Српске буне

[JASON]

Да би се одредиле границе Србији, попишу имања Турака, који су се иселили и који би се имали иселити, и саставе о њима три тефтөра, од којих један да остане у Милоша, други у чувaрa београдског града, а трећи да се пошље у Цариград. Порта беше послала у Београд својега риџала, Хаџи Ћешаф-ефендију, који, у исто време, предаде Милошу ферман о постављењу његову за наследног беја Србије и о повластицама, које су Србији дате.
Према оном што је уговорено, Србији су припале и дринске нахије, које се састоје из Јадра и Рађевине и деле границу између Србије и Босне. Али, како се Бошњаци беху тада побунили против царске владе, и како је већина имања у тим нахијама била њихова, поменути риџал, бојећи се нових заплета с њихове стране, не могаше започети предају тог земљишта Србима. С тога извести Милоша, како није у стању, за неко време, да му та места уступи, докле се год војска скадарског Мустафа-паште не би разишла, која стоји у споразуму с Бошњацима, и коју би овај могао услед тога против Србије повести. Због тога се Ћешаф-ефендија врати у Цариград.
Међу тим Милош узевши под своју власт турске цигане и Јевреје, који становаху у унутрашњости шанцева, него и оне по Србији, стаде од њих наплаћивати порез и остале дације, и нареди да им суде српске 'судије' т.ј. судови. А паша међу тим не хте се у то мешати.
Да би се стало на пут могућим упадима босанских бунтовника у Србију, и да би се вршили послови народни, Милош повери својем брату Јеврему управу над Шапцем, Ваљевом и Соколом, а Јовану, над Ужицем, Чачком и Рудником, а за своју престоницу изабра Крагујевац. За вођење преговора с чуваром београдског града и за извиђање послова дотичних Срба који би у Београд долазили и одлазили, одреди Вучића-капетана и базрђан-башу Алексу Симића.
На скоро за тим, Порта да би казнила Бошњаке, беше послала у Босну војску под командом Хамди Махмуд-паше, који победи Бошњаке у Пали код Сарајева. Бунтовничку је војску предводио Хусеин-капетан од Градачког града (којему Бошњаци беху дали визирску, хоћу рећи, срамну титулу, и којег називаху Хусеин Дајми-паша, са својим присталицама: Федаји-заде Серхош Али-пашом, Крупа-капетаном¹ Мехмед-бејем, Јалд'зџи Мустафа-агом и другима. И они, благодарећи чврстим кускунима и својим камџијама, једва се спасу побегавши у Аустрију. Доцније, на молбу Портину, која им беше опростила кривицу, аустријска их влада издаде београдском чувару, Хусеин-паши, који им тада указа особене почасти, и коме беше наређено да их у Цариград пошље.

¹ О том Крупи-капетану, још докле сам у Нишу живео, слушао сам једну занимљиву приповетку, која се сад сматра као нека пословица. Међу тим и у Цариграду сам имао прилике да је чујем. На име прича се, како је једном Крупа-капетан дошао у Цариград на коњу са својим момцима и сексанама. Дошав у Цариград, неколико је дана у свом хану очекивао Султана да му на подворење дође. Али како Султан ни после двајестину дана не дође, да по мишљењу Крупином изврши тај акт куртоазије, Крупа се наљути и рекне: 'Ко ти зарезује Крупу-капетана у једном оваком месту, као што је Цариград,' и нареди момцима да оседлају коње за полазак.

