Српске буне

[JASON]

Но овај уговор доцније хајдук Ћурчија са својим ајдуцима нападањем на Турке тог краја самовољно наруши.

Ћурчија Ђорђе

Ћурчија Ћорђе, родио се у селу Босуту, у Срему; презиме му је било Обрадовић, али се никад није звао другојаче него овако како је записано. У Србију је прешао још као дете. Најприје је живео у Крупњу, као мајстор ћурчија, од чега му је и презиме остало. Доцније се одметнуо у хајдуке и био је најславнији харамбаша на свему оном крају.
Како је чуо да је у Шумадији букнуо устанак, одмах је и своје нападе на Турке раширио, и тако се је састао с Јаковом Ненадовићем који је с ваљевском нахијом приступао к Шапцу.
На Лазареву Суботу, 1804, код манастира Чокешине, пред онај крвави бој у ком су устаници онако страдали и браћа Недићи онако јунаштво показали, Ћурчија се свади с Јаковом, па са својим људма оде у планину.
Мало доцније, Јаков заузме Шабац и сву шабачку нахију, па постави своје људе на скелама и по селима за управнике.
Ћурчија се, тада, помири с њиме, и оба заједно оду најпре на Врачар - на позив Карађорђев - а после, заједно с овим, на Пожаревац.
Kaд се Пожаревац преда, старешине све оне ствари, као и новце, што узму од Турака поделе између себе; и тако се међу осталим даду Јакову три ножа: један да узме себи, а друга два да да својим четобашама, за које мисли да су ји заслужили. Ђурчија, који је у самом почетку буне дошао к Јакову с неколико момака, и од првога дана пошао уз њ и барјак пред њим понио, потом се неколико пута с Турцима срећно тукао, и он највише шабачку нахију подигао, и сам собом негде од Турака барјак отео и свог барјактара стекао, - по правди се надао да ће од та три ножа један њему допасти. Но Јаков онај нож коме се Ћурчија надао да своме зету, кнезу Пеји; за то се Ћурчија врло расрди на Јакова, и опоменувши се онога што је било на Чокешини, добро се сваде, па Ћурчија са својим момцима отиде од Јакова, и стане се на Врачару сам за себе тући с Турцима.
У том Карађорђе изда заповест да се по логорима не мећу пушке узалуд, а један Ћурчијин момак, по имену Тимотије, или не знајући за ту заповест, или мислећи да је он, као Ћурчијин момак, може и преступити, избаци пушку на дивљу патку, а Кара-Ђорђе дотрчи тамо где пушка пукне, пак стане питати ко је. Како му тога момка покажу прстом, а он ни пет ни девет, него запали из пиштоља те њега по средини, но срећом не убије га на место, него га врло рани. Кад то чује Ћурчија, врло му буде жао и расрди се на Ђорђа, па се после неколико дана са својим момцима (који су њега звали Ћуртом, а остали људи њи Ћуртиновцима) дигне с Врачара и отиде уза Саву к Шабцу, и  тамо отера Јаковљеве људе, а намести своје. На митровачку скелу метне својега брата Јована.
Баш кад је Ћурчија, тако љутит идући од Београда, стигао у Шабац, и свој свилени барјак побио на српском варошишту, удари из Босне Бећир-Паша с војском да, по уговору са Србима, дахиску силу скрати. Кад Турци виде како се вије Ћурчијин барјак, онда ће један старац, ухвативши се за браду, викнути:
— Вала и била! ево бијела брада а барјака хајдучкога не виђех до данаске!
Растеравши Јаковљеве људе и наместивши своје, Ћурчија оде тући се с Турцима који су били јако навалили испреко Дрине, особито према Лозници и Јадру. У том је био јунак свуда, али не и срећан свуда; особито се узмицало где није било њега и његовога чврстога запта. При свем том, он је или побио или растерао све Турке који су били у Крупњу, у Лозници, и у Лешници. У Шурицама запалио је Алибегове дворе, покупио од народа џелеп говеда, послао на Митровицу то продао, и за те новце купио барута па раздао војсци. Најпосле се стани у шуми Ранитовачи на утоку Јадра у Дрину.
Међу тим Мус-Ага, који је, по ранијем уговору са Србима, морао оставити Шабац и отићи у Босну, скупи у Босни неколико добрих коњаника, прође невиђен кроз Мачву, дође к Шапцу, посече на бајиру 70 Срба, уђе у шабачки град и, после краткога бављења, врати се на траг у Босну. Говорило се је онда да је само дошао те ископао својих сто ока дуката које је био закопао у граду.
Јаков опет, како је чуо шта је Ћурчија урадио од његових људи, почне му радити о глави. За то разгласи да је Ћурчија издао Јадар и Мачву Турцима за новце. И тако га, на Врачару, оптужи код Карађорђа и других војвода, као издајника, хајдука, и зулумћара, и добије допуштење да иде с војском да га убије, и онај крај умири и уреди. И да би то могао лакше учинити, и као свакад да би имао изговор да га није сам он убио него у договору са свима, крене нешто војске и из београдске нахије. Ћурчијина нарав, његова свађа са Николом Грбовићем и Луком Лазаревићем, као и поменути продор Турака од Дрине, убрзали су одлуку о његовом уклањању.
Изишавши с овом војском у Мачву, Јаков није хтео ништа дирати у оне људе које је Ћурчија био понамештао, него прође с миром у Ново Село. Ту се улогори, па пише у Јадар Ћурчији да му дође на састанак, да се договоре како ће унапредак онај крај чувати од Турака. Ћурчија кад прими то писмо, не бојећи се нити што сумњајући, остави своје момке у Јадру па само с тројицом (са Симом из Церовца, с Петром и Николом, двојицом рођене браће из Бадање, дође у Ново Село. Јаков, премда је имао читаву војску а Ћурчија само три момка, опет је био у великој бризи, како ће га погубити; јер се бојао да не опази, и на ново се не похајдучи, па после не би имао мира ни дању ни ноћу; а како се год бојао њега тако исто и његовога момка Симе Церовца. За то их, кад дођу, прими врло лепо, а нареди своје момке да гледају да их убију оба у једно време. Кад Ћурчија, после ручка, легне под чадором да спава, Јаковљевци седну са Симом на неку кладу, и навале да га опоје, па се притворе да хоће да пазаре неке његове пиштоље: а кад он једнима да пиштоље да гледају, други га превале преко кладе, и закољу као јагње. Опазивши то, један од оне двојице браће из Бадање отрчи Ћурчији под чадор па повиче:
- Арамбаша! Од Бога не нашао! Убише Ваљевци Симу!
Ћурчија скочи, и повиче :
- Камо мој коњ?
А кад види да се већ ни до коња доћи не може, сподадне пушку по средини, па побегне преко логора а Ваљевци повичу:
— Ај, море, удрите хајдука!
Са свих страна оспу се на њ пушке, и одмах га, тако у бежању, удари седамнаест пушака; онда он потегне пиштољ те из једне колибе растера људе, и ту избаци неколико пушака на оне који су на њега изокола једнако пуцали, али га ране савладају, те падне на земљу, а људи са стране притрче те га примлате пушкама кијачки, и још онако жива свуку га, и разграбе му хаљине и оружје. Ту погину и она му два момка из Бадање. Како Ћурчије нестане с овога света, Јаков одмах пошље своје људе, те убију и брата његова на митровачкој скели; а друге разашље по свој шабачкој нахији, те побију више од 30 Ћуртиноваца, а остали се разбегну и посакривају. Јаков намести опет своје људе, као што су и пре били и, наплативши добро своју попутнину како од Мачвана што су Турке пропустили, тако и од шабачких Турака, што су их примили, врати се с војском к Београду.
У Ђорђа Ћурчије био је писар потоњи славни Јадранин, Вук Ст. Караџић, који је већином ово и записао о своме старешини.

