, и Ристе Јејића из Црквине. Неки тврде да је прота био у вези с кнезом Милошем и МИхаилом. Оружје је плаћено стоком. Веле да је 500 волова и 100 коња пребачено преко Саве за муницију и наручено 3000 пушака и 15 товара барута и олова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2848 on: December 17, 2020, 10:56:08 am »

Почетком Покровског поста дошао је извештај да ће муниција стићи лађом у тишанске врбаке, ниже Босанског Шамца. Дана 23. и 24. септембра 1858. године дошли су с воловским колима људи из Баткуше и Брвника по муницију. Како још није дошла лађа с муницијом, колари се сакрију у врбак и кукурузе. Таман кад су муницију натоварили појави се са заптијама Мехмед-ага Громић, буљубаша из Градачца. Колари (рабаџије) тад оставе кола и разбегну се по кукурузима, а Мехмед-ага отера муницију. Затим крене у потеру за рабаџијама и не могавши их похватати потера њихове строднике, и то: Марка Јовановића, Нику Петровића и Ђорђа Косановића, све из Баткуше; Илију Ђорђевића из Брвника; Лазара Софрена Тешића из Доње Слатине и још неке друге.
Кад прота и остале вође чују да су издани и да је муниција ухваћена, а поменути Срби повезани и потерани у Градачац, Перо Стојанчевић са неколико одважнијих другова похита у Тишину да отме муницију, али је муниција до његовог доласка била већ одвезена у Градачац. Тада они запале ђумуркану у Босанском Шамцу.
Слутња Срба да ће их римокатолици издати овом приликом се обистинила. Они не само да су одустали од сваке акције, кад је муниција у Шамцу ухваћена, већ су још и обудовачког субашу склонили од устаничке потере у манастир Рашчицу, а Марка Арсића из Орашја, кад је дошао да их диже на устанак, затворили су.
Крајем септембра сељаци су почели да пале беговске чардаке у околини Орашја што је прихватио и грачанички крај. За час су били у ватри конаци у Скугрићу, Копривни, Ослечанима, Кожухама, Чивчијама итд. До веће борбе дошло је 26. септембра код Обудоваца, у којој је пало 15 Турака… У хришћанском логору је владала општа строгост. Све што припада беговима бива сравњено са земљом, исто као и куће оних хришћана које означе као отпаднике и издајице. Испред устаника Турци су се склонили у Градачац. Устаници су посели мостове и кланце, да спрече Турцима долазак помоћи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #2849 on: December 18, 2020, 12:19:55 pm »

Ова околност изазвала је пре одређеног рока устанак. Устаници се на брзину почну скупљати између Градачца и Брчког и стављати под команду проте Аврамовића. Турци су против њих одмах послали регуларне своје трупе и башибозук, који су од устаника тражили да се предају и положе оружје. Устаници на то не пристану. Зато је 28. септембра 1858. године код Орашја дошло до прве борбе са устаницима, који су имали мало пушака и највише су били наоружани секирама и косама. Борба се водила код села Липика, где је изненађене устанике напала већа турска чета састављена од регуларне војске. Устаници нападну читлук-сахибије, који су стајали напред, па их сузбију и натерају у бег. Војска устави бегунце и врати их натраг. Бој се настави и заврши се поразом устаника, који се разбегну на све стране. Освојивши 28. септембра Орашје, Турци га спале а становништво, које није побегло, покољу.
Са Хаџи поп Петком, у његовом крају Требави, радили су на организовању устанка прота Павле Трифуновић и поп Марко Попадић, оба из Осјечана, те поп Ђурица Живковић из Српске Зелине. Уз њих су били најглавнији помагачи и организатори Цвијан Госпавић – Симић и Ристо Марић, оба из Осјечана. Поред ове двојице били су помагачи: Ристо Миланковић, Јован Радић – Лукић, Милан Милиновић, Саило Јеремић, сви из Горње Толисе; Јован Видић, Симо Рогуљ, Маркан Стјепановић и Јово Мицић – Јовић, сви из Врањака; браћа Стојан и Јевто Кузмановић, Божо Јевтић – Биоградлић и Стеваније Стефановић, сви из Копривне; Јово Мркоњић, Захарије Видовић, Јово Купрес и Никола Тривић, сви из Кожуха; Никола Ђукић зв. Ђукица, Спасоје Павица, Ковач Благоје, Јово Марић, Трифко Божић и Марко Петровић, сви из Осјечана.
Кад су прото Стево и Хаџи поп Петко уговорили да о Покрову пресвете Богородице дигну устанак, уговорили су и то: да Стева први отпочне, и ватром даде знак за устанак у Требави.
Хаџи поп Петко, поп Станко Вуковић и прота Павле Трифуновић, те Васиљ Павичић из Доњих Осјечана, Раде Купрес из Кожуха, Сима Пањић из Горње Толисе, сакупе око 800 устаника и у заказано време запале неколико беговских конака и 'засеку се' на Дугој Њиви. У Требави су узалуд очекивали и погледали из Посавине знак за устанак, али знака није било.
Logged
Pages:  1 ... 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 [190] 191 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.045 seconds with 23 queries.