[JASON]

Порта, поставивши за тим Серхош Махмуд-пашу за чаркаџију башибозучке трупе, која је послата против мисирског валије, Мехмед Али-паше, који се тада налажаше у околини Коње, нареди београдском чувару да га одмах у Цариград упути. Кад му Хусеин-паша саопшти ту наредбу, он одговори: 'Наравно да ћу примити ту почаст, али како сам Хусеин-капетану дао реч, да ћу га свуда пратити, то га сад не могу оставити.'
Међу тим како потреба изискиваше да се они пошљу у Цариград, да не би доцније опет што против владе предузимали, беху стражарно упућени у Цариград, пошто у Београду као гости проведоше скоро два месеца. Али како некадашњи велики везир, Хуршид-паша, беше дотле победио Мисирце, престаде потреба да се Серхош Али-паша шаље у Коњу.
Несрећни београдски Турци проведавши годину и по дана у граду са својим породицама без икаква занимања, и пошто се беху и истрошили, стадоше молити за одобрење да се иселе. И колико су год пута понављали ту своју молбу, чувар београдског града лагао их је како им не да да се иселе, јер ће им се дати доходци тимара и зеамета.
У то време две српске девојке из Крушевца беху се драговољно потурчиле, које браћа Френк-оглу Осман и Селим-бејеви беху узели за своје жене. Рођаци девојачки подигну тужбу против та два беја код нишког валије, оклеветавши их да су силом одвели девојке и венчали их. Поради суђења и бејеви и девојке предстану валији. По чињеном испиту валија изјави тужиоцима како њихове рођаке нису одведене, него да су драговољно пошле за бејеве и примиле мусломанску веру. И они не задовољивши се таким одговором потуже се Милошу: 'Пошто је крушевачки округ потпао под твоју власт, и ми постали српски поданици, требало би да обратиш пажњу на нашу тужбу и да нам вратиш девојке, које нам Турци одузеше!' Да би показао своју силу, Милош замоли београдског чувара да нареди да се девојке с бејевима заједно доведу у Београд ради поновног суђења.
Паша достави ту ствар Порти, али и Милош то исто учини. У след тога, нарочитом наредбом Порта пошље у Ниш својег комисара да собом одведе у Београд бејеве и девојке. И он пошто дође у Ниш, поведе их у Београд. На путу, пошто беху прешли Јагодину, од стране Милоша послани пандури нападну на њих, отму им девојке, и одмах их Милошу одведу. Комисар Портин скрстивши руке питаше се -   како је то могуће, и с бејевима продужи пут за Београд, где о том извести чувара београдског града.
У след тога паша пошље Милошу писмо о томе, да нападаче похвата, што су се усудили да раде против царске заповести и да изврше једно нечовечно дело. Милош му на то одговори, како девојке није нико силом отео, него да су саме у путу побегле, и да ће их кроз који дан послати у Београд на суђење. Међу тим, он то учини тек после три месеца.
Поменуте девојке, којима Милош претњом беше наредио шта да кажу, на испиту пред духовним судом изјаве, како су их бејеви, у напитом стању, силом одвели и потурчили, и како су се већ вратиле у стару веру. Према таком стању ствари суд не нађе за потребно да их даље испитује, него их отпусти, а Срби их у унутрашњост одведу.

[MOTORISTA]

Београд - 14. децембар 1808. год.

Уговор између Карађорђа и Отоманске империје који је предвиђао ограничену монархију и представљао законски оквир за почетак династије Карађорђевић. Уговор је први пут објављен у Историји Матице Српске (Нови Сад, 1863. год). стр. 149. Уговор се налази у колекцији докумената коју су поклонили Њ.В. Кнез Павле и Кнегиња Олга Карађорђевић Колумбијском универзитету у Њујорку гдје је иначе предавао др. Михаило Пупин.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Уговор између Карађорђа и Отоманске империје који је предвиђао ограничену монархију и представљао законски оквир за почетак династије Карађорђевић.