[JASON]

Посредовање Аустрије за измирење.

Поплашени ширењем и успехом устаника дахије и београдски паша молили су више пута главног команданта аустриске границе да посредује за измирење Срба и Турака.
Поводом тих молби, генерал Женеј позвао је, по наредби своје владе, београдског пашу, и старешине устаника да пошаљу своје пуномоћнике на један састанак који ће се одржати 10. маја, у Земуну. Услед тога Карађорђе је сазвао све главне старешине из свих крајева на једну припремну скупштину. На тој скупштини Карађорђе је саопштио садржину генераловог писма и ту су одмах утврђени услови за повраћај мира. У исто време одређени су људи, који ће ићи на састанак, као пуномоћници устаника.
Састанак је одржан у одређени дан. Аустријанци су му дали врло свечан карактер. Изасланици дахија и паше били с многобројни.
Кад су сви турски изасланици заузели своја места, генерал је дошао у пратњи виших официра и чиновника. После поздрава са виђенијим Турцима, он им је рекао да је, на њихову молбу, дошао из Петроварадина да покуша да поврати мир између Срба и њих и да је састанак припремио да би паши, агама и свима осталим Турцима дао нов доказ о пријатељству које влада између аустриског и турског двора. Тада су тек уведени српски пуномоћници, без оружја: Карађорђе Петровић, Јанко Катић, Сима Марковић, Младен Миловановић, прота Матија Ненадовић, Танаско Рајић и др. Генерал им је нагласио потребу да дође до споразума и брзог повраћаја реда, препоручио свима умереност и повукао се са својом пратњом.
Преговори су почели у присуству пет генералових претставника, међу којима су били пуковник Стојичевић и мајор Митесер. Изасланици устаника набројали су насиља која је народ трпео од дахија и њихових људи а затим су прочитали услове за обуставу борбе. Тражили су:
1. да четири дахије буду уклоњене из Београда и да читлуци буду укинути, према ферману из 1793. године;
2. да Срби даду паши 1500 оружаних људи за његову личну безбедност, док не стигне царска војска;
3. да се изда ферман, који ће им дати опроштај и забранити Турцима да се свете раји и да њено држање не сматрају као непокорност царевини, пошто раја верна султану није непријатељ никоме другом него злочинцима који су је немилосрдно мучили;
4. да се Београдским пашалуком управља по ферману од 1793. године и да раја плаћа одређен данак, који се после може повећати;
5. да у свакој нахији буде суд и да све буде суђено по закону, да судије буду паметни и поштени људи и да нико не може бити лишен слободе и осуђен без пресуде;
6. да Србима буде допуштено да, по ферману од 1793. године, могу поправљати своје цркве и манастире, да њихово богослужење и други црквени обреди буду слободни, да се ниједан Турчин не меша у хришћански брак и да свештеницима и калуђерима може судити само њихов владика;
7. да трговина буде слободна, да сваки трговац може слободно ићи по свима нахијама и да свако има право продати ономе који понуди највећу цену;
8. да Срби бирају кнезове, које ће управа пашалука сматрати као старешине Срба и чију ће реч узимати у обзир судије (кадије); да кнезови изаберу једног врховног кнеза свега српског народа, преко кога ће везир решавати све народне послове; да кнезови купе порезе и достављају их врховном кнезу, а да их он предаје везиру; да се све везе између турске владе или њених чиновника и Срба одржавају као у Мореји, преко врховног кнеза;
9. да ће, ако турска влада буде усвојила те услове, Срби бити покорни њеним заповестима и одани султану.
Пашин помоћник и још два турска изасланика одговорили су у име Турака. Признали су да су Срби 'били много мучени' и обећали су да убудуће дахије неће више давати народу никаквих разлога за незадовољство и да ће и паша и Турци пристати да осигурају Србима повластице, које су они тражили за време преговора у Хасан-Пашиној Паланци.
Српски делегати хтели су да знају ко ће јамчити за извршење тих обећања. 'Ми сви, почевши од паше', одговорили су турски делегати. Срби нису хтели да чују за обећања без јемства и тражили су да дахије, као кривци за сва зла, буду уклоњени. Турци нису хтели ништа обећати. Услед тога преговори су морали бити прекинути.
По повратку из Земуна старешине устаника продужиле су своја већања у Остружници. Сазнавши да су дахије послале депутацију у Цариград, да код турске владе израде ферман, с помоћу кога би могли 'искоренити хришћане у Србији', одлучили су да и они упуте молбу султану и да му саопште услове, које су поднели на састанку у Земуну. У име свега народа београдски митрополит послао је ту молбу цариградском патријарху (15. маја) и замолио га да је, као поглавар цркве, поднесе султану. Истог дана послале су старешине и једно писмо руском посланику у Цариграду. Изложили су му насиља која дахије врше над Србима, изјавили су му своју последњу наду да ће их руски цар узети у заштиту, 'као што заштићава Крф, Влашку и Молдавију'; известили га да су поднели молбу султану и молили су га да се за њих заузме.
Али устаницима је требало новаца за даљи рад и уређење земље. Услед тога они су одлучили да закључе зајам од 50.000 гроша, од српских трговаца у Земуну, упутили су једно писмо, с потписима више од 50 старешина и замолили их да своје улоге предаду тамошњем трговцу, Стевану Живковићу.
У току тих саветовања стигло је Карађорђу важно писмо. Миленко Стојковић, један од српских првака из Пожаревачке нахије, позивао га је да дође под Пожаревац, који су Срби били опсели.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кара-Ђорђе као врховни вожд србског народа, држи прву обшту народну скупштину у Остружници, води преговоре за мир у Земуну, договара се са главарима и народом Србским и продужује ратовање (према К. Н. Н.).

Кад Кара-Ђорђе Београдски Руднички и Крагујевачки округ од Турака очисти, и као што је напред речено, удари на Јагодину освоји је, и из Јагодинског округа сви Турци из села у Ћуприју побегну, он онда преко Крагујевца врати се натраг, веђу част војске одпусти кућама да своје домаће послове врше, а преко старешина изда наредбу на народ, да сваки Србин који је за рат способан, у крајевима отребљеним од Турака, као: Београдском, Крагујевачком и Јагодинском округу готов буде, да како се позове у бој, пође. А и сам Кара-Ђорђе са неколико момака пође из окружија у окружије, и из места, у место те је народ обавештавао слободио и храбрио, да се на оружје противу Турака диже; и тако дође у Тополу; и позове све вође, да они са понешто војника, са главнијим народним људма у Остружницу Београдског округа на скупштину 9. Априла 1804. год. дођу.
Кад се народни главари са понешто војске и са многим главнијим и најодбранијим људма, из ослобођени, а по неки и на други крајева Србије у Остружници 9. Априла искупе, и почну договоре водити о набавки џебане, оружја, и други потреба војени, како ће се набављати и одкуд исплаћивати. Тако о властима и судовима да се по народу изпостављају, а и о другим народним пословима, реду и поредку у земљи.
У то време, око половине Априла, добије Кара-Ђорђе позив да у Земун дође, гди ће бити Варадински Генерал Женеј и Дахјиски пуномоћници, те да се мире са Србима.
(Овај је позив учињен за помирење, по наредби Двора Аустријског, а у сљедству молбе Проте Ненадовића, коју је он у почетку Марта на Ерцхерцога Карла, и Митрополита Стратимировића посло, и на коју је он одговор после половине Марта чрез Варадинске Генерал-Команде добио. 'Да се Аустрија, почем је са Портом у добром отношењу, не може мешати, у тај Србско-Турски рат са Дахијама, него ће гледати, да Турке са Србима помири'. Тај одговор како је Ненадовић добио узме са собом 18 момака, и оде у Орашац Крагујевачког округа, да се са Кара-Ђорђем састане, да му тај одговор сообшти и да се договори о даљој заједничкој радњи у ратовању. Но кад ту Кара-Ђорђа ненађе, и немогне с њиме састати; он онда иста писма у препису преда Кнезу Сими Марковићу, те ји он, Кара-Ђорђу преда. И Прота се врати натраг у Шабац. Гди у исто време кад је Прота у Орашцу био; Кара-Ђорђе и сам посло је био свога човека Павла Поповића из Вранића Београдског округа у Шабац, да види, шта се на том крају ради, 'бију ли Ненадовићи из топова Шабац', и да узна одкуд су топове добавили.)