Не постоји никакав уговор између Карађорђа и Отоманске империје. Представљени документ је проглас Главне народне скупштине одржане 11. децембра у Београду, који је старешинама нахија разаслан да га обнародују. Садржај прогласа гласи:

Ми доле подписати даемо на знање како смо у договору у Тополи и Београду држаном с верховним Господарем и свим старешинама закључили и заклетвом взамјамном потврдили, како следује:
I. Совјет народни, сви коменданти, војводе и кнезови и сав народ, признајемо Господара Кара Георгија Петровича и његово законо потомство за первог и врховног Сербског предводитеља, које му се сви обешчавамо вјерни и његовој заповјести покорни бити. А он, Господар Георгије Петрович, објешчава се за вас Народ отеческу бригу носити, и Совјет народни за верховни земље суд препознавати.
II. Све заповести издаваће Господар Георгије Петрович преко Совјета народњег и у договору са Совјетом народњим. Свака наредба која се закључи, а која ће на опшчу ползу да буде, то је нуждно да се по заповести изврши, а тако као што је заповеђено. Ово другојачије не може бити, док сваки чиновник и старешина не зна од куд ће заповести примати и кому ће одговор за свашче давати, да ће се од сад наредбе и заповести издавати од верховног Господара преко Совјета народњег. Совјет народњи, пак, издаваће заповести на первог од нахије коменданта, који ће после примљену заповест на подчињене себи властнике издавати, и од њи совершеније заповести изискивати, за које ће отввјет Совјету народњем давати.
Тако је закључено и издато у Београду 11. декемвра 1808. 

                                                    Правитељствујушчи Совјет народњи сербскиј
                                                    Кара Георгије Петрович,верховни комендант,
                      М.П.                       предводник сербскога народа.

[JASON]

У то време, босански мула, који беше отпуштен из службе, лађом путоваше за Цариград. На путу Милошеви пандури нападну на лађу, отму му једну робињицу и одведу у унутрашњост Србије, и она на свагда остаде код Милоша. - Тако се то тада сврши, и у напредак ће се тако исто свршавати.
Милош беше наредио Србима да Турцима не враћају купљена имања. Међу тим, неки од Срба, још пре те наредбе, беху вратили имања, али како Турци не имађаху новаца да им врате, јер се беху истрошили, имања опет пређоше у српске руке. Да ли Хусеин-паша не разумеде ферман, или се беше с Милошем у ђумруку договорио, примивши од њега велику суму новаца, те нареди Турцима да могу своја имања Србима продавати, то нико не беше у стању да дозна. И докле је број српских кућа једва износио на 120, и то само у околини цркве, дотле Срби од једном покуповаше многа имања свуда по вароши, и стадоше по европском начину подизaти велике бине од тврдог материјала.
На Милошево тражење, да се на београдској цркви, која постоји на погледу града, подигне звоно, паша и ако беше одговорио, како не може допустити да се подигне звоно на једној цркви, која се налази у близини града и у унутрашњости шанцева, ипак доцније то одобри, aли ево како. Београдски Турци, чувши како Милош једнако наваљује да се звоно дигне, устану на оружје и изјаве како то они никад неће допустити. Милош, увиђајући да се та ствар може на рђаво окренути, пронађе други начин да Турцима доскочи. На име, по својем драгоману, Сараф-Кости, пошље наши 200 000 гроша у аустријским дукатима, да би ствар на миран начин извео.
Сутра дан паша позове к себи виђеније београдске Турке, и изјавивши им, како се забрана за подизање звона не може ничим оправдати, пошто је царским ферманом, којим су Србији, на захтев Русије, дате повластице и слободе, наређено да они могу вршити службу по црквама онако како би то они желели, -запрети им да настану да се Турци смире и не мешају у таква питања. Према таком стању ствари Турцима не остаде ништа друго до да ћуте и мирују.
На неколико дана после тога, Срби подигоше звоно на тој цркви, и по њиховом обичају стадоше вршити службу два пута на дан, из јутра и у вече. Они се и дан дањи моле Богу за оне који беху узрок да се звона подигну.
Ето, како је и та ствар текла.