[JASON]

Кара-Ђорђе како тај позив добије, пише проти Ненадовићу у Шабац да му час пре дође у Остружницу. Прота како Турци 20. Априла Јакову Град Шабац предаду, одма другог дана оде у Остружницу, гди му Кара-Ђорђе каже, да ји Немци зову у Земун ради мирења са Турцима. Прота у договору са Кара-Ђорђем, и другим народним поглавицама, састави 9. точака, по којима се са Турцима мирити имаду. (Ови девет точака, у препису предали су Срби Генералу Женеју у Земуну на састанку и умолили га да такове његов Двор спроведе Султану с препоруком за уважење исти. А, непосредно кад су се повратили у Остружницу, послали су исте услове са молбом Султану, и захтевали да им се испуне.)
Кара-Ђорђе сад узме узa ce; Проту Матију Ненадовића из Бранковине, Јанка Катића из Рогаче, Симу Марковића из Борка, Младена Миловановића из Ботуња, Проту Алексу Лазаревића и Михаила Лазаревића из Шопића, Павла Поповића из Вранића, Јуришу Михаиловића из Грабовца, Петра Ерића из Звечке, Ђорђа Миладиновића из Жељезника, Радоја Трнавца из Раниловића, Ристу Радојичића из Блазнаве, Танасија Рајића из Страгара, Ранка Paдића из Неменикућа, Раку Левајца и Антонија Пљакића; па с њима пређе у Земун, гди затече и Турске посланике из Београдског града од Дахија послате, као: Ефендију Фочића, Ибрахим-Ефендију, Кадију Београдског Рустем-Ефендију, Пашиног Диван-Ефендију, Алај-бега, Џебебибашу и више од десет Агалара и други Београдски Турака. 
Кад Карађорђе у Земун дође, и одпочну се превори о измирењу, и Турци га у простом његовом селском народном оделу виде, а око њега друге у чоханим хаљинама, од који Турака један упита га: 'Јесили ти Црни Ђорђе?' а он на то одговори: 'Ја сам, које куде, баш сам Турцима црн, а ником другом, а још ћу им црњи бити, ако жив будем'.
Генерал-Фелдмаршал-Лајтнант Барон Женеј од двора аустријског одређен, 28. Априла 1804 год. покуша Србе са Турцима измирити. Но што Срби захтеваху, то Турци у нечем престати не могоше; и у тим се покажу димови на Врачару од запаљени неколико кућа;*) које прекине даље договарање. гди Кара-Ђорђе тад устане и генералу Женеју рече: 'Нуто, Господине! ми смо дошли по позиву вашем, на Царски и ваш образ (чест), а Турци нас ипак робе и пале, фала вам, Господине, на вашем труду и доласку, ал' од мира ништа нема; и од сад ће те чути и видети бојева, и рече му збогом!' И одма из Земуна са свом својом поменутом пратњом и главарима преко Срема и преко села Јакова, врати се у Остружницу.

*) Ови кућа било је њи до десет, у којима су неки Бугари седили, па се из исти иселили, и празне остале кровињаре; мисли се да је по наређењу Кара-Ђорђа неки Аћим Дољанчевић Остружничанин запалио, да ако би се до помирења у Земуну дошло, да се тим прекине, и на на Турке већа одговорност падне, као што је и било.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кара-Ђорђе, како дође у Остружницу, договори се са вођама и нареди, да у свима ослобођеним окрузима вође сазову скупштину, војску покупе, и колико је нужно, да исте у народу ради сигурности оставе, а осталу сву војску да на Врачар под Београд 9. Маја доведу.
Кара-Ђорђе са Катићем оде у унутрашњост Србије, а Прота Ненадовић оде у округ Ваљевски, у Бранковину, и јави Јакову Ненадовићу за закључење скупштине, и наредбу Кара-Ђорђеву. Јаков одма пише Попа Луки и саопшти му наређење Кара-Ђорђево, и каже му да по истом поступи. А он сазове окружну скупштину у Рељином пољу и ту се реши: ко ће поћи на Врачар, а ко остати да одржава мир и поредак у народу; тако и да чувају границу, да неби Турци из Ужице и Босне у народ тумарали; постави се народна управа, установе се судови и судије изберу; а Прота из књиге Корчмине извади неколико — 15 тачака за суђење, за оба округа Ваљевски и Шабачки, које народ усвоји, и за закон призна. Када све то уреде, онда:
Јаков Ненадовић остави у народу Кнеза Николу Грбовића и Милића Кедића; а са Протом, Дабићем, Кнезом Пејом Јанковићем и Милованом Грбовићем са ваљевском војском 6. Маја 1804. г. крене се за на Врачар, дођу у село Уровце, и ту преноће гди и Лука Лазаревић са Остојом Спужем и Андриом Витомировићем са нешто шабачке војске дође. Јаков одатле врати Попа Луку на Скелу, да и онај други топ у Скели дочека, да прими, и да га на Врачар довезе, а они крену се даље, дођу на Палеж и стану војску преко Колубаре на Скели превозити. Ту дође од Кара-Ђорђа позив да Јаков иде код њега у збег, на ручак, коме Јаков и оде, а Прота остане превозити војску. Кад се војска сва превезе, Прота је упаради, и у то време дође Кара-Ђорђе из збега са Јаковом, и приближи се упарађеној војсци поздрави је, рекавши: 'Добро дошли браћо! Србски соколови!' Прота каже, када Кара-Ђорђе са тим речма поздрави ваљевску и шабачку војску, кога ту први пут видеше, није остао ни један војник који од радости запевао није, и идући преко Дубоког, рекао, да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски пропевао.
И тако заједно 8. Маја западна војска дође у Остружницу, ту преноћи и пође Београду; но кад приспе у село Жарково, дотрчи момак и јави Кара Ђорђу да су Турци изишли из Београда, напали на Србе и бију се. Кара-Ђорђе нареди да војска што брже поита, а он са Јаковом и коњаницима у трк србској војсци у помоћ одлети, гди одма и сва ваљевска војска стигне, и добро се са Турцима побију, и принуде Турке те се са штетом њиовом натраг у Београд повуку. А војске се почевши од Саве кроз Топчидер и Мокри луг око Београда улогоре. Где им у логор Митрополит Стратимировић пошље једну војену цркву од платна са свим црквеним окрутом као: Аншимис, Путир и проче, све што је за Божествену Литургију потребно, коју с леве стране реке Топчидерске више камене ћуприје у логору Ваљевском на брду разапну, и Божествену службу у истој одслуже.
Кара-Ђорђе је са београдском, крагујевачком и рудничком војском дошао био на Врачар 6. Маја, па ту остави код војске Јанка Катића, а он поита пред ваљевско-шабачку војску у сретање, пређе више Дубоког у Збег, да види како сиротиња живи, и има ли одкуд да се израњује, и ту позове главног команданта те западне војске, Војводу Јакова Ненадовића на ручак, који му и дође. И овде се први пут овог устанка, главни вођа западно Дринског краја Јаков Ненадовић са Кара-Ђорђем у збегу састане, с којим се Јаков договори о раду за народ, и о војевању противу Турака, и Јаков ту призна Кара-Ђорђа за Врховног Вожда народњег. А потом и Кара-Ђорђе први пут поздрави ваљевско-шабачку војску, и са њиовим се старешинама упозна, и заједно са истом војском, као што је више речено, до Врачара дође, која у заједничку радњу војену са искупљеном Кара-Ђорђевом војском на Врачару ступи; и тог 9. Маја, како је с пута дошла са Турцима око Топчидера побије се, и Турке принуде те се у град Београдски повуку. Овде и сва друга дошавша војска и из други округа са својим старешинама призна Кара-Ђорђа за Врховног Вожда народа Србског. А и Кара-Ђорђе призна: све усташке вође са Јаковом, у којој се који власти дотле налазио, за народње вође и Војводе.

[JASON]

Кара-Ђорђе освоји Пожаревац и смедеревске Турке на покорност принуди, и Београд обсади.

Како је Миленко Стојковић из Кличевца са Петром Добрњцем по позиву Кара-Ђорђевом, посредством писма његовог из Орашца јошт 2. Фебруара писатог му, усто, и подиго народ противу Турака; Пожаревац је обколио и у обсади га држо, пише Кара-Ђорђу на Врачар, и моли га да час пре дође, да се и Пожаревац узме. Кара-Ђорђе кад то писмо прими, нареди те се шанчеви на више места спрема Београду подигну, у истима остави Проту Ненадовића са нешто ваљевске и шабачке војске; и Васу Чарапића са београдском и другим вођама са понешто војске да Београд у обсади држе, и да чувају да неби Турци из Београда у околину излазили, и народу штету нанели. Па узме уза се Кнеза Симу Марковића, Јанка Катића и Милана Обреновића са нешто београдске, крагујевачке и рудничке војске. А од Ваљеваца Јакова Ненадовића, који уза се поведе Кнеза Пеју Јанковића и Живка Дабића, са ваљевском војском и топ његов повезе; а од шабачке узме Остоју Спужа и Ђорђа Ћурчију са неколико њиови момака и крене се Пожаревцу.
Кара-Ђорђе како приспе Пожаревцу, обколи га боље и стесни. Па од Шутулове баре стане га из топа тући, а по том на јуриш са Миленком удари, прво на стари турски шанац, ког освоји, па пође и на други да га јуришом узме. Турци кад виде, да се одржати не могу, пети дан по доласку Кара-Ђорђевом, и обрани посведневној њиној, 18. Маја 1804 год. предаду се. И по уцени, даду Кара-Ђорђу много коња, пушака, сабаља и јатагана у сребру оковати, и много други којекакови ствари; које Кара-Ђорђе све на старешине и отличне војнике подели. И осим тога, даду му 50 кеса новаца, које он за војене набавке одреди, и 10 иљада оваца, које су се у Кривом-Виру на паши налазиле, уступи Миленку, а овај себи једну част задржи, а остале по војски раздели.
Кара-Ђорђе кад Пожаревац заузме, сви Турци из тог округа којекуда разбегну се. Кара-Ђорђе по том нареди, те Миленко пожаревачке Турке до Дунава одпрати, који, неки на лађама за у Видин оду, а неки у Градишту заостану, а по том Миленко по заповести оде са војском под Београд.
Кара-Ђорђе постави у Пожаревцу као главног старешину Петра Добрњца са Момиром из Лучице, да народ на оружје прибирају, и старају се о реду и поредку тог округа. А он одатле са својом војском крене се Смедереву, кога опколи, и из топа стане тући. Турци кад виде да он из топова њине куће руши, поплашу се, изиђу из Града неколико Турака и стану га молити, говорећи: 'Бег Ђорђе, немој да се бијемо, иди ти на Београд, па што год са Београдом урадиш и ми ћемо на то престати.' Даду Кара-Ђорђу нешто новаца, и остали дарова, на које Кара-Ђорђе пристане; учине примирје под тим уговором, да Турци из Града у варош и округ не излазе, ако не желе да од Срба потучени буду; и да чекају на судбу шта ће с Београдом бити. И на то Турци пристану. Кара-Ђорђе постави у Смедереву за варош и округ за поглавицу Ђушу Вулићевића са Обрадом из Крсне и остави у Смедереву нешто војске као обсаду: и тако кад и тај округ од Турака очисти и народ од Турака обезбеди, крене се са војском Београду, гди се улогори на Врачару, Београд притесни, са намером да га силом освоји, и Дахије са Јаничарима из Београда истера.