[JASON]

Хусеин-паша, знајући и сам да је насупрот ферману од 1830 године радио, реши се да до доласка царских комесара, одржава status quо. Међу тим он и поред свега тога, својим хитањем, по ново учини још једну велику погрешку. На име повери Милошу управу над Савамалском чаршијом, Палилулом и осталим подграђима изван шанцева. Овај пак, да би у будуће задобио право над целим Београдом, умножи број пандура, којима покојни Марашли Али-паша беше допустио да под надзором једног полицијског писара могу становaти у унутрашњости шанцева поради проналаска оних Срба, које би турска власт тражила, и нареди да се ноћу по европском обичају добошем обзнањује време, после којег се не сме ићи по вароши без фењера, и да пандури одржавају ред у вароши.
Турци са жаљењем говораху, како нема потребе да се српски пандури баве у унутрашњости шанцева, и како Милош таким поступком спрема земљиште, да целу варош под своју власт подчини.
На скоро за тим Милошев брат Јеврем, и не тражећи дозволу од паше, беше, по европском начину и од тврдог материјала, подигао велику кућу у средини вароши, где је некад било турско гробље, на коме покојни Абдурахман-паша беше допустио да се држи пазар. Срби међу тим посведневно разваљиваху гробове, и тако гробље са свим разорише. До Јевремове куће подиже такође велику кућу трговац Ђерман, а Милош даде сазидати себи велики Конак преко од цркве. Осем тих кућа, Срби подигоше овде ондe и друге, отворивши на њима прозоре, са којих се могло гледати по авлијама турским. И на толике жалбе, које Турци поднашаху паши, тражећи да се прозори затворе, овај не хте ни главе окренути.
Стога беху принуђени да своје куће продају Србима.
Знајући да Турци неће моћи остати у унутрашњости шанцева, ако им се у авлије гледа, Милош на ново издаде тајну наредбу трговцима и српским првацима да подижу велике куће. И они, иначе рђави људи, стадоше зидати куће како су хтели, и чинити пакости.
Доцније, за време других паша, Турци се стадоше по ново жалити против тога, али влада српска одговараше, како по њиховом закону она не може наређивати да се прозори затварају. То би узрок, те цела варош пређе у српске руке. Осем тога они стадоше мало по мало и jeндeкe на шанцевима кварити и затрпавати.

[JASON]

Хусеин-паша, знајући и сам да је насупрот ферману од 1830 године радио, реши се да до доласка царских комесара, одржава status quо. Међу тим он и поред свега тога, својим хитањем, по ново учини још једну велику погрешку. На име повери Милошу управу над Савамалском чаршијом, Палилулом и осталим подграђима изван шанцева. Овај пак, да би у будуће задобио право над целим Београдом, умножи број пандура, којима покојни Марашли Али-паша беше допустио да под надзором једног полицијског писара могу становaти у унутрашњости шанцева поради проналаска оних Срба, које би турска власт тражила, и нареди да се ноћу по европском обичају добошем обзнањује време, после којег се не сме ићи по вароши без фењера, и да пандури одржавају ред у вароши.
Турци са жаљењем говораху, како нема потребе да се српски пандури баве у унутрашњости шанцева, и како Милош таким поступком спрема земљиште, да целу варош под своју власт подчини.
На скоро за тим Милошев брат Јеврем, и не тражећи дозволу од паше, беше, по европском начину и од тврдог материјала, подигао велику кућу у средини вароши, где је некад било турско гробље, на коме покојни Абдурахман-паша беше допустио да се држи пазар. Срби међу тим посведневно разваљиваху гробове, и тако гробље са свим разорише. До Јевремове куће подиже такође велику кућу трговац Ђерман, а Милош даде сазидати себи велики Конак преко од цркве. Осем тих кућа, Срби подигоше овде ондe и друге, отворивши на њима прозоре, са којих се могло гледати по авлијама турским. И на толике жалбе, које Турци поднашаху паши, тражећи да се прозори затворе, овај не хте ни главе окренути.
Стога беху принуђени да своје куће продају Србима.
Знајући да Турци неће моћи остати у унутрашњости шанцева, ако им се у авлије гледа, Милош на ново издаде тајну наредбу трговцима и српским првацима да подижу велике куће. И они, иначе рђави људи, стадоше зидати куће како су хтели, и чинити пакости.
Доцније, за време других паша, Турци се стадоше по ново жалити против тога, али влада српска одговараше, како по њиховом закону она не може наређивати да се прозори затварају. То би узрок, те цела варош пређе у српске руке. Осем тога они стадоше мало по мало и jeндeкe на шанцевима кварити и затрпавати.

[JASON]

Ево још нечег што је чудно.
Кад би Милош кроз неку улицу прошао, а Турци не би устали да му почаст одаду, наређивао је својим пандурима да их туку. Бијени Турци жалили су се на то паши, али он никад ништа не хте предузимати да томе стане на пут. А и да је што чинио, било би без икаква стварног успеха.
Доста сам говорио о тим стварима, с тога попређимо преко њих. Међу тим од ових речи, паде ми на памет једна прича.
Лисица сретне курјака, и говорећи му о својем лукавству, збратими се с њим. Услед тога лисица рекне курјаку: 'Хајде да те одведем у овај виноград, и да ти дам грожђа да jедеш.' Курјак јој на то примети како им газда, чиј је виноград, неће то допустити, и да ће их убити. Лисица му на то одлучно одговори: 'Шта ти говориш, ја на тај виноград имам тапију, он је мој; нико се не може мешати у моје имање, нити ловци могу доћи.' И натера га те заједно уђу у виноград и почну јести грожђа. Пудар, по спазивни их, отрчи те позове ловце. Лисица осетивши да ловци долазе, стане бежати. На питање курјаково: 'Сестро, куда?' одговори му: 'Ловци долазе, спасавај се.' Курјак јој на то примети: 'Па нека дођу; виноград је твој, ти на њ имаш тапију; они можда долазе као гости.' 'Море, рекне му лисица, њихов ми се долазак не допада, то нису гости; ко ће те овде питати за тапију, и где је та власт, која би нас овде судила. Ми да бежимо, докле они још нису дошли, а ако се спасемо, требало би да то сматрамо за велику срећу.' У то ловци беху већ опколили виноград. Курјак и лисица с великом муком једва се спасу, али дотле се до зла Бога наружише, јер им длака и кожа беше остала на трњу. Најзад спасоше се, и дуго су за тим живели, али се не могоше опоравити од рана и греботина.
Да пређемо на ствар.
Међу тим Хусеин-паши стиже премештај. Султан га беше поставио за румелијског валију, а за његовог последника би одређен (1832 г.) ангорски племић, Мехмед Салих Веџихи-паша, ђак чувеног Есад-паше. Веџихи-паша је пре тога био неко време хазнадар његов, а за тим је добио везирски чин и постављен за валију у Солуну.
И том приликом беше се нешто чудновато догодило.
Пошто Хусеин-паши стиже премештај, стаде с Милошем да прегледа државне рачуне. У поднетом рачуну са своје стране, Милош одби оних 200.000 гроша, што му беше дао приликом подизања звона на београдској цркви. Међу тим ником не беше за чудо, што је један тако лукав човек могао да превари пашу. И нема сумње да ће паша до века понављати свој уздисај 'Ах Срби,' који беше том приликом изустио.

[JASON]