[JASON]

Кара-Ђорђе спрема се за продужење рата, тврђе обсађује Београд. Долази и одлази Бећир-Паша, који је радио, да Србе умири. Погублење дахија. И посланство у Русију.

Сада Кара-Ђорђе са Врачара изда заповести на све округе Београдског Пашалука, који су од Турака ослобођени, да се народ оружа и за рат спрема. Тако стане и умножавати српску војску на Врачару, и пребирати добровољце из Турске и Аустрије под плату. Закључи уговор са Аустријским трговцима за набавку џебане и остали војени потреба. Стане тражити у зајам, и на поклон новаца, на страни и у Аустрији од богати Срба, а и из народа што прекупљати, за набављање војени потреба, и исплаћивање добровољаца; за ово како у земљи, тако и на страни одзива нађе, јербо му сами Трстански трговци 2000 ф. на поклон пошљу. (Ове новце донео је из Трјеста Павле Лукић.) А из турски суседни области, поврве многа браћа браћи у помоћ; тако и из Аустрије, у Јуну месецу пређу му неки Срби у помоћ, као Капетан Радич Петровић из Срема, Ритмајстор Петар Новаковић Чардаклија, Капетан Жикић, Лајтнанлт Ђорђе Симић из Сремчице, и за писмоводство Стефан Јевтић. И тако, Кара-Ђорђе до под јесен прекупи до 33 000 бораца и са истим, за безбедност Срба, сву границу ослобођени округа, рачунајући ту и Врачарску војску, под Београдом коју је имо, - увати. (Цела ова војска подељена је била на 12 подела (бригада) а толико, било је скоро и округа, из који се прибирала војска. Свака подела делила се на 10 - 12 буљука - чета - под заповедништвом Буљук-баша (Капетана), сваки округ, и свака обштина, слала је својим војницима сваког петог дана рану, жењени људи могли су се редомице одпуштати кућама, а нежењени заступали су њиова места.)
Докле је Кара-Ђорђе војску и новац за ратне потребе пребиро и муницију прибављао, коју су у Земуну 60 Чивута дневно под надзором трговца Стефана Живковића израђивали, и по 7-8 буради у Србију тајно шиљали да на Београд нападне; а и са дахијским Турцима, и Гушанац-Алије Крџалијама туко се, који су из града београдског почешће излетали, али са штетом својом свагда се у Град враћали.

[JASON]

Дотле Порта извештена буде од Аустрије, за устанак Срба противу одметника Дахија, која јој је и србске захтеве у Земуну месеца априла Генералу Женеју предате јој са препоруком за уважење поднела. А и београдски паша Хасан-Ага, о побуни Срба противу Дахија, известио је великог Везира у Стамболу. Као и из саме молбе Срба непосредно из Остружнице на Порту послате; дознала је Порта за устанак Срба противу Дахија. Но и поред свега тога, како су се у то време трефили у Стамболу бивши у Србији земљедржци (спахије) Тефтерџија Асан-Бег, бивши Ћехаја умореног Мустафа-Паше, Вели-Ефендија и Ибрахим-Видајић, који су од Дахија из Србије истерани, као и Старовлашки Кнез Јован Рашковић, који чувши за устанак Срба противу Дахија, као и за тужбу њихову на Порту послату, сагласе се па и они у име свију осталих из Србије изгнани земљедржаца (како би и они у Србију дошли да њихова добра и земље заузму) начине молбу, у којој потраже, да Порта Србима даде помоћ, да се истерају Дахије, као одпадници царски из Србије. То писмо испод руке доставе великом Везиру; велики Везир, кад то прими, призове Султан-Ћехају, Мемиш-Ефендију и заповеди му дозвати Асан-Бега и Вели-Ефендију. Ови изиђу пред великог Везира, и ствар му пространије разложе о Дахијским зулумима над верном сиротињом рајом. А и Кнеза Рашковића препоруче. Усљед свега тога изда Порта ферман на Босанског Везира Бећир-Пашу; да иде Србима у помоћ противу одметника, а и Србе да умири. А, Асан-Бега пошље са другим ферманом Нишу, да све земљедржце, под управу Бећир-Паши пуномоћнику царском одправи. Рашковића са трећим ферманом преко Кара-Влашке да иде у Аустрију, да Србима што од потребе буде набавља; но овога на што су га одредили не пошљу. - Будући, да су Асан-Бег и Вели-Ефендија у Цариграду изјаснили се, да су Турци управитељи над Србским четама: зато пишу из Цариграда Балоти, Делибаши Мустафа-Пашином, Бинбаши-Дели-Ахмеду, и још гди којим Турцима, да се Бећир-Паши подчине и да Србима иду у помоћ противу Дахија, као одметника цареви.
Бећир-Паша Везир Босански, како прими ферман Султанов, одмах скупи 4.600 војника, које земљедржаца, које други Турака у Босни, и дође у Зворник. И одатле прво пошље Србима свога Мухур-Саибију, са неколико Турака на Врачар, да јаве Србима и Кара-Ђорђу, а и Дахијама да долази у Србију са војском, и са султановим ферманом, да као пуномоћник царски извиди, и измири Србе са Дахијама. Срби их лепо приме, и стану се договарати, шта да раде, Срби су сада први пут морали погледати очи у очи Султановим посланицима, коме су до сад писали тужбе противу Дахија, а Султану као верни поданици показивали се. Било је разног разговора. - Но реше се; да га приме. Бећир-Пашини посланици бавећи се пет дана на Врачару у логору Србском, Мур-Саибија позове и Дахије, да му изиђу на договор, но кад они то не учинише, а он се врати са тевабијом његовом натраг у Зворник.