Истога дана, када нови београдски чувар, Веџихи-паша, беше стигао у Београд, Хусеин-паша се крену на своје ново опредељење. За чудо је, што улазећи, са својом сјајном свитом, у Ниш, беше срео једну пратњу. На питање његово, ко је умро, одговоре му, да је то пратња убице Мустафа-беја, негдашњег алај-беја смедеревског санџака, који је пре два дана погинуо код Курвин-града од руке неког Турчина, по имену Паше, с којим се нешто споречкао био. На то Хусеин-паша изговори један стих из корана: 'Онај који убије, биће убијен.'
Тај Мустаф-бејев убица био је у служби Хусеин-паше Врањанца, у коју се увукао дошавши из Видина, а кад је чуо да Хусеин-паша, његов стари господар, долази из Београда, беше потрчао из Врање да га у Нишу поздрави, али код Курвин-града погине. То је тај човек, којег Хусеин-паша не хте погубити за извршено убиство над Мустафа-бејем, него нареди те га у Видин протераше. Али кад није Хусеин-паша хтео да изврши казну над њим, Бог је изврши.
И ово је једно чудо.
Столица Румелијског вилајета налазила се тада у Битољу. Хусеин-паша на неколико дана по доласку у ову варош, пошље цариградским сарафима на чување 11.000 кеса готовог новца. По тадашњем реду, признаницу на ту суму имао је добити тек пошто дотични сарафи новац приме. Међу тим он умре, и не само што сарафи одрекоше да су што од њега примили, него и држава, због некаквих несвршених рачуна, стаде се из његове заоставштине наплаћивати.
То беше узрок, те му и породица са свим пропадне.
Ово може послужити за пример, да се зна, какав је свршетак једног човека, који је радио против своје владе, народа и отаџбине.
Ето, драги брате мој, куд одоше, на тај начин добивене паре. На страшном суду Хусејин-паша ће окусити казну.

[JASON]

Ак'л-беј.

Е, драги брате мој, јако се чудих тим догађајима, који се за време Хусеин-паше случише, и са свим је оправдано ако се рекне, да су они плод нездраве памети. Не могу рећи да се нисам зачудио том тако незаконитом стању, јер налазим, да је прва погрешка учињена тиме, што је реч варош рђаво протумачена. У Европи на пр. под том речи разумева се и оно поље куд варошка стока свакодневно на пашу излази као и околне варошке куће и баште. Док међу тим у Турском Царству варош значи само онај део вароши, где хришћани, поданици турски, живе, и тај назив у употреби је од вајкада, као што се на пр. маала у којој Јевреји живе зове јеврејска маала или Чивутана. Према томе, варош Београд требало је узети као европске вароши, а не само онај део, који је шанцевима ограђен. И у ферману од 1246 (1830) и у визирcкoј наредби јасно је речено да ће варош Београд стајати под управом чувара града, а да Срби могу имати слободног приступа у њој. Дакле, то се не односи на варошку маалу, а да се Хусеин-паша држао фермана, не бисмо имали потребе да о томе сада говоримо. И у ферману од 1245 (1829), то је питање довољно објашњено било. Али пошто у самом почетку смисао фермана није добро схваћен, све је наопако ишло и рађено. Међу тим, зна се, да је српских кућа веома мало тада у Београду било, и да су вароши припадала сва места у унутрашњости шанцева и подграђа ван ових.
Не знам шта да рекнем о усменој наредби Хусеин-пашиној што се тиче тога да Турци продају своја имања и о оном решењу његовом, које је у споразуму с Милошем донео, по ком је Турцима остављен рок до Марта месеца за исељавање. Изгледа ми да се тим равим поступком само повлађивало Србима и да им се давала прилика, да доцније још веће повластице траже. За чудо ми jе, што се нико од београдских првака, који су разумевали смисао фермана, не нађе, да на ту погрешку Хусеин-пашу упозори. Не знам због каквих узрока повукоше границу Србије баш до самих шанцева, а још већма ми је за чудо што бар савску чаршију са скелама не оставише Турцима! Зар им не паде на ум да је Турцима требало оставити средстава за трговину? Ако ништа више, требали су повући границу код немачког шанца и код башта, у чему би Турке, због суседства, и Аустрија потпомагала, а Русија се томе не би противила. На тај начин варош би имала онај изглед, који имају све вароши у Европи.
Пошто варош Београд није могла да остане у голубијем кавезу, зар би се Русија противила да јој се да известан део простора, те да и она личи на европске вароши?