[JASON]

У то време, у Београду био је Ага-Хасан-Паша као Царски човек, кога су Срби привидно, за таковог и признавали. А поред њега биле су силне Дахије, и Гушанац-Алија са Крџалијама, који се један с другим ниучем слагали нису. А Паша, код њи ништа значно није, нити је што смео противу њине воље чинити, јербо они су у Граду прави Господари били, и често су из Града излазили и око Београда са Србима били се.
Кара-Ђорђе, кад извештен буде од Мухур-Саибије, за долазак Бећир-Паше са војском, и за намере његове; смисли, да га пусти у Србију, и по писму Хаџи-Сали-Бега из Сребрнице Проти писатог *) нареди, те Ваљевски Кнез Милован Грбовић са неколико Шабачки Кметова и са 50 коњаника изиђе на Дрину пред Бећир-Пашу, кога 12. Јуна 1804. год. лепо дочека, и одатле преко Шабачког округа до Палежа допрати. А ту, по наредби Кара-Ђорђевој, дочека га Јаков Ненадовић, Кнез Сима Марковић и Јанко Катић са 600 коњаника. Везир ту преноћи, сутра дан пође, и дође у Жарково један сат и по више од Београда, и код Бели-Вода на конак у логори се.
Ту исту ноћ све четири Дахије, ваљда им је сам Бећир-Паша тајно дао знак, седну у лађу и низ Дунав без Фамилија из Београда у Адакале побегну. Тад одма приграби власт њиову Гушанац-Алија са Кралијама, но непокаже се одма, против Бећир-Паше, док неуђе исти у Град. Сутра дан Кара-Ђорђе нареди, те се до четири хиљаде људи на путу четврт сата повише камене Цареве ћуприје, на Топчидеру са обе стране пута у параде, и топови на крилима поставе, тако да је ову војску, од Бели-Вода Бећир-Паша добро видити могао.

*) У ком је Проту советовао, да Срби лепо и без оружја приме Бећир-Пашу као Царског већила, који у Србију са Царским Ферманом долази, да Дахије казни, и Србе одбрани и умири. Сали-Бег је, и сам писао тужбу Султану противу Дахија и кривио ји је, како они Србе угњетавају, и да су се због тога Срби противу њи и побунили, а Срби да су права и верна Царева Раја. Он је код Порте доста принео те је Бећир-Паша у Србију са Ферманом и послат. Сали-Бег, ако је и Турчин, био је врло добар спрама Србима и особито био је у љубави са кућом Ненадовића, он је знао Србски читати и писати; па кад је год доцније пошо са војском преко Дрине да се са Србима бије, увек је писао Ненадовићима с колико војске на њи иде и у који ће дан на њи ударити, тако и за друге војске јављо им је. Он је у писму поздрављо Ненадовиће имено у кући мало и велико. И да му се надају тад и тад!

[JASON]

Потом Кара-Ђорђе, са Врачара узме са собом Проту Ненадовића и 2.000 по избор коњаника, и кад дође код Бели-Вода близу Бећир-Пашиног логора, заустави се, и ту коњанике у два оделења спрема Јаковљеви 600 коњаника који су Пашу пратили, остави, и тако ђоја као без намерно и неотично Пашину војску са три стране обколи. Ту га Јаков, Кнез Сима и Катић дочекају и он заједно с њима, одма уђе Бећир-Паши под шатор, на разговор. Гди при разговору, Везир Бећир-Паша стане златна брда Србима обећавати. Но на последку, Кара-Ђорђе рече: 'Фала ти честити Пашо, ми знамо да Цар нама зулума нечини, рад је, и тебе је посло да нас умириш; али, Дахије су ноћас низводу побегле, они ће у Видину војску покупити, и опет на нас ударити, као што су и за Хаџи-Мустапаше чинили, док га већ и не убише. Зато ти у кратко кажем; да четири Дахије докле год нама у руке недођу, мртви, или живи, никакова мира дотле нема, нити о миру говори!' - Устане и рече 'с Богом'.
Везир Бећир-Паша уплаши се, и рече: 'Бег Ђорђе отур! отур! (седи, седи), и кажи ми кога имаш да пошљем у Адакале; а јаћу послати Бурунтију на Стрица Реџепова да ји побије.'
'Имам рече Кара-Ђорђе Миленка Бинбашу.' И тако, Везир напише Бурунтију Реџепову Стрицу Ибрахиму Команданту Града Адакале, да изда Дахије, да ји Миленко побије, и главе им донесе; тако исто, и Реџеп-Ага, своме Стрицу пише: 'Ако непобије Фочића-Мехмеда, Мула-Јусуфа, Кучук-Алију и Аганлију, даће од Бећир-Паше погинуши.' И Кара-Ђорђе се потом врати на Врачар у Србски логор. А они; даду писма, Бимбаши Миленку Сгојковићу, који узме 40 момака, седне на Чето-Каик и одма оде, низ Дунав, а кад дође до Адакале, остави момке у Чето-Каику. И оде команданту града Ибрахиму, стрицу Реџепову, и преда му писма. Ибрахим кад прочита Везирову Бурунтију, и писмо Реџепово, и види; шта му пише и заповеда, рекне Миленку да дође довече, кад се смркне. Миленко са неколико момака у вече оде; Ибрахим му покаже собе у којима су Дахије. Миленко их опколи, Дахије виду шта је, па погасу свеће. Миленко запали доста крпа и баци их кроз пенџер у собу, гди се засветли, и он их из поља све 25. јуна побије, главе им одсече и на Врачар Кара-Ђорђу у логор донесе. Кара-Ђорђе их пошље у Београдску тврдињу, где их тамо натакну на коље.
Прича се, да кад је Миленко 25. Јуна 1804. побио дахије и главе им одсеко, заповедник града Адакале Ибраим-Ага да исте једном Циганину да их у Дунаву опере, но он испусти Аганлину главу те је вода однесе, на које Ибрахим-Ага удари му 500 штапа по табанима, и тако Бимбаша Миленко донео је у Београд на Врачар, и предо Кара-Ђорђу само три главе, Кучик-Алијину, Фочићеву и Мула-Јусуфа.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кад Везир, с конака од Бели-Вода пође, удари кроз упарађену Србску војску, гди топови као из почасти стану пуцати. Везир Бећир-Паша са Бошњацима тако се уплаши, као да ни једне капи крви у лицу нису имали, били су бледи. Прођу и низа Саву оду у доњи београдски град. Како Бећир-Паша у град уђе, и смести се. Кара-Ђорђе на Врачару одреди Јакова Ненадовића, Јанка Катића, кнез Симу Марковића и Грбовића, са више кнезова, и други дан рано пошље их у град београдски Бећир-Паши, који однесу у име народа они 9 пунктова, који су и у Априлу месецу у Земуну генералу Женеју при мирењу са дахијама дали, а и султану у Цариград ради уважења исти из Остружнице, на Порту послали, а то су ови:
1. Да се дахије искорене и престане читлук, сахибиство у Србији.
2. Да Срби даду 1.500 оружаних момака паши у помоћ, ради своје и његове безбедности, докле царева војска не дође.
3. Да се Србима ферманом царским опроштај изда, и да освете нема.
4. Да сваки везир управља рајом по смислу Хатишерифа од 1793. године, и данак да се не подиже.
5. Да у свакој нахији буде судница (кадилук) и да се суди по закону.
6. Да је Србима слободно обнављати цркве и манастире спаљене; да су обичаји вере слободни; нити да се Турци мешају у њихове свадбе; да Турци не суде поповима и калуђерима, но да се суде ови од свога Архијереја.
7. Да је трговина по нахијама слободна, и да сваки трговац своје добро ономе продати може, који му више да.
8. Раја да бира себи кнезове, и да их везир признати мора, за старешине раје, чија мишљења да мора Кадија да преслуша у свакој парници, па сви скупа, да изберу једнога човека за Врховног Вожда Србскога народа; преко њега везир да шаље све ствари које се тичу Срба; њему да су подчињени сви кнезови; њега да утврђује Султан својим ферманом који мора бити написан на име Србског толмача, као што то бива у Мореји.

[JASON]

Кад Срби ове захтеве Бећир-Паши прочитају, објасне му, предаду, и изјаве, да се на основу ови, ако им се уваже, могу умирити. Бећир-Паша одговори: 'Иншала, иншала, (ако Бог да) још ће и боље бити, све ћете добити'. Кнезови се врате натраг на Врачар, и кажу Кара-Ђорђу, како им је Паша обећао све испунити; Кара-Ђорђе им рече: 'Када вам је Паша обећао све испунити, јесте ли тражили од њега, да, или он, или ми, замолимо једног Немачког Чиновника, који ће при нашем уговору бити, па ако ми покваримо уговор, нека Немци јаве у Цариград, да смо ми криви, ако ли Турци покваре и зулум почну, нека они јаве Султану, која је страна крива'. - Кнезови одговоре: 'Бог ме, то нисмо искали, а ваљало би'.
Кара-Ђорђе, сутра дан, пошље у град, Паши, Проту Ненадовића и Петра Чардаклију, да и то захтевају, који се прво јаве Хаџи Сали-Бегу из Сребрнице, добром пријатељу Ненадовића, а и Срба, и кажу му, зашто су дошли. Он им одобри, и каже то је добро, и треба да иштите сведока, и ако не буде од Немца сведок, биће све ништа.
И изведе их пред Бећир-Пашу, гди Прота најпре каже; како је народ радостно примио обећање његово, кад су му Кнезови саобштили, и како је узвикнуо; да живи наш Султан Селим и Везир Бећир-Паша; Хаџи-Бег из Сребрнице кад му то истолмачи; паши се насмеше образи, поглади белу велику браду и рече: 'Иншала, Иншала, да си јапарум.' (Ако Бог да, све ће бити.) Прота опет пређе му скуту и рекне: 'Јошт и ово народ поздравио те је честити пашо и молио те је, да на погодбу и уговор наш зовнеш или ти или ми једног од немачког двора човека, да нам буде сведок уговора, па ако ми преступимо, нека јаве нашему Цару, да пошље војску, па нека нас Србе све иссече. Ако ли Турци почну зулум чинити, нека и зато јаве нашему цару, да пошље везира и војску, да нас одбрани.' Кад Хаџи-Бег то истумачи, везир закрвави очима, па громовито повиче: 'Олмаз! Олмаз! и громовитије, по трећи пут, Олмаз!' (не може) рече, у нашега Цара земљу не сме се нико мешати, у нашега цара има доста верних Турака, који ће му казати, ко буде крив. И тако се Прота у логор без успеха врати натраг. Гди га Кара-Ђорђе у присуству поглавица запита: 'Е, које куде шта си урадио, и какав си одговор добио'. Прота му каже: 'Добио сам три велика Олмаза'! неће Паша сведока; и све му по реду искаже. Кара-Ђорђе, кад Проту саслуша, рече: 'Ене де сад, које куде! зар ви мислите тако, да се умирите, па кућама? Нема ту мира, од сад ће да буде бојева велики. Но ти спремај, па иди гди си намислио' (т. ј. у Русију).